Wednesday, 1 May 2013

O leškarenju, ležanju i lenjosti (po Tomu Hodžkinsonu)

U izvanrednoj, zabavnoj i poučnoj knjizi Toma Hodžkinsona "Kako da lenčarite (priručnik za dokoličare)" može se pronaći i nekoliko pasusa posvećenih leškarenju, ležanju i lenjosti a koji okupljaju misli i navike Lenona, Vajlda, Artura Konana Dojla, Dekarta, Benjamina i drugih, posvećenih promišljanju nečinjenja. 
A današnji dan je, barem na ovim prostorima, rezervisan za fjaku (omiljena definicija: "opšta obamrlost duše i tela uz potenciranje volje za ništa"), bez podsećanja na događaje na Hejmarketu u Čikagu 1886. godine, koje danas zapravo obeležavamo.

* * * 

"Leškarenje - pod kojim podrazumevam da ste budni, ali još ležite - nije sebično ugađanje nego suštinski alat za pomnog proučavaoca umetnosti življenja (...)
Besposleno leškarenje je plemenito i ispravno, donosi zadovoljstvo i produktivno je.
(...)
Hajde da potražimo nadahnuće kod majstora. Džon Lenon je jedan od najvećih dokoličara savremenog doba. On je za mene otelotvorenje paradoksa produktivnog ladoleža; živeo je svoj život u skladu sa sopstvenim pravilima, predavao se indolenciji, ali je ta lenjost proizvela predivne pesme. Kao što se vidi iz naslova Samo spavam, Tako sam umoran i kasnije Gledajući točkove, Lenon u radu nije video vrlinu po sebi i, u stvari, veličao je lenstvovanje. Osobito slavan slučaj dogodio se 1969. godine, kao veličanstveni izliv herojske dokolice, kada su Lenon i Joko Ono ležali u krevetu nedelju dana, ne radeći apsolutno ništa, radi mira u svetu. Ali njihov čin je imao ogroman uticaj. Kao što i treba da bude, umetnost je promenila pogled na svet miliona ljudi, na isti način na koji heroji, poput pokojnog Džo Stramera i sada Pitera Doertija imaju moć da promene život: otkrivanjem novih mogućnosti za čovečanstvo, pokazivanjem da autoritet nije nužno na strani istine, dobra i pravde, pokazivanjem da je moguće misliti svojom glavom i stvoriti sopstveni svet. U tom smislu, Lenonove pesme i potezi dostojno su ispunili formulaciju o smislu umetnosti koju je dao Oskar Vajld: "Umetnost teži da uznemiri monotoniju tipa, ropstvo običaja, tiraniju navike i svođenje čoveka na nivo mašine."




Ležanjem u krevetu mi se uzdižemo iznad nivoa mašine. Roboti ne misle; oni se hvataju u koštac s nečim. T. E. Lorens kaže to ovako: "Čovečanstvo ne napreduje zbog mukotrpnog rada".

Toliko toga se može uraditi a da ne radite ništa. Jedna od velikih tajni Šerloka Holmsa bila je da kombinuje vreme sa duvanom i mekim jastucima. (...) U jednoj od najboljih priča, Čovek sa iskrivljenom usnom, opijumom natopljeni Holms s lakoćom rešava slučaj. Skeptični gospodin Plod mrmlja: "Voleo bih da znam kako ste došli do rešenja", na šta Holms odgovara: "Sedeći na pet jastuka i popušivši uncu duvana".

Rene Dekart, u sedamnaestom veku, na sličan način bio je zavisnik od neaktivnosti. Naravno, ona je bila u apsolutnom središtu njegove filozofije. (...) Lako je uvideti kako neko toliko neaktivan može da dođe do zaključka da su telo i duh dva odvojena entiteta. Lenjost je proizvela kartezijanski dualitet. Za njega je ležanje u krevetu i razmišljanje bila sama suština ljudskosti: Cogito, ergo sum ili, drugim rečima, leškarim i mislim, dakle postojim.



Jer, stvarno, ideje stižu dok ste u ležećem stavu. "Pisac može da dobije više ideja za svoje članke ili romane dok leži nego dok uporno sedi za svojim stolom celo jutro i popodne." piše Lin Jutang u svom eseju "O ležanju u krevetu". "Jer tu, bez telefonskih poziva, dobronamernih posetilaca i uobičajenih trivijalnosti svakodnevnog života, on vidi život kroz naočare ili baldahin, onakav kakav jeste, i oko sveta činjenica kuje oreol pesničke mašte i u njega unosi magičnu lepotu."

Lenjost kao gubljenje vremena je opasan koncept koji su uveli njegovi duhovno prazni neprijatelji. Potiskuje se činjenica da lenčarenje može da bude izvanredno produktivno. Muzičari se opisuju kao slabašni; pisci kao nezahvalni sebičnjaci; slikari kao opasni. Robert Luis Stivenson je u "Apologiji lenjivcima" (1885) izrazio paradoks na sledeći način: "Lenjost... se ne sastoji u tome da ne radite ništa, nego u tome da postižete mnogo toga što se ne priznaje u dogmatskim receptima vladajuće klase." Dugi periodi mirovanja, indolencije i zurenja u plafon potrebni su svakoj kreativnoj osobi kako bi razvila ideje.

Upravo zato, da ne bismo toliko mislili, društvo nas presira da svi ustanemo iz kreveta.
(...)

Postanite ljudsko biće; otvorite razum za beskonačnost; postanite bogoliki; ostanite u krevetu."*

Za kraj, još jedan Lenon, 
za 1. maj:




(* Prekucano iz "Kako da lenčarite" Toma Hodžkinsona, izdanje "Dosije" >>, 2007)
.

6 comments:

  1. uginuo mi je čitalački entuzijazam pominjanjem p doertija.

    s druge strane nemoguće je da potpun tekst na ovu temu prođe bez lao cea, pa da začinimo malo sa pesmom broj XLIII iz Knjige Tao Te (prosveta, 1964, prevod svetozar brkić):

    najmekša supstanca
    prodire kroz najtvrđu.
    ono što je bez oblika prodire kroz ono (što je) bez pukotine.
    otud znam da je korisno ne preduzimati nikakvu delatnost.
    ni sa čim u svemiru porediti se ne da
    učenje bez reči
    i korist od nepreduzimanja nikakve akcije.

    ReplyDelete
  2. Ok, i mene žulja Doerti, uspeo je da ga demfuje ostalim imenima :)
    Nema ovog dela Lao Ce (Dura ;) u njegovoj knjizi, on je čovek odrastao u drugačijem obrazovnom sistemu.
    Hvala ti!

    ReplyDelete
  3. “We work to have leisure, on which happiness depends.” - Aristotle. A ako se dobro sećam, posle kaže da iz dokolice nastaje filozofija, i da neko drugi treba da radi kako bi filozof mogao da ima vremena za razmišljanje. E al gde je robovlasničko društvo sad...:)

    ReplyDelete
    Replies
    1. ...Ili gde su ljudi Aristotelovog razumevanja sveta na vrhu postojeće kapitalističke piramide...

      Delete
  4. često nabasaš na neke čudne knjige.. :) nešto što bez da neko stvarno skrene paznju, tesko da bi mi samo doslo šaka...

    ReplyDelete
    Replies
    1. Imam i knjižare koji me već dobro poznaju :)

      Delete