Sunday, 15 May 2016

Baka Dobrila (1926-2016)


Iako je poticala iz ugledne i izuzetno bogate sarajevske porodice - sa četrnaest godina postaje jedan od Valterovih kurira.

Zatim odlazi u rat, zajedno sa starijom braćom.
Igmanski marš je preživela zahvaljujući čudu i dobroti komšije, Sarajlije.
Po završetku rata su se i ona i braća odrekli kompletne imovine u Sarajevu i raselili po celoj Jugoslaviji. Od njih najbolje pamtim Slobodana, koji je plovio na 'Galebu', godinama.

Po završetku rata Dobrila je odbila 'Partizansku spomenicu' (Nisam zbog toga išla u rat.)
Na fotografiji iz maja 1945 je vidimo sa titovkom i širokim osmehom na licu. 
Prvo dete joj umire od meningitisa.
U tridesetoj je ostala bez drugog muža, Milenka Milovanova, kojeg Sovjeti ubijaju u ambasadi Jugoslavije, za vreme revolucije 1956. 
Od odštete koju je nakon dosta ubeđivanja prihvatila od strane SSSR-a kupila je klavir za kojim je svirala moja majka.

U četrdeset i četvrtoj je postala baka prvi put.
Nakon trećeg razvoda, odbila je poslednjeg prosca, diplomatu koji se spremao za službu u Africi, želela je da "uživa u unucima".


Otkrivala mi je važnost knjiga, lepog vaspitanja ('hvala lepa' posle svake vožnje vozićem na Kalemegdanu, posle svake kugle sladoleda na uglu Kneza i tadašnje ulice Sedmog jula) i hrabrosti.
(Uspela je čak i da mi se Desanka Maksimović potpiše u "pionirskoj knjižici".)

Ispratile su je tri ćerke, petoro unučadi i jedno praunuče.

Kakav je život živela Dobrila Živanović-Tomić.

Hvala ti,
za

sve.


No comments:

Post a Comment