Saturday, 29 December 2012

Premotavanje, 2012

Prvi januar, rano izjutra: sunce, hladnoća, golubovi, prazne ulice, aparat i ja >>
Ushićen dok ispod slojeva uspavane gužve i buke otkrivam da grad koji poznajem i dalje postoji. Ulice u kvartu Varoš kapije su tihe kao u vreme davnih školskih raspusta.


*
Projekcija >> "Marina Abramović: The Artist is Present" u KCB-u. Iako mi je potpuno jasno da gledam u bioskopsko platno i da nisam tamo - imam utisak da sam i ja u MOMA galeriji i da ono što Marina radi prevazilazi film kao medij. Nekoliko meseci kasnije - slično iskustvo doneo je i koncertni film Zeppelina >>, snimljen pre nekoliko godina na njihovom koncertu u Londonu. Aplaudirali smo, zviždali i tražili bis od benda koji je svirao na platnu.

*
Prvi razgovor sa Ivanom u vezi sa objavljivanjem "39 pesama".

*
Početak rada blog-magazina >> posvećenog zanimljivim vestima iz čitave regije na četiri jezika - slovenačkom, hrvatskom, srpskom i engleskom i kojim ćemo se još baviti dok ne postigne pun sjaj.


Iako sam se dugo opirao, prvi put nakon dvadeset godina ne očekujem baš ništa od izbora u Srbiji, iako mi je poslednja kriška optimizma najpre raspirivala besmislene nade. To je, ujedno prva pobeda sistema nad mojim ionako neobjašnjivo žilavim optimizmom koji je tinjao svih ovih godina. (Možda bi bilo bolje drugačije formulisati ovu rečenicu: postoji ta fina razlika između "prva pobeda sistema" i "potpuni poraz mog razumevanja >>" politike kao takve)

*
Put ka Italiji: Beograd > Izola > Piran > Firenca > Toskana > Fiesa > Beograd, oko 2500 kilometara u pet dana našim malim automobilom, poslednjih dana maja >>
Vazduh je topao, miriše na leto i po prvi put u godini stižemo do obale mora.
More je hladno, ali ne smeta.

Kišni sumrak i veče u Piranu; katanci na mostu u Firenci; susret sa Karavađom; vožnja kroz Toskanu dok se sa zvučnika čuje Pučini, nedeljni buvljak u San Điminjanu i noćno lutanje kroz Kopar do hotela u Fiesi; jutro uz miris borovine i pogled na zaliv; dovoljno sećanja na tople dane za hladne noći koje će doneti zima.

*
Lefkada, ponovo, ovoga puta odlazimo sa ciljem da na obali dočekamo septembar >> 
Dani su kraći, ali sasvim prijatni za otkrivanje plaža za koje nismo znali, fotografisanje kičastih sumraka i svakodnevne opravke i dorade druge ruke rukopisa; kucam na terasi sa pogledom na more dok sunce budi zaliv, zamišljam kako ću jednom od pisanja moći sebi da priuštim jednu terasu na dva mora, jednom.



Sticajem okolnosti dostižem lični rekord i dolazim do obale mora i treći put u istoj godini, prvi dolazak u Rovinj nakon dvadeset i pet godina >>
Dok se gradić lagano budi cunjam uličicama čiji me nazivi inspirišu na razmišljanje o razlikama u kvalitetu života gradova koji žive i gradova koji životare. 
Iako je kasni septembar, dovoljno je toplo za nekoliko skokova u more i prvo plivanje severnim Jadranom posle mnogih leta.



Tekst o filmu "Mediterraneo" za Agitpop >> me, nakratko celog vraća u zimu 1991/2 i podsetio na to koliko željno iščekujem da spakujemo one priče kao knjigu. U isto vreme potvrđuju koncert Depeche Mode u Beogradu i shvatam da će jedna od priča >> iz knjige imati uskoro drugačiji kraj.


Aleksandra radi na identitetu čudesnih kolača, Anđela. 
Rezultat je predivan >>, kao i kolači.

*
Drugo gledanje možda našeg stana.
Sanjam jutro u kojem ćemo se probuditi tamo, prozori ka jugozapadu, visoki sprat, pesma ptica iz obližnje bašte i kafa na terasi sa pogledom na grad, koji ću posmatrati u ranim jutrima poput onog sa početka godine, dok tišina još nije proterana sa trotoara.

U redu, imaću gotovo četrdeset godina, ali konačno ćemo biti u našem. 
Valjda. 
Da.

To je već sasvim dovoljan razlog da naredna godina - bude bolja.

Iako se nadam da u narednoj godini ništa neću morati da prepuštam sreći, već isključivo upornosti i radu - nemam ništa protiv da i sreća pomogne.


Srećno nam, svima! :)
.
.

Saturday, 22 December 2012

Cody ChesnuTT: "Landing on a Hundred" [preslušavanje]

Bilo bi zaista nepravedno da Cody ChesnuTT u istoriji soul i srodne muzike ostane upamćen po anarhično-zabavnom prvencu "The Headphone Masterpiece", saradnji sa The Roots i pesmi "The Seed" >> koja je njegov vokal ucrtala na mape pop-kulture. Ipak, Cody se nakon prvih 5 minuta slave ponovo vratio u senku, pojavljujući se u pod reflektorima sve ređe, neprekidno najavljujući novi album, koji se, deset godina nakon "The Seed" konačno i pojavio.

"Landing on A Hundred" možda i pripada tzv. neo-soul žanru (kritičarska kovanica). Sasvim sigurno pripada spisku najboljih albuma 2012. a čine ga: odličan glas, iznenađujući tekstovi ("I used to smoke crack back in the day/I used to gamble with money and lose/I used to talk to nice ladies, used to swim through friends/But now I’m teaching kids in Sunday school and I’m not turning back" - ova pesma nije autoironična, već je o njegovom ujaku), izvrsna svirka (snimana u studiju Al Greena, u kojem je snimana i "Let's Stay Together") što rezultira punokrvnim, pravim soul albumom, u izvornom značenju te reči.

Tu je i nekoliko vanserijskih pesama ("That's All Right Mama", "Everybody's Brother", "Til I met thee", "Love is more than a Wedding day"), koje dokazuju da je Cody postao majstor krojenja savršenih soul komada, kakve ume da piše još samo nekolicina. 
Nadam se da mu za naredni album neće ponovo biti potrebna decenija.

Na YouTubeu još uvek nema nijednog zvaničnog spota, svega nekoliko polu-profeionalnih snimaka živih ili akustičnih nastupa, poput ovog čija je gledanost nepristojno mala.



Zato je "Landing on A Hundred" dostupan za preslušavanje, ovde >>


Monday, 17 December 2012

„Anđeli“ (slatka priča - o kolačima)

Priče poput ove o „Anđelima“ uvek gode, probude nešto zaboravljenog optimizma, koji ponekad nedostaje krajem godine, u onim danima kada se osvrćeš i procenjuješ šta je u prethodnim mesecima bilo dobro, šta nije i šta ćeš poneti sa sobom u narednu.
A priča o „Anđelima“ je neobičnija od svih koje sam ove godine čuo ili video: možda zato što se odvija u Srbiji, 2012. godine; verovatnije zato što njene glavne aktere – Milicu i Milivoja - znam iz nekog drugačijeg, korporativnog života iz kojeg su iskočili u svoje živote, rešeni da se posvete svojoj ideji i onome u čemu iskreno uživaju.

<< kako je počelo?

Negde polovinom leta, u vreme vrućina koje su činile da se sa prijateljima može kafenisati tek predveče, Milivoje stavlja na sto natronsku kesicu u kojoj su četiri... biskvita? kolača? slatkiša?... umotana u celofan za koji je zaheftana deklaracija.

“Probajte ovo i javite mi šta mislite.”

http://www.facebook.com/ukusnoizdravo 

Onda smo probali.
I zaljubili se, toliko da je Aleksandra samo rekla: “Kada budu hteli da rade ambalažu, ja se prijavljujem! Ja moram da radim za njih!”

Milica i Milivoje počeli su, dakle, da prave prave kolače: drugačije od svega što smo do tada probali – mekše i ukusnije od sličnih kolača od ovsa, varirane sa najrazličitijim dodacima: brusnicom, mlečnom čokoladom, crnom čokoladom, lešnikom, cimetom, suvim grožđem, suvom šljivom...  Probali su sve, a iz kuhinje pred prve obožavaoce iznosili samo ono čime su bili zadovoljni. 
Danas sam siguran da ne postoji bolji način da se osvoji publika.

>> zagrevanje rerne >>

Iz nedelje u nedelju, Milica i Milivoje su stavljali "na sto" nove ukuse i nove ideje i nova viđenja – šta “Anđeli” jesu i šta bi trebalo da budu.
Ključna stvar je od prvog dana bila suštinski jednostavna: “Pravimo ih kao za našu decu.” 
U ponudi sada imaju šest različitih ukusa. Jedan od njih je „praznični“ – tj. posni - iako mi je pri prvom zalogaju bilo teško da prihvatim da je to posno – a tako ukusno.
Takve cake su me učinile i redovnom mušterijom.

>> ambalaža >>

http://www.facebook.com/ukusnoizdravo 
„Anđeli“ su nedavno dobili i sliku, odnosno identitet. Aleksandra >> je dobila priliku da kreira vizuelnu formu priči koju nije lako ispričati ni tekstom, a tek ne logotipom i ostalim vizuelnim elementima. Iako je prošlo dosta noći i dana rada od prve ideje preko izbora rešenja do njegove finalizacije – „Anđeli“ zapravo nisu dobili finalni izgled, samo logotip će biti konstanta - i kao što verujem da će se u skoroj budućnosti pojavljivati i neki drugi, novi ukusi, tako će se i menjati i slike, odnosno pakovanja u kojima će se oni pojavljivati.
Bez želje da zvučim patetično, siguran sam da će jedina konstanta biti ono što je suštinski i najvažnije: ljubav i spremnost da se proba nešto novo, što niko nije probao ranije.



Odnedavno, „Anđeli“ su dostupni i u pekari „Šarlo“ u centru Beograda, a dok se ta mreža ne raširi, Milivoje svakog jutra seda u Škodu i dostavlja kutije po gradu, nasmejan.
Milica i on rade ono što vole.
Posao raste, "Anđelima" rastu krila.

>> 2013 >>

Milici i Milivoju - sve najbolje u narednoj godini.
Ono što su do sada uspeli da urade govori da je ipak - i u Srbiji - moguće uraditi nešto dobro - uz zdravu posvećenost, ljubav prema onome što radiš i osećaj mere pri definisanju ciljeva i očekivanjima od budućnosti.


p.s.
Njih dvoje ne znaju da sam rešen da napišem priču o njima i „Anđelima“.
Ukoliko izuzmem test-uzorke koje smo imali prilike da probamo na početku ove avanture, ovaj tekst nije plaćen
Ali su me „Anđelima“- kupili.

Više o "Anđelima" i kako možete doći do njih dostupno je na ovim linkovima:

Saturday, 15 December 2012

Čovek i njegov bas [Bill Laswell, preslušavanje]

Bill Laswell je jedan od onih tipova čiji ste bas svakako negde već čuli, ali niste znali da je to - on. 
Za četrdesetak godina karijere snimio je, odsvirao ili producirao sedamdesetak albuma, od kojih je barem polovina važna: od "My Life in the Bush of ghosts" (Eno/Byrne), čuvenog "Future Shock" albuma Herbie Hancocka, prvog pravog crossovera hip-hopa i roka u jednoj pesmi (John Lydon Afrika Bambataa, dve-tri godine pre Aerosmith/Run DMC saradnje), preko niza projekata, snimaka, pesama i albuma koje su potpisivali Iggy Pop, Laurie Anderson, Jagger, Sting, Santana, John Zorn, Bootsy Collins, Zakir Hussein, Shankar, čak i Whitney Houston, William Burroughs i Paul Bowles, te Jah Wobble... Istovremeno - ovaj čovek i njegov bas pojavljivali su se na najneverovatnijim snimcima koji su stizali sa Kariba, Afrike, Azije, Nepala... Prvi je hrabro remiksovao Boba Marleya, i to na direktan nagovor tadašnjeg vlasnika Island Records, Chrisa Blackwella, prvi se poigravao sa snimcima Milesa Davisa.
Ti remiksi su svojevremeno i ucrtali Laswella na moje muzičke mape, kada je Andrej doneo "Dreams of Freedom: The Ambient Translations of Bob Marley in Dub", koji nisu izlazili iz plejera nekoliko dana - da bih tek onda retroaktivno otkrio da se taj bas i ja zapravo već dugo znamo. 

Njegova diskografija zaista liči na niz razglednica moreplovca koji neprekidno pronalazi nova ostrva kojih nema na mapama, na kojima se ne zadržava, već nastavlja da otkriva dalje. U jednom intervjuu je otkrio da je njegov najveći strah kao muzičara oduvek bio zaglavljivanje u bendu čiji će repertoar imati osamdesetak pesama koje će svirati do kraja života. 

Sve je, dakle, učinio da se taj strah ne obistini.
I nakon tolikih muzičkih avantura, na njegovom novom albumu sve što se mogu čuti su čovek i njegov bas, uz jedno kratko gostovanje g-đe Laswell, u World Music krugovima poznate kao Gigi Shibabaw

"Means of Deliverance" je u potpunosti odsviran na ovom instrumentu:

The Warwick Alien acoustic bass i Laswell ovoga puta sami kreiraju krajolike kroz koje je lako zaploviti od trena u kojem pristanete na tu ogoljenost zvuka i pristupa. 

Ovaj album je, sasvim sigurno, najboljih četrdeset i pet minuta blaženog mira i samoisceljenja zvukom koji sebi možete priuštiti odmah i koji je zapravo hermetičan samo ukoliko se opirete prepuštanju njegovoj melodijskoj strukturi, drugačijoj od svih albuma koji su se do sada pojavljivali na ovom blogu.

Čovek i njegov bas, suština.

Udahni duboko, i 

Sunday, 9 December 2012

"Koka-kola socijalizam" [knjiga]

"I ovde se razvija jedna folklorna ideja da su farmerke kapitalizam, a evropsko građansko delo socijalizam... Kolika je to konzervativna netrpeljivost prema toj novoj, urbanizovanoj omladini i njenoj masovnoj demokratskoj kulturi vidi se iz činjenice da su neki roditelji prijavili svoju rođenu decu miliciji. Tražili su da ih milicija upotrebom sile ošiša. Ova "netrpeljivost" prema omladini ima izrazito politički karakter... Naša štampa je sa dosta argumenata pobila pokušaje paničnog optuživanja omladine. Nažalost, niska demokratska kultura mnogih građana čini da se i kod nas mogu naći ljudi koji mogli da se pridružue kineskoj 'kulturnoj revoluciji'..."

(Gradski komitet SKS Beograd, "Mladi u savremenim društvenim zbivanjima - neka pitanja i problemi omladine Beograda", oktobar 1966.)

. . . 

"Da li je naša zemlja još kadra da se održi, da se ne raspadne?" 
(Josip Broz Tito, mart 1962.) 

Oktobar, 1968. Izvor: http://igoyugo.tumblr.com/
.
"Koka-Kola socijalizam" Radine Vučetić je besprekorno vođena studija o (više)decenijskom balansiranju Jugoslavije između istoka i zapada i koristima koje su građani iste imali od života na liniji razgraničenja interesa dve svetske supersile. 
Gotovo pet stotina strana pregleda kulturnih (i političkih) gibanja potkrepljenih bogatim izvorima poput arhive Josipa Broza, tadašnje "Politike", "Borbe", ali i "Bazara" i "Džuboksa" - sve do Diplomatskih arhiva i Jugoslavije i SAD - predstavlja neverovatno putovanje u period koji najčešće posmatramo kroz "Ljubav i modu", prve električarske sastave i šoping u Trstu,  a koji su tek deo recidiva brižno vođene i spoljne i unutrašnje politike.

Čitanje ove knjige predstavlja uživanje poput gledanja filma "Cinema Komunisto" ili serijala "Zabranjeni bez zabrane" - jer su gotovo sve velike teme - od zabrana filmova i pozorišnih predstava dela sve do otvaranja prve samoposluge na Cvetnom trgu (1957.) potkrepljene i zvaničnim izvorima ili govorima političara, ali i potpuno ličnim pričama imenovanih ljudi, građana Jugoslavije čiji su komentari iz tadašnje dnevne štampe ponovo došli do nas, otkrivajući da se mi zapravo i nismo toliko promenili u međuvremenu, uprkos svemu.

Proces amerikanizacije tadašnje Jugoslavije predstavljen je kroz sve ključne aspekte: od političkog, preko filma, muzike, pozorišta i likovne umetnosti (izvrsni pasaži o otkrivanju Pop-arta polovinom šezdesetih), televizije, stripa, mode, navika u kupovini - sve do Markuzea, novolevičara i svega što je utabalo put novim gibanjima početkom sedamdesetih.

Na stranicama knjige ukrštaju se govori Josipa Broza, izjave Nikite Hruščova ("Kada čujem džez, to je kao da imam gasove u stomaku"), danas naizgled neverovatne činjenice (Beograd je tada imao 49 bioskopa a "Bal na vodi" sa Ester Vilijams je pogledalo 80% stanovnika tadašnjeg Beograda), zaboravljenih detalja (prvo izvođenje Beketovog "Godoa" u istočnom delu Evrope); fenomenalni trivia podaci, poput onog da je Desimir Žižović Buin - autor najpoznatijeg partizanskog stripa "Mirko i Slavko" bio pripadnik ravnogorskog pokreta; sve do rasprava na temu prvi postavke komada "Kosa", koju je kritikovala ona vrsta koja je preživela do današnjih dana; tada su pušili Kent i nosili farmerice, ali su bili protiv vesternizacije.

http://igoyugo.tumblr.com/
Antologijska scena: Sedmorica mladih posle novogodišnjeg koncerta u Domu sindikata počinju oko pet ujutro svoj koncert na beogradskim ulicama ispred palate "Albanija", sviraju četrdeset minuta "Sent Luis Bluz" i prave karnevalsku džez povorku preko Terazija, sve do jedanaest ujutro "dok nisu malaksali od umora" (1961.)

"Koka-kola socijalizam" je, dakle, detaljna priča (mudro lišena nostalgije) o državi "Gruča i Karla Marksa" - kako je definisana u jednom izveštaju stranog diplomate - a koju bi valjalo ponovo pročitati i sagledati i kako se vodi kulturna politika i kako se ista može koristiti za najrazličitije svrhe. 
To je, čini se, jedna od važnih ovde zaboravljenih veština.

p.s.
Radina, bravo! ;)

Friday, 7 December 2012

O smaku sveta (i pameti)

Voja Antonić u zabavnoj (a zapravo veoma ozbiljnoj) knjizi „Da li postoje stvari koje ne postoje?“ jedno poglavlje posvećuje i najavama „smaka sveta“, od kojih je najstarija za sada pronađena zapisana - pre 5000 godina. 


„Najstarija poznata najava smaka sveta datira iz 2800-te godine pre Nove ere. Na asirskoj glinenoj ploči sledećim rečima se najavljuje apokalipsa kao kazna za moralno propadanje koje je zahvatilo ljude: 
„Zemlja se izobličila poslednjih dana. Najave govore da se svet sve brže primiče svom kraju. Korupcija i odsustvo morala glavni su znaci.“ 

(...) U spisima iz 793. godine toledski biskup Elipandus opisao je paniku u narodu do koje je doveo govor jednog španskog monaha. On je 6. aprila te godine rekao da je to poslednji dan i da će u ponoć doći do smaka sveta. Panika je trajala celu noć i ljudi su besciljno jurili pokušavajući da uteknu od užasa koji ih čeka. Spis se završava time što je Hordonije, jedan od meštana, u zoru povikao: “Hajde da jedemo i pijemo, pa da umremo siti”.

(...) Londonski astrolozi su sedam meseci unapred izračunali da će do smaka sveta dovesti Veliki potop koji počinje 1. februara 1524. Oko 20 000 ljudi pobeglo je iz svojih domova, ponevši sa sobom rezerve hrane. Mnogi su ušli u čamce i mudro čekali potop na Temzi. Ironijom sudbine, toga dana u Londonu nije bilo ni kiše. Posle ovoga, isti astrolozi priznali su grešku i sa sigurne distance od 100 godina najavili veliki potop za 1. februar 1624.

(...) Francuski teolog Pjer d’Ajli (Pierre d’Aily) je 1400. godine napisao da će smak sveta nastupiti 1555, jer se tada po njegovoj računici navršava 7000. godina od stvaranja sveta. Ovo možda ne bi bilo vredno pomena da d’Ajlijevo učenje nije imalo snažan uticaj na Kristofera Kolumba, koji je načinio svoje kalkulacije i u Knjizi proročanstava objavio da je, po njemu, svet stvoren 5343. godine pre Hrista pa će do njegovog kraja doći 1658. godine.

(...) Rabin Sabatai Zevi iz Smirnije (Turska) otkrio je da će se Mesija (koji će, naravno, biti otelotvoren u samom Zeviju) pojaviti 1666. godine. Mada je za sobom već imao nekoliko neostvarenih proročanstava, sakupio je dosta sledbenika. Uhapšen je, optužen zbog “izazivanja nereda” i dato mu je da bira između prihvatanja Islama i smrtne kazne. Izabrao je Islam, što je bila praktična odluka, mada ne baš u maniru Mesije.

(...) Halejeva kometa se pojavila 1910. godine i sa sobom donela strah da će 18. maja otrovati sva živa bića jer će tada Zemlja navodno proći kroz njen rep pun cijanida. U Nemačkoj su prodavane dopisnice na kojima je bilo naštampano “Kraj sveta 18. maja”, kao i tablete koje su činile ljude otpornim na otrovni gas (ili su tako bar tvrdili njihovi prodavci).

(...) Džim Džons, osnivač sekte Hram naroda (People’s Temple), bio je dobitnik mnogih nagrada za humana dela, pa mu je dat i mandat u gradskoj vladi San Franciska. Bio je opsednut vizijom nuklearnog rata koju je imao u mladosti. Ideja sa kojom je osnovao sektu bila je da spase jedan broj ljudi od sigurnog uništenja čovečanstva do koga će dovesti treći svetski rat. Međutim, paranoja koja ga je sve više opsedala učinila je da sebe vidi kao božanstvo i zbog njegovog ponašanja napustilo ga je dosta članova, a broj neprijatelja i kritika upućenih na njegov račun sve više je rastao. Zato je Džons poveo preostale članove u Gijanu, gde je osnovao koloniju Džonstaun (Jonestown) u kojoj su obitavali članovi sekte. Oni će, po Džonsovoj tvrdnji, jedini na svetu preživeti nastupajuću nuklearnu katastrofu. Međutim, njegova paranoja sve više je pokazivala svoje opako lice i jedan broj članova je iskoristio posetu američkog kongresmena ne bi li pokušao da pobegne iz kolonije. Naoružani Džonsovi čuvari su reagovali i četvorica “dezertera” su ubijena, a uz njih i sam kongresmen. Džons je dobro znao šta ga posle toga čeka i naredio da svi članovi sekte popiju otrov. Oni koji na to nisu pristali, našli su smrt pod paljbom čuvara. Život je izgubilo 913 ljudi, od toga oko 300 dece mlađe od 18 godina. Bilo je to 18. novembra 1978. godine.

(...) Članovi sekte Nebeska kapija (Heaven’s gate) imali su nešto drugačija tumačenja(...) Za njih, to je bio svemirski brod vanzemaljske superinteligentne civilizacije, koji će primiti na sebe svakoga ko u određeno vreme napusti ovaj svet. Oni su smatrali da je taj vremenski okvir između 24. i 26. maja 1997. godine, i u tom periodu 38 članova sekte izvršilo je samoubistvo. Pored svakog od njih bio je prtljag spremljen za put.


(...) Postoji još mnogo proročanstava koja smak sveta predviðaju u bliskoj ili dalekoj budućnosti. Od svih ovih najava pomenućemo samo jednu, i to jedinu koja će se, po svoj prilici, i ostvariti. Prognoza se odnosi na 4.500.000.000 (četiri milijarde i petsto milionitu) godinu. Tada će se, u jedinom naučnom proročanstvu, Sunce pretvoriti u crvenog džina i progutaće Merkur, Veneru, Zemlju, a verovatno i Mars.“

Ovo je deo poglavlja o Smaku sveta.
Na drugom mestu sam pronašao i varijaciju onog uvodnog egipatskog proročanstva o smaku sveta i ona glasi: "„Došla su poslednja vremena: mladi slušaju čudnu muziku, ne poštuju starije i klanjaju se čudnim bogovima.”

Zapisano pre 5000 godina, dakle.

Da li će 21.12, za kada je najavljen najnoviji smak sveta ulice biti praznije nego inače?

Knjiga „Da li postoje stvari koje ne postoje“ (a koja se bavi ne samo ovim nego i drugim fenomenima ljudske lakovernosti) je dostupna na ovom linku >

.

Sunday, 2 December 2012

"Budimo ljudi..." (stilska vežba)

Kao što Andriću pripisuju onu rečenicu o vremenima, fukari i pametnima iako je on nije zapisao - tako se godinama iz Pavlove rečenice, čiji tonski zapis nije lako dostupan, sve češće izostavlja njen drugi deo - "... iako smo Srbi."

Taj zaborav nije slučajan. Drugi deo rečenice može biti i tumačen kao mala neprijatnost, koju bi valjalo što pre dovesti na nivo štosa, na Mreži trenutno dostupnog kao skeč iz "Crnog Gruje".

Integralna verzija pak ostavlja prostor i za kratku stilsku vežbu koju želim da izvedem - a radi podsećanja da je u originalu rečenica zaista glasila: 
"Budimo ljudi, iako smo Srbi".

Ako drugi mogu da skraćuju, mogu i ja da variram, ne menjajući dramatično njeno značenje.
Stilska vežba, dakle:

"Budimo ljudi, iako smo u Srbiji."

"Budimo ljudi, i kad nas sve srdi."

"Budimo ljudi, iako sve smrdi."


"Budimo ljudi, iako nas svrbi."

"Budimo ljudi, i kad smo u srdžbi."
.