Friday, 25 May 2018

Noćurak od obrada, #5 :: Cover songs [emisija]


Sa pesmama je kao sa idejama. 


Taman pomisliš da je to – to i da nema dalje,
onda je neko uzme, pusti kroz sebe, grlo, glas, bas, žice ili bubanj i ona postane nešto novo.

Večeras Keziah Jones, Beck & St.Vincent, Angelique Kidjo, Florence & The Machine, Working Week, Valerie June, Wolter Wolfman Washington, MeShell Ndegeocello, Bettye LaVette i Keith Richards, A-ha & Ian McCulloch, Editors, Bat For Lashes, Amanda Palmer, Lykke Li, Prince, Frank Ocean... obrađuju pesme koje su napisali i proslavili Talking Heads, David Bowie, The Cure, Nina Simone, Cocteau Twins, Marvin Gaye, Elton John, Dinah Washington, Depeche Mode, Van Morrison (tačnije, on obrađuje samog sebe :), Bob Dylan, Tina Turner, INXS, Echo & The Bunnymen, The The, Depeche Mode, Paul Simon, U2, Jim Croce, The Pixies...


Dvosatno putovanje kroz drugačije verzije pesama koje dobro znaš počinje na klik.




Monday, 21 May 2018

Paolo Sorentino: "Nevažne tačke gledišta"

Paolo Sorentino,
pisac i reditelj, rođen u Napulju 1970.

Od prvog kratkog filma do prve nominacije za nagradu Kanskog festivala je stigao za šest godina.
Od te brzine mu se, ipak, nije zavrtelo u glavi. 


Toliko se puta tokom narednih godina peo na bine i primao nagrade da je ljude sve češće gledao iz druge perspektive.

(Namerno ne koristim "sa visine" zato što bi to bilo uvredljivo za osobu koja ima izrazitu empatiju prema karakterima koje kreira.)



Gledajući nas iz te perspektive, počeo je da crta rečima.

Karaktere koje stvara ponekad ubada u meko tkivo, ne iz zabave već svestan da želje srca i planovi sudbine retko i kratko budu u sazvučju, a onda se raziđu kada se srce umori.

Zabavlja ga da skicira ljude koji liče na nas. 

Pokušava da nas nauči da smo nevažni, koliko god bili unikatni. 
To čini nežno, uz blagi osmeh.

Upravo mu je objavljena nova knjiga - "Nevažne tačke gledišta" - kojom je dokazao da je brz u stvaranju i izuzetno pedatan u vivisekciji stvorenog, što je odlika velikih majstora i onih koji razumeju čemu služi umetnost.

Noću pokušava da spava ali mu teško uspeva. Ne može da utiša sve likove koje je do sada stvorio. Desetine njih stoje ispred vrata kasting agencije čekajući da iz knjige pređu u film.
Zapreti im da će ih kamerom i montažom razgolititi tako da će ih biti sramota, a oni se raziđu gunđajući.
Kada odu shvata da nesanica nije njihovo maslo.

Ponosan je na ovu knjigu i poslednje poglavlje počinje ličnom fotografijom (vidi gore).  Predstavlja se lažnim imenom: Setimio Valori, "amaterski reditelj kontraverznih filmčića" (strana 291)

*

Pišem ovako o Sorentinu, praveći se da umem da podražavam i misleći da razumem metod kojim je stvarao zbirku pripovedaka "Nevažne tačke gledišta", nedavno objavljenu na našem jeziku (Booka >>, 2018). Bezobrazno koristim isti postupak kojim se on poslužio da bih ti dojavio da je napisao najbolju knjigu do sada.

Ovoga puta Sorentino je iskoristio dvadeset i tri portreta prijatelja i fotografa Jakoba Benasija kao 'podlogu' za stvaranje fiktivnih likova, koje oživljava potezima brzim i lakim poput portret-majstora sa obale.

Daje im imena, karakteristike i sudbine a zatim ih baca u vis ili ukopava prema zaslugama i raspoloženju; plete priče o njihovoj krhkosti ne skidajući osmeh sa lica, i svog i našeg; zabavlja se u ulozi tvorca i uništitelja, ali kada uništava - to radi pažljivo, nežno.
Zato što sve vreme piše o nama i sebi.


"Nevažne tačke gledišta" funkcionišu kao književni omnibus koji vredi čitati polako zato što donosi čak i više uživanja (ili katarze) nego prethodne knjige ("Svi su u pravu", "Toni Pagoda i njegovi prijatelji", takođe objavila Booka), a spretnost kojom prelazi iz melanholije do slepstik komedije zaslužuje dugačak aplauz.

Na kraju čitanja ove knjige samo jedno pitanje ostaje otvoreno, jer je Sorentino na sva ostala već odgovorio.
Da li više volim Sorentina-reditelja ili Sorentina-pisca, i za kojeg bih se odlučio kada bih morao da biram?

Na sreću, obojica su još uvek vredni i sjajni,

ne pokazuju znake umora.

To je sve što je važno.

*

Uvodne stranice i prva priča dostupne su za čitanje ovde >>





Sunday, 13 May 2018

Branislav Nikolić (1969 - 2018)

Upoznali smo pre nešto više od dvadeset godina: pobedio je dva ili tri puta zaredom u kvizu koji smo radili na Radio Indexu. Znao je SVE i mnogo više od toga, naredne nedelje se pojavio na vratima studija, gledajući nas i hraneći pričama, informacijama i dobrotom kao što rade starija braća. 
Takav odnos smo imali do kraja.

Pisao je za online magazin Plastelin, sarađivao sa Severnim bunkerom, pravio dečiji kviz "Klikeri", bio potpredsednik MENSE.

Od januara počeo serijal tekstova "Odrastanje na 33 1/3" za Mladenovački glas, predivne priče, videlo se kako raste opaka knjiga od toga.



Na dan Banetove smrti Srđan V. Tešin je odnekud iskopao 'kako je on sebe opisivao': 


"Branislav Nikolić: Rođen je 1969. godine. Iz nepoznatih razloga završio Elektrotehnički fakultet u Beogradu i već duže vreme radi kao sitni državni činovnik. Probao i radio svašta. U ranoj mladosti upoznao živog Tita i uspeo da slupa (bez kontakt ključeva) novog "fiću". Od tada pravi probleme nabeđenim autoritetima, a auto-škole zaobilazi u širokom luku. Iza sebe ima neke izložbe, performanse, radijske i audio egzibicije... Sarađivao sa "Severnim bunkerom" i LitKonom, a i još sa nekima... Potom se malo smirio, osmislio dečiji TV kviz "Klikeri" i za isti napisao scenario za nekih 500 snimljenih epizoda. Mangupi iz Plastelina su ga naterali da se vrati pisanju i zahvalan im je na tome. Tako započinje jedna nova legenda. Svaka bi ga majka za zeta poželela, al' ćerke su im problematične. Fizički egzistira u Beogradu. Svetlu budućnost čeka sa mutnim naočarima. Možda malo čudan, ali neodoljiv..." 


Svih ovih godina, sretali se slučajno po gradu ili ne - dobacivao mi je pakete sa muzikom, tekstovima, filmovima, delićima koji su ostajali ispod površine, skretao mi pažnju na razna čuda, podstrekivao me da pišem. 


U poslednjoj poruci koju smo razmenili pre nekoliko nedelja napisao mi je: ubledeo si, daj čuvaj se.

Ma... 


*


Jedna od Banetovih priča iz serijala "Odrastanje na 33 1/3".
Naravno da sam ih sve sačuvao.


*


ОДРАСТАЊЕ НА 33+1/3 (9)

„Хеј шоферу, кондуктеру /заустави враћам карту...“ Не, ово није прича из аутобуса који саобраћа на линији 493. Враћам времеплов у годину 1976. То је она иста година када сам кренуо у први разред основне школе, али ни о томе неће бити речи овде. Свашта се дешавало у тих првих осам месеци те године, тако да тим догађајима посвећујем почетак ове приче. Отац се решио на корак који ја својевољно никада нећу учинити. Решио је да полаже вожњу. Под инструкторском палицом најстаријег партизана Милосава Гајића [1] све је прошло без проблема. Убрзо је наша породица добила још једног члана. Дошао је из фамилије Застава, а од милоште смо га звали Фића, иако је његово крштено име било БГ 312-322. Но, не лези враже. Бејаше још један посетилац у породици. Он се одазивао на име инфаркт. Фића је стајао испед куће, чежњиво чекајући да се неко поигра са њим, док се пар метара даље његов газда опорављао од последица незваног госта. Но, комедијант случај је и овде уплео своје прсте. Волео мали Бане да се игра око Фиће и клиначки замишљао како га вози. Добри отац, да учини детету, понекад му је давао кључеве од кола (али само од улазних врата), да уђе мало, да окреће волан, и да виче врооом, врооом... И све би то било како треба да једног дана...Дотакну Бане мењач, пребаци га у лер и крете Фића Космајском улицом – низбрдо. Стискај кочницу, али ништа. Где дете да се сети да се ухвати за ручну. Све је било већ виђено да га неко покупи и испоручи на парцелу број 3, у ред 16-ти, или да се у најбољем случају заустави у подножју Дебељака. Но, бејаше и треће, спаносно решење ту. Пар метара иза Фиће, поносно је стајала, и рекла „даље нећеш моћи“ – бандера. Вероватно је та карма утицала да касније завршим као „бандераш“, а добри наш Фића нас је напустио тек 90их. Појели смо га у оно „сретно“ инфлаторно доба.
Две године касније (1978.) рођака је мало поболела и променила прапостојбинско пребивалиште моје фамилије за болницу у Крушевцу. Родитељи су упрегли Фићу, отишли у посету како је већ ред. И опет као опште место, у повратку, купише нешто и детету. Наравно да се знало шта ће дете да радује. Винил. Али овога пута било је изненађење. Није била то тек тако нека плоча. Ова је јединствена. Више је деловала као пакет. Имала је дебели картонски омот у коме се крио винил, али и албум са фотографијама. На корицама је писало Атомско Склониште Инфаркт [2] . Дакле, у унутрашњости албум (24 стране) са црно-белим фотографијама Тонета Стојка који је представио те подеране чупавце у разноразном постапокалиптичном окружењу. Ђуриште, првенствено. Више него обећавајуће. Сам винил ме није баш купио на прву лопту, али временом сам схватио његову вредност. Музички хард-рок класичан, али са сензитивном текстуалном нотом за коју је био задужен Бошко Б. Обрадовић (наравно да ово нема везе са Дверима). На прву лопту текстови су мало хипијевски наивни, али време је показало да су били изузетно пророчки. Додуше, мислим да заправо није ту било пророковања, но је човек само имао отворене очи и видео оно што нам следи. Кратак је овај текст да би се све то анализирало. Пратите фусноте, преслушајте и биће вам све јасно. Сада када размислим не би ја ту нити једну нумеру издвојио. Албум иде као целина. Иначе то је био други албум овог бенда. Први (који је мало касније набављен) „Не цвикај генерацијо“ [3] објављен је исте године и за њега сам већ помало знао пре Инфаркта јер се вртело пар нумера на ТВ-у. Углавном, Девојка број 8, Паклени возачи, Периферни времеплов, Без капута, Поморац сам мајко, Кинематограф нашег дјетињства,...вртела су се ова два албума довољан број пута да се и самој плочи заврти у глави од посла који је обављала. Бенд је иначе из Пуле и слабо да је био прихваћен северно од Уне. Но, публику и дан-данас имају на овим просторима иако је из првобитне поставе остао само басиста Бруно Лангер. Фронтмен бенда Серђо Блажић (преминуо је 1987.) био је прича за себе. Било ми је чудно зашто он седи на барској столици док пева, а онда сам сазнао да узрок томе болест. Још једно суочавање са смрћу као неминовношћу. Можда је и то део разлога зашто се не плашим сусрета са њом. А да ме је искушавала, то стоји. Има ту и још једна занимљивост. Ма колико овај бенд деловао опште народно прихваћен, једина обрада овог бенда потиче из дубоког мрачног андерграунда. Супернаут је обрадио Паклене возаче [4]. И мислим да са том обрадом ствари долазе на своје вредносно место.
Померам ову причу у годину 1986. и локацијски се селим у Будву. Отишли клинци на море да се мало проведу и иживе. Те године Љубиша Ристић и КПГТ организују Шекспир-фест. Моји другари нису баш били заинтересовани за позориште (сад би неки рекли – оправдано) али ја сам морао да провирим. Нашао сам карте за представу Тит Андроник. Оно што је битно за овај текст је да је представа смештена у „зид смрти“. Баш онакав какве сам виђао у детињству по луна-парковима и вашарима. Раде Шербеџија у главној улози, стандардно маестралан, али кулминација се збила тек након краја представе. У подножју зида Габор Ленђел цепа гитару, а по зиду смрти јури мотор где иза возача седи Раде Шербеџија и поздравља публику.
Ето одакле и слупани фића, и инфаркт и зид смрти и њено величанство бандера, на једном месту. Заправо, можда је живот само кратко раздобље између две смрти. Уосталом, живот је мушког, а смрт је женског рода. А зна се ко повлачи, a ко сече конце луткарског позоришта у ово време „паклених возача“.

„Два брата рођена / на зиду смрти /
да не верујеш / сопственим очима..."

Svi tekstovi iz serijala "Odrastanje na 33 + 1/3" dostupni su ovde > 


Thursday, 10 May 2018

Petkovača za treći rođendan :: Happy Friday Mix

Jen', 
dva,
tri pune godine kako postoji Radio-stranica Prešlicavanje >>


Ne mogu da vas sve pozovem na žurku i tortu, ali mogu da ti puštam muziku.
Hvala za dosadašnjih 125.000 klikova na "►"!
Basement Jaxx, Deee-Lite, Lyn Collins feat. James Brown, Sly & The Family Stone, Primal Scream, Me-High-Low feat. Šarlo Akrobata, Jay Z & Beyonce, Santogold, The B-52's, Talking Heads, Kid Creole & The Coconuts, Angelique Kidjo, Jorge Ben Jor, Carlinhos Brown, Los Fabulosos Cadillacs, Mano Negra, The Clash, Neville Staple... eh da, ima i Bajaga!




Wednesday, 2 May 2018

Strah od tridesete: The Cure "Disintegration"




Ne možemo znati konačni broj demona koje je Robert Smit nosio na ramenima tih dana ali imamo dokaze za prisustvo njih nekoliko.
Jedan je bio natopljen strahom od tridesete godine života koja se Robertu približavala. Taj demon je možda bio i najteži. Smit je bio ubeđen da se velike pesme i veliki albumi stvaraju pre tridesete godine života.
Drugi je bio natopljen alkoholom i večito pijan: Lol Tolharst, Robertov drugar iz detinjstva i ko-osnivač
The Cure nije se treznio mesecima a kada nije bio pod dejstvom alkohola prepuštao se narkoticima što ga je učinilo potpuno nefunkcionalnim, nakon trinaest godina zajedničke svirke i drugarstva koje je počelo kada su bili petogodišnjaci. Bez obzira na negodovanje ostatka benda Smit nije želeo da se rastane od starog prijatelja. 
Trećeg demona ćemo nazvati Užas zato što se Robert suočavao sa njim svakog dana:
The Cure su nakon prvih 'mračnih' albuma te nekoliko popičnih pesama prepoznati kao pop-bend čiji se singlovi i albumi dobro prodaju, dok je on želeo da dokaže da je i dalje u stanju da stvara muziku koja ima težinu, poput one koju je pravio na albumu Pornography.
Gonjen tim debelim, pijanim i teškim demonima a najviše preplašen približavanjem tridesetog rođendana, Smit se osamio i prepustio pisanju novih pesama i snimanju demo verzija na kojima je svirao sve instrumente. Prezadovoljan urađenim odlučio je da sve objavi kao solo-materijal ukoliko se članovima benda pesme ne dopadnu. 

Gotovo godinu dana kasnije, 2. maja 1989. objavljen je jedan od najlepših albuma te decenije.

Album
"Disintegration" bio je sve suprotno od tog imena: bend nikada nije zvučao bolje i sigurnije, pesme su bile fino izbrušeni komadi melanholije, preispitivanja, gorčine i ljubavi, međusobno prožete tako da je ovaj album od prvog dana vredelo slušati isključivo celog, od uvodnih zvončića "The Plainsong" do završnog akorda klavijature na "Untitled" sedamdeset i dva minuta kasnije.
Iako su tekstovima i atmosferom odudarale od ostalih pesama - "Love Song" i "Pictures of You" su Robertu bile neverovatno važne. Obe je napisao svojoj tadašnjoj devojci a budućoj ženi: jednu kao 'poklon za venčanje', drugu inspirisan njenom fotografijom (Robert i Meri su i danas u braku. Upoznali su se kada su bili četrnaestogodišnjaci).
Iako je "Love Song" gotovo klasična "pop pesma" od kakvih je Smit u to vreme bežao a "Pictures of You" jedan od najdužih 'klasika' svih vremena (postoji i verzija od četiri minuta, ali pesma izvorno traje gotovo osam) - bez ta dva komada ovaj album bi ostao nedovršen i daleko od veličanstvenog.


Iako su prve recenzije po britanskoj štampi bile suzdržane a ponekad i zlurade, Disintegration je vremenom dobio mesto koje mu rođenjem pripada. Sada je na listama najboljih albuma osamdesetih (po Pitchforku, na primer), te na listama najboljih albuma svih vremena (po magazinu Rolling Stone), do sada je prodat u tri miliona primeraka i nalazi se u čuvenoj "1001 albums you must hear before you die"


Sve to nije mali uspeh za album koji, pored ostalih čuda sadrži i teškaše poput "Same deep water as you", "Prayers for Rain" i "Homesick" čije slušanje u nizu čini da se zaista dezintegrišeš. To najčešće nije ono što ti komercijalno uspešni albumi rade.


The Cure
su postali popularniji nego ikad, Tolharst je napustio bend tokom snimanja a bend je počeo su da svira po stadionima ali od tada se, sasvim polako, raspada već dvadeset i devet godina. 
(Na neki način Smit je bio u pravu za to o dometima do tridesete godine života.)

*

U to vreme u Beogradu je postojao i grafit CURE VOLE CURE. 

Zahvaljujući ugovoru koji je tadašnji PGP RTB imao sa izdavačkom kućom Polydor - Disintegration je relativno brzo stigao i do nas kao kaseta i vinil i tako mi pomogao da leto 1989. prođe u stanju smrtonosne zaljubljenosti u osobu koju sam ja upoznao kada sam imao 15 godina i od koje sam se dugo oporavljao, ali pred kojom nisam imao strah da puštam "... How ever far away, I will always love you" a da ne izgledam kao kompletni idiot. 


Zahvaljujući tom istom ugovoru Disitegration je bio i jedan od prvih 'kompakt-diskova' koje je mučeni PGP objavio nešto kasnije a u vreme kada se čitav taj biznis sa diskovima tek uhodavao zahvaljujući proizvodnji koja je bila van Jugoslavije i koja je bila toliko ažurna i organizovana da su na diskovima pod imenom The Cure stizali kojekakvi rariteti poput bootleg izdanja koncerata Pink Floyd! :)

Taj CD i ja smo proživeli svašta zajedno, uključujući selidbe, česte "preprodaje" dobrog dela fonoteke radi kupovine nečeg novog, kao i stotine smena na radiju.
Bio je u torbi sa diskovima i kada sam znao da neće ići u etar.
Sada stoji na polici, pomalo nagreban ali ponosan među pedesetak izabranih koje ću uvek čuvati. 


Dvadeset i devet godina kasnije ovaj album i dalje zvuči veličanstveno. Iako mnogo stariji od godina koje je Smit imao kada je pisao sve te pesme - i sada na slušanje "Pictures of You", "Homesick", "Love Song" "Last Dance" ja nemam ponovo šesnaest ali se ne bojim se da pevušim stih "... I will always love you...", budem zaljubljen, raspadam se i ponovo sastavljam, mrmljajući 
"I'm so glad you came,
I'm so glad you remembered, 
To see how we're ending our last dance together".

Pesme koje ti znače i imaju smisao i težinu nakon toliko godina preslušavanja su neverovatno važne, zato što su malobrojne.

Disintegration je objavljen na današnji dan pre dvadeset i devet godina.
Sada je već sasvim sigurno da ovaj album lepo stari i da nema razloga da se plaši tridesetog rođendana.



Tuesday, 1 May 2018

Mehmed Begić: "Vrijeme morfina" [preporuka za čitanje]

"Vrijeme morfina" u društvu koje mu prija: Šodan, Karver, Tomaš, Dajer i Keruak.

Ne umem da prepričam boju glasa Lenarda Koena.

Mogao bih pronaći nekoliko adekvatnih prideva za zvuk Četa Bejkera ali oni zapravo ne bi bili adekvatni zato što je to zvuk, stanje, eter, Bejker i vibracija vazduha te postoje stvari koje ja ne umem da pretočim u reči.

Nikada ne bih umeo da pišem o promeni grada u kojem živim i okretanju života naglavačke, odlasku na drugi kontinent, druga mora i pod druge zvezde a da izbegnem patetiku. Srećom, evo pesnika koji to ume, a ume da udari i glavom o patos kada je potrebno.

Ne umem da razapnem dušu na štrik za veš i ostavim je da se suši na suncu i uvija pod pogledima stranaca.

Ne bih imao hrabrosti da pišem Nini Simon, plašio bih se da bi mi njen odgovor mogao stići kroz neki snimak iz šezdesetih.

Sigurno se nikada ne bih setio da mačku nazovem Stramer - 
"po čovjeku koji je znao sve o nožu u leđa
sa strane koja nije oštrica". 


Opet srećom, do mene je došla knjiga jednog koji ume sve to i koji je uradio i više od toga.

Zato što ja ne umem da pišem o poeziji - pokušao sam da ti zagolicam pažnju da bi se glasnije čula dobra vest! Zbirka pesama Mehmeda Begića "Vrijeme morfina" konačno je objavljena u Srbiji. Kako su njegove prethodne knjige do nas stizale poštom ili incidentom, ovo mu je prvenac na našem terenu.

Bilo bi dobro da budem precizniji na temu ovog pisanja o poeziji.
To što ne znam verovatno dolazi od stava da o poeziji nema šta da se piše, kao što nema šta da se piše o pominjanom Koenovom glasu. To ti ili pomera unutrašnje organe ili ne i tu je kraj svakog razgovora. Znam da se Mehmed slaže, jer u jednom intervjuu kaže: "Ono što osjećaš dok čitaš poeziju, jedina je istina."


O Meši sam već pisao pre nekoliko meseci, zato što su njegovi stihovi bili potka jednog opasnog muzičkog albuma >>  te zato što su priče koje objavljuje pod nazivom "Pisma iz Paname" >> meni jedno od omiljenih mesta na mreži.

"Vrijeme morfina" (Kontrast, 2018) je neka vrsta best-of izdanja, odnosno izbora iz njegovih knjiga objavljivanih prethodnih godina van Srbije. 


Zato što je izbor hronološki ređan, ova zbirka čini da pesnik 
raste pred tvojim očima, iz pesme u pesmu. Od tipa koji za sobom ostavlja nedoumice i strahove koji se tiču pesničkog zanata izrasta u pesnika koji se sve hrabrije suočava sa nedoumicama, strahovima, nadama i lepotom onoga što nosi na ramenima i vidi oko sebe. Mehmed koji će ti stegnuti ruku na početku knjige i Meša koji će te zagrljajem ispratiti na kraju zbirke nisu ista osoba. Ali nisi ni ti. On je sazreo a ti si proživela/o sitne sate pod nebom drugačijeg rasporeda zvezda, putovanja od kuće ka širokom svetu, lekcije sazrevanja, odrastanja i spoznaja o kojima Meša hrabro piše, znajući da nema boljeg puta do odgovora nego stalni rad: pitanje-pisanje pitanje-pisanje pitanje-pisanje.

Poezija koja nastaje takvim procesom destilacije je predivna i strašna.

Da te ne ubeđujem više ja već poezija, evo su tri trenutka iz "Vrijemena morfina".
Knjiga je stigla u knjižare, stiže novi kontigent i u Beopolis >>, prva količina je rasprodata :)

*

NINA SIMONE 
Nina Simone volim te

znam da je prekasno
i ne postoji način da me čuješ
ali to nije važno
govorim ovo zbog sebe
govorim zbog boga u kojeg apsolutno sumnjam
govorim ovo zbog godina koje su mi oduzete
i ne postoji način da se to ikada ispravi
govorim zbog onih koji nisu odustali od štrajka
i vjeruju da nešto mogu promijeniti
iako znaju da je svijet jedna velika laž
i nema zastave ispod koje mogu stati
nema tog glasa niti alkohola
koji će stvari popraviti
Nina volim te
više od svih koji su te voljeli
volim te više od svih njih zajedno
i nemam pojma šta da radim
sa ovim što osjećam sada

TEG

Ljubav je teg od četristo dvadeset kila.
Visi na svakom drvetu, 

u svakoj je čaši vode,
svakom buđenju dok otvaraš kapke,
podižeš pogled, pripremaš kafu.

FIESTA


Kris Kristoferson mi je prišao u snu. Bio je zastrašujuće visok sa toplim očima koje traže povjerenje. Rekao je: "Prijatelju, tvoj pauk se kupa u meskalinu. " Bez razmišljanja sam odgovorio: "Samo tako zabava nikada ne prestaje". Nisam se stigao osmjehnuti pa sam zapalakao. U danima poput ovog noćne more ne dolaze u obzir.

*

p.s. Bravo druže, i požuri! Jedva čekamo priče i "Pisma iz Paname" u formi knjige! ;)