Friday, 26 June 2015

Treća petkovača ili jednosatna vežba razbijanja oblaka i dozivanja sunca

Korčula, 2014.

Možemo da pokušamo tradicionalnim metodama dozivanja sunca i zavaravanja neprijateljske oblačne sile & tehnike: 


"Ionako nisam planirao da perem kola, uopšte, baš, baš."


"Vrućina podstiče nerad i izaziva u čoveku grešne misli!"

"Sunčanje je precenjeno!"

"Voda je izvor života!"


Kada ništa od toga ne pomogne,
muziku u uši,
ritam u noge, 
leto u glavu, 
nogom.

Lepo kaže čika Martin: "I don't care if the sun don't shine".


Čekaju na klik: Harry Belafonte, Jollly Boys, David Byrne, Forro in the Dark, Marcos Valle, Bebel Gilberto, Jorge Ben, Marvin Gaye, Dean Martin, Elvis i još ponešto.


Vidimo se na suncu.

Treća petkovača :: Happy Friday #3 by Prešlicavanje on Mixcloud


Sunday, 21 June 2015

Blez Sandrar u belom odelu i jedan sat plutanja na muzici

Jadransko more, septembar 2014.
I

"Šetam po palubi u svom belom odelu kupljenom u 
      Dakaru
Na nogama su mi espadrile kupljene u Vilja Garsiji
Držim u ruci svoju baskijsku kapu donetu iz
      Bijarica
Džepovi su mi puni "običnog kaplara"*
S vremena na vreme njušim svoju drvenu kutiju iz
      Rusije
Zveckam francuskim sitnišem u svom džepu i 
      Zlatnom livrom sterlinga
Tu su moja velika kalabrijska maramica i navoštene šibice od onih debelih koje možemo naći
      samo u Londonu
Čist sam okupan istrljan bolje od palube
Srećan kao kralj
Bogat kao milijarder
Slobodan kao čovek"

(Blez Sandrar, "Belo odelo". 
* "Obični kaplar" je vrsta prostog duvana.)

II

Evo karte za putovanje.

Između snimaka ugnezdili su se cvrčci, 
male sove, 
ptice sa Madagaskara,
u daljini udaraju talasi 
teku potoci.
Leto je počelo.

Nizvodno :: Downstream Drifting by Prešlicavanje on Mixcloud




Saturday, 20 June 2015

2015: drugi frtalj [preslušavanje]


U pauzi između prve >> i ove kvartalne, odnosno druge frtaljne liste objavljeno je i istraživanje, dobro, statistika koja tvrdi da posle 33. godine prestajemo da tragamo za novom muzikom, dok se u 42. vraćamo praćenju top-lista i počinjemo da slušamo isključivo najnovije top-hitove, želeći, tvrdi tekst >> da dokažemo sebi i drugima da smo i dalje mladi.

Ovi zaključci su, dakle, rezultat statistike korišćenja servisa Spotify. 

U skladu sa tim, ova lista omiljenih pesama iz drugog frtalja 2015. je konačni dokaz tvrdnje moje prijateljice Marije - da sam oduvek bio statistički beznačajan.

Jer, proleće 2015. napunilo mi je glavu i srce fantastičnim novim pesmama - od kojih su možda 2-3 videle top listu, a do 42. godine sam dobacio nedavno.Statistički posmatrano, za polovinu imena sa donje liste nisam čuo do pre tri meseca, iako sam 33. savladao odavno.

Među tim novim ima ozbiljno izbrušenih dijamanata: Leon Bridges (gore desno), čiji je prvenac "Coming Home" najbolje parče soula koje sam čuo u protekle dve godine a čijem glasu se, sasvim sigurno negde gore dive i Sam Cook i Otis Redding.
Dayme Arocena (dole desno) je nedavno otkrio Gilles Peterson: dete Kube, džeza, soula i Afrike (ne dajte se zbuniti što u dole ubačenoj pesmi, pak, najviše liči na MeShell Ndegeocello koja je upravo naletela na Afro-jazz ekipu sa kojom se savršeno razume bez probe.)
Bhi Bhiman je dete Šri Lanke rođeno i odraslo u Sent Luisu, čiji glas porede sa glasom Woody Guthrija, iako je zvuk koji stvara nešto drugačiji.
Nadin Shah zapravo nije debitant, ali je stigla tek sada do mojih ušiju: da su PJ Harvey i Nick Cave imali ćerku ona bi pravila ovakvu muziku. I tako izgledala.
Iza skraćenice FFS kriju se Franz Ferdinand & Sparks (da, onaj bend koji je pre 40 godina napravio "This town ain't big enough for both of us") - čiji su članovi nedavno napravili supergrupu, dok Mbongwana Star čine neki od članova onog neverovatnog neobičnog benda iz Kinšase - Benda Bilili >>

Od već poznatih imena tu je Melody Gardot (gore, levo) koja je objavila najbolji album karijere. Blur su napravili fenomenalan album za svega nekoliko dana, Paul Weller se još jednom reinkarnirao, Bryan Ferry je konačno objavio i spot za fantastičnu verziju Palmerove "Johnny & Mary", a Sarah Cracknell (St. Etienne) je objavila ploču koja će ovo leto učiniti lepšim.
Tip na slici dole levo zove se Lee Harvey Osmond
Opak je. 
Noćna vožnja.

Statistika tvrdi da će 29% vas koji ste ovo pročitali - potražiti još pesama ili podataka o onima koji će vam se dopasti na prvo slušanje.

Statistika takođe tvrdi da će 37% vas preslušati listu do kraja odjednom, dok će polovina slušati "na delove". Dvadesetak posto će odustati posle četiri pesme, zbunjeni izborom pesama, dok će 17.5% ovu listu posmatrati kao još jedan dokaz da je "muzika nekada bila bolja".

Procentualno gledano: 18% onih koji slušaju ovu listu imaju u fioci par čarapa na tufne, ali čak 68% favorizuje tvrdo kuvana jaja u odnosu na rovita.

Devet procenata čitalaca se upravo pita čemu ovoliki procenti u tekstu.

Neka 1% vas iskoristi ovu listu kao zbirku (zbrku?) putokaza ka daljem otkrivanju novih muzičkih poslastica - i ja ću 100% biti zadovoljan.

Naučnici (ne statistika) tvrde da se naše glave super-zabavljaju kada prvi put čujemo novu pesmu, grade se nove veze između neurona, glava radi bolje.

Obradujte glave, dakle.

Dvadeset i osam pesama, 110 minuta nove muzike je na klik od vas.

2015: 2/4 by Prešlicavanje on Mixcloud




p.s. Prvi frtalj 2015 dostupan je na ovom linku >>
.

Friday, 12 June 2015

Jača petkovača [playlista + delić o buđenju]

Phillips radio "na rasklapanje", donet iz Japana oko 1961.


Najpre delić iz knjige "Kako da lenčarite" Toma Hodžkinsona:


"Dremljivac po sopstvenom priznanju, Luj Teru, priseća se jedne strategije koju je razvio njegov prijatelj Ken (...) Držite šolju s hladnom kafom i dve Pro Plus pilule ("pobeđuje umor i ima delovanje jednako kofeionu iz šolje jake kafe") kraj uzglavlja. Navijete sat na 08.20 - pola sata pre nego što zaista želite da ustanete - i kada zazvoni, u trenutku lucidnosti koji izaziva budilnik, gurnete kafu i pilule i vratite se snu. Pola sata kasnije dižete se u zagrljaju teškog kofeinskog ubrzanja.

San je moćan zavodnik, ako uzmemo u obzir tako strašnu mašineriju koju smo razvili za borbu s njim. Mislim na budilnik. Gospode! Kakav je zao duh spojio dva neprijatelja dokoličara - sat i zvučni alarm - u jedno! (...) Da, ima nekih budilnika koji ne zvone kao alarm nego nas bude ćaskanjem radijskih ranoranilaca, ali, jesu li oni bolji? (...) Nema ničeg goreg od banalne veselosti drugog ljudskog bića kada ste u stanju duboke, teške, egzistencijalne refleksije."

Zato sledi
petnaestak 
pesama 
prilagođenih 
preslušavanju 
petkom 
prepodne, 
popodne & 
predveče :)

Harry Belafonte, Roy Paci, Mo' Horizons, Serge Gainsbourg, Marvin Gaye, Toots and The Maytals, Beck & Seu Jorge, Jorge Ben, Wilson Simonal, Quincy Jones, James Brown, Marcene Harris, Tribe, Manu Dibango, Blues Brothers 2000, Ruby Turner.


Ukoliko do sada niste čuli neku od ovih pesama, ovo je vaš srećni petak.


Ko može, neka proba bosonog.







Wednesday, 10 June 2015

Studio B - ili o namernom brisanju traka, snimaka i sećanja

Jedna od stvari koja me uvek iznova oduševljava u svakom dokumentarnom filmu BBC-a koji se bavi istorijom popularne kulture u proteklih šezdesetak godina jeste besprekorno sačuvana arhiva. Snimci koncerata (u ono vreme još uvek nepoznatih) bendova; savršene kopije skečeva iz humorističkih programa iz pedesetih i šezdesetih a u kojima se pojavljuju glumci koje je slava naknadno stigla, skenirana dokumenta, isečci iz štampe, audio zapisi koji možda i nemaju tržišnu vrednost - ali su ključni za razumevanje nastanka nekih kulturoloških fenomena.


Primeri? Za sada poslednji dokumentarac o Pajtonovcima koristi inserte skečeva iz pred-Pajton faze >>  (u kojima uz Erika Ajdla, Terija Džonsa i Majkla Pelina igra i Dejvid Džejson (da, "Mućke") - a koji otkrivaju kako se Pajton dogodio, odnosno kako se ta vrsta humora probijanjem kroz BBC-evu programsku šemu vremenom oblikovala; nedavno objavljeni dokumentarac o bendu Kraftwerk predstavlja dragocene snimke koji objašnjavaju kako je ta muzika osvojila crnu publiku i rodila jedan drugi globalni fenomen, dok odličan dokumentarac o grupi Queen iz 2011, pored ostalog koristi i snimak koncerta sa samog početka karijere, iz nekakvog zadimljenog, štrokavog kluba, snimljenog kamerom iz ruke - bez kojeg bi mozaična priča o globalnom fenomenu bila nepotpuna.

Sve te dragocenosti sačuvane su u arhivi BBC-a. 
Bez oštećenja na traci, savršenog tonskog zapisa.

Ponoviću: pišem o sačuvanim snimcima jednog malo gledanog TV programa iz 1967; snimcima benda iz Nemačke a iz vremena kada su jedva dobacivali do Top 40 i snimku benda koji će tek postati grupa Queen - a koje čuva u besprekornom stanju nacionalni servis društva čija elita ima dokumentovana porodična stabla sve od bitke kod Hejstingsa (1066.) do XXI veka i koju lično ta efemerna pop-kultura nimalo ne bi trebalo da zanima, nije to Šekspir u izvedbi Olivijea.

No - sve to je digitalizovano i sačuvano za nova otkrivanja i buduća tumačenja.
Jer je to - važno.
Čuvanjem nasleđa jednog vremena postavlja se, logično, temelj njegove budućnosti.
(O onom izmišljenom odgovoru Čerčila na temu čuvanja kulture više ovde >>)

U nas je odnos prema nasleđu nešto drugačiji.

Porediti naš odnos prema nasleđu sa, na primer, odnosom vizigota prema Rimskom carstvu koje su upravo osvojili bilo bi verovatno efektno za priču (Varvari!)  ali ne bi bilo tačno.

Porediti ga sa onim što je učinio Diego Da Landa, španski biskup zadužen za Jukatan a koji je na brzinu spalio kompletno nasleđe Maja takođe ne bi bilo prikladno - iako će konačni rezultat te lomače biti identičan onome što mi ovde sebi radimo. 
(Tačnije: šta im dozvoljavamo da rade.)

Porediti taj naš odnos sa onim što je radio Ćirilo, hrišćanski patrijarh (i svetac) koji je utamanio Aleksandrijsku biblioteku i razapeo Hipatiju konj'ma o repove prethodno je rasekavši oštrim školjkama je isuviše krvavo. 
Ali su namera i rezultat - ponovo isti.

Preciznije bi bilo taj naš odnos prema nasleđu uporediti sa ponašanjem američkih filmadžija nakon otkrića ton-filma. 
Ukratko*: pojava ton-filma bila je razlog da filmske kompanije spaljuju arhive nemih filmova pod izgovorom "to više nikada niko neće želeti da gleda, to nema komercijalnu vrednost". 
Stručnjaci iz Američkog fonda za očuvanje filma tvrde da je u tom... pogromu... uništeno oko 60% kompletne filmske produkcije iz prvih trideset godina postojanja filma, uključujući i veliki broj dokumentarnih filmova o životu u Americi do tridesetih godina XX veka. 

Nesmotrenih (?) tipova koji olako uništavaju istoriju jednog naroda ili dokumente epohe uvek je bilo - eto i na zapadu - a mi smo, sticajem okolnosti, upravo suočeni sa takvim tipovima, ovde i sada.

Uz nesmotrenost je, dakle, namerno ostavljen znak pitanja.

* * * 

Arhiva našeg nacionalnog servisa odavno nije u pristojnom stanju i zato je dragocen rad ekipe emisije "Trezor", čija otkrića olakšavaju sagledavanje jedne epohe kroz dokumenta a ne "tumačenja" kojima smo, prirodno, još skloniji ovako odsečeni od dokaza iz tog vremena.
Stanje arhive javnog servisa nije samo pitanje nemara - već i činjenice da su početkom devedesetih stvari namerno brisane, odnosno trake sa arhivom korišćene i za snimanje tekućih Dnevnika i "dodataka-Dnevnikovih-dodataka". 
To je, dakle, plansko i sistemski rađeno (uzgred - nikada, nikada, nikada vam neću oprostiti brisanje epizode "Kockice" u kojoj smo učestvovali svi mi iz predškolskog - stvarno ste govnari.)

S vremena na vreme, na frekvenciji TV Novi Sad u noćnim satima isplivaju dragocenosti za koje se verovalo da su izgubljene ili presnimljene. Slučajno znam da se neki delići tog nasleđa polako prebacuju u formate koji će im produžiti život i to je dobro. 

O stanju arhive Radio Beograda ponešto znam sticajem okolnosti. 
Nije kako bi trebalo da bude.

Konačno, danas je objavljena vest da je procenjena vrednost "imovine" televizije Studio B (valjda sa sve prostorijama, tehnikom i arhivom, iz vesti ne mogu da razlučim) - 
377.000 EUR.


Ukoliko je to vrednost televizije, pretpostavljam da će "cena" Radija biti svakako manja.

Ali, cena zapravo nije važna.

Važna je činjenica da je arhiva te stanice neprocenjivo važna za sećanje jedne nacije.
To nema cenu.

Kome pripada ta arhiva? Nije li ta arhiva nastala zahvaljujući činjenici da je Studio B sve vreme bio budžetski korisnik, dakle javno dobro?

Da li će ponovo biti nejasnoća kao u slučaju prodaje "Avala-filma"?

Da li je odista nemoguće da grad Beograd, odnosno država traži da u njenom vlasništvu ostane ono što je već finansirala i prenese arhivu u Muzej grada Beograda, 
hoćete li u Istorijski muzej, ... ma, hoćete li u bilo koji muzej koji radi, ili hoćete bilo koju drugu nadležnu instituciju u kojoj sve to može biti sačuvano? 
Hoćete li na neki od fakulteta?

Hoćete li?

Ovo je ključno pitanje: da li je državi stalo do toga da sećanje bude sačuvano, ili, što mi izgleda verovatnije - namerno prepušta sve zaboravu i prosto želi da sve to bude pogubljeno, presnimljeno i izbrisano - jer nedostatak dokaza olakšava dalje manipulacije na temu naše bliže i dalje istorije?

Da se vratim na priču o američkim studijima: kada su prvi medijski moguli počeli da otkupljuju filmske studije te je jedan od njih smatrao strašno zgodnom ideju da se kompletna arhiva crno-belih filmova ofarba - država je u roku od odmah formirala "Nacionalni filmski fond" i donela zakon da se sve to netaknutoj formi ima predati državi - a novi vlasnik neka mala frizuru Merlin Monro do mile volje za lične potrebe.

O vrednosti arhive radija je tek suvišno govoriti, a po svemu sudeći će i on doći na red. 
Nije to samo pitanje strašne količine zvanično nikada objavljenih snimaka raznih bendova i ljudi koji su ranije ili kasnije ostavili dubok trag u pop-kulturi SFRJ, odnosno Srbije, već i snimaka koji su objavljeni ali - zaboravljeni. A moralo bi tu biti i predivnih, još uvek sačuvanih intervjua? Snimaka emisija? Priloga? Sedamnaest minuta neke emisije Duška Radovića ili pet minuta starog snimka Kolosa sa Rodosa? To je neprocenjivo... I to su dokumenti bez kojih ćemo biti bliži statusu tikve bez korena koja se njivom valja, kako bi to rekao jedan moj stariji prijatelj - a što će narodnim pripovedačima stvoriti novi prostor da ukorenjuju u glave i zemlju mitove bazirane na lažima - ili u gorem slučaju - poluistinama. 

Konačno, ukoliko je vrednost kompletne televizije tolika, dajte budite ljubazni te objavite kolika je vrednost arhive, valjda je i to uračunato u cenu - pa ako je suditi po ovom zbiru ta arhiva je verovatno procenjena na iznos od jedno... stotinu-dve evra, hajde neka bude i svih dvestotine i pedeset, ako je tako recite nam, da razbijemo kasice-prasice pa učinimo šta je potrebno.

Ako vama nisu svi ti snimci i dokumenta važna, ima kome jesu.

A vi nastavite da pravite "stariji i lepši" svet.

Dok ne postanete deo arhive o jednom ružnom, ružnom vremenu.

Varvari.

* Priča o spaljivanju nemih filmova, kao i detalj o razlozima osnivanja "The National Film Registry" dostupna je u odličnom dokumentarcu "These amazing Shadows" iz 2011. godine >>


P.S Drug Miloš mi po objavi teksta dojavljuje da ni BBC nije nevin. Ovde je priča o nestalim epizodama iz serijala Dr.Who >>

Monday, 8 June 2015

Karl Uve Knausgor: "Moja borba" [preporuka za čitanje]

Priznajem, trebalo je vremena da mu zapamtim ime.

Karl Uve Knausgor.

Karl. 
Uve. 
Knausgor.

To je ovaj tip.

Zatim mi je trebalo vremena da se upustim u čitanje četiri stotine i pedeset stranica - jer knjige takve težine obično čekaju dane odmora ili zimu, naročito kada mediji najavljuju da me na 450 stranica čeka delo "norveškog čudaka" koji je napisao "najkontraverzniju knjigu današnjice", zbog koje ga je deo familije tužio - a zbog otkrivanja intimnih detalja o njima; koja je jednog šveđanina inspirisala da potpali deo lokalne knjižare u kojoj se nalaze svi autori "na K" a koji se policiji pravdao stavom da je "Knausgor najgori pisac na svetu" - i da me sve to čeka u knjizi čiji će naslov biti kontraverzan barem do objave četvrtog dela - u kojem se, pored ostalog, Knausgor bavi Evropom, nacizmom i Brejkvikom; dok će ram za sliku o autoru biti završen tek kada dođemo do prevoda poslednjeg toma knjige, odnosno poslednje od 3600 stranica koje čine šest tomova njegovog napora.

No, sve postaje nevažno već od otvaranja knjige:

"Srcu je život jednostavan: kuca koliko može. 
Onda stane."

A kada me desetak stranica kasnije dočekao ovim dole pasusom - postalo mi je nevažno da li su glavni junaci stvarni ili ne i da li su ti intimni detalji fikcija ili stvarnost. 
Zato što je Knausgor odličan pisac:

"Kada je moj otac, dakle, podigao malj iznad glave i pustio ga da padne na stenu te proletnje večeri usred sedamdesetih, učinio je to u svetu koji je poznavao i s kojim je bio u prisnom odnosu. 

Tek kada sam i sâm zašao u te godine, shvatio sam da se za to plaća. Kada svet postane pregledniji, ne smanjuje se samo bol koji donosi, već i smisao. Razumeti svet znači postaviti se na određeno odstojanje od njega. Povećavamo ono što je premalo da bi se videlo golim okom, kao molekuli i atomi, a smanjujemo ono što je preveliko, kao što su formacije oblaka, rečne delte, sazvežđa. Kada tako neku stvar dovedemo u domet svojih čula, fiksiramo je. Ono što je fiksirano nazivamo znanjem. 


Tokom celog detinjstva i mladosti pokušavamo da uspostavimo odgovarajuće rastojanje od predmeta i fenomena. Čitamo, učimo, doživljavamo, korigujemo. Onda jednog dana stignemo do tačke u kojoj su sva neophodna rastojanja utvrđena, svi neophodni sistemi ustanovljeni. Tada se vreme ubrzava. Više ne nailazi ni na kakve prepreke, sve je utvrđeno, vreme struji kroz naše živote, dani nestaju strahovitom brzinom, i pre nego što toga postanemo svesni, zašli smo u četrdesetu, pedesetu, šezdesetu... 


Smislu je potrebna punoća, punoći je potrebno vreme, vremenu je potreban otpor. 

Znanje je rastojanje, znanje je mirovanje i neprijatelj smisla. Drugim rečima, moja slika oca iz te večeri hiljadu devetsto sedamdeset šeste godine je dvostruka: s jedne strane vidim ga onako kako sam ga video tada, očima osmogodišnjaka, nepredvidivog i strašnog, a sa druge strane kao vršnjaka kroz čiji život vreme provejava i večito otkida i odnosi sve veće komade smisla."

Nešto kasnije Karl Uve čini da sa punom pažnjom čitam pedesetak stranica o tome kako on, još uvek tinejdžer, dočekuje novu godinu. 

Pedeset stranica krcatih (naizgled?) nevažnim detaljčićima, stranica koje teku kao live prenos žurke maloletnika iz malog smrznutog gradića u Norveškoj koje čitaš bez preskakanja redova ili ovlaš a znaš da se sve to odvijalo pre trideset godina i da ne može imati nekog uticaja na dalji tok priče?

Zatim uspeva da mi drži pažnju i podužim pasažom posvećenim jednom Rubensovom portretu i Munku, uopšte.

I kada konačno postaje jasno da je kičma ove knjige odnos Karla Uvea i njegovog oca, kojem su posvećeni poveći pasaži neprekidnog preispitivanja, sramote, gorčine, nerazumevanja, sažaljenja i žaljenja - u glavi zavibrira emocija slična onoj koju je nedavno uspeo da mi pruži Aleksandar Pejn u "Nebraski", iako je Knausgor mnogo gorči i reskiji.

I tako - do kraja.

* * * 

"Moja borba" je besprekorna knjževna vožnja na četiri stotine i pedeset stranica - u kojoj je čitaocu potpuno nevažno da li su imena junaka stvarna, kao i da li su stvarne njihove boljke, alkoholizam, rastureni brakovi, zaboravljeni prijatelji, sklonost ka slušanju "Heaven up here" od Echo & The Bunnymen (dobro, to ne može biti nevažno :) ili oduševljenje Bouvijevim akordima. 

Sve je to manje važno jer Knausgor uspeva da hladnokrvno, besprekorno vozi jednom trakom druma ("A smrt, koju sam oduvek posmatrao kao najvažniju veličinu u životu, tamna, privlačna, nije ništa drugo do cev koja procuri, grana koja se slomi na vetru, jakna koja sklizne s ofingera i padne na pod.") - i jedino što čitaocu preostaje jeste da pristane da vožnja ide tempom koji Karl Uve diktira, naizgled zagledan u drum ispred sebe,
sve vreme imajući na oku retrovizor - 
odnosno samog sebe, 
jer mu je drugo oko zapravo zamagljeno 
od plača.

A vrata suvozača zaključana.

* * * 

Drugi deo "Moje borbe" bi trebalo da bude objavljen na našem jeziku u martu 2016.




Sunday, 7 June 2015

Pusti mašti na volume [playlista]

Nedelja prepodne, pravo vreme nedeljnu dozu adrenalina, intra-ušno

Volume što glasnije,
nevidljive palice, air-guitars u ruke,
ko ne može drugačije -
slušalice na uši,
neki ćete pokušati da spremate kuću uz ovu muziku, znam.
I to je ok.

Playlista nije predugačka:
ako ostanete na nogama u ovih četrdeset minuta 
- u dobroj ste formi!

A sada Pop Levi na početku miksa kaže: 
"Ha!", 
i sve počne da se trese.




Saturday, 6 June 2015

Beograd, naučna fantastika (stilska vežba)

Fotografisano u Beogradu, 2015.
*
(najkraća naučno-fantastična priča o Beogradu)


Hodajući u žurbi čovek cepa omotnicu čokoladice, baca je ka kanti za otpatke, 
ali je promašuje.
Čovek se vraća, podiže papirić sa asfalta i spušta ga u kantu.

**

(varijacija teme, potpuna fantastika)

Hodajući ulicom čovek cepa omotnicu čokoladice, baca je ka kanti za otpatke,
ali ne primećuje da je promašio.
- Gospodine, izvinite... niste ubacili papir u kantu!
- O, izvinjavam se!
Čovek se vraća, podiže papirić sa asfalta i spušta ga u kantu.
- Hvala lepo!
- Ne, hvala Vama! Prijatan dan!


Vrapci nadleću travnjak parkića.

***

(realistična verzija/jedan od mogućih krajeva)

Čovek na klupi odmotava parče praznog bureka, baca masan papir ka kanti za otpatke, ali taj papir završava daleko od kante.

Jede prazan burek.

Umašćeni papir je tek još jedan na gomili đubreta razbacanoj po nekada uređenom travnjaku parkića. 

Najviše đubreta je u napukloj betonskoj stazi i razlokanim rupama na kolovozu.

Čovek koji sedi na susednoj klupi ga podozrivo gleda.

Poslednji par beogradskih vrabaca se tuče oko mrvica sa dve vrane.

U daljini, ka reci, nazire se zjapeći kostur postavljene armature nikad dovršene građevine.