Friday, 28 February 2014

Ekskluzivno! Scenario prenosa urne Nikole Tesle u Hram Sv. Save!

Ime i prezime autora rada nije poznato.



(Dokument za internu upotrebu) 

"Poštovane i poštovani,

kao što znate, naša inicijativa za prenos urne Nikole Tesle iz onog neuglednog Muzeja u Hram Sv. Save nije najbolje primljena u javnosti (posetite link >>) i zato svečanost prenosa ostataka ovog velikog svetskog naučnika mora biti svečanost koja će svim nevernim Toma... Draganima izbiti iz glave svaku pomisao da je ova inicijativa nešto pogrešno.
Već nam je propala ona ideja sa proglašenjem Nikole Tesle za sveca...
S tim u vezi, ovaj dokument ima za cilj da definiše ključne tačke priredb... iventa koji se ima održati što pre.

Tehničke napomene:

  • Dan pre prenošenja urne sipati u gradski vodovod određene količine litijuma, koji će učiniti da građani budu više blagonakloni prema litiji, kad krene.
  • Sa Dragišom iz nabavke dogovoriti kupovinu oko 500 priručnih gromobrana koji se imaju deliti viđenijim zvanicama. Nikad se ne zna sa tom Teslinom strujom i tajnim oružjem.
  • Prilikom iznošenja urne iz Muzeja niz Krunsku ulicu postrojiti neka malo neuglednija vozila koja pripadaju Patrijaršiji i uvežbati vozače istih da sirenama automobila prate hor koji će ovom prigodom pevati:
    "Iže jesi na nebesi, 
    ovu urnu ti ne tresi, može munja da se desi."
  • PR služba da pripremi adekvatno saopštenje na temu činjenice da nosimo urnu, a ne mošti. Naglasiti da je crkva liberalizovala stavove na tu temu, te da je Sveti Arteljerij... Arhijerski Sabor odobrio ovaj čin.
  • Građanima zainteresovanim da učestvuju u litiji naznačiti da ne nose previše metalnih predmeta sa sobom, a zbog gore navedene mogućnosti pojave neočekivanih munja sa nebesa.
  • Da bi svečanost u potpunosti uspela, Privremeni organ smo zamolili da za tu priliku Bulevar Nikole Tesle prebaci u ulicu Svetog Save, što je investicija koja će otvoriti dosta radnih mesta.
  • Dok se litija bude kretala od ulice Krunske, pa preko Slavije ka platou ispred Hrama hor ima pevati probrane hitove grupe Tesla (iz bogate diskografije izabrati najadekvatnije pesme, izbeći pesme dijaboličnih naslova poput "Edison's Medicine", nije prikladno.)
  • Pri unosu urne u Hram sa specijalno montirane bine ima se čuti prikladna obrada pesme "Tesla girls" od benda OMD, a u izvođenju nekog bogougodnog benda, ukoliko ih ima, a da nisu skupi. Bend ne plaćati preko autorskog ugovora, ionako smo oslobođeni poreza.
  • Po završetku prenosa građanima ponuditi da za simboličnu naknadu dobiju specijalni komplet molitvenika, otpornika i trožilnih kablova, a ukoliko štamparija postigne da priredi i izdanje "Uticaj misli duhovnika na razvoj elektrike u nas" neka bude u zlatotisku. Neka se isto deli onima kojima smo podelili i gromobrane, neka im to bude poklon za sećanje na ovaj svečani dan.
  • Gore priložena animacija ujedno je i nacrt za nadgradnju Hrama, koju počinjemo čim završimo sa onom crkvom u naselju Stepa Stepanović, za nju nam se baš žuri, ovo možemo i posle.
  • Uzgred, Dragiši iz nabavke javiti da nabavi stotinak onih krstova koji svetle u mraku, kao oni što smo ih videli u Grčkoj prošlog leta. Onaj jedan što je stajao na Crkvi Sv. Marka tad nije primljen sa odobravanjem, ali to je bilo pre deset godina, sad je vreme.
Molim vas da se ovaj dopis u potpunosti prouči i što pre pristupite pripremama za priredbu. U slučaju kiše ili previše negativnog odnosa javnosti prema ovoj plemenitoj ideji, iskoristićemo nenajavljene restrikcije struje ili jedno od emitovanja nekog domaćeg filma iz osamdesetih te ćemo pod okriljem noći preneti urnu bez mnogo pompe. 
Ovo vam navodimo - jer je prenos urne tek delić mnogo važnijeg zadatka koji je pred nama. 
Kad se za tri - četiri dana slegne prašina, počinjemo sa plasmanom vesti da struju ionako nije izmislio Nikola Tesla, već njegov otac, školovani bogoslov a na osnovu uputstva koja je pronašao čitajući originalno izdanje "Žitija Svetog Save", napisana belim vinom čiji se trag može čitati samo u noćima punog meseca. Mediji već imaju spremne objave, svedočanstva svedoka i fotografije, te će čitav posao biti završen veoma brzo. 

Ukoliko su vam potrebne dodatne informacije, svakako nas kontaktirajte.

Srdačno,
Radna grupa privremenog organa radnog tela, 
odsek za prebacivanje nedostataka i prenos ostataka.

U Beogradu, 28 (14.) februara 2014."

* * * 
.

Saturday, 22 February 2014

Kad sreća uzdah sprema (koncert Amire Medunjanin u Beogradu)

Bio je to jedan od koncerata koje je teško prepričati. 
Još je teže pokušati rečima dočarati ono što su Amira Medunjanin i njena petorka sinoć u Sava centru stvorili: časove bujne sreće, da parafraziram jednu od pesama koju su pred kraj koncerta Amira i Boško Jović rastavili na delove; magični momenat kojem prisustvuješ retko u životu u kojem uživaš razapet između sreće i osećaja konačnosti, jer je broj takvih momenata u životu sasvim sigurno ograničen, ne može ih biti još mnogo i to ih čini dragocenim.

Iako je po definiciji sevdah ozvučena melanholija, teška čežnja (arapska reč po kojoj je dobio ime prevodi se kao crna žuč), ja insistiram na reči - sreća. Sinoć se nad salom Sava centra sreća uzdizala iznad te tamne strane sevdaha: osmeh na njenom licu kada je izašla pred publiku i uvidela koliko nas je došlo da joj se pokloni i prepusti; ozarenost Bojana Zulfikarpašića, Nenada Vasilića, Amara Češljara, Boška Jovića i Aleksandra Sedlara koji su iz svojih instrumenata izvlačili ono za šta su, valjda, i stvoreni, da žicama i dirkama učine da nam zabruje uši, glave i stomak; neposrednost kojom je Amira osvojila publiku u drugom minutu otkrivajući svoje strahove i nade pred koncert; džezirane sinkope kojima su rastavljali pesme Balkana i ti aplauzi kojima je publika uzvraćala - sve to je sreću učinilo snažnijom od melanholije, sreću što smo prisutni u tom magičnom momentu za koji je vredelo roditi se, u kojoj sam uživao i kada su sa bine dolazili najdublji talasi tamnog sevdaha.

Kako uprkos gore napisanom i dalje znam da moja spretnost baratanja rečima još uvek nije dorasla ni Amirinoj muzici ni sevdahu kao takvom, posegnuću za rečima Pece Popovića, zapisanim nakon njenog nastupa na Kolarcu pre nekoliko godina, koje su i dalje nešto najlepše zapisano kao impresija sa jednog - koncerta. 
Svaka od tih reči može se iskoristiti kao opis onoga što smo sinoć ponovo proživeli:

"A onda iz daljine, najpre odatle, dogodio se glas. Spor, kristalan ko noć nad Romanijom i svež poput vode sa vrela Bosne, zavijen zanosom behara sa Ilidže, topao kao uspomena iz Kustine knjige, malkice uzdržan poput strogog vaspitanja, glas u čijoj se čistoći i čežnji oslikavaju vekovi zajedničkih suza i ličnih užasa (...) Sevdah, adresa sevdalinke, jeste u saznanju topografije srca da je sve na ovom svetu tako prekratko i nezadrživo prolazno. To nije samo muzika, to je Dizdareva, Šantićeva i Sarajlićeva Bosna sa kulturom, tradicijom, strašću, načinom života, mirisima i objašnjenjem kako ta lepa zemlja izgleda.
Amira Medunjanin je istinsko osećanje praznika, retko osećanje kad u grudima smrtnika zakuca klatno duševnog uzbuđenja. Znajući da niko nije toliko jedini kao ta, do juče meni neznana pevačica, dižem ovu reč ”crne žuči” njoj u čast."


Nakon sinoćnog koncerta siguran sam u tri stvari. 
Ukoliko postoji dovoljno dobar majstor zvuka i ukoliko studijska tehnika ume da zabeleži magiju, naredni Amirin album biće remek delo koje će je vinuti sazvežđe prema kojem se plovi na svim delovima planete.
Druga istina u koju verujem je da će njen naredni dolazak u Beograd zahtevati barem dva koncerta. 
Treća je juče bila očigledna: Beograd se sinoć duboko poklonio Amiri, Bojanu, Nenadu, Amaru, Bošku i Aleksandru. 
Tako duboko da smo neki još uvek - na kolenima.

Draga Amira, 
hvala ti.
.

Friday, 21 February 2014

Neil Finn: "Dizzy Heights" [preslušavanje!]


"You must reveal your infinite sorrow/

Show what you’re made of and what you’re afraid of/

You’ll have to leave the comfort of shadows/The places you came from, the troubles you played on out on the landing leaves are descending summer is ending and daylight is blue is that you rising up."

(Neil Finn)

Nil Fin je odavno zaslužio svoje mesto na panteonu velikih majstora pop-muzike. 

Tokom četrdeset godina karijere je kao solista ili u saradnji sa bratom Timom (Split Enz, Crowded House, The Finn Brothers) svetu već poklonio neke od najlepših pesama savremene pop muzike, perfektno skrojene i otpevane, koje dobijaju još više na vrednosti kada shvatite da su se do nas probile sa kraja sveta (Novi Zeland) u vreme-pre-interneta, kada su muzika i vesti putovale mnogo, mnogo sporije.

(Zanimljivo - čak se ni njihov najveći hit - "Don't Dream it's over" još uvek nije previše pohabao od tolikog slušanja, a u opusu Crowded House postoje i blistaviji komadi pop-muzike)

No, njegov novi album - "Dizzy Heights" - donosi ne samo nekoliko sjajno skrojenih pesama, već i nekoliko iznenađenja koja dokazuju da se Nil nije, još uvek, umorio od traganja za savršenom pop-formom, za kojom je ovoga puta tragao okružen rođenom ženom (bas), decom (gitara, bubnjevi, bas) i mnogobrojnim prijateljima, te producentom Dejvom Frimanom (Mercury Rev, The Flaming Lips)

Ova potraga za dobrim pesmama je - uspela.
Od uvodne "Impressions" koja će sigurno naći svoje mesto u časovima sumraka leta koje dolazi, preko fenomenalne naslovne pesme i "Flying in the face of love", sve do zvučnog eksperimenta izvedenog u pesmi "Divebomber", nakon koje počinje drugi krug dobrih pop-pesama - album "Dizzy Heights" puni uši i glavu talasima prijatnih harmonija koje, neminovno, podsećaju na Crowded House, ali i Pola Mekartnija i čak Nila Janga - talase morskih šumova i slane vode, koje prijaju u ovim danima i teraju zimu iz kostiju i misli.

Ukoliko moje preporuke nisu dovoljne :) - Q Magazine je objavio "Hrabra i predivna ploča" (8*), UnCut je takođe pun reči hvale ("...a lush, multi-layered affair, making full use of its producer."), čak je i zli Pitchfork objavio sasvim pristojan osvrt na album, poentirajući sa "Finn sounds best when Dizzy Heights is at its dizziest, when he has to completely rethink how his voice fits a song. " (dajući mu 6.9/10)

Ovo je spot za naslovnu stvar.



Ceo album "Dizzy Heights" dostupan za preslušavanje na donjoj listi.

Play...
I u tih četrdeset pet minuta sunce, čiste harmonije i Novi Zeland odjednom više nisu daleko.

UPDATE: Servis Grooveshark koji je omogućavao preslušavanje muzike zatvoren je 01. maja 2015. 
Alternativni link za preslušavanje - soundcloud >> 
..


Tuesday, 18 February 2014

"Atlas zabačenih ostrva" (Judita Šalanski)

U ono vreme beskrajno dosadnih časova geografije, na kojima su pokušavali da nas nauče svemu osim onome što nas je najviše zanimalo - kako je veliki ovaj svet i zašto ga još uvek nismo istražili do kraja - drugar iz klupe i ja smislili smo igru zanimljiviju od "zanimljive geografije".

Jedan uzme Atlas sveta i, dok drugi ne gleda, šara prstima po karti birajući mesto koje će ovom drugom dati u zadatak da pronađe. Igra se na vreme - što brže pronađeš ono što ti je drugar zadao, to više poena osvajaš, a ukoliko tražiš pomoć, oduzima ti se polovina poena.
Tako sam, između ostalog, otkrio da naš Beograd nije jedini na svetu, već da postoji još jedan u Montani (ili Vajomingu?) koji je čak i aerodrom imao, otkrio na karti Bosne naselje koje se zvalo Crni padež te usred Arabije otkrio mesto pod imenom Sekira, zabodeno nasred poluostrva, poput tamnog zrna u pesku izbeljenog od sunca.

Na tu staru igru (besmislenu u eri interaktivnih i lako pretraživih mapa) podsetio me uvod kojim Judita Šalanski počinje knjigu "Atlas zabačenih ostrva", o kojoj nisam do pre tri večeri znao ništa - izuzev onoga što sam ugledao na njenim koricama, stojeći oko pola dva ujutro zagledan u izlog knjižare. 
Njen podnaslov, parafraza-citat meni omiljene pesme Bleza Sandrara >> žuljao me sve do kupovine knjige:

"Pedeset ostrva
na kojim nikada nisam bila
i na koja nikad neću otići."

"Atlas zabačenih ostrva" nije tek puki zbir pedeset tekstova o ostrvčićima zagubljenim po mapama sveta, većinom zaboravljenih od strane pomoraca, naučnika i običnih ljudi. Svaka od priča je ostrvo za sebe, materijal za istorijsku dramu, film ili maštarije koje greju hladne noći: ostrva koja su ostala nenaseljena, oivičena nepristupačnim obalama ili milionima rakova koji tokom zvezdanih noći ratuju sa velikim armijom džinovskih žutih mrava; ostrva davno naseljena na kojima je zavladao gen koji čini da svi njegovi stanovnici ne vide boje već samo crno, belo i sivo; ostrvo sa kojeg je iseljen čitav jedan mali narod da bi se na njemu napravila vojna baza; ostrvo na kojem je Napoleon proveo poslednje dane, i ono na kojem je živeo pravi Robinson; ostrvo koje služi isključivo kao podstanica za pod-atlantske kablove od Afrike do Južne Amerike; ostrvo na kojem je mladi francuz Mark Liblan pronašao ženu svog života, nakon što je na njega doputovao gonjen činjenicom da je šestoj godini u snu progovorio na jeziku koji niko nije razumeo a koji se govorio samo na Rapa Iti, 3600 kilometara od Novog Zelanda; ono na kojem pevaju Saudade; ostrvo na kojem se žene preporučuju za brak time što su već rodile decu i tako dokazale da su plodne i ona na kojem su sva deca umirala između sedmog i dvanaestog dana od rođenja, iz razloga koje ljudi nisu uspeli da otkriju; ostrvo na kojem je nastala najpoznatija ratna fotografija dvadesetog veka i ono 560 kilometara udaljeno od Severne zemlje, na kojem je poručnik Julijus Pajer, nakon što je svim toponima na ostrvu dao imena njegovih ljubavi iz mladićkih dana, ime vladarke i cele njene rodbine zapisao: 
"Fligenijev rt, 12. april 1874, 82 stepena, 5 minuta, najsevernija tačka. 
Dovde i ne dalje."

Čitanje ovih priča je poput plivanja kroz med.

Ono što pričama (od kojih mnoge deluju kao fantazmagorija Roberta Luisa Stivensona, neobjavljena epizoda Korta Maltezea ili stranica koju je Šeklton namerno istrgao iz dnevnika, ubeđen da mu niko neće verovati šta je zatekao u snegu i ledu) daje dodatnu avanturističko-maštarsku patinu (sada već staromodnu) jesu - mape. Uz svaku priču tu je i mapa, perfektno iscrtana rukom i okom nekoga ko je godine proveo nad atlasima i starim mapama sveta, sa uredno obeležnim visovima, nazivima zaliva ili retkih naselja sabijenih u uvale zaštićene od vetra. I onda dođe trenutak u kojem mape, ti staromodni crteži na papiru raspale maštu više od priče koja je prati, jer ne možeš a da ne zastaneš nad mapom Ostrva vaznesenja, 1560 kilometara od Obale Slonovače a 2.250 kilometara od Brazila, na kojem je neko, nekad, jednom vrhu dao ime Devil's Riding School a drugom, nedaleko od njega Comfortless Cove, i ta imena govore o ljudima koji su se jednom iskrcali na do tada bezimene stene, do njih doplovivši iz muke ili nade da će tamo pronaći svoj mir - ili kraj, poput Amelie Irhart, Poručnika Flečera i čitave posade broda Baunti, koji takođe krstare ili proleću kroz zapise u ovoj knjizi.

I tako, zato što znam da u kasici-prasici još uvek nema dovoljno za odlazak na jedno od ovih ostrva, prsti uz šum putuju po papiru povezujući visoravni egzotičnih imena, tabani svrbe a u glavi čujem odjeke pesama ptica kojima ne znam imena ali za koje sam siguran da imaju nešto od rajskog u sebi, a iz sećanja izorni i ona pesma o odlasku u neku topliju klimu, dok pred očima sve jasnije vidim pučinu, oduvek istu, 
nezainteresovanu 
i za nas 
i za granice kojima pokušavamo 
da zemlju i mora isparcelišemo 
i tako sebi damo privid 
da ih posedujemo. 
.

Thursday, 13 February 2014

SveJEdno? (Intervju sa Igorom Brakusom, kandidatom za gradonačelnika Beograda)

Tokom proteklih dana kroz svakodnevne razgovore počela su da provejavaju pitanja:
Hoćemo da glasamo? 
Za koga? 
Ali, zašto?
I nekako se uvek u desetoj sekundi razgovora o izborima pojavi ime Igora Brakusa.
A u petnaestoj sekundi iskoči i pitanje: 
"On se stvarno kandidovao? To nije zezanje?"

Igor je još pre nekoliko meseci koristeći društvene mreže prvi put objavio fotografiju u stavu političara uz poruku "Jeste sveJEdno".
Gostovanje u "24 minuta" kod Zorana Kesića >> delovalo je kao da je zezanje. 
Ili nije?
Konačno - nedavno objavljena fotografija na kojoj Igor predaje nadležnom organu dokumentaciju za registraciju pokreta na čijem je čelu - označila je početak prave kampanje.

Intervju sa Igorom pravim iz tri razloga. 
Prvi razlog je potpuno ličan. Njegova kandidatura trenutno je jedini razlog zbog kojeg bih na dan izbora otišao do izbornog mesta. Drugi razlog je sličan: previše ljudi koje poznajem i koji bi glasali za njega i pokret SveJEdno još uvek nije načisto da li je pokret zaista u izbornoj trci za skupštinu grada Beograda, dok je treći operativne prirode: 16. februara pokret počinje sakupljanje potpisa koji će kandidaturu pokreta učiniti stvarnom. 

Ukoliko 1500 ljudi potpiše podršku pokretu, izbori za gradonačelnika i gradsku skupštinu dobiće, svakako, drugačiji ton.

Intervju je urađen e-mail prepiskom.
Vreme slanja odgovora koje sam dobijao govori mi da ni ovaj kandidat - ne spava, već neprekidno bdi nad planovima za budućnost Beograda :) 

N.K: Edi Izard je najavio da će se kandidovati za gradonačelnika Londona 2020. Komičar i muzičar Džon Gnar, je nedavno postao gradonačelnik Rejkjavika. Bepo Gril je u Italiji krenuo istim putem. Kada si pre nekoliko meseci objavio da ćeš se kandidovati za gradonačelnika, gotovo svi su verovali da je u pitanju zavitlancija. Ipak, pre nekoliko dana si i ozvaničio pokret "Jeste sveJEdno" i tako najavio učešće u borbi za mesto gradonačelnika i gradski parlament. 
Zašto se, Igore, upuštaš u takvo nadmetanje?

I.B: Jednostavno želim da posle 42 godine života uradim nešto korisno za, pre svega sebe, a onda i sve druge ljude kojima je postalo sve sveJEdno. Ceo život me (tj. nas) drndaju jedni te isti ljudi, koji su svojim političkim delovanjem u poslednjih stotinjak godina na ovim prostorima pokazali kako je zaista sve sveJEdno. Postoji oko deset miliona razloga zašto ne bi prosečan srpski glasač glasao za bilo kojeg mog (našeg) protivnika, ali teško da možete da nadjete bar jedan objektivan razlog zašto ne biste glasali za moje bliske prijatelje i mene koji nismo nikada bili članovi nijedne političke partije i nismo uradili ništa loše u svojim životima, te shodno tome nemamo ni materijalno blagostanje, za razliku od ovog kvazi-političkog polusveta koji se dobrano obogatio na patnji i sunovratu prosečnog beogradskog odnosno srpskog birača.

Radio 021 te u jednom intervju najavio kao satiričara - političara? Iz iskustva znamo da političar satiru, ali ih to ne čini i satiričarima. Zašto bi ti bio izuzetak? Ukoliko si zaista političar. Ili nisi?

Nisam ja političar. Imam suviše moralnih skrupula da bih sebe mogao da nazovem tom nepopularnom imenicom. U Srbiji je, nažalost, takvo stanje stvari i sveJEdnosti da biti političar znači biti prodavac magle. Ovde niko nikada nije uradio ama baš ništa u interesu naroda. Ali, sve je to stvar hronične gluposti ljudi na ovim prostorima. Uvek smo birali pogrešne da nas vode, što ne znači da smo ikada imali one prave u ponudi. Jeste sveJEdno.

Ti si, da potvrdimo - zvanično, stvarno, potpuno legalno i legitimno kandidat pokreta "Jeste sveJEdno" za gradonačelnika Beograda, a pokret pledira da osvoji 15 mesta u Gradskoj skupštini?

Da. Ovo bi sve trebalo da bude legitimno. Pokušaćemo da prikupimo oko 1500 potpisa 16. Februara na Office pabu, kod Hotela Jugoslavija, pa da izadjemo na crtu Gradskoj izbornoj komisiji, koja mora da proveri verifikovane potpise i odobri ili ne odobri naš izlazak na izbore. Pojedincu ili grupi gradjana je daleko teže da reši mnogobrojne birokratske probleme, nego partijama koje sve imaju svoje Opštinske odbore, ali mi se ne predajemo. Čak i stavka od 50 dinara po svakom verifikovanom potpisu nije nepremostiva prepreka, jerbo ćemo tražiti od svakog ko se potpiše za nas da tu sumu novca donira u kutiju

Da ponovim još jednom, za one sa lošijim kartama. Ti se kandiduješ da vodiš grad?

Apsolutno. Sa mojom ekipom koju sam simbolično nazvao “Pravi ljudi na pogrešnom mestu” verujem da mogu biti veoma uspešan kao gradonačelnik. Uostalom, u Beogradu, kao i u Srbiji je sve sveJEdno…ako ne uradiš ništa onda bude zašto ništa nisi uradio, ako uradiš nešto onda bude zašto si to uradio, a ako si slučajno uradio nešto jako kvalitetno, korisno i bio, ne daj Bože, uspešan onda te rastrgnu. Uspeh se na ovim prostorima ne prašta.

Dobro,  drago mi je da smo to raščistili. U politiku uskačeš iz stolice radio-voditelja. Tvoje emisije su, tokom svih ovih godina slušale stotine hiljada ljudi, mada bi bilo u redu reći i - milioni. Šta ti je do sada donela radijska slava? Potencijalne glasače svakako zanima i tvoja imovinska karta? Da li su ti čiste i ruke i srce i račun u banci?

Nikada nisam imao novca. Večiti problem mi je da skupim za stanarinu. Slična situacija je i sa mojim drugarima, koji su u ovom Pokretu sa mnom. Svi zajedno da se skupimo ne bi imali da kupimo ni polovnu "peglicu" od naših uštedjevina. Ceo život radim na radiju, a zapravo nikada nisam sopstvenu “legendarnost” i navodnu “slavu” umeo da naplatim kako treba. Kažu mi da živim u Americi, imao bih sto hiljada dolara mesečno. Ne živim u Americi. Ni ne treba mi. Cenim, ako bih možda imao novca, ne bih imao prelepu i predivnu suprugu, koja me trpi već deceniju i više, a to nema cenu.

Intervjue koje si dao od početka kampanje, pa i nastup u "24 minuta" završavao si rečenicom: " razmislite, da li postoji i jedan razlog zašto ne biste glasali za mene ili JESTE SVEjeDNO.“ No, politika je takva, a glasači, iako znaju da je potpuno svejedno šta ko obećava pre izbora a šta radi posle - očekuju nekakvu ponudu. Besplatne karte za kupalište na Adi za sigurne glasače, garantovano mesto za sedenje na Kalemegdanu za aktiviste...?

Obećavam da ćemo, ako udjemo u Skupštinu grada Beograda, raditi svim srcem na uspostavljanju normalnog kulturnog modela u prestonici.

Fotografija: Novosti

Pominjani Džon Gnar je postao gradonačelnik Rejkjavika nudeći u okviru programa  "besplatne peškire na svim bazenima, novi Diznilend Park, Islandski parlament bez droga do 2020. godine, kao i polarnog medveda za zoološki vrt u glavnom gradu Islanda." Naša javnost je, za sada, čula delove tvoje ponude, među kojima je zamena mesta Aerodroma i Luke Beograd, što je verovatno lakše ostvariti nego završiti Prokop ili napraviti Beograd na vodi. Šta se još nalazi na listi tvojih prioriteta, odnosno, šta nudiš građanima kao razlog da glasaju za tebe?

Na svakih 150 metara u gradu Beogradu napravićemo po jedan minijaturni kulturni centar popularni MKC…to će biti prostorije minijaturne kvadrature, ali će ih biti u buljucima.

Ipak, pored ideja poput zamene mesta Aerodroma i Luke, jedno od poslednjih saopštenja pokreta donelo je i određeni zaokret ka ozbiljnijim temama, a to je bavljenje kulturom. Zašto ulaziš u "ozbiljan teren"? Ili ćeš se temom kulture baviti na drugačiji način? Uvođenje drakonskih mera za one koji zalepe žvaku na sedište u bioskopu? Solidarni porez od kojeg će se kupovati knjige onima koji nisu pročitali nijednu duže od mesec dana?

Kultura je problem koji moramo rešavati iz korena. Da počnemo od recimo kulturnog ophodjenja u svakodnevici. Toga više nema. Beograd 60tih i 70tih, pa i većim delom 80tih je bio drugačiji grad. Šta nam se to dogodilo da dodjemo do ovoga šta sada imamo? Ovde nije najveći problem u nedostatku finansijskih sredstava za kulturu. Nije tačno da nema novca. On se samo nenamenski troši. Postoje interesne grupe “ja tebi ti meni” koje vršljaju po sadašnjem, kao što su vršljale i u prošlim sistemima. Vlast bi trebalo da najviše pažnje usmeri ka obrazovanju i kulturi, jer je u uzdizanju tih kategorija direktan spas našeg bivstvovanja na ovim prostorima.

Kako, zapravo, donosite odluke u okviru Pokreta šta je vaš program?

Spremili smo se samo za delovanje u Skupštini. Imamo tri kuglice. “Za”, “Protiv” i “Uzdržan”. Izvlačimo kuglice pa koja izadje. Ionako je sveJEdno.

Fotografija: Novosti

Ok, gradonačelnik si, ulaziš prvi put u Kabinet, pozivaš sekretaricu i prva molba ili naređenje za nju su?...

U okviru akcije “STOP NEPOTIZMU” sekretarica će biti moja supruga. Zbog izuzetnih moralnih skrupula ovde neću navesti koja će biti moja prva molba za nju u Kabinetu.

Koje kvalitete će morati da imaju tvoji najbliži saradnici u Gradskoj kući?

One koje i inače imaju. Da budu pošteni i da nisu nikada uradili ništa loše. Ja saradjujem isključivo sa najkvalitetnijim ljudima.

Neki ćemo na dan izbora otići do izbornog mesta samo da bi zaokružili ime tvoje liste na listiću za gradske izbore. Čime tim vernim glasačima garantuješ da nećeš njihov glas iskoristiti za privatno bogaćenje, stupanje u neprikladne koalicije i neprirodne odnose sa drugim političarima?

Ne postoje garancije. Ali, moji, tj. naši glasači to znaju. Njima je ionako sve sveJEdno.

Završna reč potencijalnim glasačima?

Ako Gradjanski pokret “JESTE SVEjeDNO” kojim slučajem prikupi 1500 potpisa, pa onda kojim neverovatnim slučajem pređe cenzus, dobićete u Gradskoj skupštini zabavu kakvu odavno niste videli, jer jeste sveJEdno.

* * * 


Aktivnosti kandidata i pokreta "SveJEdno" možete pratiti i na njegovom FB profilu >>.

Sakupljanje potpisa za Pokret počinje u nedelju, 16. februara na splavu Office, kod hotela "Jugoslavija" u podne i trajaće do osam sati uveče.
Meteorolozi kažu da će biti lep dan.
.

Sunday, 9 February 2014

"Mračni zapisi" (knjiga o Bauhaus i preslušavanje starih traka)

Iako se dobro sećam ponora u koji sam upao pri prvom susretu sa Bauhaus, ne znam gde se to dogodilo. 
Ipak, siguran sam da postoje svega tri mogućnosti: (novo)godišnja lista emisije "100 veličanstvenih" na talasima Studija B koja se emitovala prve nedelje u godini i trajala više od 12 sati, a ja se nisam odvajao od radio-kasetofona ni pri odlasku u kupatilo jer je bilo važno čuti kompletnu listu i otkriti stotinu novih svetova; prvo gledanje filma "The Hunger" sa Katrin Denev i Bouvijem na nekoj mrljavoj VHS kopiji ili preslušavanje kasete ispisane Aninim rukopisom kod Mirona u potkrovlju.

Znam da sam imao 14 godina i da nisam mogao da povežem odakle dolaze svi ti zvuci, hipnotički ritmovi, te kako imati glas poput Piterovog. 


Nekoliko godina kasnije Piter Marfi je postao velika zvezda. "Cuts You Up" bila je redovni deo programa čak i Trećeg kanala (na "pogači" za emitovanje je pre njega išao besmisleni pesmičuljak "Calling All the Heroes" benda It Bites, tako da sam imao dovoljno vremena da spremim traku za snimanje spota ili da javim drugaricama koje su postale obožavateljke po objavi tog spota), dok su Love and Rockets (od strane kritike godinama nazivani "3/4 Bauhaus") bili deo bloka sa "So Alive", pesmom koja im je donela nekoliko godina lagodnog života.

Našoj ekipi su, pak, uvek mnogo draži bili bočni projekti - i u kasetofonima su se često nalazile šuštave kopije onoga što je Piter uradio sa Mikom Karnom pod imenom Dali's Car te bend Tones on Tail u kojem je svirao gitarista Deni Eš.

Sve to mi se, naravno, vratilo pred oči i u uši na vest da je knjiga "Mračni zapisi (Bauhaus i posle)" konačno prevedena na srpski (objavljena je 2001.) godine u izdanju "Utopije". 


Ijan Širli, autor "Mračnih zapisa" je na 180 strana ukrstio i solidnu količinu arhivskih materijala ali i intervjue koje je radio tokom '90 sa svim članovima benda i ljudima koji su im bili bliski.

Taj i takav način pričanja priče o bendu o kojem zapravo nema previše arhivskih zapisa i intervjua (jer ih je britanska štampa uporno ignorisala sve do raspada) ujedno je i jedini ispravan - jer je i akterima priče i čitaocima omogućio da se osvrnu na ključne momente istorije benda, razmirice koje su i dovele do raspada i onoga što je bilo posle. Ti osvrti iznedrili su pak i nekoliko zabavnih pikanterija o članovima benda, kao nekoliko zanimljivih trivia za obožavaoce (Najzabavnija: U TV reklami za Maxell kasete >>, koja je danas već deo hall of fame istorije oglašavanja i koja je svojevremeno dobrano doprinela popularnosti Pitera Marfija i benda - nije trebalo uopšte da se pojavi on, već Dejvid Silvijen, koji je odbio snimanje zbog zauzetosti. Pojavljivanje u toj reklami dovelo je Pitera i bend do uvodne sekvence u "The Hunger". Ostalo je istorija...)

"Mračni zapisi" još uvek nisu dostupni u svim knjižarama, ali se mogu naručiti i direktno od izdavača >>.


U međuvremenu, i ukoliko niste sigurni zašto bi ovu knjigu valjalo pročitati - mala retrospektiva.

Ovo kišno veče je prava prilika za ponovno preslušavanje izabranih delova karijere: Bauhaus, Tones on Tail, Dali's Car, Peter Murphy Love & Rockets i opet natrag - poslednji snimak na listi je sa njihove "povratničke" turneje iz 1998.
Nije bilo lako izabrati.
No, jasno je da kompilacija mora početi sa:

"The bats have left the bell tower
The victims have been bled
Red velvet lines the black box
Bela Lugosi's dead..."


* * *

UPDATE: 
Servis Grooveshark koji je omogućavao preslušavanje muzike zatvoren je 01. maja 2015, što je učinilo da su neke od lista, poput ove, nepovratno izgubljene.
Sačuvane i rekonstruisane liste dostupne su na ovom linku >>

* * * 



(Nedeljne novine, čekić, Hose Ortega i Gaset)


Prelećem preko naslova i shvatam šta su preporuke
nema svrhe oprati prozore jer nakon sunčanih dana opet dolaze ružni,
nema razloga očistiti terasu jer će kiše i vetar opet napraviti blatnjavu skramu na pločicama,
zvezde proriču nervozu i čuvajte se napora i napornog razmišljanja,
nije potrebno zagledati deklaracije na proizvodima, sve je već otrovano,
suvišno je izučavati istoriju jer evo baš sutra ćemo je izmeniti i prilagoditi potrebama,
bezrazložno je čitati debele knjige, to niko ne radi, bićete još usamljeniji, 
glasanje je gubljenje vremena, jasno je ko će pobediti, 
mrze nas toliko da je jedini lek da ih mi mrzimo više,
stavljanje znaka pitanja na kraj naslova oslobađa autora odgovornosti za napisano,
najbolje bi bilo da uskoro ponovo pogledate najnovije vesti, 
svakako će biti nečeg zanimljivog za raspravu,
nešto mesa biće na kostima, dovoljno 
do najnovijih vesti.

Iz uglova me gledaju kutija za alat, 
i vrata koja nisam još uvek zakačio, 
i juče kupljeni Hose Ortega i Gaset, ovaj deo iz knjige "Pobuna masa" >> mi je prijao, 
a proleće se smeška kroz staklo.

Najpre zakačiti vrata.
Ništa nije važnije od vrata, bila ona i na sudoperi.
Zatim - 
knjiga.
Čekić ostaviti van kutije.



.

Sunday, 2 February 2014

O cenzuri

Preuzeto sa http://www.denofgeek.com/

"Mnoge prepreke se stavljaju pred slobodu mišljenja. Nisu one prepreke koje mogu obeshrabriti jedan duh. Jer, pretnje, suspenzije i progoni postižu suprotan efekat od očekivanog. Treba da se složimo da postoje obeshrabrujuće prepreke: istrajnost u gluposti, organizovana nepreduzimljivost, agresivna inteligencija i dr. To su upravo te velike prepreke koje treba savladati. Upornost je ovde najvažnija vrlina. (...) Vrlina čuva svet. Kada bi samo svaki čovek hteo da sačuva u svom domenu sve ono u šta veruje da je istinito i pravedno, kada bi svojim malim udelom hteo da pomogne održavanju slobode, da se odupre predaji i da saopšti svoju volju, tada bi, i samo tada, taj rat bio, u najdubljem smislu reči, dobijen." (Albert Kami, 1939)

* * *


"Cenzura, ma koliko sebe smatrala istorijskom nužnošću i institucijom namenjenom zaštiti javnog reda i poretka, nerado priznaje svoje postojanje. Ona se ponaša kao nužno i privremeno zlo sistema u večnom ratnom stanju. Cenzura je, dakle, samo privremena mera, koja će se ukinuti onoga časa kada svi koji pišu, pisma ili knjige svejedno, budu punoletni i politički zreli, i kada starateljstvo države i vlasti nad građanima neće biti potrebno.
Pošto je, dakle, proizvod nužnosti, i stoga privremena, cenzura posmatra sebe kao već prevaziđenu, ukinutu." (Danilo Kiš, "Cenzura/Autocenzura", 1985)


* * *

Danila Kiša je sinoć jedan od cenzora operativaca najpre demantovao, prvo priznavši šta je tajna njihovog uspeha u brzom uklanjanju nepoželjnih sadržaja sa Mreže, ali se nakon toga samocenzurisao i priznanje ipak obrisao.

Ukoliko se okrenem i zagledam u našu noviju istoriju, ne mogu a da se ne zapitam: šta bi bilo koga zapravo sprečavalo u tome da posegne za cenzurom, tj. ukidanjem sadržaja po medijima, u ovom sinoćnom slučaju - na Mreži?

Ko je od cenzora iz prethodnog saziva ostao bez posla, dobio zabranu na rad na određeno ili neodređeno vreme ili bio izložen moralnoj poruzi? 
Ko je od komentatora koji su rečima ukazivali na nepodobnost tuđeg pisanja ili delanja ostao bez uhlebljenja?
Ko je od onih koji su ciklionskim kaznama udarali po medijima krajem devedesetih ostao bez posla?
Bogati takvim iskustvom i svesni činjenice da nismo raščistili to pre četrnaest godina, naravno da će ponovo iskoristiti borilački zahvat koja omogućava da se nekažnjeno (štaviše, bogato su nagrađivani) uklanjaju, uništavaju ili naglavačke okreću ljudi, dela i vesti o njima i drugima i sasvim je logično da brisanje deluje kao najefikasnije oružje u borbi protiv drugačijeg.
Naročito kada se ljudi smeju njihovim delima, odnosno načinu na koji su izvedena.

Tehnologija nam je, u međuvremenu, kreirala jednu suštinsku prednost. Za razliku od onda, kada smo medije imali kao jedini izvor informacija i usamljena mesta u kojima smo mogli da konzumiramo sadržaj koji ne vređa pamet i srce, petnaest godina kasnije svako od nas ima priliku da kreira, postavlja i ne malom broju ljudi sadržaj za koji smatra da je važan učini dostupnim. 
Ono što stvar ili ne stvara razliku je autocenzura.

("Borba sa cenzurom je javna i opasna, stoga herojska, dok je borba sa autocenzurom anonimna, usamljenička i bez svedoka, stoga u subjektu izaziva osećanje poniženja i stida zbog kolaboracionizma (...) Tom dvojniku-cenzoru nemogućno je doskočiti, on je kao Bog, svevideći i sveznajući, jer rođen iz vašeg sopstvenog mozga, iz vaših sopstvenih strahova, iz vaših sopstvenih fantazmi. Ali to rvanje sa svojim dvojnikom, ta intelektualna i moralna koncentracija ne mogu da ne ostave jasne tragove na rukopisu, ukoliko se ceo napor ne svede na jedan jedini moralni gest – na uništenje rukopisa i odustajanje od projekta. Ali i to odustajanje od borbe, i ta pobeda, izazivaju isti efekt: osećanje poraza i stida. Jer što god uradili, taj dvojnik uvek trijumfuje: ako ste ga prognali, on se smeje vašem strahu, kad ste ga poslušali, smeje se vašem kukavičluku." - Danilo Kiš.)

Nijedna vlast ne voli kada joj se građani smeju. 
Umberto Eko kroz lik Vilijema od Baskervila u "Imenu ruže" tvrdi da je smeh važan jer ubija strah od đavola.
A kada smehom isteramo strah, onda ćemo možda postati zainteresovaniji za činjenicu da smo trenutno nadglasani od strane onih kojima smo se smejali jer nisu umeli da koriste ni pokretne stepenice.
...