Sunday, 15 May 2016

Baka Dobrila (1926-2016)


Iako je poticala iz ugledne i izuzetno bogate sarajevske porodice - sa četrnaest godina postaje jedan od Valterovih kurira.


Odlazi u rat, zajedno sa starijom braćom.

Igmanski marš je preživela zahvaljujući čudu i dobroti komšije, Sarajlije.

Po završetku rata su se i ona i braća odrekli kompletne imovine u Sarajevu i raselili po različitim delovima Jugoslavije. 

Od njih najbolje pamtim Slobodana, koji je plovio na 'Galebu', godinama, ali često boravio i u Beogradu.


Na fotografiji iz maja 1945 je vidimo sa titovkom i širokim osmehom na licu. 
Po završetku rata Dobrila odbija 'Partizansku spomenicu' 
(Nisam zbog toga išla u rat.)

Prvo dete joj umire od meningitisa.

U tridesetoj je ostala bez drugog muža, Milenka Milovanova, kojeg Sovjeti ubijaju u 
ambasadi Jugoslavije, za vreme revolucije 1956. 

Od odštete koju je nakon dosta ubeđivanja prihvatila od strane SSSR-a kupila je klavir za kojim je svirala moja majka.

U četrdeset i četvrtoj je postala baka prvi put.

Nakon trećeg razvoda, odbila je poslednjeg prosca, diplomatu koji se spremao za službu u Africi. 
Želela je da "uživa u unucima".


Otkrivala mi je važnost knjiga, lepog vaspitanja ('hvala lepa' posle svake vožnje vozićem na Kalemegdanu, posle svake kugle sladoleda na uglu Kneza i tadašnje ulice Sedmog jula) i šta je to hrabrost.

(Uspela je da mi obezbedi i potpis Desanke Maksimović u "pionirskoj knjižici".)

Ispratile su je tri ćerke, petoro unučadi i jedno praunuče.


Dobrila Živanović-Tomić, 
kakav život.

Hvala,
na svemu.



No comments:

Post a Comment