Thursday, 27 March 2014

Rejčel

Nadrndani zbog činjenice da im je zapala smena "na pauku" nedeljom uveče njih dvojica rešavaju da se te večeri malo zabave: nasumično će birati inače propisno parkirane automobile, podići ih na njihovo vozilo i ostavljati na prvom sledećem slobodnom mestu, bilo to u susednoj ulici ili drugom kvartu i to im se činilo zaista dobrim načinom da se ubije nedeljna smena; no za tu ideju su mnogo manje razumevanja pokazali vlasnici vozila koji narednog jutra nisu zatekli svoja vozila gde su ostavljena, te su gotovo svi ti sluđeni ljudi, izuzev onog koji odlazi da izvuče starijeg, još uvek maloletnog sina za uši; svi nervozno pozivaju najpre brojeve policije a zatim i parking servisa u čijem call centru je tog jutra na smeni mladić koji je baš prethodne noći rešio da tog dana bude izuzetno ljubazan i tako još jednom stavi na test dobrotu ljudi, iako ubeđen da je ista odavno usahla - naročito nakon svađe sa verenicom koja je prethodne večeri još jednom iskušavala njegovu toleranciju bezbrojnim pitanjima na temu promene karijera i iseljenja iz kuće njegovih roditelja - divnih ljudi kojima je on do tog jutra bio najveći uspeh u životu, ali samo do tada - jer zlato mamino nakon osmog poziva koji preuzima tog jutra odustaje od ideje dobrote, ustaje od stola i rešava da ostavi verenicu i posveti se filozofiji koju je upisao razočaravši se u ljude prvi put još kada je njegov drug iz klupe na prevaru postao blagajnik odeljenske zajednice deleći kao mito čokoladice u zlatnom staniolu, a zatim je postao i ugledni političar koji upravo ulazi u zgradu servisa kao pratnja uglednog psihijatra koji je rešio da uživo reši problem nestanka vozila u čijem gepeku je od sinoć zaključan jedan od njegovih pacijenata kojeg već dugo neuspešno leči od klaustrofobije koju je zapatio nakon što je svojevremeno ostao greškom zaključan u spikerskoj sobi polulegalne radio stanice najavljujući u etar pesmu "I wanna know what love is" grupe Foreigner, sa gramofonske ploče koja je u drugom minutu od samozaključavanja, dok je ovaj pokušavao da otvori vrata stalkom od mikrofona, počela da preskače negde na polovini, a slušanost stanice je bila tako nikakva da niko nije primetio da nekoliko sati ide to "to change this lonely lifeeeee... to change this lonely lifeeee... to change this lonely lifeeeee....", sve dok se drugar nije setio da ode do radio stanice i odvede drugara voditelja na piće da proslave položeni vozački ispit, savladanu prvu stepenicu ka dobijanju posla koji je oduvek želeo - da kao vozač pauka ređa automobile na parking mestima u savršenom razmaku i pod istim uglom, tako da se u određenom trenutku zraci sunca odbijaju od šoferki parkiranih automobila pravo ka njegovom prozoru i zidu na kojem će i dalje stajati poster Šin Jang, 
uz rukom dopisani srećni kraj 
u kojem on i Rejčel 
odlaze niz drum 
punim gasom.

(Potencijal verenice nije u priči iskorišćen do kraja, no tako to bude kad se rade 10-minutne vežbe iz pripovedanja)

.

Sunday, 23 March 2014

O psima i ljudima

Fotografija: Aleksandra >>



Ne sećam se kada sam poslednji put video psa lutalicu koji prilazi čoveku. 
Nema mahanja repom, 
nema želje za malo češkanja,
odavno se ne trude da prate ljude do kuće, 
a nekada su išli i ispred njih osvrćući se svako malo da provere da li je to put do možda nove kuće ili nešto hrane.

Ne veruju više ni urođenom osećaju, kome prići, ko ih neće udariti, usadili smo im natrag strah koji smo počeli da brišemo iz njih pre tridesetak hiljada godina.
(Večerašnja epizoda "Kosmosa" pričaće i o tome.)

Nezainteresovani, psi leže na pločnicima, hvataju prolećno sunce,
leže na dovoljnoj udaljenosti da klisnu od budale ako krene na njih.

Uspeli smo čak i njihovu bezuslovnu vernost da izgubimo.
.

Friday, 21 March 2014

Najbolje pesme 2014: prva četvrtina! [preslušavanje]




Kako, zapravo, prepoznajemo dobru novu pesmu? 
Šta čini taj trenutak?

Šta kandiduje komad muzike koji smo tek jednom čuli da postane prvo deo kompilacije koju tih dana imamo u telefonu ili nosimo na stiku za vožnju po gradu; da bi nakon toga bio prekomandovan na backup disk i onda se sa njega vraćao na playliste koje pravimo pre odlaska na put - i tako sve dok ne postanemo gluvi? 

Od početka 2014. taj momenat prepoznavanja se na radost ušiju, glave, srca i stopala dogodio nekoliko puta. 
Neki od glasova su ponovo tu nakon duže ili kraće pauze, 
neke sam tek sada otkrio, neke sam tek sada zaista razumeo ili pomislio da ih razumem.

Pet albuma je uveliko na backupu
Novi Beck, Elbow, The War on Drugs i Neil Finn snimili su albume koji ovu godinu već čine dobrom berbom, a tek je kraj marta. 
Beck je snimio jedan od tri najbolja albuma karijere, o Elbow >> i Neil Finnu >> (Crowded House) sam već pisao i ponovo ih toplo preporučujem, The War on Drugs ste, nadam se, već preslušali, a novi album Suzanne Vega je najbolji još od prvenca, koji je snimila pre gotovo trideset godina. Nova pesma "I never wear white" će svakako biti na nekom narednom The Best of izdanju.

No, pored tih proverenih favorita, među kojima su i nedavno ponovo probuđena Neneh Cherry (bubanj-bas-glas, odlično!), James (kakva pesmaaaaa!), Cibo Matto, The Pixies, Broken Bells i drugi, valja obratiti pažnju na

Mary Lambert, vlasnicu čudesnog glasa, otkrivene zahvaljujući muzičkom delu NPR sajta. Odavno nisam čuo fenomenalniji odnos glasa i klavira koji u tri minuta uspeva da uradi ono za šta su nekim pevačicama potrebna 3 albuma. "Sarasvati", koja se nalazi na ovoj listi će, sasvim sigurno, uskoro završiti u nekom filmu, u scenama rastanka.

Andrea Schroeder. Nije nova, no konačno smo se sreli. Njen drugi album "Where the Wild Oceans ends" fenomenalno miri popodne i noć i prepun je odjeka Nico, a krije i fantastičnu verziju "Heroes", možda prvu zaista dostojnu Bouvijevog originala.

Ben Watt. Možda je i među najstarijima na ovoj listi, ali se odavno nije pojavio pred publikom samo sa gitarom u ruci i bez Tracy Thorn, odnosno van Everything But The Girl projekta. Njegova "Hendra" nastavlja gitarsku melodiju sa "Is there anybody outthere" Pink Floyda, a na albumu mu, između ostalih, svira i Gilmour.

Tu su, konačno, i dva domaća komada: "Sitna lova" Partibrejkera i nedavno otkrivena stvar "Da je nađe" Stuttgart Online i Dragana Kneževića, praštećih gitara i fenomenalne energije koja tera na skakanje od dva minuta i dvadeset sekundi.

Dvadesetak novih pesama koje sam najviše puta preslušavao od početka godine je na listi koja vas čeka. 
Na listi je, sasvim sigurno, barem nekoliko pesama koje će ovo veče ili naredni dan učiniti drugačijim.
Ili čitavu godinu.

Ukoliko vam se nešto i ne dopadne, uvek imate opciju prelaska na sledeću.
A onda se vratite na nju.
Možda se dogodi taj trenutak.

UPDATE: Servis Grooveshark koji je omogućavao preslušavanje muzike zatvoren je 01. maja 2015. 
Brižljivo rekonstruisana i ponovo vraćena na mrežu - godišnja lista najboljih pesama 2014. očekuje vas ovde >> .

.

Sunday, 16 March 2014

"KOSMOS", ponovo! (i zašto pišem o tome na dan izbora)

Odavno znam da je to ta knjiga: tvrdo ukoričeno izdanje koje bih stavio u torbu ukoliko bih bio stavljen pred ono staro pitanje: "koju knjigu biste poneli sa sobom na pusti ostrvo?"

Kao klinac sam imao sreće: u godini ulaska kolor televizora u naš mali stan počelo je emitovanje serije "Kosmos" koju je vodio Karl Segan, otkrivajući nam sve što je važno, a šta smo do tada kao vrsta otkrili u vezi sa univerzumom; kao i tajne koje još uvek čekaju rešenje, ideju, ključ, izgubljeni svitak koji je nestao u požaru Aleksandrijske biblioteke ili letelicu na nuklearni pogon koja će odleteti van sunčevog sistema i potvrditi šta se nalazi tamo daleko, gde se ne tako davno prvi zagledao Galilej.

Naravno, Segan se u seriji i knjizi nije bavio samo nebom iznad nas - dalekim zvezdama, svetovima i maglinama - već je otkrivao tajne univerzuma kao takvog, bavio se misterijama koje su razotkrivane fantastičnim tempom u proteklih 400-500 godina, a koje su čekale odgonetku još od prvog crteža bizona na zidu neke pećine. Prelistavao je čitava poglavlja umetnosti, biologije, mehanike, vere i filozofije, baveći se i "moralnim kodeksom u nama", markirajući događaje koji su nas usporili ili skrenuli na pogrešan put u otkrivanju tajni kosmosa oko nas na hiljadu ili više godina.



Serija "Kosmos" bila je početkom osamdesetih i omiljena i gledana, tako da je izdavač Otokar Keršovani iz Rijeke ubrzo Jugoslaviji ponudio i knjigu po kojoj je serija rađena i to u dve verzije - latiničnu i ćiriličnu, koje su se mogle naručiti i poštom, ukoliko su klinci previše nestrpljivi i ne žele da čekaju da se pojavi u knjižarama. 

Tako je negde u zimu 1983. jedan primerak stigao i u moje ruke i svet više nije bio isti.
Postao je jasniji.
Za veliki deo onoga što danas znam iz istorije civilizacije, biologije, fizike, astronomije i filozofije odgovorna je, zapravo, ta knjiga. 
Trebalo je samo biti radoznao i pratiti putokaze.

Od pojave "Kosmosa" prošlo je, dakle, više od trideset godina.

Koliko je to mnogo vremena može se predočiti i ovako: letelica Voyager 1, ona na čijem je lansiranju radio i Karl Sagan i koji je u letelicu ubacio i čuvenu "zlatnu ploču" na kojoj se nalaze zvuci naše civilizacije, ali i kompozicije Mocarta, Stravinskog i Blind Willie Johnsona je za to vreme stigla u međuzvezdani prostor.
(Ne zaboravite, na toj ploči je i jedna rečenica - na srpskom >>.)


Trudeset godina kasnije produkcione mogućnosti i nova otkrića učinila su da dođe vreme da se ponovo prelistaju i dopune ključne lekcije iz Saganove knjige, te da se nova generacija ohrabri da postavlja pitanja i otkriva svet.

Set Mekfarlan (poznat i kao kreator serijala The Family Guy) i En Drajan (Saganova udovica i ko-autorka prvog serijala) re-kreirali su serijal: umesto Sagana, pred kamerama je poznati prezenter popularne nauke - astrofizičar Nil De Gras Tajson koji je prvom epizodom, emitovanom prošle nedelje u svetu na Fox kanalu sa lakoćom prošetao kroz teme nastanka Kosmosa, biologije i istorije nauke, baveći se Kopernikom, Galilijeom i Đordanom Brunom, počevši priču na istoj hridi kraj okeana sa koje je i Segan počeo, 1980. godine.
Ko je gledao i stari serijal i premijerno emitovanje novog serijala na engleskom prošlog vikenda sigurno se ponovo osećao kao desetogodišnjak koji otkriva šta se nalazi iza ograde i sve što želi je da je preskoči i 
ukrade jabuku sa najbližeg drveta.




Zašto (umesto da bljujem vatru ili naričem nad tmurnom sudbinom ili... ) pišem o "Kosmosu" na dan izbora, nekoliko sati pre zatvaranja glasačkih mesta?

Prvi razlog je što se od večeras, 16. marta - sa svega 7 dana zakašnjenja u odnosu na svetsku premijeru - novi serijal "Kosmosa" emituje i kod nas, uredno titlovan, na kablovskom kanalu National Geographica, od 20.55h.

Drugi razlog je zato što će večeras biti mnogo zdravije i mudrije gledati serijal o avanturama ljudskog duha i putovanjima kroz prostor i vreme, nego buljiti u procene, statistike, rezultate i komentatore i nervirati se.

Zašto bi se nervirali, kada je već ionako - gotovo
to je to, tako ljudi misle.

Rezultati koje ćemo videti u konačnom zbiru su, između ostalog, posledica toga da stvari poput "Kosmosa" nisu česte na ekranima. 
Ovde uveliko odrastaju generacije koje niko ne može da zainteresuje za bavljenje univerzumom oko nas i našim pravim mestom u njemu. A bez postavljanja pitanja, eksperimentisanja, promašaja i traženja rešenja nema napretka, nema zaključaka koje otkrivaš sam, već se prepuštaš poštovanju uvreženih mišljenja, odnosno i stojiš ukopan, dok ti kosmos odmiče sve dalje.

Zato je ova serija važna: jer podseća i nas već odrasle i ohrabruje novu generaciju da raste preispitujući zvezdano nebo iznad nas i moralni kodeks u nama, da postavlja pitanja, promišlja svet oko sebe, menja ga i čini boljim i prijatnijim mestom za život. 
Ohrabruje na stvaranje ličnog kosmosa i osvajanje onog velikog, 

Ne zaboravite, društvu u kojem živimo uveliko nedostaje oko 300.000 ljudi koji su odrasli i na seriji poput ove početkom osamdesetih; koji su odrastali u okruženju koje je ti je davalo priliku da pitaš, probaš, proveriš, pročitaš, saznaš nešto ukoliko te zanima. Ti ljudi su u međuvremenu stvorili neki svoj kosmos na nekom drugom, prijatnijem mestu planete Zemlje.

Neće, naravno, jedna serija poput ove uspeti da promeni bilo šta. 
Ali će, možda, uspeti da napravi prvu iskru i raspali ono što nam toliko dugo nedostaje - i nama odraslima i klincima koji tek odrastaju: zainteresovanost za otkrivanje kosmosa, za razumevanje naših koordinata u vremenu i prostoru.

Zato večeras valja biti na lansirnoj rampi u 20.55h, NG kanal.
I možda već na narednim izborima primetimo da se nešto menja.
Ili ćemo i mi postati deo istorije kosmosa, a na nekoj narednoj ploči koja bude poslata u daleki svemir neće biti jezika na kojem je ovaj tekst napisan.

* * * 

p.s. U Srbiji se pre nekoliko godina pojavilo re-izdanje "Kosmosa", meki povez i - dramatično manji broj ilustracija koje su original činile dragocenim. Zato, ukoliko tragate za potpunim ugođajem, potražite izdanje iz 1983. i uživajte u Kosmosu u njegovoj punoj šarolikosti.
..

Saturday, 15 March 2014

Elbow: "The take off and landing of everything" [preslušavanje]



"I'm reaching the age when decisions are made
on life and liver."
(Guy Garvey u pesmi "Fly Boy Blue/Lunette")

"The way the day begin
Decides the shade of everything
But the way it ends depends on if you're home
For every soul, a pillow at a window, please
In a modern room, where folk are nice to Yoko"
(Guy Garvey, "New York Morning")


Slušali ste Elbow do sada?
Znate ih samo po sjajnoj "Grounds for divorce" >> i himnično-zaraznoj "One Day like this" >> kojom su zatvorene Olimpijske igre u Londonu 2012?

Ovaj bend i njihov novi album zaslužuju više pažnje: učešće oba uha, glave i stomaka, uz zagledanje u tekstove pesama.

Iako su od 2001. do 2011. svetu podarili pet ozbiljno dobrih albuma, naosvajali se Mercury i sličnih nagrada te iako uveliko sviraju velike koncerte koje pune iako nemaju pravi hit - njihov novi album je najkompaktnija celina koju su do sada objavili, te jedan od najboljih kompleta pesama objavljen u 2014. godini.

Gaj Garvi - tekstopisac i pevač u čijem glasu i harmonijama često odzvanja ton Pitera Gebriela (obrati pažnju na "The Blanket of Night") je u međuvremenu napunio 40 godina, rastao se sa ženom koju je obožavao 10 godina (“...I am the boy who loved her so in every song...”), zamenio Mančester za Njujork na nekoliko meseci te za šest nedelja sa bendom snimio album koji se savršeno uklapa 
kišno popodne, 
vožnju gradom,
prijatno sunčano prolećno jutro,
ili onaj sat u kojem ne postoji ništa izuzev tebe i zvuka koji dolazi iz slušalica i koji se razliva hemisferama glave, komorama i pretkomorama srca, bez insistiranja na trupkanju nogom ili lupkanje dlanom o butine.



Bez obzira na sve životne Garvijeve promene, ovo nije album o raskidu, starenju i Njujorku - već je, poput prethodnih Elbow albuma - kaleidoskop priča o odnosima među ljudima, pijanstvima na klupama ("My Sad Captains" u kojem se našlo i nekoliko Šekspirovih stihova), prijateljstvima i 
vremenu koje nemamo 
za temeljnije bavljenje 
pitanjima srca.

"The Take off and landing of everything" krije mnogo toga, ali zahteva pažljivo slušanje.

Zato: Play!

UPDATE: Servis Grooveshark koji je omogućavao preslušavanje muzike zatvoren je 01. maja 2015. Dostupan je za preslušavanje i na Deezeru >>




Wednesday, 12 March 2014

"Moja zemlja" / "Zabluda" [diptih]


I

„Moja zemlja nije velika zemlja.
To je jedna od najneuređenijih narodnih zajednica na svetu.
Jedno od najpokvarenijih, najbezosećajnijih, naj idi-mi-dođi-mi mesta pod suncem.
Jedna od najskupljnih zemalja u kojoj za svoj novac najmanje dobijate.
Moja zemlja je
prljava,
cinična,
grlata,
naduta,
nepoštena
i prostačka zemlja.

(Zašto, ipak, u njoj živim?)

Odgovor je prost:
U svojoj beskonačnoj mudrosti, Bog je odlučio da me posadi baš ovde.

Ja, znači, nemam prava da tražim neki prijatniji kutak u svetu, 

koji je doveden u red tuđim radom i tuđom pameću.“

(Činua Ačebe, „Nigerija“)


* * * 


Godinama (zapravo decenijama, prvi put sam je pročitao 1990/91.) sam deo o tome da nemam prava da tražim kutak u svetu uređen tuđim radom i tuđom pameću koristio kao utehu. 

A onda sam nedavno pronašao podatak da se Ačebe u 60. godini 
iselio iz Nigerije.
Umro je u Americi, u 82. godini.

II

Sve u 1 minut i 50 sekundi.


.

Tuesday, 11 March 2014

Bertold Breht: "Mere protiv vlasti"

Kada se gospodin Kojner, mislilac, u jednoj sali pred svima izjasnio protiv Vlasti, primetio je da ljudi uzmiču od njega i da ga zaobilaze. 

Osvrnuo se i ugledao da mu za ledjima stoji – vlast.
"Šta to govoriš?" pitala ga je Vlast. 
"Izjasnio sam se za Vlast!", odgovorio je gospodin Kojner. 
Pošto je gospodin Kojner izašao, učenici su ga pitali jeli on »beskičmenjak«. 
Gospodin Kojner im odgovori: 
"Ne želim da mi polome kičmu. Moram da poživim duže od Vlasti." 

I gospodin Kojner, ispriča ovo: 
U stan gospodina Ege, koji je naučio da kaže "ne", u vreme ilegale dođe jednog dana agent i pokaza uverenje potpisano u ime gradskog vlastodršca, na kome je stajalo da mu pripada svaki stan u koji stupi; po toj logici pripala bi mu i hrana koju zatraži; takođe bi trebalo da mu služi svaki čovek koga u tom stanu ugleda. 

Agent je seo i zatražio da jede, umio se, legao i upitao pre nego što je zaspao, glave okrenute ka zidu: "Hoćeš li da me služiš?" 

Gospodin Ege ga je pokrio, terao muve, bdio nad njegovim snom i od toga dana bio mu je na usluzi sedam godina. Ali bilo šta da je za njega uradio, čuvao se samo jednoga: da ne izgovori ni reč. Kada je proteklo sedam godina i pošto se od silnog jela, sna i naredbi ugojio, agent je umro. 
Onda ga je gospodin Ege umotao u upropašćeni prekrivač, odvukao ga iz kuće, oprao ležaj, okrečio zidove, uzdahnuo i rekao: 
"Ne."

(Bertold Breht, "Priče o gospodinu Kojneru")


..

Saturday, 8 March 2014

Marko Pogačar: "Jugoton gori!" (glazbeni dnevnik)

"Zagreb, sigurna godina. Ako nečeg sigurnog u gradovima i godinama ima. 
Samo jedno je s tim u vezi zapravo moguće tvrditi: godine dolaze i odnose nas, komadić po komadić, nokat po nokat, sve dok ovi konačno ne prestanu rasti.

U jednoj od takvih godina, može ovoj koja je nedavno počela, stojim u svojoj kadi, pod vrućim mlazom, buljim kroz zamagljeno staklo, na zapad - Cibonin toranj s onim crvenim znakom zvijeri zapaljenim u niskim oblacima, Studentski Centar, Tehnički muzej i dalje, zatim otvaram prozor i puštam unutra zimu, a ona ulazi, kako već jest i hoće. 

Taj pogled sa devetog kata betonske beštije čiji oklop već puca po šavovima i armature probijaju kroz pancirne košulje ispod džempera i sivih sakoa, pogled zbog pogleda. Tupilo i ljepota, glupi ritam vlakova koji odlaze a isto tako mogu i ostati, samo ako netko to odluči, stogovi magle koja se odozdo uvijek i podlo podiže i miješa s parom mog tuša, parom kojom si štavim kožu, tjeram tijelo da otpusti viškove, iskašlje istrošen dan i poprimi boju neba koje nas napušta – taj pogled jest ova pjesma. Sva tuga. Svo tupilo. Sva glupost i prolazak, i sva ljepota.

Otkad sam ga prvi put čuo, "Señora" smatram i svojom vlastitom uglazbljenom biografijom, barem jednom od mnogih. Zašto? Ne znam, zato što mogu. Sa mnom je, za razliku od dobrog djela muzike koju volim, od početka, otkad se pojavila ta ploča, posljednja stisnuta pesnica. Izuzevši
Apokalipso, nisam veliki fan Rundekove solo diskografije. Rundek bez Haustora dođe mi kao bezalkoholno pivo; isti okus i miris, ali bez puno učinka, pomalo kao placebo. Señor je pak pogodio, i to pogodio kao što rijetko što pogađa. Udario i raskolio štogod sinapsi kao loza ruke i mozak zimi. To je ta priča: Zagreb, zima jer drugog nema, ranojutarnji vlakovi za bilo gdje, samo da se barem nakratko nestane, južni mamurluci, buka u sljepoočnicama, pakao pod kapom lubanje, domaće rakije, Some Girls, uvijek te neke some girls i odgoda, kupovanje onog toliko lakšeg "kasnije", što već. Sve svoje sa sobom nosiš, druge u sebi i sebe u drugima, ili te nema. Rundek je za mene bio i ostao jedan od ključnih pjesnika velike savske mahale, autor koji neobično precizno ubada detalje koji joj daju okus i onaj kiseli miris smoga, vlage i treseta, no u "Señoru" je do kraja zgusnuo vez, u njega zbio zaista zajeban goblen...."



(Marko Pogačar - "I vidiš grad/Darko Rundek - "Señor", iz knjige)

* * * 

Kako ovaj čovek piše... zašto ga nisam otkrio ranije, gde je bio do sada i koliko ima godina i zašto ovo nije već štampano, aman?... su pitanja koja su se rojila po glavi kada sam pre dve godine naišao na jedan od tekstova Marka Pogačara koji su u okviru "Glazbnog dnevnika" objavljivani na sajtu Booksa.hr >>, jednog od onih malih mesta na mreži čiji sadržaj vraća u ravnotežu gomilu nesklada. 
Tekst koji sam otkrio bio je upravo taj posvećen Rundekovoj pesmi i bio je istovremeno prvi koji je Pogačar objavio u okviru serijala koji je trajao godinu dana, 53 teksta. 
Kada je (za mene iznenadno) prestao, bilo mi žao.

A onda mi je Bojana nedavno donela knjigu pod naslovom "Jugoton gori!" (izdavač Sandorf >>) - sve tekstove iz serijala objavljene kao knjigu, u kojoj su svi tekstovi iz serijala prošli kroz promene koje su obogatile priču i učinile još ličnijom i dubljom, jer pisanje za ekran i papir nisu isto, to sam nedavno dobro naučio.

Marko Pogačar (Split, 1984.) piše onako kako se muzika upija: zatrčava se u njen tok i skače na glavu ne razmišljajući o dubini u koju će ga struja uvući ili plićaku u kojem će se nasukati onesvešćen. Držeći se isključivo dnevničke forme koja mu daje pravo i dozvolu da piše kako želi, Pogačar upliće godine preslušavanja muzike i ličnih stanja, držeći se, istvoremeno, isključivo područja bivše Jugoslavije, države u kojoj je zapravo živeo svega sedam godina ali čije tlo je drhtalo od vibracija koje su nastajale od Ljubljane do Skoplja. Tako su se u knjizi našli i Rundek, Šarlo, Disciplina, Let3, Film, Idoli, Pankrti, Mizar i mnogi drugi etablirani bendovi, ali i pristojna gomila skrivenih bisera, bendova koji nikada nisu postali jugoslovenski važni, ali su odjekivali u srcima i glavama klinaca zaluđenih šuštavim presnimljenim kasetama, piratskim diskovima i zvucima sa radija - SCH, Why Stakla, Dobri Isak, Sexa, Termiti - i još nekoliko imena, od kojih su neka i meni promakla u ono vreme (ovo je bila divna prilika za popravni.)
Ovom spisku trebalo bi dodati i Arsena Dedića, Ibricu Jusića i Draga Mlinareca, trojicu koji stvaraju dodatni žanrovski miš-maš, što su u formi dnevnika spremni da urade samo oni kojima je muzika važnija od onoga šta neko drugi o njoj misli.
Pogačar se, istovremeno, uopšte ne boji i kritičarskih, a opet ličnih opservacija - poput gore citirane rečenice o Rundeku i bezalkholnom pivu (u originalnoj verziji teksta objavljenom na Booksi je koristio drugi alkohol kao deskriptor), ili "Tekstovi Jure Stublića su kao pica u Studentskom Centru" - koje u dnevniku poput ovoga mogu biti shvaćene isključivo kao lični, potpuno iskreni i kao takvi - neoborivi stavovi, ne samo kao kritike.

Čitanje "Glazbenog dnevnika" tako puni uši pesmama za koje si bio siguran da su samo tebi važne, a koje postaju još dragocenije kada o njima piše neko drugi, koga ne znaš ali ga razumeš, te još jednom dokazuje da ne postoji granica, prirodna ili ona nacrtana lenjirom koju muzika ne može da ispegla i učini zapravo nevažnom. 
Nadam se da će uskoro i ta uvoz-izvoz granica biti uklonjena te da će se knjiga uskoro naći i u beogradskim knjižarama, zaslužila je to u potpunosti.

"Glazbeni dnevnik" je, u međuvremenu, na stranicama Booksa.hr počeo da piše novi autor, Andrija Škare >>
I to bi uskoro mogla biti nova, dobra knjiga.
Još uvek mala regionalna familija knjiga o pesmama koje su nam važne - mora da raste :)