Friday, 7 October 2016

Imamo problem ako vi nemate problem sa filmom "Houston, we have a problem"

Nemam problem što na plakatu-najavi za film bolje vidite jednog Tita protiv pet američkih Predsednika i tako previđate rečenicu "Myth or Reality?"

Nemam problem što niste svi prepoznali Božidara Smiljanića kao 'Inženjera Ivana Pavića', kao ni njegovu 'ćerku' - odnosno glumicu Branku Šelić. 

Ta 'paralelna' radnja je u ovom filmu ionako motor rakete koji ne radi, već samo bljuje dim da bi se zabašurile slabosti ove priče.

Nemam problem ni što vam nije problematična scena u kojoj Tito 'gleda' reklamu za Yugo za američko tržište, inače snimljenu 1986/7. 
Imam problem sa argumentom od publike sa mreže: "Prototip Yuga je napravljen 1980, Tito ga je video".


Imam problem i sa onima koji veruju da Slavoj Žižek priča kako se priča o "jugoslovenskom svemirskom programu" skrivala od vas decenijama,
zato što ne priča o tome.


Većina problema koje, pak, imam sa ovim filmom i namerama njegovih autora je raketno-inženjerski precizno definisao Sloba Vujanović u tekstu na mislitemojomglavom >> i ja ih neću ponavljati. 

Dodao bih da imam utisak da autori ovog filma ne prave pseudoistorijski bosanski lonac sa zlim namerama kao, na primer Malagurski, što im je plus.

Najveći problem koji imam ipak je broj ljudi koji veruju da je sve to "stvarno bilo", "kao što smo videli u filmu".

Očekivano je da ovaj film raspaljuje maštu i dodatno opušta inače nekritički odnos prema državi koja vam očigledno nedostaje od glave do pete ili od poda do plafona, zato što je, eto, imala neku tehnologiju, industriju, inženjere, podzemne aerodrome (vojne, ne za potrebe "svemirske agencije", frižidere koji su radili po trideset godina i onakvog Predsednika.


To je sasvim u redu i autori su sasvim sigurno računali i na to.
No - i ja sam odrastao u toj državi, i dalje je smatram jedinom državom u kojoj sam živeo (ovo drugo nisu države) i jedinom domovinom koju sam imao - ali, ni tada, kao ni danas, ne verujem da smo bili, ono, treća najjača vojska na svetu i nekakva sila.


Imam, dakle, problem što živim okružen prevelikim brojem ljudi koji su za protekle dve-tri decenije morali da razviju kritički odnos prema onome što vide na ekranu a nisu - 
te bez problema prihvataju i ovu priču kao 100% tačnu. 

Zato i prolazimo poput Lajke.
Ukoliko se ne sećate, to je onaj nesrećni pas iz SSSR-a lansiran u kosmos 1957, 

da je niko ne pita ima li ona nešto protiv toga da se ne vrati.
Ali je to je bilo za više ciljeve.

Ovaj film je pokazna vežba zaluđivanja gledalaca. 

Zato je vredan vašeg vremena.
(Dobro, i zbog kadra u kojem Bora Jović aplaudira Titu.)

Možda malo kritičkog gledanja pomogne da evoluiramo do šimpanze Hame. 


Njega su nakon leta oko planete vratili kući.





p.s. Uzgred, izvorna rečenica je glasila: "Houston, we've had a problem" :)

2 comments:

  1. "treća najjača vojska na svetu"

    A ne, ovo se nikada nije tvrdilo, već, "četvrta armija u Evropi".
    A onda je slovenačka TO iznenadnim obrtom, naglo izbila na to četvrto mesto, ostalo je istorija...

    Što se tiče Vujanovićevog teksta, dobar je, samo nije baš svih 24 miliona plakalo kada je onaj umro.
    Na primer ja sam poznavao jednog, sada je več pokojnik, koji je negde sredinom sedamdesetih umalo robijao zbog toga što je otvarajuči Politiku u kafani na glas rekao "E jedva čekam da na naslovnoj izađe čitulja".
    ;)


    ReplyDelete
    Replies
    1. Nas su u školi učili "treća najjača na svetu", moje učiteljice su više verovale u doktrinu od tvojih izvora! :)

      Znam da nije baš 24 miliona, naravno, mada, kako vreme odmiče, izgleda da je bilo 22 miliona Jugoslovena koji su plakali i 25 miliona koji su se radovali, kad saberemo sve...

      p.s. Ti znaš da sam ja slab na domovinu, ali ovaj film nepotrebno udara ispod pojasa i baca dimne bombe gde ne treba.

      Delete