Wednesday, 19 April 2017

Dirižabl & Prešlicavanje: Back2Back (dvosat)

Ana Dajić aka Dirižabl >> i ja koristimo činjenicu da smo na Radio Aparatu prve komšije i pravimo svojevrstan "back2back" -  pričamo o muzici, 'pozajmljenim albumima', knjigama, koncertima, protestima i vrtimo The Clash, Definition of Sound, Jensa Lekmana, Majkla Kiwanuku, The Wallflowers, Talking Heads, Pixies i Dejvida Bouvija...

Premijerno na Radio Aparatu >> u sredu 19. aprila od 21 do 23h.
Ukoliko propustiš premijeru, sve te čeka na mreži:


I deo:



II deo:





Sunday, 16 April 2017

If There's a God in Heaven... (Noćurak)

Fotografija: Aleksandra >>


David Bowie traži izlaz iz kokainskog ludila i zove boga u pomoć, 
Elton se pita šta on tamo gore radi, 
Father John Misty se bavi spiskom grehova, 
Lennon prestaje da veruje, 
Hurray for the Riff Raff obrađuju Harisonovu himnu, 
David Byrne i Selena pevaju kako nam On daje slobodu da sanjamo, ali nam ne daje slobodu; 
Regina Spektor se pita kada smemo da mu se smejemo, 
Tori Amos se pita da li je bog ponekad toliko zbunjen i da li mu je potrebna žena koja će brinuti o njemu, 
Mick Harvey tvrdi da bog puši havanu i tako pravi oblake, 
Jim White zamišlja šta bi bilo da Isus vozi kuću na točkovima, Buda motor a Muhamed ide vozom, 
REM ne veruju, 
Paul Weller poredi reči proroka i zaključuje da svi zapravo govore veoma slične stvari,
Craig Finn nalazi boga pogledom u vrhove nebodera koji ga okružuju, neki su tvrdili da su spremni, Nik ne veruje da bog interveniše, 
Matt Johnson ne priziva nikoga u pomoć, jer zna da pomoći nema i tvrdi da je bog "deaf, dumb and blind", 
tu su i Arcade Fire, Jeff Buckley, Violent Femmes, Lee Harvey Osmond, XTC i Depeche Mode koji tvrde da bog ima čudan smisao za humor. 

I smeje se.

Dva sata muzike je pred tobom.




Tuesday, 11 April 2017

Abdusetar Nasir - "Naš gospodar Haifa"


"Ljude više nije bilo lako upokoriti ni smrću, pogotovo što se nekoliko krajnje zastrašujućih odluka upravo razlegalo prostorijama u Savetu halifata.

Poput naleta svežeg vetra otpoče ljudsko urlikanje, koje naprosto zbrisa čitav jedan deo grada. Ljudi su se digli protiv odluka i uredaba što su se gomilale iz meseca u mesec, a od kojih je jedna predviđala i zabranu pisanja na zidovima javnih klozeta.

Kako opaki halifini ljudi nisu mogli da doznaju ko tamo piše sve one otrovne parole, halifa sroči dopunu jednoj ranijoj uredbi. Ovom se predviđalo uklanjanje vrata sa klozeta u svim delovima prestonice. Ostavio je vrata na ženskim klozetima, pošto se lično uverio da su zidovi tamo čisti i klozeti prazni - ako se izuzmu papirni ulošci i maramice.

No, našeg je halifu čekalo iznenađenje. Sutradan posle one noći u kojoj su obesili građanina Abdusetara Nasira, parole se nađoše ugrebane i u zidove ženskih klozeta. To se dogodilo tako što mnogi dobri ljudi, koji su obećavali ustanak i iz najtežih uslova, behu ogrnuli crne ženske abaje* i pohrlili u klozete u ženskim školama i drugim mestima u nadležnosti lepšeg pola da ispišu sve duševne muke, boli i vapaje."

*


Ovo je odlomak iz priče "Naš gospodar Halifa", Abdusetara Nasira. 
Nakon objavljivanja priče Abdusetar je deset meseci proveo u samici.
Objavljena u zbirci "Zločin dostojan poštovanja",
izdanje Geopoetike >>, 2016, prevod Srpka Leštarića.




*Široki crni plašt kojim se muslimanske žene na Srednjem istoku zaogrću kad izlaze iz kuće, pri čemu se naročito pazi da se sakriju kosa, čelo i veći deo lica. - prim. prev.



Saturday, 8 April 2017

Gabrijel Garsija Markes: "Jesen Patrijarha" (fragmenti)

Hannes Wallrafen, "A Day in Macondo" >>

Ovih dana ponovo čitam najbolji šifrarnik vlasti za koji znam; knjigu u kojoj je čitavo šesto poglavlje napisano u jednoj rečenici koja se proteže na više od šezdeset stranica, jer kako pisati o ludilu vlastodršca nego bez upotrebe tačke.
Markes je ovu knjigu pisao sedam godina.


*

"Ne shvatajući da se pohlepa za vlašću ne da utoliti, jer je utoljavanje samo još žešće raspaljuje, pa se tako porok razgranava na veki vekov, od početka mu je bilo jasno da ga obmanjuju ne bi li mu udovoljili, znao je da mu svako ulagivanje papreno naplaćuju, da oružjem sakupljaju onu svetinu što vrvi oko puta kojim prolazi i da mu ushićeno kliče ispod parola sa ispisanim željama, neka nam večno živi dični vođa koji je stariji od svoje starosti, ali s nizanjem nebrojenih leta, on je uvideo da je laž ugodnija od sumnje, korisnija od ljubavi i trajnija od istine, pa se sviknuo da živi plaćajući ponižavajući danak slave, više se ničemu nije mogao začuditi, čak ni kada mu je postalo očigledno da u rukama ima samo privid vlasti, da ga veličaju a slavom ga ne ovenčavaju, da mu se listom povinuju ali za njega ne haju.

(...)


"Sakrili su od njega poruke protesta i preklinjanja iz celog sveta, prećutali su da mu je Sveti Otac Papa uputio telegram izražavajući svoju apostolsku zabrinutost za sudbinu nevine dece, u tamnicama nema više mesta za novopobunjene roditelje, moj generale, nema više dece za izvlačenje lutrije u ponedeljak, do kurca krasnog, u kakva li smo se govna uvalili.

(...) 

Stoga je jedne oficire ubeđivao da ih drugi oficiri uhode, mrsio im životne pute ne bi li ih sprečio da kuju zavere protiv njega, od deset metaka isporučenih kasarnama vazda je bilo osam ćoraka, slao im je barut pomešan sa morskim peskom, dok je istovremeno lično raspolagao zamašnim arsenalom oružja uvek ua dohvatu ruke, u jednom spremištu predsedničke palate, a ključeve tog skladišta je nanizao na alku sa ostalim jedinim postojećim ključevima od vrata koja je samo on mogao otvoriti."

(...)

"...Taj tiranin bogomdan za sprdačenje nikada nije dokučio šta je lice a šta naličje ovog života koji odvajkada obožavamo s neutaživom strašću, niste imali petlju da se suočite s takvim životom, plašeći se da će vam puknuti pred očima ono što je svakom od nas i te kako poznato, da je život težak i prolazan, ali da drugoga nema, generale, nama je odavno jasno ko smo, ali on je za sva vremena utonuo u gluvilo i slepilo neznanja (...) ostavši zanavek gluv za ushićeno klicanje svetine koja se izlila po ulicama i pevala pesme zahvalnice povodom njegove smrti, gluv za trube oslobođenja, praznične prskalice i zvonjave neobuzdanog veselja, čime je svetu objavljena radosna vest da je nemerljivo vreme večnosti 
napokon isteklo."

(Kraj)

(Prekucano iz izdanja 'Prosvete', 1979, prevod Milana Komnenića.)


Saturday, 1 April 2017

U Ogledalu Lune [o koncertu]


Sinoć je magija savladala vreme.

Tišma, Mina, Bale i Firči su, svirajući "Lambo", "Intimu", "Ogledalo Lune", "Muziku" i "Baldera" - dokazali u sat vremena da postoje ljudi i muzika kojima vreme ne može ništa ni oduzeti ni dodati, zato što je vanvremenska i neopterećena duhom vremena.

Sinoć je muzika prevazišla moć reči.

Štagod da napišem o tom magičnom satu - suština i duh mi izmiču; i možda je to pravi razlog zašto se o koncertima Lune tako malo pisalo osamdesetih. 
Ne pomaže ni vrlog reči.

Dugo smo sanjali ovaj koncert,
bili smo,
sve što smo videli u ogledalu stvarno je tamo,
i samo je naše.