Sunday 18 December 2016

Alehandro Hodorovski: "Gde ptica peva najlepše"


"Ptica peva najlepše na svom porodičnom stablu." 
(Žan Kokto)

Ovim citatom počinje, zatim objašnjava.

"Svi likovi, mesta i događaji (iako je negde izmenjen vremenski sled) stvarni su, ali je ta stvarnost preoblikovana i preuveličana da bi postala mit. S jedne strane, porodično stablo je zamka koja nam ograničava misli, osećanja, želje i materijalni život, dok s druge strane, predstavlja riznocu u kojoj se čuva najveći deo naših vrednsoti. Osim što je roman, ova knjiga je ujedno i odraz napora koji se, ako se ostvare, teže tome da svakom čitaocu posluže kao primer kako da, kroz oproštaj, svoju porodičnu priču pretvori u epsku legendu."

*

Hodorovski u jednom intervjuu kaže: "Tajna mitologije jeste da mitologija postaje folklor. I sva magija - Markesova magija - folklorna je degeneracija mita. A ja (...) opisujem realnu magiju a ne magični realizam. Realna magija je svuda oko nas ali ne znamo kako da to vidimo. Treba da učimo da bismo prepoznali magiju na svetu. Svakog trenutka desi se nešto magično."

"Gde ptica peva najlepše" je magična knjiga, a poređenje sa "Sto godina samoće", na kojem kritičari često insistiraju je samo prihvatljivo, ali nikako u potpunosti tačno i pravedno.

Kod Hodorovskog je sve magija, a realnost je tu kamen za pod glavu koji te žulja i tako ne dozvoljava da, zagledan u krošnju tog drveta i omađijan pričama koje ti ptica peva - ne poludiš lako i nepovratno.

I ja bih se ovde zaustavio sa metaforama i poređenjima, zato što postoje stvari koje je besmisleno prepričavati a nisu zaslužile ni puko teoretisanje.

Zato - obavezno čitanje.

Ukoliko nakon čitanja ne uspeš da umakneš iz knjige, posegni za njegovim poslednjim filmom, blizancem ove knjige.



*
Intervju, sa sajta izdavačke kuće "Arete" >>


Friday 16 December 2016

Noćurak od obrada :: Cover Songs, Vol. 2 [emisija]




Postoji teorija da je termin "cover" dobio današnje značenje u vreme kada su postojale "crne" i "bele" radio stanice. Drugi tvrde da je to sa belim i crnim radio stanicama urbani mit i da kovanica "cover version" potiče iz vremena kada su se singlice i albumi pojavljivali u omotnicama koje su se razlikovale od tržišta do tržišta.

(Ta teorija ima manje pristalica, verovatno zato što nije nimalo kontraverzna.)

Mi, pak, kažemo - "obrada" - i to je mnogo zanimljivije od raznih teorija jer "obrađivati" znači - dorađivati nešto što nije završeno, doterivati ga "kako treba" za određeni cilj.

Danas slušamo obrade i dorade koje su 10.000 Maniacs, Kris Ajzak, Pati Smit, Darko Rundek, Džoni Keš, Feri, Hot Chip, Madlen Pejru, The Frighteners, Bouvi, Tori i drugi ... napravili od pesama Nirvane, 10cc, Kejva, Pitera Marfija, Joy Division, New Order, Robija Robertsona, Lane Del Rej, Sube, Keane, Šarla Akrobate i drugih.




Thursday 8 December 2016

Džonatan Svift: "Meditacija o metli" (1701.)



"Ovaj obični štap, koji tako nedostojanstveno leži bačen u nekom zaboravljenom kutku, nekada je cvetao u šumi. Bio je pun snage, lišća i grana, a sada, zahvaljujući dovitljivosti čoveka koji je naučio kako da iskoristi prirodu, vezujući snop suvog pruća na ovo isušeno drvo, sada je upravo obrnuto - drvo izvrnuto naopačke, grančicama nadole, a korenjem u vazduhu. Sada je osuđen da bude rob svakoj služavki kojoj zatreba i, igrom sudbine, njegova misija je da očisti druge predmete, a on sam da se pritom uprlja. 
Najzad, izrabljen do srži od strane služavki, završava izbačen na ulicu ili biva osuđen na smrt, čime ispunjava svoju poslednju namenu - da posluži za potpaljivanje vatre. Kad razmišljam o ovoj temi, sa uzdahom pomislim: 

"Zaista, čovek je metla!"

Priroda ga na svet donese snažnog i moćnog, odličnog zdravlja, sa kosom na glavi, koju lako možemo da zamislimo kao grane biljke obdarene razumom. I on je takav sve dok sekira neumerenosti ne ubrza opadanje njegovih zelenih grančica i ostavlja samo jedno isušeno stablo. Tada on mora da se posluži lukavstvom, pa počne da nosi periku, kiteći se tako veštačkim pramenovima kose (pokrivene puderom) koja nije izrasla na njegovoj glavi. Ali, zamislite sledeću scenu: naša metla, šepureći se posmrtnim ostacima breze, koji takođe nisu rasli na njoj, i pokrivena prašinom, upravo izlazi iz sobe jedne prelepe dame. Ismejali bismo je i prezreli njenu taštinu, onako kako to ljudi imaju običaj da rade, ubeđeni u sopstvenu savršenost, a svesni mana drugih.

Ali, reći ćete možda, metla je obično drvo koje držimo za glavu kad ga koristimo. Ali, molim vas, šta je čovek ako ne jedna kreatura izvrnuta naopačke, čije se životinjske osobine neprekidno razvijaju u pravcu razuma, ali se njegova glava povlači po prašini! Pa ipak, sa svim svojim manama, on se izdaje za univerzalnog reformatora i uništitelja zarad sopstvene koristi. Svoje kandže zario je u svaki nečisti kutak prirode, iznoseći na svetlost dana sve njene nedostatke i podižući prašinu tamo gde je ranije nije bilo, stalno zagađujući svoju okolinu, praveći se pritom da je čisti. Svoje poslednje dane provodi robujući ženama i to, uglavnom, onima koje su to najmanje zaslužile, sve dok, do srži iskorišćen, baš kao i njegova sestra metla, ne bude izbačen na ulicu ili upotrebljen da zapali plamen na kojem će se drugi ogrejati."

***

Andre Breton u "Antologiji crnog humora"* piše o Sviftu:
"Sviftov pogled bio je, čini se, toliko promenjiv da je varirao od svetloplavog do crnog, od nežnog i plemenitog do užasnog. Te varijacije čudesno se poklapaju i sa njegovim osećanjima: "Oduvek sam", kaže on, "mrzeo sve nacije, profesije, zajednice i nisam mogao da volim nikog sem pojedinca. Posebno se gnušam i mrzim životinju zvanu čovek, kao što iz sveg srca volim Žana, Pjera, Tomu itd". On, koji je prezirao ljudsku vrstu kao niko, bio je uspunjen neverovatnim osećajem za pravdu (...) "Taj Irac", govorilo se, "koji se oseća u sopstvenoj zemlji kao da je u izgnanstvu, ipak nigde drugde nije otišao da živi. Taj Irac, uvek gotov da priča najgore o Irskoj, dao joj je svoje bogatstvo, slobodu, život i spasao ju je od još jednog veka robovanja kojim joj je Engleska pretila (...) Jednog dana, kada je ugledao stablo pogođeno gromom, rekao je: "Ja sam kao ovog drvo, počeću da umirem od vrha".


(* Prva verzija objavljena 1939, finalna 1966, objavila na srpskom IK "Kiša, Novi Sad, 2016, prevod Bojana Janjušević)

Friday 2 December 2016

Najdraže pesme iz poslednjeg frtalja 2016 [emisija]

Preslušavanje najdražih pesama iz poslednjeg frtalja 2016. Na listi su neki tebi dobro poznati, ali i potpuno novi glasovi na koje želim da ti skrenem pažnju.

The Pretenders... Lisa LeBlanc... The Rolling Stones, Nick Waterhouse, Valerie June... Auf Wiedersehen, Rogi, Kadhja Bonet, Solange, Hiss Golden Messenger, Suzanne Vega... Triko, Agnes Obel, Nick Cave & The Bad Seeds, The Frightnrs, Beck, Kate Tempest, A Tribe Called Quest, Artan lili, LP, Jim James, Leonard Cohen...




U emisiji pominjani & ostali korisni linkovi:

Rogi, bandcamp stranica >>
Triko, bandcamp stranica >>
Đorđe Kalijadis o bendu Auf Wiedersehen >>
Dragan Ambrozić o Koenu >>
Bojan Marjanović o Koenu >>
Mehmed Begić o Koenu >>
David Bowie, "No Plan", Pitchfork >>