Sunday, 5 April 2015

"Sanyo M770 FM/AM Radio-recorder" [preslušavanje]

Na četrdeset i peti rođendan Studija B mrežu su preplavile fotografije ljudi uz čije priče i glasove smo odrastali, iz arhiva su isplivali stari džinglovi, zatim i instrumentali koji su vratili sećanja na "Vibracije","Paradu albuma", "Sto veličanstvenih","Ritam srca", čak i "Fontanu želja", ali i Modlijev "Ventilator" sa Radija 202, na kojem je bio i Đuzin "Zabavnik" uz divnu prateću "Iz operske lože", sećanje je stiglo do emisije "Za vaš magnetofon", koja se emitovala radnim danom pre "Hita nedelje", puštali su po jednu stranu albuma koju ste mogli snimite na kasetu bez prekidanja džinglovima, reklamama i upadicama voditelja; a sve to mi je pred oči vratilo Sanyo M770 FM/AM Radio-recorder, iz čijih zvučnika sam prvi put čuo toliko stvari; neverovatna količina glasova i pesama; i koji je junački podneo najteže udarce koje mu tinejdžer zaluđen muzikom, kablovima, trakama, gitarama i računarima može naneti.



Deda ga je doneo iz Japana 1981, ali se u našoj sobi našao tek tri-četiri godine kasnije, kao prateća oprema ZX Spectruma, koji je bez kasetofona bio prilično nemoćna sprava (da, deco, softver se učitavao sa kaseta :), no ubrzo mu to nije bila jedina svrha. 

S obzirom na to šta je sve mogao da radi (stereo-mikrofon, odvojeni ulaz za gramofonski petopolac na boku, wide-stereo opcija koja je činila da zvuk dobije dodatnu dimenziju, odvojen ulaz za mikrofonski kabl i potenciometar kojim se bira odnos ulaznog zvuka i onoga sa trake, beat-cancel... ) - u narednim godinama igrao je i ulogu pojačala za akustičnu gitaru (uz pomoć slušalica nalepljenih na telo gitare), služio je kao pojačalo za bas-gitaru, pretpojačalo za malu Casio klavijaturu; radio je kao snimatelj proba, pomoćni kasetofon za nadsnimavanje kanala, povezivan je najpre sa Lenco, a zatim i Phillips gramofonom, snimao je LiveAid, nošen je na razna putovanja, promenio nekoliko strujnih adaptera (radio je i sa naponom većim od 7.5 volti ali je u tom slučaju snimao tiše, to mi nikada nije bilo jasno), ostajao bez vratanca za kasete u nekoliko navrata i na kraju ni tada redak super lepak nije mogao da mu pomogne, vremenom mu se i remen na potenciometru za izbor radio-stanica istanjio te smo ga menjali; glavu sam mu pomerao svako malo jer je svaka traka koja je stizala sa strane bila snimljena drugačije (ko mlađi od 30 razume rečenicu "pomeranje azimuta glave kasetofona"?), ali, pored svih tih tehničko-zvučnih avantura i mogućnosti (klip >>) sada je važnije je da sam kroz njegove zvučnike prvi put čuo i na trake snimao Violent Femmes, The Clash, The Smiths, Shriekback, Public Image Ltd, Gene Loves Jezebel, Kate Bush, Subu i Milana, demo snimke Psihomodo Pop, The Stranglers, Grad, Japan, Bouvija, sticajem okolnosti sam kroz njegove male zvučnike prvi put čuo i naš bend na demo-listi B92, sve to je prošlo kroz njega, koliko različitih kosmosa je došlo do mene kroz neveliku magičnu kutiju čije fotografije nije lako pronaći na mrežilep izgovor za ponovno preslušavanje pesama koje su mi i danas važne, "Heartland" The The mi odzvanja glavom od jutros.
Na listi verovatno nema pesama koje nikada niste čuli, ali sasvim sigurno ima nekih koje niste čuli veoma dugo.

Nemam pojma gde je aparat završio, ne bi me iznenadilo da i danas - radi.
Japanac je to.



(I dok ređam listu pesama koje sam prvi put čuo kroz zvučnike tog malog čuda, shvatam koliko smo srećni što imamo priliku da beležimo zvuke, čuvamo ih i prenosimo dalje, kakva privilegija, 
u sve manjim spravama, 
na sve veću daljinu, 
kroz prostor i vreme.)

Devedeset minuta muzike, taman za obe strane jedne trake.


.

4 comments:

  1. "Tekst posle teksta", napisan italikom, je u najkraćem smisao onoga zbog čega duboko poštujem tvoj rad najpre ovaj blogovski, a preko njega i onaj koji blogom predstavljaš: više sam prepunjen tekstova: eto kako je nekad sve bilo sa dušom, a ovo danas ništa ne valja, tehnika nas porobljava, tehnika i civilizacija banalizuju... Ne, tehnika je prijatatelj i to baš ovako kako si naznačio u ovih nekoliko redova.

    Moj slučaj se zove SHARP (velika slova su zato što tako piše na kasetofonu, a ja bih da i ovako izgleda kao da ga gledam), "dvokasetaš"; još uvek radi, ali sa par neoriginalnih delova, pa zatim bez nekih koji su vitalni,...

    Kad pomeneš pomeranje azimuta glave naježim se iz nekoliko razloga: jedan je što sam na slučaju glave kasetofona prvi put pitao: "a zašto ne bi postojali neki međunarodni standardi štelovanja glave"; okrećući šafcigerom taj šraf inače utopljen u plastiku, učinio sam da je oblaznuli ležište i da više nije vredelo štelovati...; gledam danas "proizvođače tehnike" koji jure da imaju svaki nekakav svoj standard za koješta i pitam se: "Narode, jeste li imali vi kompjutere kad ste bili mali, znate li vi šta znači kad za svaku kasetu posebno šteluješ glavu - zar hoćete povratak nazad?" Pričao mi matori da je pre 40-ak godina neka firma proizvođač tehnike za široku potrošnju (da se ne frljam sad, ne bi bila fora da kažem nekoga ko nije) da pravila proizvode takve da su samo kod njih mogli da se nađu i najtrivijalniji delovi, jer drugi nisu odgovarali... Ne znam tačno, ali matori je rekao nešto kao: štiti svoj proizvod tako što možeš da ga servisiraš samo delovima proizvedenim u toj fabrici. Ja sam mislio da su DIN JUS i ISO civilizacijska dostignuća, ali i danas mi se čini da je još jedino električno napajanje ostalo standard. I da - ja ne mislim da je "sve bilo bolje pre rata", ali osećam lagano odsustvo reda tamo gde ne bi bilo loše da ga ima (govorim o tehničkim stvarima).

    Možda sam napravio veliku digresiju, ali, odvukao me deo tvog teksta. Naravno,, muzička podrška u vidu tvoje liste prati pisanje komentara.

    ReplyDelete
    Replies
    1. Najpre - hvala ti! :)
      Taj deo teksta je zapravo važniji od tog sećanja na tu staru spravu koja je svašta preživela... I ne bih se menjao za to vreme štelovanja glava, traženja prave gumice za gramofon jer je postojeća popustila i ploče se vrte sporije no što treba, da ne pričam o tom aspektu deljenja stvari, koliko god snimanje kompilacija ima drugačiji fon... A nije tehnika ta koja nas porobljava, već se mi lepo samozarobimo, po teorijama mi smo valjda već kiborzi, ne?

      Što se standarada tiče, nezamenjivih gumica za gramofone (jer vremenom iste popuštaju pa je nemoguće naći odmenu u SFRJ u to vreme), štelovanja glave na gramofonu i kasetofonu i ostalih čuda - radujem se što su konačno barem SD kartice standardizovali, i to je već značajan korak ka konačnom ujedinjenju čovečanstva! :)

      SHAPR je pravio ozbiljne mašine, imam neke drugare čiji su dekovi istog proizvođača i dalje itekako živahni...

      Delete
  2. Jel' ovo tvoj Crveni tranzistor iz Trsta? :)

    ReplyDelete
    Replies
    1. Tako nekako! :)
      Samo što se ja još uvek nisam "vratio korenima", poput autora te priče koju pominješ :)

      Delete