Thursday, 31 January 2013

Vesna odlazi na sever [ekspedicija]

Za ovu priču je najmanje važno što Vesnu poznajem "od malena".
Važnije je da se nismo videli... predugo, zapravo od kako je napustila Beograd i otišla preko bare, da bi na drugom kontinentu započela i ostvarila sjajnu karijeru.

Važnije je zato mi je Vesna tek nedavnom prepiskom najpre otkrila deo onoga čime se trenutno bavi (fenomenalno! Link >>), a zatim i da planira da krene u pravcu Severnog pola, sama.

Ovo je priča kojom najavljuje planiranu avanturu i traži podršku za ostvaranje ideje koja zaslužuje pažnju.

Nekadašnja devojčica sa Karaburme, nakon što je osvojila mnoge litice i vrhove po raznim delovima sveta kreće ka Severu, tragajući za mnogim odgovorima.


Želim da se njen plan ostvari, kao što želim da taj njen put vidim, kao film, fotografije i priču koju će napisati po povratku.

Vesna kaže:

"Uvod ili o sredovečnoj ženi i njenoj solo alpinističkoj ekspediciji usred ledene nedođije

Film koji planiram da snimim - "Odoh na sever" ("Gone North") - biće dokumentarac o jednoj takvoj ženi, ali i više od toga.  

Zašto bi žena iz dobre kuće odlučila da se smrzava u šatoru, bez tuša i hrani isklučivo instant supama za večeru tokom pet nedelja, severno od arktičkog kruga? Šta je toliko privlači divljini, ili samoći?  
Zašto alpinizam ima više smisla od karijerizma?  
Zašto je penjanje po vrletima vrednije od uspinjanja uz lestvice karijere u kompaniji?

Nisam sigurna da znam odgovore na sva ova pitanja - ali sam rešila da snimim moj put do tamo, dok pokušavam da formulišem odgovore, u arktičkoj Norveškoj.

Dve decenije sam skoro sve radila po prinicpu: "red je".
Onda sam priznala sebi da mi taj 'red' jednostavno - nije logičan.  To je loša preporuka za 'red', s obzirom da sam bila debelo plaćena za primenu mojih analitičkih sposobnosti na najkompleksnije zakone prirode, i bila sam uspešna u tome. 

Trenutno tragam za nekim alternativnim redom, živim vrlo jednostavan život i bavim se istraživanjem svega što može da inspiriše i mene i druge.  
Jedna od inspiracija dolazi iz planina.

Lofotens u Norveškoj je dom poslednjih devičanskih planina u Evropi i mesto koje sam žudela da istražujem odavno - zapravo od kako sam u sedmom razredu osnovne škole pročitala prvi roman Knuta Hamsuna.  
Sada, konačno, imam dovoljno vremena - iako ne i para - da to ostvarim i podelim sa svima kroz dokumentarac "Odoh na sever" koji ći snimati za vreme puta.



Ekspedicija ili gde sam pošla

Početkom marta ove godine poći ću na dug put do stena Austvagoja (najvećeg Lofotenskog ostrva) preko Osla, Trondhajma i Bodoa avionom, zatim u selo Svolvaer brodom.  Provešću nekoliko noći u selu nabavljajući hranu i učeći o lokalnim putevima od samih lokalaca.  Onda tovarim alpinističku i filmsku opremu na sanke i na skijama ih odvlačim u belu pustinju.  Neće mi biti prvi put da tako nešto radim, ali ću ovaj put ići bez mape poznatih staza, naoružana isključivo sopstvenom veštinom orijentacije uz pomoć staromodne mape i kompasa. I staromodnom procenom vremenskih uslova.

Zatim idem iza granitnih rogova koji se vide na fotografijama, što dalje od direktnog zagrevajućeg uticaja Golfske struje, u potrazi za debelim ledenim smerima ususkanim u usecima narezanim po granitnim stranama širom ostrva.  Podižem kamp (i najverovatnije ga pomeram nekoliko puta) blizu stena, što dalje od mogućih lavina.  I tako ću živeti oko 4 nedelje. Verovatno ću jednom morati u selo po namirnice.

U zavisnosti od stanja leda, u nekom trenutku ću se prebaciti na ostrvo Senja, s istom namerom.  Pošto je Senja jos dalje na severu, biće hladnije, i sa više leda, no i dalje dovoljno topla u martu za mršavu južnjakinju.

Zašto idem solo, tj. sama? 
Pogledajte moju internet stranicu http://gonenorth.weebly.com, tamo ćete saznati kako je sve počelo.

Pošto sam amater-zemljoradnik i pobornik male poljoprivrede, pokušaću da volontiram na lokalnoj farmi par nedelja posle moje ekspedicije. Želim da iz prve ruke naučim kako su ljudi vekovima preživljavali i hranili se, tako daleko, na severu.

Dokumentarac "Odoh ka severu", ili šta snimam

Snimaću sve: uspešne uspone (od kojih će neki verovatno biti prvi, ikada napravljeni), propale pokušaje, rutinu kampovanja, verovatno će biti i pomalo kenjakanja i kukanja, kao i razmišljanja i sumnji, inspirisanih životom u potpunoj izolaciji usred predivne prirode koja je tako blizu civilizacije - ali je uspela da izbegne iskorišćavanje ljudi.  Kada se budem vratila u civilizaciju, svakako ću imati materijala za priču o potrazi za smislom i lepotom, van konvencija zadatog života.

Sada znate deo razloga zašto me ovaj projekat ispunjava i unapred oduševljava na mnogo načina. Ovo su dodatni, važni:

Volim kad mogu da ispičam zanimljivu priču i oduvek sam volela film, naročito dokumentarce.  Izrežirala sam hiljade njih u prošlosti, no samo u mislima.  Ovim dokumentarcem konačno ću moći da ispričam priču za koju verujem da je važna: priču o sredovečnoj ženi u potpuno subjektivnoj misiji, kojom testiram granice sopstvene veštine i iskustva, potpuno van ograničenja koje su život i društvo pokušavali da mi nametnu do sada.  Ovo nije priča o uspehu, nito o porazu - već priča o pokušaju da se nađe razumevanje i ravnoteža sa sobom, društvom i prirodom - a da se u isto vreme održi ono najbolje u sva tri.  

Zapravo, idem na sever da bih ispricala priču o odlasku na sever, i sviđa mi se ta cirkularnost.

Volim tehnički izazov, a snimanje ovog dokumentarca će to biti. Na većinu smeri ću se penjati više puta - da bih pričvrstila potpore za kameru na sred litice - želim da snimim sebe iz ptičje perspektive, dok napredujem uz glavice ledenih karfiola.  Zašto verujem da ću moći da se nosim sa tehničkom stranom snimanja filma?  Sticajem okolnosti, većinu moje naučne karijere provela sam snimajući mikroskopske pojave u metalima, polimerima i živim ćelijama, sve u visokoj rezoluciji. Koristila sam kompleksnije kamere, scenarije snimanja i video programe, konstruisala video sisteme,  pisala programe za video obradu i nosila se sa mnogo gorim alama (na primer: dekani i šefovi katedre) nego malo mećave.  Ovaj film će, zapravo, biti lakše napraviti. Jedini izazov je u drugačijem uglu napada i u tome što ću snimati sebe, kako pokušavam da drzim moj poveći nos van kadra...  
I ne mogu da dočekam - da počnem!

Koliko me sve to košta?

Ovaj projekat zavisi od donacija. Vaša donacija biće racionalno iskorišćena na plaćanje velikog broja troškova snimanja dokumentarca i dela troškova ekspedicije.  
Kao alpinista i svetski putnik, budite sigurni da sam apsolvirala umetnost škrtarenja. Na listi troškova su, recimo, bolja kamera i tripodi, dodatne baterije i digitalna memorija, solarni punjač baterija, kao i dodatni troškovi povećanog prtljaga, dodatna alpinistička oprema za montiranje kamere na litici, novi hard drajv, ali i nove trake za penjanje (koje se lepe za donji deo skija, da mogu da se krećem uzbrdo dok vučem teške sanke sa opremom)... 

Bez Vaše pomoći - ja ću moći da ostvarim ekspediciju po planu - ali ne i da snimim dokumentarac.  A ovaj dokumentarac mi je važniji od prvih uspona koje ću prijaviti na kraju.

Podrška je važna

Indiegogo na kojem sam pokrenula projekat sakupljanja donacija je odlična internet platforma koja pomaže običnim ljudima da ostvare neobične projekte, koji inače ne bi mogli da napreduju dalje od maštarije.

Svaki $1 doprinosi uspehu moje akcije: što se više ljudi uključi, to će moj projekat imati veću vidljivost na Mreži, među potencijalnim donorima koji su van mog ličnog kruga.  

Ukoliko verujete da je ovo dobra ideja, razmislite, na primer, o doniranju iznosa koji je cena bioskopske ulaznice (i grickalica)!

Možete mi pomoći i tako što ćete proslediti adresu moje Indiegogo akcije prijateljima, ali i tako što ćete me 'lajkovati' na Facebooku - naročito moje obaveštenje o akciji koju planiram.

Facebook stranica akcije je: http://www.facebook.com/GoneNorth2013

A kada akcija bude uspešno finansirana i dokumentarac završen, postoji i sistem nagrada, odnosno znakova zahvalnosti, u zavisnosti od iznosa donacije. Sve informacije dostupne su na http://www.indiegogo.com/GoneNorth2013

Ipak, još o znacima zahvalnosti

Prvo i najvažnije, bićete deo ove priče, odnosno filma, jer priče neće biti bez Vaše podrske.
Tu su 'nagrade' za svaku donaciju i svaka je izraz zahvalnosti na podršci. A jedna od nagrada je inspirisana raspravom sa prijateljima muškog roda na temu provokativnih kalendara i alpinističke fotografije. Videćete već.


Po povratku iz Norveške, selekciju najboljih fotografija biće dostupna na http://gonenorth.weebly.com, moći ćete da birate koje želite.

Ukratko, to je moja priča i moj plan.
Iskreno zahvaljujem svima koji su posvetili vreme čitanju ove priče.

Vesna."

Da li će sve uspeti kako je Vesna planirala, zavisi i od nje i od Vas.

Na dan objavljivanja ove priče, Vesna je na Indiegogo platformi sakupila oko 25% planiranih sredstava. .
.

Wednesday, 30 January 2013

O oblutku i službeniku (parabola)

I

Na početku procesa, još ga ne možemo zvati oblutkom: to je samo nazubljeni grubi kamen-komad, tek odlomljen od veće stene.
Uobličavaće ga poslednji trzaji podvodnih vulkana, tektonske promene i talasi.

Podvodne struje i plime će ga lagano, po metar, pomerati ka obali.
Podvodne struje i oseke će ga isto tako odvlačiti od površine okeana.

No, ipak se kreće: talasi ga bacaju napred-natrag, bruseći mu liniju.
I kako se približava obali, tako postaje sve savršeniji oblutak, beli.

Nakon desetina hiljada godina, od neuglednog parčeta kvrgave stene dospeva na obalu, kao savršeni beli oblutak, bez šare, izbačen plimom i velikim talasom.

Okružen je stotinama hiljada sličnih komada.
Suši se na suncu, upija toplotu, put je bio dug.

II

Tog popodneva službenik N.N, u času izmišljene dokolice izlazi iz pisarnice i odlučuje da prošeta obalom, ramena pritisnutih brojem predmeta koje je tog prepodneva morao, a nije obradio.

Dok šeta pustom obalom zagledan u iskrzane špiceve sopstvenih cipela, saginje se i od stotina hiljada oblutaka na obali bira jedan, koji mu se učini savršenim.

Zagleda ga sa svih strana.
"Nema šaru. Šteta."

Zatim savija ruku u laktu, napinje tetivu desne ruke i baca oblutak iz ramena, daleko, natrag u okean.

Te večeri službenika od tog izbačaja boli rame, ali je onaj oblutak on već zaboravio i bol u ramenu pripisuje velikom broju sati provedenih u pisarnici.
Službenik umotava rame šalom, proklinjući posao koji radi.

Sutra ujutro, sve počinje iznova.


Saturday, 26 January 2013

"Searching for Sugar Man" [život, film, preslušavanje]

Početkom sedamdesetih godina Sixto Rodriguez snima dva odlična albuma u nizu - "Cold Fact" i "Coming From Reality".
Bez obzira na hvalospeve kritike, sjajan glas i odlične tekstove - iz nepoznatih razloga, nijedan od albuma nije došao do šire publike. 
Njegov producent u šali kaže da je njegov prvi album u Americi kupilo šest ljudi.
Izdavačka kuća sa njim raskida ugovor dve nedelje pre božićnih praznika, kao u njegovoj pesmi "Cause" ("Cause I lost my job two weeks before Christmas/And I talked to Jesus at the sewer/And the Pope said it was none of his God-damned business/While the rain drank champagne")
Rodriguez, potomak emigranata iz Meksika, dete sa periferije radničkog Detroita nestaje.

Ali, dobra muzika, poput vode, uvek pronađe put.
Hiljadama milja dalje, Rodriguez postaje zvezda "veća od Elvisa i Stounsa" u Južnoj Africi, koja je tih godina pod žestokim sankcijama. Sankcije čine da južnoafrički obožavaoci nemaju priliku da saznaju ništa o njemu (sve što imaju je njegovo ime, dve fotografije na omotu i tekstovi pesama), dok do njega, pak, ne stiže vest da su se njegovi albumi prodali u gotovo pola miliona primeraka.

Fanovi u Kejp Taunu čak veruju u priču-glasinu da je Rodrigez na poslednjem koncertu izvršio samoubistvo.

Ipak, gladni informacija i željni kompletiranja priče (iako, za njih, kraj nije happy end), počinju potragu za njim: telefonskim pozivima, pismima, te na kraju - preko Mreže.

"Searhing for the Sugar Man" je izuzetna priča: o zaljubljenicima u muziku, "muzičkim detektivima" ali i karijeri čoveka čiji je talenat prepoznat, iako on to nije znao, noseći šut i pesak, radeći na građevini, podižući porodicu u rodnom Detroitu.

Dok mu jednog dana nije zazvonio telefon.



Priču o Sixto Rodriguezu pronašao sam na Ivaninom blogu >> pre nekoliko meseci. 
Filma još uvek nije bilo, ali su njegovi albumi, na sreću, bili dostupni ("Cold Fact" >>; "Coming From Reality" >>) i otkrili mi izgubljeno blago. 


("I've played every kind of gig there is to play now/I've played faggot bars, hooker bars, motorcycle funerals/ In opera houses, concert halls, halfway houses/Well I found that in all these places that I've played/All the people that I've played for are the same people/So if you'll listen, maybe you'll see someone you know in this song."

Konačno, stigao je i film, a ko želi imaće priliku da ga pogleda i tokom festivala "Sedam veličanstvenih" sledeće nedelje u Beogradu >>.

Dobra muzika, poput vode, uvek pronađe put.

P.S. I onda ova vest, objavljena nekoliko dana nakon što sam pogledao film i dan nakon što je isti premijerno emitovan u Beogradu! Nakon 40 godina pauze, Rodrigez snima novi album :)

http://www.uncut.co.uk/searching-for-sugar-man-star-rodriguez-to-record-third-album-in-june-news .
.

Sunday, 20 January 2013

Car Konstantin i Edikti [crtice iz istorije]

Istorija ponekad zaista liči na "vrt sa stazama koje se račvaju", no - na sreću - mnoge od tih staza i dalje su prohodne, iako je mali broj prolaznika, i još manje onih koji i ne znaju koliko je putokaza kraj staza koji vode ka priči koja se razlikuje od verzije koja nam se prepričava. 
A kroz prepričavanje se mnoge stvari nahere tako da priča postane zgodnom za idolatriju i dalje prepričavanje i dalje krivljenje, sve dok jedan ubica i falsifikator ne dobije titulu "Svetog Cara", kakvim Konstantina predstavljaju već dugo, a još glasnije proteklih nedelja, a zbog obeležavanja godišnjice Milanskog edikta.

Car Konstantin
Do činjenica je zapravo lako doći, kada se za njima traga. Činjenice su zapravo te koje bacaju dugu senku ili u potpunosti dekonstruišu mnoge sočne detalje priče o Caru koji je, po priči, hrišćanstvo proglasio najpre ravnopravnom, a zatim zapravo i dominantnom religijom.

Zato što nema razloga da sad od dana rođenja ovde beležim celokupnu Konstantinovu biografiju, jer do nje može doći svako koga zanima, ovde ostavljam samo ključne detalje, koji će, nadam se, poslužiti kao putokazi ka daljem traganju:

Priča o Hristu koji se ukazuje Konstantinu u noći 27. oktobra 312. godine pre bitke za Rim i otkriva mu da će pobediti u ratu (ideja da se Isus oglašava takvim povodom je već sumnjiva-po-sebi) ukoliko prati krst nije, zapravo, autentična. Konstantin je na slavoluku isklesanom naredne godine u čast pobede uklesao "pobedio po nadahnuću božanstva", što ne znači mnogo jer je Konstantin u to vreme još uvek bio paganin: na njegovom novcu još uvek su bili paganski bogovi a on sam je slavio kult Sunca.

Senka sumnje postaje dužom jer je prvi pisani trag o ovom događaju zabeležen nekoliko godina kasnije (oko 320.), dok je lični Konstantinov biograf Evsevije Cezarejski dve godine po smrti Konstantina objavio životopis u kojem je naveo ovu epizodu, pozivajući se na to da mu se Konstantin lično ispovedio i ispričao tu priču o Isusovom ukazanju u noći pre bitke. Evsevije je inače jedan od najznačajnih apologeta hrišćanstva tog doba.

Priča o Milanskom ediktu je zanimljivo klupko za razmotati: edikt koji slavimo ove godine kao "zakonski akt cara Konstantina" suštinski nije njegova ideja, već njegovog prethodnika Galerija.

Ideja o postojanju Milanskog edikta potiče od sastanka koji se dogodio 313. godine a na kojem je Konstantin u dejstvo vratio već postojeći Edikt cara Galerija, napisanog 311. godine, a koji je proglašavao ravnopravnost hrišćana sa ostalim građanima carstva, te da im se ima vratiti oteta imovina bez naknade. Ovaj politički akt, napisan sa ciljem da u Rimskom carstvu konačno bude malo kakvog-takvog unutrašnjeg mira je istorijski dokazan dokument. Galerijev naslednik ga je ukinuo, da bi ga Konstantin onda ponovo proglasio važećim, dve godine kasnije.
No, Galerijev edikt se sklanja u skroviti deo vrta: ne oprašta mu se činjenica da je pre edikta bio strašan progonitelj hrišćana, naročito u vreme vladavine cara Dioklecijana. Konačno, jedina dva raspoloživa izvora po kojima znamo za Milanski edikt su već spominjani Evsevije i Laktancije, još jedan apologeta hrišćanstva.


Car Galerije, progonitelj hrišćana a zatim autor prvog edikta o ravnopravnosti veroispovesti na teritoriji Rimskog carstva.


Ako se putokazi pažljivo prate, dolazi se i do Konstantinovih ubistava političkih protivnika (u redu, uobičajeno za to vreme), rođene dece i šire familije (valjda je i to bilo uobičajeno?); zatim do Sabora u Nikeji, jednog od najvažnijih datuma u istoriji Hrišćanstva na kojem se Konstantin skupu predstavlja kao "biskup večnih stvari", a ratove protiv političkih neistomišljenika predstavlja kao "rat protiv pagana", te konačno priče o grobnici koju je planirao za sebe, a u kojoj je njegov grob u centru, okružen sa dvanaest obeliska, koji simbolizuju dvanaest apostola. 

Za sebe je mislio da je trinaesti.

Jedan od delova slagalice dostupan je i u fenomenalnoj "Povijesti čitanja" Alberta Mangela (raspolažem hrvatskim prevodom, srpski je rasprodat), u kojem Mangel, pišući o Konstantinu, beleži i ovo:

(Konstantin se obraća Nikejskom saboru)

"Moja je želja", govorio je na tom skupu, "da čak i u stranim izvorima pronađem svjedočanstvo za božansku Kristovu narav. Jer iz toga je svjedočanstva razvidno da čak i oni koji bogohule Njegovo ime moraju priznati da je On Bog, i Sin Božji."(...) 

Da bi to dokazao, Konstantin se pozivao na eritrejsku proročicu.

Konstantin je rekao svojoj publici kako je, prije mnogo vremena, proročica, "glupošću svojih roditelja" služila Apolonu. "Međutim, jednom prilikom", proročicu je zaista nadahnulo nebo, pa je proročanskim stihovima objavila buduće Božje svrhe, očigledno najavljujući došašće Isusa prvim slovima niza stihova koji su oblikovali akrostih ISUS KRIST, SIN BOŽJI, SPASITELJ, KRIŽ". 

Pjesma koju je recitovao doista sadrži božanski akrostih. Kako bi opovrgao moguće skeptike, Konstantin je odmah dao jasno objašnjenje: "da je sastavljač tih stihova netko ko propovijeda našu vjeru, i koji je upoznat s poetskim umijećem. Ciceron je znao za tu pjesmu, koju je preveo na latinski jezik i uključio u vlastita djela". 

(Ciceron je umro 43. godine pre Hrista, prim. N.)

Na žalost, odlomak u kojem Ciceron spominje proročicu - kumejsku, ne eritrejsku, ne sadrži ni uputu na stihove ni akrostih i zapravo odbacuje proročanska predviđanja.

Svejedno, toliko je to divno otkriće bilo prikladno da je mnogo stoljeća kršćanski svijet prihvaćao proročicu među svoje prethodnike. 
Sv. Augustin dao joj je dom među blaženima u svom Božjem gradu. Krajem XII stoljeća arhitekti katedrale u Laonu isklesali su na njenu pročelju eritrejsku proročicu, s njezinim proročanskim pločicama, poput onih Mojsijevih, i urezali blizu njenih nogu drugi stih apokrifne pjesme. 
A četiri stotine godina kasnije, Michelangelo ju je postavio na strop Sikstinske kapele, kao jednu od četiri proročice koje nadopunjuju četiri proroka iz Staroga zavjeta.

To je bila poganska proročica, a Konstantin ju je natjerao da govori u ime Isusa Krista.

Onda (je) Konstantin objavio da je "princ Latinskih pjesnika" takođe bio nadahnut Spasiteljem, kojega nije mogao poznavati."
(kraj citata iz knjige)

(To je zabavni deo ove priče: kako jedan falsifikat putuje kroz vreme, od krivotvorenog citata do Sikstinske kapele)

Ovo je, zapravo, još jedan od putokaza ka široj priči o postupku kojim je moguće institucionalizovati jednu dobru ideju, povezati je sa državom i utvrditi političku poziciju, a sve sa ciljem da se bude postane "večnim biskupom" - čije poluistinite i naknadno falsifikovane i dopisivane delove mi slavimo danas - i tako što otvaramo "Kancelariju za Milanski Edikt" >>, da bi građani mogli da dostave svoje ideje za Centralnu proslavu koja će se održati u septembru, povodom 1700 godina slobodnog ispovedanja hrišćanstva.

(Uzgred, čak i da zažmurim na sve prethodno otkriveno: hrišćanstvo se slobodno ispoveda već 1712 godina - barem na teritoriji sadašnje Jermenije, u kojoj je proglašeno državnom religijom 301. godine)

Bio bih, naravno, srećniji kada bi građani pre no što počnu sa osmišljavanjem ideja najpre saznali više o tome šta, kada i zašto slavimo i postoji li neki bogougodniji način slavlja datuma značajnog za ideju iza koje stoji dobročinstvo, ljubav i nada, a ne da bacamo prašinu na stazu prepucavanjima poput da li su slova na spomeniku ispisana kako treba i da li je isti od valjanog materijala >>

A možda bi bilo korisno da krenemo od godine nulte: po jednom istraživanju iz 2010. godine >>, 45% građana Srbije ne zna da Hristovo rođenje označava početak računanja nove ere. 

Izvor: Južne vesti

.
(Podsetnik: pogledati "Life of Brian", ponovo)


p.s. U vezi sa temom: Mirko Đorđević, "Danas", 18.01 >>
.

Saturday, 19 January 2013

"Jiro Dreams of Sushi" [film]

 


"Nakon što odlučite šta će vam biti preokupacija, morate u njega uroniti celog sebe. Morate se zaljubiti u svoj posao. Nemojte se žaliti. Posvetite se usavršavanju veštine (...)
Ja neprekidno radim isto. Ponovo i ponovo, svaki put usavršavajući za po jedan delić to što radim. Uvek postoji težnja ka višim postignućima. Nastaviću da se penjem, trudiću se da dosegnem vrh. 
Iako niko ne zna gde se taj vrh, zapravo nalazi."
(Jiro Ono)



Jiro ima osamdeset i pet godina. 
Vlasnik je i chef omalenog, naizgled skrivenog - ali veoma cenjenog i više puta nagrađivanog suši restorana u Tokiju, koji svoju slavu duguje isključivo njemu i njegovoj neverovatnoj posvećenosti. 
Već sedamdeset i pet godina (75) Jiro pravi suši, doslovno sanja Suši, od dva sina stvara suši - majstore, čija je sudbina uveliko određena: ukoliko budu pravili suši poput njihovog oca - iako će on taj suši biti i dalje savršen, oni će se smatrati neuspešnim. Ukoliko, pak, naprave nešto bolje od oca - tek to će biti uspeh. 
Mlađi sin, svestan da nikada neće postati novi chef jer to pravo pripada starijem, otvorio je sopstveni restoran, koji je dizajniran tako da predstavlja očev restoran posmatran u ogledalu. Kaže da je to zato što je Jiro levoruk a on desnoruk. Kada se fotografije ta dva restorana postave jedna kraj druge, dobija se savršena celina.

Jiro je, po rečima poznavalaca već dotakao savršenstvo u pravljenju sušija.
"Ali, niko ne zna gde se taj vrh, zapravo nalazi."

Čudesna upornost, 
drugačiji život.
Pogledati, 
učiti.


.

Saturday, 12 January 2013

Suba i Milan, "In the Moon Cage" [otkriće!]

U jednom od pasusa posvećenim nestanku Aleksandrijske biblioteke Karl Sagan u "Kosmosu" zapisuje i ovo: 

"Gubitak je nemerljiv. U nekim slučajevima - mi raspolažemo samo naslovima dela koja su uništena. U većini slučajeva - nepoznati su nam i naslovi i autori. Znamo, na primer, da je od sto dvadeset i tri dela koja je Sofokle napisao do nas stiglo - sedam. Jedan od tih sedam je "Edip". Slično je sa delima Eshila i Euripida. To je tako malo! Slično bi bilo da su nam od svih dela koje je napisao Vilijem Šekspir - dostupni samo "Koriolan" i "Zimska bajka", ali da znamo da je pisao i neke druge komade, koji su nam nepoznati ali su, izgleda, bili cenjeni u svoje vreme. Ti komadi zvali su se "Hamlet", "Magbet", "Julije Cezar", "Kralj Lir", "Romeo i Julija".

Pišući prvi od tekstova u vreme kada smo pokretali prvu verziju "Tantos Desejos" >> sajt posvećen radovima Mitra Subotića Sube, zapisao sam da je za mene požar koji je zahvatio njegov studio 2. novembra 1999 sličan onima koji su sravnili Aleksandrijsku biblioteku. S obzirom na Subinu dokazanu hiperaktivnost i neverovatan broj snimaka koji je izašao iz tog studija u Sao Paulu, zauvek će ostati tajna koliko je veličanstvenih audio zapisa stradalo te noći: neki za koje znamo da su postojali, a niko ne zna koliko onih koji su bili u fazi nastanka, ili već pripremljeni za objavljivanje.

Onom delu materijala i muzike koje je Suba radio u tadašnjoj Jugoslaviji nije, izgleda, potreban požar da bi postao zaboravljen i da bi otišao u fade-out: gotovo petnaest godina nakon njegove smrti i tačno trideset od kako je počeo da se oglašava snimcima koje je objavljivao pod pseudonimom Rex Ilusivii - broj dostupnih snimaka je žalosno mali: na zvaničnim izdanjima i u prodavnicama ne može se, zapravo, pronaći nijedan.

Zoran Janjetov - "Ko je Rex Ilusivii"?, 1983.
Zato je moje iznenađenje otkrivanjem video snimka "In the Moon Cage", očigledno emitovanom na RTV NS a postavljen YouTube još veće. 
Snimak se pojavio niotkuda, sa neke trake postavljen je na Mrežu pre svega nekoliko dana.

O projektu "In The Moon Cage" se ponešto i zna, ali je do sada bilo malo prilika da se ti snimci i čuju. 
Petar Janjatović spominje "In the Mooncage" u Enciklopediji Yu Rocka" kao delo koje je Suba radio koristeći balkanske uspavanke kao polazište, te da je za taj rad dobio UNESCO nagradu, što je mu je omogućilo prvi odlazak u inostranstvo, što je, zapravo, trajno trasiralo njegovu karijeru, najpre radom u Parizu a zatim i trajnim odlaskom u Brazil.

Do petnaestak minuta audio zapisa istog projekta došao sam gotovo slučajno pre nekoliko meseci: neko je pronašao presnimak sa kasete na kojoj je bio snimak sa radija, iz devedesetih i postavio ga, takođe na YT. 
To mi je bilo sasvim dovoljno da se ponovo ponadam da će se, jednom, pojaviti i ostatak.

A zatim je došao i ovaj video snimak koji otkriva Subu i Milana kako spajaju naš folklor sa elektronikom, stvarajući muziku na istim principima na kojima je nastao "My Life in The Bush of Ghosts" Briana Ena i Davida Byrnea, neverovatan spoj:

"Zeleni se 
detelina trava..."



Ovaj video zapis, ipak, otkriva još nešto.

Sada je konačno jasan trag koji je Milan Mladenović, sigurno sasvim namerno ostavio na kraju snimka "Ne" Ekatarine Velike (album "Neko nas posmatra", 1993). 
Na kraju te gorke pesme odmotava se desetak sekundi upravo ovog snimka - "In the Mooncage" - unatrag puštena dečija uspavanka sa Balkana - i sve to pred početak pesme "Zajedno", u kojoj Milan na listi onih koji mu nedostaju doziva i Subu ("Ivan i Bojan/Mitar, Saša, Orhan...")

Čudesan zvučni most između dve dekade, dva kontinenta i dva prijatelja, koji će se ubrzo nakon objavljivanja "Neko nas posmatra" ponovo sastati u Brazilu i početi da rade na poslednjim snimcima njihovog zajedničkog projekta, "Angel's Breath" >>.


Dodatno - to što se sempl sa "In the Moon Cage" našao na kraju snimka "Ne" podgreva maštariju da je negde, na nekoj master traci kompletan album inspirisan uspavankama sa Balkana i dalje sačuvan - i da će se jednom, ipak, naći i kraj mojih ušiju.

(Ovaj snimak ujedno predstavlja sponu ka projektu Memoria Mundi, na kojem su Suba i Joao Parahyba radili u Brazilu, o kojem mi je Žoao pisao u ovom intervjuu >>)

Svega dvadesetak godina nakon nastanka ovih snimaka, preturam po ostacima i ponekad nejasnim audio snimcima, rekonstruišući dve muzičke karijere čiji su delovi na granici iščezavanja, kao po zgarištu biblioteke.
Uskoro će biti petnaest godina od Subine i dvadeset godina od Milanove smrti. Možda neko-odnekud-nekako kompletira sve te izgubljene trake i objavi ih formatu dostojnom njihove vrednosti.
Možda nije sve nestalo u vatri i zaboravu.

Danijel Dž. Borstin u "Svetu otkrića" otkriva da je istorijski gledano poslednji osumnjičeni za paljevinu Aleksandrijske biblioteke - osvajač Amr Ibn al As (ušao u Aleksandriju 642 n.e.) zapravo - nevin, to jest da nije poslušao naredbu Kalifa Omara da ima za zadatak da biblioteku dokrajči.

Audio trake možda ipak ne gore.

UPDATE: 

Dve i po godine nakon pisanja ovog teksta, "In The Moon Cage" je objavljen na vinilu!

Snippets sa albuma koji će 23. juna, na Subin rođendan biti predstavljen u Novom Sadu dostupni su na ovom linku >>


Saturday, 5 January 2013

"Hobit" ili o (ne)očekivanom putovanju

Sve je, zapravo, sasvim očekivano: tenzija koja je postojala pre nešto više od deset godina, u dane premijere "Družine prstena" jednostavno je neponovljiva i bilo bi neprimereno zahtevati od Pitera Džeksona da istu vrstu neizdrža doživimo dva puta za života a u vezi njegovim ekranizacijama Tolkinovih knjiga. 
U ono vreme čak nismo ni gledali trejlere za "Družinu", niti se raspitivali previše o glumcima, kostimu, nevoljama sa snimanja, promenama u glumačkoj ekipi i datumima premijera, jednostavno smo čekali da uđemo u salu bioskopa - i magija je počinjala, tek tada, na platnu.

Dvanaest godina kasnije - zaplet je sasvim drugačiji: imamo predznanja o Džeksonovoj viziji Srednje Zemlje; kao i kostimu, muzici i glumačkoj ekipi; Hobiti su u međuvremenu ušli i u kampanje novozelandske aviokompanije - te iznenađenja prosto ne može da bude.

Sve što se u prva tri sata nove trilogije, odnosno filma "Hobit: neočekivano putovanje" pojavljuje i/ili dešava uglavnom je - očekivano. 
U skladu sa tim - ne bi valjalo očekivati previše od prvog dela "Hobita".

Džekson, pak, nikako ne raspiruje želju za neočekivanim i smireno računa na predznanja publike dobijena iz prethodne trilogije (scenografija, muzika, kostim, već poznati likovi, dijalog, humor, montaža .. ) te u prvom delu trilogije "Hobita" primenjuje sve identične zahvate koje je postavio za potrebe "Gospodara": kamera se očekivano kreće bočno dok Družina ide preko visokih stena; Gandalfu čak na jednom mestu dopisuje "Skačite, budale!" praveći referencu ka Moriji; gudači Džejsma Hornera se čuju kada je očekivano; Gandalf se očekivano okreće poluprofilom i podiže obrvu ka Torinu kada mu sugeriše neko rešenje; a humor koji je sasvim dobro funkcionisao u prvoj trilogiji u okviru trougla Meri-Pipin-Gimli sada je prebačen na trinaest patuljaka što pomalo otežava praćenje priče - jer publika tek uči da razlikuje patuljke - te ima vremena do velike bitke kod Jezergrada, kada će Šmaug konačno pasti; Erebor oslobođen a Torin, barem za kratko, ponovo Kralj-ispod-planine.

Toliko očekivanog i poznatog ne daje, naravno, spektakularan rezultat: u prva tri sata nove trilogije ima premalo iznenađenja i premalo napetosti, o katarzi i ne govorim. Ovo drugo se svakako čuva za sam kraj, dakle stiže u trećem delu nastavka. 
Ili director's cut verziji.

Ali - ukoliko se prepustite gledanju "Hobita" rasterećeni od očekivanja - dobićete sasvim pristojnu zabavu i očekivano putovanje - prijatno poput drugog odlaska u isti zabavni-park ili na isto mesto za odmor; ili petnaestog čitanja "Hobita" ili "Silmariliona" ili "Gospodara prstenova" (možda moje zamerke proizalaze iz broja sati provedenih u čitanju svega, više puta?).

Sve navedeno ne znači da je "Hobit" loš film. U njemu je sve ono što se od njega i očekivalo - i nekoliko sjajno razrađenih sekvenci poput upada patuljaka u Bilbov život; bravura Radagasta (pozajmljena iz "Družine prstena") i nadigravanja Bilba i Goluma, sve sjajne - odnosno baš onakve kakvim sam ih zamišljao svih ovih godina.

O "Neočekivanom putovanju" zapravo ću moći da sudim tek kada i poslednje ime sa špice trećeg nastavka bude otišlo u mrak. 
Pred Bilbom i patuljcima su poglavlja knjige koja obećavaju mnogo: epizoda sa Beornom; Mrka šuma; Vilin-Kralj, te konačno - Šmaug.
Putovanje je, ipak, tek počelo.
A neke od zamerki na "Hobita" možda potiču i od činjenice da jedan od onih koji na polici imaju prethodnu Džeksonovu trilogiju na 18 (osamnaest :) DVD-ova. 
Koje sam gledao previše puta.

U bioskop, dakle!


"Daleko za maglene gore divlje
U tamnice duboke i škiljave špilje
Krenut moramo u svitanje zato
Da otmemo mu naše harfe i zlato."

(Pre gledanja - ponovo pročitati original, u sjajnom prevodu Milana Milišića, vredi.)


.

Wednesday, 2 January 2013

"Cvjećarnica u Kući cveća" (knjiga o Alanu Fordu)

 

Dani praznika, sarmi, Ruske salate i Novogodišnjeg koncerta idealni su za čitanje štiva poput ove knjige, dugo očekivane.

Delovi "Cvjećarnice u Kući cveća", knjige Lazara Džamića koja istražuje fenomen popopularnosti "Alana Forda" u SFRJ već su objavljivani na Mreži >> prethodne godine, ali tek sada - u papirnom izdanju - čitanje ovih redova donosi potpuno uživanje, slično onom koje donose ponovna čitanja prvih epizoda na kojima su Bunker i Magnus radili zajedno.
Postoje priče koje je prosto bolje čitati sa papira, kao i stripove.

(Zapravo: osećaj čitanja Alana Forda za računarom srazmeran je razlici u kvalitetu epizoda na kojima su Magnus i Bunker radili zajedno i onih koje je crtao Paolo Pifarefio)


U jednom od poglavlja, autor tvrdi:

"Bio sam, a i dalje sam, ubedjen da je štampani objekat, analogni artefakt u svoj svojoj linearnoj veličanstvenosti, lišen svake hiper-tekstualnosti, iz nekog razloga najbolji medijum za ove eseje (...) Fizikalnost knjige poseduje određenu konačnost, telesnost koju digitalna strana nema. Jeste starinska, jeste skupa, jeste nefleksibilna ali u isto vreme nam pruža odmor od izbora: nije ′funkcioidna′, ne može se koristiti na sto različitih načina, ne grana se u hiljadu konektovanih linkova koji čitanje pretvaraju u površno skeniranje sadržaja. Kniiga ne daje izbor: počinje sa jedne strane, ide samo u jednom pravcu i završava se samo na jednom mestu."

Na oko sto trideset strana i kroz sedam poglavlja Džamić s lakoćom razlaže razloge popularnosti Alana Forda i njegov uticaj na naraštaje tadašnje Jugoslavije. 

Sve je tu - od pozorišnog porekla naracije i likova u stripu (iznenađujuće, a zapravo tako jednostavno rešenje), preko elemenata nadrealizma koji je produbio vezu između čitalaca  u SFRJ i stripa; analize satiričnog i diletantizma kao strategije preživljavanja (još vezivnih spona realnosti stanovnika Jugoslavije i junaka stripa); važnosti prevoda Nenada Brixyja; crtačkog stila te, na kraju - i drugih pop-fenomena koji su zabeležili veću ili manju popularnost i u SFRJ, a koji izrastaju iz svetonazora srodnih onima iz kojih je nastao i "Alan Ford".

"Cvjećarnica..." je praznik za ljubitelje dobre analize fenomena. 

Lazar Džamić (pored ostalog - autor nekoliko odličnih knjiga iz oblasti komunikacija/oglašavanja; izbrušen stil, briljantan um) sa bezbedne geografske udaljenosti (London) i dovoljnom vremenskom distancom uspeva da stvori pitku mešavinu humora i pametno doziranog odnosa ličnog i kolektivnog, analizirajući ne samo dodirne tačke stripa i naše tadašnje domovine već uspeva da kroz priču o stripu postavi i nekoliko bolno tačnih dijagnoza vremena u kojima je strip bio na vrhuncu popularnosti a naša tadašnja domovina na vrhuncu (naizgledne) uređenosti.

Dobijeni spoj iznenađujućih otkrića, gorkog, ličnog i opšteg je ono što ovu knjigu čini vrednom čitanja i posedovanja, naročito ukoliko vam je "Alan Ford" (bio) značajan u životu.

Meni je Alan Ford bio važan koliko i čuvena knjiga "Izvinite, izvinuo sam se" i "Dečaci Pavlove Ulice". Iz ovog stripa sam naučio latinicu pre ćirilice, odnosno pre polaska u osnovnu školu. Tada, naravno nisam razumeo nivoe koji ga čine besmrtnim, ali sam, sticajem okolnosti iz njega učio slova, ali i kako funkcioniše humor i kako nije važno samo ono što pričaš, već je zapravo važnije - kako to činiš.


"Cvijećarnica u kući cveća" (inspiracija za naslov objašnjena je u knjizi, igra (ij)ekavicom nije, ali je jasna :) je, dakle, obavezna lektira za one koji uživaju u pitkom pripovedanju o fenomenima pop-kulture, nehinjenom prožimanju ličnog i kolektivnog, nenametljivoj erudiciji autora i sveprisutnom humoru koji iznova dokazuje da je trag Alana Forda u našim životima zapravo dublji no što smo pretpostavljali.

Knjiga je, konačno, stigla u knjižare.
Nabavite je i uživajte u preostalim blagdanima :)
Uvodni odlomak iz knjige dostupan je na stranicama Heliksa >>
.

Najbolje iz 2012 [preslušavanje]

Via http://thisisnthappiness.com/
Dok sabiram najbolje iz 2012. i lagano ređam listu, sabiram i prethodne godine te shvatam da bih mogao da obeležim zvaničnu 30-godišnjicu od kako sam na gramofon stavio moju prvu ploču, odnosno počeo da lovim i snimam pesme sa radio-programa, nervirajući se ukoliko u snimak uđe početak neke reklame ili džingl jedne od dve radio stanica koje sam slušao.

Trideset godina kasnije - emisija koja je uticala na mene više od svih muzičkih magazina, profesorki muzičkog i nekadašnjeg MTV-a, a koja se i dalje emituje u rano nedeljno popodne na talasima Studija B ("Diskomer", naravno) i dalje ima najbolje godišnje liste i nestrpljivo čekam naredni vikend da bih čuo šta su njihovi favoriti iz prethodne godine. 


Trideset godina kasnije, na mojoj listi najboljih iz 2012 ima i nekoliko imena koja su se vucarala po listama i te 1982: Leonard Cohen, Jimmy Cliff, Bob Dylan, The Rolling Stones, The Stranglers, Bruce Springsteen, Iggy Pop i Joe Jackson, ova poslednja dvojica čak na zajedničkom snimku. Sa druge strane - tu je sve više onih rođenih osamdesetih, dece (tu je i Jacob Dylan u saradnji sa Mick Jonesom iz The Clash, čiju "Guns of Brixton" obrađuje Jimmy Cliff, sve je, bre, povezano :), a najmlađi je Jake Bugg, autor jednog od najboljih debi albuma u protekloj godini, rođen 1994! :)


Tu su i Alabama Shakes, čiji je album "Boys and Girls" jedan od boljih ove godine, Alt-J za koje mi LastFm tvrdi da sam ih najviše slušao u 2012 i o kojima sam već piskarao tokom godine >>; već pominjani "Diskomer" mi je ove godine otkrio Mojo Juju i Michaela Kiwanuku, a iz drugih izvora dolazila je pop-lava odlične muzike, koja na ovoj listi nije složena po rednom broju već... kako bih ja voleo da ih neko emituje na radiju, u nizu, u danima emitovanja godišnjih lista.


Lista najbolje muzike 2012 nije kompletna ukoliko zaobiđem i albume koji su se najčešće nalazili na playlisti prethodne godine a čije kriške nisu na listi najboljih pesama: odličan etno-jazzy "Alma", zajednički rad Omara Sose Paola Fresua; "Black Radio" Robert Glasper Experiment; "How About I Be Me" Sinead O'Connor >>; "The Jazz Age" Bryana Ferrya >>, "Locked Down" Dr. Johna; konačno objavljeni poslednji snimci Petera Murphyja i Mick Karna pod imenom "Dali's Car"; "Little Broken Hearts" Norah Jones >>; "Means of Deliverance" Billa Laswella >>, "Return To Neverhood" Terry Scott Taylora (da, onaj tip koji je radio muziku za igricu "Neverhood" ;), briljantni "Fado Tango" Christine Branco (objavljen 2011, do mene došao uz malo zakašnjenje); te konačno albumi Lee Ranalda; Cat Power; Van Morrisona ("Born To Sing"); Donalda Fagena (odličan "Sunken Condos"); Bettye La Vette; i za kraj Godspeed You! Black Emperor, vrhunski zvučni pakao, drugačiji od svega sa ove liste.

Sasvim dovoljno za jednu godinu, ne?
Ukoliko ste nešto od navedenog propustili, imate vremena za popravni - n
ovi album Nick Cave and the Bad Seeds izlazi tek u februaru.

Na listi je 35 pesama.

Uživajte ;)


Play >>

* * *

UPDATE: 
Servis Grooveshark koji je omogućavao preslušavanje muzike zatvoren je 01. maja 2015, što je učinilo da su neke od lista, poput ove, nepovratno izgubljene.
Sačuvane i rekonstruisane liste dostupne su na ovom linku >>


* * *