Saturday, 25 April 2015

Zato što je "Ničije dete" odličan film

U sjajnoj i korisnoj knjizi "Kako napisati i prodati scenario" Tudora Elijada, koju budući dramaturzi čitaju prvi put i pre upisivanja Fakulteta postoji rečenica koju često i danas parafraziram:
"Ta originalna ideja koja vam je upravo sinula je bez sumnje do sada obrađivana 1227 puta.
Važno je kako ćete je vi ispričati."

Na kraju uvodnog poglavlja iste knjige postoji još jedan dragoceni pasus, koji takođe parafraziram:
"Pisac scenarija mora da ima strpljenje kelnera, otpornost fudbalske lopte, nepromičivost kišobrana, upornost metronoma, veru budističkog sveštenika".

Prve rečenice sam se setio ulazeći u salu na početak projekcije filma "Ničije dete" Vuka Ršumovića.

Onog dela o upornosti, strpljenju i otpornosti sam se setio kada mi je Vuk nakon premijere rekao da se priči o dečaku nađenom u šumi u Bosni krajem osamdesetih posvetio pre sedam godina, kada je prvi put čuo od njegove Ane.

Odavno nisam na bioskopskom platnu video bolje uloženih sedam godina života.


Imajući u vidu sve što je o filmu napisano od kako je osvojio prve nagrade na festivalu u Veneciji - ne želim da vam kradem vreme prepričavajući na ovom mestu priču iznova, kao što Vuk-scenarista i Vuk-reditelj ne kradu vreme publike u devedeset i sedam minuta filma.

Za razliku od onih koji filmove stvaraju smatrajući da je publika nepažljiva, neobrazovana, neinteligentna i zapravo nezainteresovana - što utiče i na dijaloge i na radnju i na njeno trajanje - u "Ničijem detetu" nema suvišnog minuta, reči ili praznog hoda. To svakako nije rezultat samo dobrog scenarija i stroge montaže -  već i činjenice da je kompletna glumačka ekipa precizna i uverljiva, što je još veća retkost u našem filmu.

"Ničije dete" izuzetnim čine ne samo neverovatna priča, već i nepretencioznost i osećaj za meru. 
Vuk je uspeo da saopšti sve što je važno i istovremeno dirne bez pokazivanja prstom, podizanjem glasa ili korišćenjem violina, vešto se čuvajući od korišćenja jeftinih trikova ili posezanjem za često korišćenim izgovorima, što ovaj film kvalifikuje među one koji imaju težinu i vrednost bez obzira na vreme i prostor u kojem su nastali, kao i publiku kojoj će se obraćati, ovde ili u budućnosti (i ukoliko se osvrnem tragajući za filmovima koji su se bavili srodnom ili sličnom temom - pronalazim, za sada, samo "Specijalno vaspitanje")

Ne čekajte TV premijeru, nikako DVD ili piratsko izdanje - 
"Ničije dete" je veliki film koji zaslužuje gledanje na velikom platnu.

(Napisano zato što sam kroz svakodnevne razgovore shvatio da premali broj ljudi veruje da je moguće napraviti ovakav film, u Srbiji.)



.

Sunday, 19 April 2015

Džon M. Kuci: "Dnevnik loše godine" (fragmenti)


Komponujući sjajnu polifoniju u "Dnevniku loše godine", Kuci beleži i ovo:


"Montenjev mladi prijatelj Etjen de la Boesi, u svom spisu iz 1549. godine, video je pasivnost stanovništva u odnosu na svoje vladare kao isprva stečeni a kasnije i najsleđivani porok, tvrdokornu "volju za potčinjavanjem" koja postaje toliko duboko ukorenjena "da čak ni ljubav prema slobodi više ne izgleda baš tako prirodno".

"Neverovatno je kako ljudi koji čine stanovništvo, pošto ih jednom podjarme, smesta tako temeljno zaboravljaju na svoju pređašnju slobodu da više i nisu u stanju da se probude i da je povrate; štaviše, oni potom služe tako dragovoljno, tako štedro, da bi čovek, gledajući ih, rekao da nisu izgubili slobodu već da su stekli ropstvo. Tačno je možda da čovek isprva služi zato što je primoran, zato što je pritisnut silom: međutim, oni koji dolaze kasnije služe bez žaljenja i od svoje volje čine ono što su njihovi prethodnici činili pod prinudom. Tako se ljudi, rođeni pod jarmom, odgajani u pokornosti, zadovoljavaju time da žive onako kako su i rođeni... prihvataju kao svoje prirodno stanje prilike u kojima su se rodili."

Dobro rečeno. No ipak, u jednom smislu, La Boesi greši. Alternative nisu pokorno služenje na jednoj strani i revolt protiv služenja na drugoj. Postoji i treći put, za koji se svakodneno odlučuju milioni ljudi. To je put kvijetizma, voljne opskurnosti, unutrašnje emigracije".

* * * 

Nešto kasnije sledi i:

"Ono što pak liberalni intelektualci previđaju, to je da ova takozvana protivrečnost izražava kvintesenciju makijavelističkog pa time i modernog, kvintesenciju koju je prolaznik na ulici u potpunosti usvojio. 
Svetom vlada nužnost, kaže prolaznik na ulici, a ne neki apstraktni moralni kodeks. Nužda zakon menja.

Ako misliš da kontriraš prolazniku na ulicu, ne možeš se pozivati na moralna načela, još manje možeš zahtevati da ljudi urede svoje živote na takav način da nema protivrečnosti između onoga što govore i onoga što čine. Običan život vrvi od protivrečnosti; obični ljudi su navikli da se tome prilagođavaju. Baš naprotiv, moraš napasti metafizički, nademipirijski status koji uživa necessita (nužnost) i pokazati da je reč o prevari".

* * * 

Ponovo pročitati i Brodskog, "Razmišljanja o nastanku pakla" >>
.

Saturday, 18 April 2015

U tajnom gradu postoji haustor koji vodi ka trećem svijetu u kojem plešu bolero

Svaki album Haustora je jedno godišnja doba.

Da li zbog "proljeće kad stigne, 23. ožujak, travanj, stolicu iznesem na verandu", ili zato što je lud, brz, bezobrazan i u njegovim pesmama cvetaju čudni cvetovi - prvi album vremenom je postao prolećni; "Treći svijet" je letnji neobičan dan, ozvučena avantura, put ka ostrvima na koja se možda nikada neću iskrcati ali ću verovatno u birtiji u usputnoj "prašnjavoj luci" ugledati Korta ali uskoro i greškom biti priveden zbog lažnog imena na pasošu; "Tajni grad" oduvek je bio jesenji, možda zato što sam ga prvi put doneo iz prodavnice ploča i stavio na gramofon negde početkom oktobra pre mnogo godina i zatim preslušavao danima; hladnoća i ogoljenost "Bolera" nekako najčešće krene iz zvučnika zimi, ne samo zbog "pogledaj sve je bijelo, zima je."

Naravno da ova podela nije obavezujuća a dogodila se iz jednostavnog razloga: Haustor nikada nisam naučio da slušam na pesmu, već čitav album u cugu. 

* * * 

Kako je gramofon odavno iznet iz stana a opus Haustora nije bio digitalizovan (izuzev prvog albuma koji je reizdat 1997 i kompilacije "1981-1988") - ti albumi su godinama preslušavani sa čudnih kopija. Kako je piratsko CD izdanje oba albuma, koje je osvanulo na tezgama ispred SKCa pre dvadesetak godina bilo potpuno neslušljivo - bili smo prepušteni više ili manje dobrim presnimcima sa vinila, što je imalo svoju retro-draž ali i manjkavosti.

(Neverovatno je da se čak i na zvaničnom darko-rundek.com sajtu u audio-sekciji nalaze pesme Haustora sa tih piratskih izdanja; odvratni fade-in na počecima pesama prikriva krckanje ploča...)

Konačno - uz tihu najavu - u izlogu "Jugoton" prodavnice u Nušićevoj ulici nedavno se našao CD box pod nazivom "Original album collection": sva četiri albuma, valjano remasterizovana, uz prateći knjižičuljak u kojem nećete pronaći ništa čega nije bilo na omotima originalnih LP izdanja.

Ponovno preslušavanje svih albuma u izvornom obliku je zaista fantastično putovanje.

* * * 

No, taj novi pogled na Jeršaleim podseća i na činjenicu da je Haustor tokom karijere objavio i ne mali broj fenomenalnih spotova koji su dostupni ili u fragmentima (poput dole ubačenog delića iz "Take Money and Run") ili kao rđavi presnimci sa starih VHS kaseta na kojima se može dopraviti zvuk ali ne i slika - što je pomalo tužno, jer su ti spotovi divni dokazi kakvi su se dovitljivi mali čudaci motali po jugoslovenskoj sceni osamdesetih godina prošlog veka i da nije slučajno što su se prva dva albuma Haustora našla na listi 20 najboljih Ex-Yu albuma svih vremena na pre nekoliko dana objavljenoj listi hrvatskog izdanja magazina Rolling Stone.

Dok se neko konačno ne doseti da objavi i DVD sabranih nedjela Haustora, evo tog delića "Take Money and Run", te rekonstruisanih verzija "Šejna" i "Sejmena".

Da, to je Vladica Milosavljević u "Sejmenima" kraj Darka Rundeka :)







p.s. "Original album collection" je isplativije kupiti u "Jugoton" prodavnici u Nušićevoj nego na drugim mestima, provereno.
.

Saturday, 11 April 2015

Džoni, budi dobro [i srećan ti 62.]

Poslednji put smo gledali Džonija uživo na "Avala Festu", 1988.
Leto je suvo i toplo,  majice su nam potpuno mokre a oči i kose pune prašine koja se podizala oko nas gotovo tri sata, grla su nam suva i promukla od pevanja i urlanja, kakav pakao je nastao na "Užas je moja furka", negde pred kraj svirke. 
Dok silazi sa bine, mi već tradicionalno vičemo "...ne-ćemo-doma-doma..."

Sa koncerta se vraćamo peške, jer prevoza nema.

Ošamućeni umorom i ushićenjem sedimo kraj nedavno napravljene česme,
pijemo vodu, palimo cigarete,
Andrej ima Džonijev potpis na karti, 

nad Knez Mihajlovom sviće. 

Imamo po petnaest godina i sigurni smo da će nam životi biti sjajni.
.
.

Sunday, 5 April 2015

"Sanyo M770 FM/AM Radio-recorder" [preslušavanje]

Na četrdeset i peti rođendan Studija B mrežu su preplavile fotografije ljudi uz čije priče i glasove smo odrastali, iz arhiva su isplivali stari džinglovi, zatim i instrumentali koji su vratili sećanja na "Vibracije","Paradu albuma", "Sto veličanstvenih","Ritam srca", čak i "Fontanu želja", ali i Modlijev "Ventilator" sa Radija 202, na kojem je bio i Đuzin "Zabavnik" uz divnu prateću "Iz operske lože", sećanje je stiglo do emisije "Za vaš magnetofon", koja se emitovala radnim danom pre "Hita nedelje", puštali su po jednu stranu albuma koju ste mogli snimite na kasetu bez prekidanja džinglovima, reklamama i upadicama voditelja; a sve to mi je pred oči vratilo Sanyo M770 FM/AM Radio-recorder, iz čijih zvučnika sam prvi put čuo toliko stvari; neverovatna količina glasova i pesama; i koji je junački podneo najteže udarce koje mu tinejdžer zaluđen muzikom, kablovima, trakama, gitarama i računarima može naneti.



Deda ga je doneo iz Japana 1981, ali se u našoj sobi našao tek tri-četiri godine kasnije, kao prateća oprema ZX Spectruma, koji je bez kasetofona bio prilično nemoćna sprava (da, deco, softver se učitavao sa kaseta :), no ubrzo mu to nije bila jedina svrha. 

S obzirom na to šta je sve mogao da radi (stereo-mikrofon, odvojeni ulaz za gramofonski petopolac na boku, wide-stereo opcija koja je činila da zvuk dobije dodatnu dimenziju, odvojen ulaz za mikrofonski kabl i potenciometar kojim se bira odnos ulaznog zvuka i onoga sa trake, beat-cancel... ) - u narednim godinama igrao je i ulogu pojačala za akustičnu gitaru (uz pomoć slušalica nalepljenih na telo gitare), služio je kao pojačalo za bas-gitaru, pretpojačalo za malu Casio klavijaturu; radio je kao snimatelj proba, pomoćni kasetofon za nadsnimavanje kanala, povezivan je najpre sa Lenco, a zatim i Phillips gramofonom, snimao je LiveAid, nošen je na razna putovanja, promenio nekoliko strujnih adaptera (radio je i sa naponom većim od 7.5 volti ali je u tom slučaju snimao tiše, to mi nikada nije bilo jasno), ostajao bez vratanca za kasete u nekoliko navrata i na kraju ni tada redak super lepak nije mogao da mu pomogne, vremenom mu se i remen na potenciometru za izbor radio-stanica istanjio te smo ga menjali; glavu sam mu pomerao svako malo jer je svaka traka koja je stizala sa strane bila snimljena drugačije (ko mlađi od 30 razume rečenicu "pomeranje azimuta glave kasetofona"?), ali, pored svih tih tehničko-zvučnih avantura i mogućnosti (klip >>) sada je važnije je da sam kroz njegove zvučnike prvi put čuo i na trake snimao Violent Femmes, The Clash, The Smiths, Shriekback, Public Image Ltd, Gene Loves Jezebel, Kate Bush, Subu i Milana, demo snimke Psihomodo Pop, The Stranglers, Grad, Japan, Bouvija, sticajem okolnosti sam kroz njegove male zvučnike prvi put čuo i naš bend na demo-listi B92, sve to je prošlo kroz njega, koliko različitih kosmosa je došlo do mene kroz neveliku magičnu kutiju čije fotografije nije lako pronaći na mrežilep izgovor za ponovno preslušavanje pesama koje su mi i danas važne, "Heartland" The The mi odzvanja glavom od jutros.
Na listi verovatno nema pesama koje nikada niste čuli, ali sasvim sigurno ima nekih koje niste čuli veoma dugo.

Nemam pojma gde je aparat završio, ne bi me iznenadilo da i danas - radi.
Japanac je to.



(I dok ređam listu pesama koje sam prvi put čuo kroz zvučnike tog malog čuda, shvatam koliko smo srećni što imamo priliku da beležimo zvuke, čuvamo ih i prenosimo dalje, kakva privilegija, 
u sve manjim spravama, 
na sve veću daljinu, 
kroz prostor i vreme.)

Devedeset minuta muzike, taman za obe strane jedne trake.


.