Sunday, 27 April 2014

Damon Albarn: "Everyday Robots" (preslušavanje!)

Nakon toliko inkarnacija - od Blur preko Gorillaz, The Good, The Bad & The Queen, te saradnje sa muzičarima iz Malija i pisanja opere,  Dejmon Albarn konačno je napravio solo album - i to kakav!

U proteklih deset dana preslušao sam ovaj album isto toliko puta, bez pauza i preskakanja pesama, svaki put uživajući sve više i svaki put birajući drugu pesmu kao omiljenu.
Postoji nešto razoružavajuće u samo naizgled jednostavno struktuiranim pesmama i tekstovima (dostupni na ovom linku >>), što ne umem da opišem, te to i ne činim.
Možda naknadno dopišem pasus.

U međuvremenu, album je postao za preslušavanje i preko mreže, te ga možete probati i sami.

Zato, 
"if you're lonely, press play."

UPDATE: Album je dostupan na Deezeru >>


Friday, 25 April 2014

Saša Stanišić: "Kako vojnik popravlja gramofon"

Saša Stanišić je imao 14 godina kada su ljudi doneli rat i u Višegrad. Iste godine njegova porodica je izbegla u Nemačku, gde Saša upisuje nemački jezik i slavistiku. Ovu knjigu je objavio na nemačkom u dvadeset i šestoj godini - blistav i strašan autobiografski roman o detinjstvu, Drini, ratu i potrazi za onim što nakon rata nije lako ili - nije moguće pronaći.

"Kada budem star kao pradjed Nikola, hoću da sam već jednom razapeo jedro, jednom dočekao lažova i ispratio ga kao iskrenog čovjeka, jednom nagovorio magarca da ide mojim putem, jednom zapjevao kao pradjed, glasom jakim kao planina, brod, iskrenost i magarac zajedno."

Onaj deo knjige posvećen detinjstvu i odrastanju u Višegradu vraća me u stanje deteta: svaka stranica otkriva nešto novo iza ugla, svaki pasus je poput izlaska iz kuće koji otkriva koliko je veliki svet i šta sve čeka da bude otkriveno, svaka rečenica upotpunjuje brižljivo i s ljubavlju oslikani familijarni portret i taj deo knjige lepi se za prste i glavu poput meda.

Kada se u to detinjstvo i knjigu umeša i rat - čitam kao da sam pod paljbom: stranica napred, dva pasusa natrag, vraćam se nekim scenama više puta pre no što krenem napred; gusta naracija o danima crnim kao katran lepi se za prste preko tog meda sa početka knjige. 

"Prvo su jedni, onda su došli drugi, jedni su se pitali, šta mi ustvari mislimo o sinagogama, solili su krastavce i doručkovali na oltaru s kovčgom za Toru i okupljali se u molitvenoj sobi i razmišljali su i nisu tačno znali, krenuli su dalje, a teška zima je došla, sve se ledilo, meni krv u žilama i suze na licu, jer drugi, kad su došli, nisu ništa pitali, gurnuli su me u snijeg kako bi mogli raditi u miru, sve je od kamena, viknuo je jedan, ali knjige možemo, a to su čuli popovi, bacili su se na koljena pred vojnike, svećenici velikih stomaka i djevojačkih očiju, nježno su milovali vojničke čizme, molili se i preklinjali za milost za kuću i za knjige i za mene, ali vojnici su imali duže brade od popova: dobro, rekao je najpijaniji, ništa gorjeti neće, odnesite sve na jezero, i popovi su se zahvalili..."

Knjigu "Kako vojnik popravlja gramofon" čitao sam gotovo mesec dana. Svaki pokušaj čitanja više od desetak stranica na dan bilo je previše: sjajno izbrušena naracija je nagrada koju čitalac dobija, ali ovaj roman zahteva i punu pažnju - a kada se na trećini knjige ušančiš u tom podrumu zgrade u Višegradu počneš pažljivije da bazaš po stepenicama napipavajući u mraku i nađeš se u stanju rata, osećaj koji mi odavno nijedna knjiga ili film nisu poklonili, ako se ta gorčina može nazvati poklonom.

I kada u poslednjoj trećini počne razmotavanje svih sudbina i ta potraga privede kraju - nakon čitanja u stomaku i glavi ne ostaje ništa osim misli da bi ovu knjigu trebalo uvrstiti u čitanke svih bivših republika, jer uprkos proživljenom i preživljenom, Saša Stanišić uspeva da ostane na svojoj strani i podjednako je i zastrašen i gnevan na sve strane koje su mu život skrenule u drugom pravcu i ka drugoj domovini u kojoj i sada živi.

A valjalo bi ovu knjigu podeliti i onima koji su ovu ljudsku nepogodu i započeli i u njoj učestvovali ili je podržavali, da shvate razmere čemera koji su stvorili.

"Dobra priča je, ti bi rekao, poput naše Drine: nikad tihi potok, ne curi, ona je divlja i široka, pritoke se pridružuju, obogaćuju je, nadolazi preko obala, kipi i žubori, tu i tamo postaje plića, ali to su onda brzaci, uvertire za dubinu, a ne mrmorenje. Ali jednu stvar ne mogu ni Drina ni priče: nema im povratka. Voda se ne može okrenuti i izabrati drugo korito, kao što se nijedno obećanje sad ne može ispuniti. Nijedan utopljenik ne izranja da zatraži peškir, nijedna ljubav se ne vraća, ni jedan trafikant se ne može ponovo roditi, nijedan metak se ne vraća kroz cijev u pušku, brana ili izdrži ili ne izdrži. 
Drina nema deltu."

I ne znam zašto ova knjiga nije, još uvek, objavljena u Srbiji. Nekoliko primeraka izdanja Sarajevskog Buybooka iz 2009. se nedavno nekim čudom našlo u knjižari Zepter na Knezu. Knjiga je prošle godine objavljena i na hrvatskom. 
A ukoliko se jednom pojavi izdanje i na srpskom, bilo bi sjajno kada bi imalo korice kao i prvo, nemačko izdanje.

Knjiga vas čeka u izlogu Zeptera na Knezu.
Požurite, knjižara radi i subotom.
.

Tuesday, 22 April 2014

Vidimo se u četvrtak u "Šikarici"?

Zahvaljujući Slavoljubu Stankoviću - već nekoliko sezona se četvrtkom uveče za miks pultom u "Šikarici" ređaju velikani pisane reči u akciji zvanoj "Pisci biraju" >>

"Now, it's my turn."

Nešto više od devet stotina pesama je spremno. Od Althee & Donne koje pevaju "Uptown Rankin" >> do Wilsona Simonala - "Nem Vem Que Nao" >>
(I još terabajt sa strane, ukoliko zatreba.)

Kojih pedesetak pesama ću uspeti da zavrtim u četvrtak uveče od 21h (pa dok nas ne izbace) - zavisi od vas koji ćete tamo i biti:

... Ukoliko budete želeli da se družite i pričate, u zvučnike ću da ređam rege, ska i opušteni latino...
... Ukoliko vam se bude skakalo, imam dovoljno rifova ali i soul-funk ritam-sekcija u folderu... I raznih ritam mašina i električnih sprava.
... Ukoliko ne znate šta vam se, znam ja šta ću.

Ukoliko bude kiše, 
rasteraćemo je.

Vidimo se u Šikarici u četvrtak uveče!



.

Saturday, 19 April 2014

Pet pesama u vreloj vodi (vinilna priča za "Dan prodavnica ploča")

...I tako čučim kraj kade napunjene vrelom vodom zagledan u tek kupljeni vinil koji leži na njenom dnu: mini-LP benda U2, 45 obrtaja; vruća voda nagriza etiketu i uskoro se možda neće videti šta je "A" a šta "B" strana ploče ali me to ne brine previše, mantram 
"ispravi se...
ispravi se...
ispravi se..."
Ja sam spustio ploču u vrelu vodu.
Imam dvanaest godina i nestrpljiv sam da čujem te pesme koje ne znam, što pre. 

Sat vremena ranije sam, presrećan spustio na pult kraj kase "Robne kuće" taj komad vinila i novac: u svetu se to izdanje zvalo "Wide Awake in America", izdavač za Jugoslaviju je preimenovao mini LP u "The Unforgettable Fire", računajući na euforiju koja je već i kod nas pratila bend, naročito nakon nastupa na Live Aid koncertu (koji umalo da promašim nastup zato što je "Politika" čitav program koncerta ispisala ćirilicom ("Јyty"); video sam na omotu da je na vinilu live verzija sjajne "A Sort of Homecoming", zatim tri pesme koje ne znam - "The Three Sunrises", a sa druge strane "Love Comes Tumbling" , instrumental "Bass Trap" - i "The Unforgettable Fire" za koju sam spot video čak dva puta na televizoru tih nedelja; tih pet pesama koštale su me odricanja užine jedno sedam-osam dana; no, ne mari - uzimam ploču sa police ne zagledajući šta je u omotnici, zatim trkom do Zelenog Venca, onda autobusom ka kući, pravo na gramofon... ali, ali, ali vinil je potpuno kriv, više liči na volane na haljini nego na parče plastike sa kojeg bi trebalo da se čuje muzika, ne vraća mi se do "Robne kuće", slušaju mi se te pesme više od svega, sada, odmah! - tri nikada nisam čuo.

- "Halo ćale, ja sam... kako da ispravim potpuno krivu ploču?" 
- "Napuni kadu vrelom vodom i potopi je na par minuta, kad etiketa počne da bledi stavi je između onih Prosvetinih enciklopedija i Larusa, možda uspeš..."

I eto me kako čučim kraj kade napunjene vrelom vodom zagledan u tek kupljeni vinil koji se čvari na dnu kade, ostaviću je malo duže za svaki slučaj, zatim ću je presovati enciklopedijama i staviti je na teški, drveni, precizni Lenco gramofon u dnevnoj sobi, pojačalo i kutije su bolje nego one postavljene kraj malog Phillips gramofona koji je kod brata i mene, no - Lenco je isuviše ozbiljna sprava da bi prihvatio da svira sa ploče kojoj vruća voda, naravno, ništa nije učinila, te sam prinuđen da je spustim na Philips koji se vrti zahvaljujući pažljivo biranim debljim gumicama za tegle čiji je vek trajanja pet do šest sati okretanja, spuštam iglu na ploču i sa zvučnika se, ipak, začuju prvi taktovi "A Sort of Homecoming".

Sreća.

Mnogo godina kasnije, kada mi U2 više nisu toliko značili, otkrio sam da je snimak te pesme zapravo zabeležen tokom tonske probe, a da je huk publike naknadno dodavan u studiju. 
Ali, to mi više nije bilo toliko važno: tada sam preslušavao taj snimak toliko puta, sedeći što bliže zvučnicima, zamišljajući da sam tamo.

A kako su godine odmicale, najdraži snimak sa tog komada vinila postala je "Love Comes Tumbling", možda poslednja dečačka pesma koju su odsvirali i snimili.

Još nekoliko godina kasnije - svih pet pesama dostupno je za preslušavanje na klik.
(Kao i sve drugo što sam ikada želeo da posedujem ili preslušavam, i to je sjajno!)
Onaj vinil je još uvek negde na tavanu, ili u podrumu, stišnjen između drugih ploča.

Možda je, nakon tri decenije, konačno ispravljen.

Album je za preslušavanje dostupan i na Deezeru >>

* - Dan prodavnica ploča/"Record Store Day" obeležava se treće subote u mesecu aprilu od 2008. godine >> .
.

Thursday, 17 April 2014

Gabriel Garsija stiže u Makondo

Hannes Wallrafen
Na ulazu u Makondo te večeri se pojavio starac grgurave kose, uredno obrijan i svečano obučen, bez tragova blata iz močvare na cipelama.

Iako su svi stanovnici Makonda bili ubeđeni da ga prvi put vide, on je znao sve o njima: o žutim leptirima koji su pratili lepoticu Remedios na svakom koraku, znao je za Rebekinu tajnu da jede zemlju, znao je za otkriće leda, znao je za oca Nikanora koji levitira pred stanovnicima Makonda želeći da ih ubedi da bog postoji; za partije šaha pukovnika Aurelijana Buendije, pričao im je o kompaniji banana koja će tek doći i gde je Ursula zakopala zlato u temeljima kuće Buendija.

Hosea Arkadio Buendija i Melkijades utrčali su u kuću ne osvrćući se na Ursuline prigovore što ostavljaju tragove blata na tek izribanom podu. Melkijades je odmahnuo rukom dok je ulazio u radionicu ispunjenu dimom iz kotlića u kojem su on i Hose Arkadio bezuspešno pravili zlato, zgrabio je svitke sa proročanstvom i pokazao ga najstarijem Buendiji:

"Gabriel Garsija će se nakon 87 godina samoće vratiti u selo iz kojeg je potekao."
.

Wednesday, 16 April 2014

("...And the rain sounds like a round of applause...")

Kada na ulici osetim miris jeftinog duvana ne iznenadi me što se setim Saleta, drugara iz vojske kojem sam dan posle skidanja bio i kum, toliko smo jeftinih cigareta i polusuvog duvana tokom vojske razmenili, smotali i delili, miris me u trenu vrati u VP 7325. 
Ne znam u kojoj časovnoj zoni Sale sada živi.

Prirodno je da pomislim na Anu kada me letnji pljusak stigne na ulici. 
Ona je prva sa kojom nisam bežao od kiše.
Rekla je "gde žuriš, već smo mokri!" i hodali smo nogu pred nogu po pljusku, bilo je lepo.

A nečije lice me iznenadi dok kuckam rukom po volanu u ritmu pesme koja se čuje sa radija jer čekam zeleno, a pesma sasvim sigurno nije bila tu u to davno vreme. Ili pesmom odjekuje reč ili ton koja me podseti na nečiji osmeh, pogled ili stisak ruke.

Zabavno mi je kada se setim nekog lica dok se brijem, a ta neka ili taj neki nema ni brkova ni brade, sigurno nije vlasnik prodavnice ogledala ili lavaboa, a tek ne radi u prodavnici žileta.

Nekih ljudi počnem da se prisećam trećeg dana odmora: u onoj noći kada se buka u glavi stiša a ja ponovo počinjem da sanjam. Izađu iz senke nakratko, osmehnu se ili namignu i ako ih ne uhvatim na vreme, ponovo se povuku u zaborav.

Iznenadi me koliko je ljudi zapravo prošlo kroz moj život, okrznulo ga i tako skrenulo ka ovome gde sam sada, odakle gledam kako mi se vraćaju kroz zastor ljutog duvana, pokislu kosu, penu za brijanje ili pesmu koju čujem prvi put.
(Kada mi se pred oči vrate oni koje najduže nisam video i čije fotografije nemam, shvatim kako vreme odmiče.)

Neka od tih imena i prezimena gugl ne prepoznaje.

Ne znam gde mi je poslednji telefonski imenik.

Ipak, neke brojeve telefona i danas znam napamet.

Zvoni.


.

Thursday, 10 April 2014

03:57h

Kiša i vetar odoše ka severu, 
roletne se smirile, 
noć pritajila.
(A možda ovaj kasni sat računa kao jutro.)

Kroz san čujem i slavuja iz obližnje bašte.

A onda me prene potmuli, duboki, udarac, kao zid kada se ruši.
Pomislim na komšiluk, onda shvatim da je sve tiho.

Sklapam oči i tonem u san, i opet isti zvuk.
Pomislim da je srce, 
no ono miruje.

I opet tonem ka snu, ali evo još jednog.
Sada mi je jasno, 
ti tamni udarci,
to sam, ipak - ja.

Razbuđen, zabavljam se idejom da je taj zvuk zapravo eksplozija poslednjeg skladišta strpljenja koje mi je preostalo, nakon svega.
I da sad više ne stoji ništa između mene i svega što je to strpljenje pojelo.
Verovatno je neko tokom prethodnog dana uspeo da zapali fitilj, tinjao je sve do ovog sitnog sata, prolećna kiša ga nije ugasila.
Odam poštu detoniranom strpljenju, pomislim da je čudo što je uspelo da mi potraje i ovih četrdeset godina, i ta misao me uspavljuje.

Slavuj iz obližnje bašte i dalje peva.
Zadremala noć,
jutro će je iznenaditi.


.

Tuesday, 8 April 2014

[predah] Sem Šepard & Raj Kuder

I
Najpre kratka priča Sema Šeparda, pronađena u jednoj staroj zbirci:

"Ubica paunova"


Moj pas je jedne noći ulovio pauna i pojeo ga.

Sutradan sam ubio boga u njemu kada sam saznao za to. 
Slomio sam mu tri rebra i plakao. 
Tada mi je sinulo koliko su paunovi glupi, iako svi misle da su divni. Seru po krovovima i vrište dok se tucaju. 
Tako sam kupio malokalibarku i počeo da ubijam paunove po kraju. 
Noću smo moj pas i ja išli u lov. Koristio sam kratke metke sa oblim vrhom koji prave malo buke. Kao kad prasne auspuh malog automobila. Psu sam prepuštao da dokrajči one koje ne bih ubio prvim metkom. Kući smo se vraćali okrvavljeni i srećni. 
Ujutro bi se bogati susedi budili i nalazili izmrcvarene leševe razmazane po svojim belim ogradama. Iznajmili su privatnog detektiva da otkrije počinioca. Dospelo je i do lokalnih novina:
LUDI UBICA PAUNOVA NA SLOBODI!
Promenio sam taktiku. Počeo sam da koristim luk i strele.
Strele sam obeležio posebnim reckama i o svaku sam okačio cedulju s natpisom:
OSVETA ZA SLOMLJENA REBRA.

II


Čitanje Šeparda odvlači me ka preslušavanju starih snimaka Raja Kudera (možda zato što je Sem trebalo da glumi ono što je i napisao za "Paris, Texas", ali je odustao nakon što se zaljubio u Džesiku Lang)

Tako dolazim i do "Vigilante man", pesme koju je Vudi Gatri je napisao tridesetih a snimio četrdesetih; svojevremeno je svirao i Brus Springstin, postoji u tekstu i omaž Štajnbekovim "Plodovima gneva", no sve je to sad manje važno - ova akustična Kuderova verzija zapravo je pravi zvuk za priču 
o osveti za slomljena rebra.

 

.

Thursday, 3 April 2014

Kakav soooooul! St. Paul & The Broken Bones (preslušavanje)

To je TO, dame i gospodo: čist soul. Gruvajuća ritam-sekcija, reska gitara i dobro složena i raspoložena duvačka sekcija - svi zajedno stvaraju zastor od dima i varnica ispred kojeg pred vas i reflektore staje tip za kojeg nikada ne biste rekli da ima takav glas, liči na prototip asistenta na koledžu, odsek geografija; a čovek kida glasne žice u svakoj pesmi, nakon prve strofe pomisliš - nema šanse da izdrži do kraja snimka, raspašće se, ne može pod ovakvim naponom da otpeva celu pesmu - a on uspeva da ostane na nogama i nastavlja da pršti na sve strane, glasom odjekuju razni velikani soula, čisto jezgro.
A onda počne i da - igra!
Sve to su bela deca iz Birmingema, Alabama: St. Paul & The Broken Bones, kakvo ime za soul bend!

Evo ih, najpre, uživo, snimljenih utamonekojgaraži:



I zato što tako sviraju i zvuče, ne želim da gnjavim pričom o bendu St. Paul & The Broken Bones. 
Mogao bih da prepričavam tekstove koje sam pročitao, naročito one koji stižu sa njihovih koncerata, na kojima posle petnaest minuta svirke publika pada u ekstazu i počinje seča.
Ukoliko vas kupe svirkom, potražićete priče o njima i sami.

Možda je, ipak, korisno da znate ovaj detalj: 
Paul Janeway ili vam St. Paul je od malih nogu do osamnaeste godine želeo - te se pripremao i obučavao da bude - propovednik.
A onda je počeo uz gospel da sluša i soul, 
Toma Vejtsa 
i Kejva,
jedno vreme pevao u cover bendovima,
a onda shvatio da može da propoveda soul 
i van crkve.

Album "Half the City" dostupan je za preslušavanje.
Trideset i devet minuta otvaranja, kopanja i zašivanja duše na živo.
Da traje duže, bilo bi žrtava.

* * *

UPDATE: Servis Grooveshark koji je omogućavao preslušavanje muzike zatvoren je 01. maja 2015. 
U ovom slučaju, zato ćemo posegnuti za YouTubeom.


p.s. i hvala "Diskomeru" Studija B na ovom otkriću.
.

Tuesday, 1 April 2014

Margita, 55

Margita Stefanovic, photo Srdjan Vejvoda
"Krajnje vreme je da se jednom završi. 
Moj osećaj osamdesetih je kao jedno veliko silaženje. 
Silaziš, a svaki stepenik je sve veći, 
sve sporije ali sve sigurnije i definitivnije ka dole…"
(Margita Stefanović, Intervju sa Pecom Popovićem, NIN, 1989)

Margite, 
Milana, 
Bojana, 
Ivice Vdovića, 
Sube,
Čavketa,
i svih ostalih češće se setimo u dane njihove smrti, 
rođendani nekako promaknu.

Margita bi danas proslavila 55.
Zato danas ovim klipom brišem prašinu sa sećanja na nju.


.