Saturday, 25 November 2017

"Deca srebrne emulzije" ili o fotografijama iz srećnijeg vremena (knjiga)



"Ne znam ništa o osamdesetim. Što vreme više prolazi, sve manje znam. 
Bilo je to odvratno doba." 
(Uroš Đurić, u knjizi)

Prolaskom vremena, osamdesete godine XX veka (ne)očekivano dobijaju sve više pozlate a od odsjaja nabacanog zlata postaje gotovo nemoguće gledati u tom pravcu.
Ideja o postojanju perioda života pod zastavom SFRJ koji je svakako bio bezbrižniji od onoga što smo proživeli posle i što živimo pod drugim zastavama prerasla je u mit o vremenu u kojem je sve bilo moguće, svi su slušali Šarla Akrobatu i niko nije svirao harmoniku, što je, naravno, budalaština.
Poređenja radi, prvi tiraž albuma Katarine II štampan je i prodat u 2-3 hiljade primeraka, a Slavuj iz Mrčajevaca je ušao u milion domova albumom na kojem je bila "Pozdravi je, pozdravi". Tiraži prvih albuma Discipline Kičme, jedinog albuma Šarla Akrobate te novosadske Lune takođe nisu mogli da se porede sa nekim drugim naslovima. U redu, tačno je, u Jugoslaviji se jedan Bouvijev album zaista prodao u većem tiražu nego u tada duplo većoj Italiji, ali to nije dovoljan razlog za mitologizaciju.
Brojevi su tu da bi razvejali taj mit da su "narodnjaci pobedili nakon Milanove smrti" (pročitao na jednom portalu pre nekoliko dana), ali sve što navodim nije negiranje postojanja neverovatno progresivne, razbarušene muzičke, odnosno umetničke scene u Beogradu krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina. Neke od junaka te scene ponovo ćete sresti na stranicama "Deca srebne emulzije", foto-monografije Zorana Vujovića - Vuje.

Zoran Vujović i njegov aparat bili su svedocima mnogih događaja iz mitološke epohe. Knjiga je prebogata scenama sa 'Akademije' ('Rupe', klub FLU u Rajićevoj), SKCa, 'Laguma', podzemnog prolaza kod 'Manijaka', ulica Beograda i ljudi koji su nekada činili da grad ključa: Đile, Fleka, Pera Ložač, Velja Pavlović, Đole Trip, Džoni Racković, Brejkersi, Dragan Lubarda, Tanja Haj, Milan, Margita, Kiza Radović, sada već zaboravljene devojke i frajeri iz klubova, osmehuju se sa stranica, fiksirani u vremenu, mladi, srećni, bezobraznih pogleda uperenih ka objektivu.

Vuja se u priči koju je je podelio sa novinarom-priređivačem Petrom Jončićem ne fokusira isključivo na 'glavne zvezde' kraja sedamdesetih, osamdesetih i početka devedesetih tj. ne bavi se samo onima koji su bili na bini, već - na sreću - posvećuje divnu pažnju neverovatnoj galeriji likova koji su bili deo te priče a koje su život ili karijere tokom vremena odveli na razne strane.
Zapravo, Vuja sve vreme priča o fotografiji - kako se eksperimentisalo, probalo, fotografisalo, stvaralo, izlagalo, dok o junakinjama i junacima tih fotografija priča uglavnom sa puno ljubavi i poštovanja, bez otkrivanja onoga šta se dešavalo dok je poklopac bio na objektivu ("fotograf ne treba da bude drukara", kaže).

Ono što dodatno rasvetljava duh vremena i daje jasniji kontekst i vrednost njegovim fotografijama su kratki iskazi tadašnje 'dece'. Redovi koje su za potrebe knjige ispisali Cane, Đile Marković, Milorad Milinković - Debeli, Olivera Miloš Todorović, Petar Ilić Ćirilo, Milena Marković i drugi podjednako su dirljivi, potresni, gorki i divni poput gledanja tih fotografija.

*
Milorad Milinković piše:

"Volim (...) to što na
Akademiji nije bilo ničega osim piva.
Ne volim, to što na Akademiji nije bilo ničega osim piva.
Volim, sećanja na neke izuzetne ljude, Fleku na primer. Volim akcije po gradu, svirke na sumanutim mestima, jam sessione na otvaranjima izložbi, sebe ponosnog što sam u jednoj takvoj prilici jammovao sa VD-om (...) Volim paradokse tog vremena, volim što su svi čitali Harmsa i voleli Satija. Bar se tako činilo.
Volim što se tako činilo. Volim što se ceo život pretvarao u umetnost. Barem meni.

Ne volim, što sam se iz tog sna probudio, što sam odrastao i što nisam više toliko naivan. Ne volim što sam u realnom svetu naišao samo na kič, sveobuhvatni kič, kič u odnosima između ljudi. Ne volim što sam morao da se suočim sa odgovornošću. Ne volim, al’ šta ću mu. Ne volim kolor-fotografije iz tog doba. Ne znam zbog čega.


Volim, crno-bele fotografije tog doba. Pogotovo kad su na njima prava mesta u pravo vreme. Pogotovo kad su one umetnost, ona umetnost koju nam se činilo da živimo. Volim što imamo priliku da je živimo ponovo."

Cane:

"Gledam fotografije. Foto-arheologija. Skeleti mladosti, crno-beli prikazi života i smrti. Svoju prošlost da li možemo da razumemo, da li možemo da istrpimo? Na njima su likovi mnogih mladih nekad živih, a sad već u debeloj hladovini uspomena. Uvek je (Vuja) osećao gde i kada treba da bude prisutan da uhvati trenutak odigravanja stvaranja. Većina fotografija su iz SKC-a i s Akademije, gde smo proveli svoju mladost misleći ko zna šta. Nismo ništa znali, a hteli smo sve. Jedino što smo imali da ponudimo bio je naš sopstveni život. Fajront je bio grozan, otrežnjenje je mnoge ubilo. U ovoj monografiji ima fotografija neprevaziđenih po svom skladu s vremenom iz kog su izvađene i ponuđene besmrtnosti. Na primer, Đole Trip crevom zaliva betonsku baštu SKC-a.
Kakva slika..."

Velja Pavlović:

"Osim žurki, Vujke je strasno bio zainteresovan za ličnosti koje tada stupaju na društvenu

scenu, a SKC ih je bio prepun – od lažnih mesija do budućih ambasadora. Ali deo Vujketovog prefinjenog ukusa i šarma bio je da zaobiđe smarače i uvek bude u društvu zanimljivih ljudi. Kad vas je fotografisao, priliku ste doživljavali kao čast, kompliment i par prijatnih trenutaka koje ćete provesti u neprekidnom ćaskanju s njim, što se na mnogim fotografijama lepo vidi, pa gledalac fotke ima utisak da razgovara ili komunicira s onim koga je Vujke ko zna kad slikao. Na taj način on se, krenuvši od life fotografije Anri Kartije-Bresona, koja je zaleđeni trenutak u životu, približavao svom drugom uzoru, Endiju Vorholu, čija fotka je i svojevrstan komentar na taj „zaleđeni“ momenat. Trebalo je da prođu decenije da ove fotke izvučene iz jednog prošlog tehnološkog doba danas postanu tako interesantne i lepe, dragocena uspomena učesnicima, još više vrstan materijal istraživačima istorije javnog i privatnog života Beograda u jednom prelomnom vremenu."

*


U vremenu u kojem je sve teže sačuvati jasno sećanje na bolju prošlost i "eldorado našeg života" (Branko Rosić), ove fotografije izoštravaju pogled i pružaju autentičnu sliku zlatnog doba. Zato je dobro imati "Decu srebrne emulzije" na polici i listati s vremena na vreme.
Tako se priprema podloga za neko novo normalno vreme koje će doći. Jer velike stvari, kao ni ono što se događalo osamdesetih po Beogradu, nisu nikle samo od sebe.


p.s. Gostovanje Zorana Vujovića kod Velje Pavlovića 1. 11. 2017 >>



2 comments:

  1. Prvo, kada si već spomenuo "Slavuja iz Mrčajevaca", priča mi pre par nedelja Akvamrin, ulazi u jednu lokalnu kafanu na Novom Beogradu predveče pred Kejvov koncert i u prvom mahu mu nije baš najjasnije šta se dešava, gomila nekih darkera koji pričaju "neki naš jezik ali koji nije baš naš" i u tom mu prilazi konobar i pita ga:
    "Brate, šta je bre ovo, šta se dešava? Poslednji put je u kafani bilo ovoliko Bugara kad je Miroslav Ilić imao koncert?!"
    :))

    No kad smo kod "Slavuja", Miroslav je bio (i ostao) gospodin čovek u odnosu na đto nas je kasnije zadesilo.

    A i harmonika je jedan ozbiljan instrument i treba biti prilično umešan da bi se na njoj dobro sviralo, bilo da su u pitanju srpska kola ili nešto iz belog sveta. Sve u svemu, lep instrument, neopravdano oklevetan.

    Evo ti jedan Piacola za kaznu! :)

    https://www.youtube.com/watch?v=vaXNdVTGT0k

    ReplyDelete
  2. ;)
    Slavuju poštovanje, i sad ću malo da odužim:
    Pre desetak godina radimo neko otvaranje u Čačku, 'ivent' što bi rekli, ide program, skupilo se par hiljada ljudi, čekaju da uđu nervozni u tržni centar, smenjuju se govornici, teče program - kad dođe trenutak - "A sada će, samo za vas, nastupiti - Miroslav Ilić!", a kroz publiku prođe jedno AAAAAAAHHHHH, neverovatan uzdah, čudo! :)

    Elem, Slavuj je ovde iskorišćen samo da bi podcrtao to koliko je ovde takva muzika oduvek postojala i bila prilično omiljena, ima i jedan deo u "Od internacionale do komercijale" Janjetovića (izdao Istorijski Muzej Jugoslavije, ako se ne varam) u kojem se autor osvrće na sednice nekih Odbora za kulturu koji se pitaju - kako majku mu te razne tužbalice sa harmonikama kupuju ljudi u strašnim tiražima, a zemlja navodno srećna, svi imaju letovanje i zimovanje i krov nad glavom i dobar posao, što svi vole "Čaše lomim..." a sve smo uradili da budu zadovoljni životom (izuzetno zabavna knjiga, uzgred).
    Zaista sam nedavno čitao neki pokušaj teksta u kojem je pisalo da su narodnjaci pobedili nakon Mladenovićeve smrti, da je on bio taj koji je držao prvu liniju odbrane, aman...
    (Uzgred, Suba je takođe svirao harmoniku :)

    Harmonika lep instrument, evo tebi jedan Galliano, da se presluša!

    https://www.youtube.com/watch?v=4XSSW0aiIUY

    ReplyDelete