Saturday, 29 September 2012

Treća četvrtina 2012: preslušavanje!

Svakog minuta se na YouTube postavi oko 60 sati materijala. 
U iTunes bazi je trenutno dostupno preko 28.000.000 pesama, za čije bi preslušavanje bilo potrebno oko 214 godina, pod uslovom da svaka pesma traje oko četiri minuta.
Zato Tomas Hilan Eriksen u izvrsnoj "Tiraniji trenutka" savetuje da ne pomišljamo i ne pokušavamo da savladamo sve, nemoguće je, već savetuje filterisanje izvora informacija.
Jedino tako je, zapravo, moguće odbraniti se od "Call me Maybe" >> i   "Gangnam Stylea" >>, koji je za dva meseca pogledalo 310.000.000 ljudi (tristotineidesetmiliona), ok - neka cveta hiljadu cvetova - ali ukoliko kliknete na neki od dva gore ubačena linka, vama na dušu i odgovornost.

Nakon liste koja se bavila periodom januar/jun >> - filteri koje koristim propustili su do mojih ušiju u protekla tri meseca nekoliko fenomenalnih stvari, koje čine listu najboljih pesama treće četvrtine godine. Tu su ponovo okupljeni Ben Folds Five čiji se novi album pojavio pre nekoliko dana; Mumford & Sons čiji novi album kritika trenutno koristi za vežbanje kako napisati kritiku punu zluradosti i nipodaštavanja, iako album to ne zaslužuje; tu je saradnja Davida Byrnea i St. Vincent; The Wallflowers mlađeg Dylana koji sarađuje sa Mick Jonesom, a odmah nakon njih fenomenalni tata Bob Dylan koji je objavio odličan novi album "Tempest"; Bill Fay je na listi čak dva puta: vratio se prvim albumom posle 40 (četrdeset) godina pauze, na kojem pored sjajnih pesama stoji i ta divna obrada stare Wilco pesme - "Jesus, etc". Tu su, konačno i Alt-J, o kojima sam već nekoliko puta pisao >>Jessie Ware koja će tek postati zvezda i Soulsavers projekat, na kojem kao vokal gostuje Dave Gahan, popunjava prostor do novog albuma Depeche Mode, i konačno čika Tom Waits, praćen Richardsom i Fleom, grom i pakao, od one vrste koja zaslužuje da se pogleda i kao spot:



Nešto više od sat vremena sveže muzike na jednom mestu.
Uživajte.

Play >>


* * *

UPDATE: 
Servis Grooveshark koji je omogućavao preslušavanje muzike zatvoren je 01. maja 2015, što je učinilo da su neke od lista, poput ove, nepovratno izgubljene.
Sačuvane i rekonstruisane liste dostupne su na ovom linku >>

* * * 
 .

Wednesday, 26 September 2012

Pet priloga za rečnik slenga

Reč "prešlicavanje" nastala je greškom pre desetak godina: onaj momenat kada zapravo niste sigurni koja reč je prava te pokušate da izgovorite obe istovremeno, a ne pripadate onom plemenu Mongola koji su naučeni da pevaju dvoglas - reči se upletu i to uplitanje stvori nešto neočekivano.

Tako je nedavno nastala reč "obostrasno". Klasičan typo, rekli bi stranci: dok sam završavao pismo klijentu, a koristeći rečenični složaj naučen svojevremeno od profesora Štajnbergera, na ekranu se našlo "uz želju da će se naša saradnja odvijati na obostrasno zadovoljstvo, srdačan pozdrav...". Greška je uočena pre klika na taster "send", reč sam sačuvao.

Reč "žderoljub" ispala mi je iz usta dok sam opisivao karakter kakav mi je potreban za  scenario na kojem sam radio. Definicija bi bila: osoba koja uživa u svakom zalogaju, ali nije svesna da preteruje u količini i hrane i uživanja, nesvesna je svoje oblapornosti.

"Mudrobolja" može, pak, imati više značenja. Mogao bih da je koristim za trenutke kada me glava zaista boli od prevelike količine informacija. Mogla bi imati i ironično-posprdni ton: osoba koja preterano mudruje može oboleti od mudrobolje kao specifične vrste bola. Nisam, još uvek, načisto šta sa ovom kovanicom.

Reč "sprava" me oduvek, zapravo, fascinirala. Po značenju i zvučnosti tehnološki nadmoćna u odnosu na ono "mašina", za svetlosnu godinu ispred "skalamerija" (od grčkog skalenos - iskrivljen); "budževine" ili čak "skarabudževine" - reč "sprava" zvuči nemački precizno, kao opis nečega što besprekorno radi ono čemu je namenjeno, a ne može se naći u serijskoj proizvodnji (Sećam se starih omota albuma, na kojima je na listi muzičara pisalo: "Suba - sprave"). Od tog "sprava" pre neko veče nastao je "spravadžija" - majstor u stepenu iskorišćenja mogućnosti sprave, a možda i onaj koji je sposoban da osmisli i napravi nekakvu novu spravu, ma bila ona i potpuno neupotrebljiva, poput Gastonovog zidnog čekića za ukucavanje eksera (koji se za zid, naravno, učvršćuje drugim ekserima)

Konačno - "ludopera": objekat još uvek nepoznatog oblika, može biti i lavorom ali i lavaboom koji ima za svrhu i cilj da kada osećate da ludite i da prečesto u brzini i naletu strasti počinjete da lepite reči i stvarate nove - zagnjurite glavu pod istu i pustite da sve ludosti, kako tuđe a tako i Vaše - iz glave ispere ta hladna, prijatna voda.

* * *

Danas se obeležava "Evropski dan jezika".

.

Monday, 24 September 2012

Rovinj, septembar

Dok prolazimo kroz Gorski kotar mislim na njihovo kiselo mleko, jedinstveni sir sa vrhnjem i pite sa želeom od jabuka.
Ne znam odakle sva ta gastronomska sećanja, verovatno je glad, nakon toliko kilometara.

U Rovinj stižemo u sumrak, bacamo torbe na pod sobe i krećemo u noć.
.
* * *   

Gospođa Patricia u kafani „La Vela“ je beskrajno simpatična i ljubazna, hrana izvrsna kao i Medica i Biska, cene sasvim prihvatljive u odnosu na one Beogradu. Srećna je zbog lepog septembarskog vremena i činjenice da i dalje ima dosta gostiju. Ukus sjajne Malvazije na nepcima i morski vazduh u nozdravama: osećam se kao da sam zapravo došao kući, znam da je nekoliko karika mog DNK lanca poteklo sa obale, ali je i to malo što imam verovatno dominanto u odnosu na one kontinentalne. Patricia i Krune će uskoro biti Beogradu, sprema se nedelja njihove kuhinje kod nas.

* * * 

Bog ima sedu bradu, crvenu gitaru i smeši se dok slaže rifove u rovinjskoj noći, shvatam dok stojim pred binom, pod vedrim nebom i jesenjim zvezdanim nebom, mesec je mlad i već odlazi negde iza pučine, Rovinj se trese dok Anton, Cane i drugari stvaraju talase u zalivu, Anton prži rif za „Ono što pokušavam sad“, ja shvatam da sam za dvadeset godina stariji od onog momenta kada sam je slušao po kiši u centru Beograda, ali srećan jer osećam kako mi srce snažnije lupa jer sam tu, sada i dobijam neočekivanu količinu prkosa sa bine.

Prvi put u Rovinju nakon dvadeset i pet godina, kakvo veče.

* * *
 
Dok lagano hodam ulicama Rovinja u rano jutro razmišljam o razlikama između gradovi i ljudi koji žive i onih koji preživljavaju.

Ulice su prazne, kameni pločnici uglačani do visokog sjaja. Grad se tek budi, kafedžije otvaraju suncobrane, kroz škure se čuju jutarnji programi i zveckanje sudova; mačke se lenjo pomeraju ka prvim ostrvcima sunca na rivi; jato galebova prati ribarski brod koji uplovljava u luku i čeka da krene odvajanje škarta; kada se privežu za dok na brodice doskaču i mačke, vreme je doručku.

Pronalazim ulicu istog imena one u kojoj zvanično živim u Beogradu, fotografišem zgradu koja ima isti broj kao i naša, razlika je, dakle, samo u poštanskom broju i nekoliko sati vožnje, zamišljam život kakav bih živeo da nije te, naizgled male razlike.

* * *
Jadransko more, naizgled hladno, što me ne zaustavlja da zaplivam.
So, sunce i vetar kasnog septembra na koži.
Plaža je tiha, čuju se galebovi u letu.

* * *
Hodam niz Santa Croce ka centru, o zidove i uglačane pločnike odbija se „Felicidad“ koji dopire iz male galerije sa pogledom na more.
Mogao bih ovde da ostarim, a da ne osetim.

Više fotografija dostupno je: ovde (flickr) >>
kao i ovde (facebook) >>
.

Sunday, 16 September 2012

"Svet stvaranja" (Danijel Dž. Borstin)

Ovo je, zapravo, priča tri hiljade godina napora.


Od veda, preko Konfučija, Bude i Lao-Cea; od Filonovog utemeljenja teologije, preko Tertuliana i Avgustina, do važnosti poraza ikonoboračke struje, što je imalo presudni značaj na razvoj zapadne umetnosti kao takve. Od slikarstva koje su tajno podržavali halifi direktno protivrečeći Ku'ranu; preko Boetija koji piše "Filozofiju utehe", ključno delo začetka srednjeg veka u tamnici, po sećanju, odvojen od svoje ogromne biblioteke; do Pape Grgura koji reformiše crkvu (i pevanje), a koji je prethodno tri dana bežao od papskih legata i kojeg su učinili papom gotovo na silu; od Abelara koji oko 1120 godine zapisuje rečenicu "Sumnjajući počinjemo da preispitujemo, a preispitujući otkrivamo istinu" i čije delo biva spaljeno kao jeretičko do Dantea čije izgnanstvo utiče na pisanje "Komedije" (kasnije je postala "Božanstvena") i Bokačo koji se kaje zbog stvaranja "Dekamerona", sada potpuno posvećen promišljanju hrišćanstva. Od Montenja koji stvara prve eseje u istoriji sveta; preko Servantesovovih muka; Miltonovog slepila i borbe za slobodu izbora; preko Đota koji papi kao dokaz svog talenta šalje jedan savršen krug iscrtan ugljem na belom papiru i Leonarda koji beži od nedovršenih projekata i odlaže finalizaciju nekih od već plaćenih decenijama. Od Lodovika Buonarotija koji batinama pokušava da spreči Mikelanđelovu strast prema umetnosti i Mikelanđela koji stvara Davida u 26. godini od već odlomljenog, nepravilnog komada mermera koji je pola veka čamio kao neupotrebljiv. Tu je i Bah koji tvrdi da genijalnost nije ništa drugo do "velika obdarenost strpljenjem"; priča o rivalitetu Verdija i Vagnera koje nema za temu samu muziku, već i odnos prema muzici kao umetnosti; no tu su i Jesenjin koji go tumara hotelima Evrope; Mone koji se neprestano seljaka; Dostojevski koji završava "Kockara" za šesnaest dana da ne bi ostao bez prava prihoda za svoja dela na devet godina; te opis jedinog susreta dva čoveka koji su skrenula evropsku književnost u novom pravcu; to je susret Džojsa i Prusta u maju 1921 - a koji protiče u međusobnom jadikovanju na bolove u glavi i bolove u stomaku; koji odmenjuje priča o spaljivanju Džojsovog "epa o ljudskom telu" u Americi 1922 i skidanju zabrane sa "Uliksa" u istoj nedelji u kojoj je ukinuta prohibicija. Tu su, konačno i briljantni pasaži posvećeni arhitekturi, od Neronovog Rima sve do prvih oblakodera Čikaga; rezultati demokratizacije umetnosti koju je doneo prvi prenosni foto-aparat; sve pojave filma; poslednje umetnosti kojom se Borstin bavi a za koju tvrdi da su njeni stvaraoci sužnji spektakularnog gospodara.

"Svet stvaranja" Danijela Dž. Borstina je drugi deo trilogije koju čine i "Svet otkrića" i "Svet traganja" (objavila Geopoetika) i koja donosi radost poput one koju je svojevremeno činilo čitanje Saganovog "Kosmosa", Rajtove "Kratke istorije napretka" ili slušanje "Zabavnika" Vlastima Đuze Stojiljkovića na radiju, davno.

Više od 700 stranica sitnog veza i finog tkanja zahtevaće čitave nedelje laganog čitanja, i to je dobro - jer u potpunosti potire želju za čitanjem dnevne štampe ili bilo čega o prolaznim besmislicama koje, sasvim sigurno, neće "odjekivati u večnosti". Mudrije je kupiti "istoriju junaka mašte" nego kupovati dnevne novine tokom mesec dana, krcate svakodnevicom nemaštovitih anti-junaka.

Više o knjizi dostupno je ovde >>

p.s. Nina, hvala! ;)
.

Thursday, 13 September 2012

Vivaldi recomposed: Max Richter

"Polako, leto se završavalo pljuskom kiše" (Jovan Hristić)

Da je sticaj okolnosti bio malo suroviji, za najpoznatije Vivaldijevo delo bismo verovatno znali, ali se moglo dogoditi da ga nikada ne čujemo.
Znali bismo za njega po zapisima o uspehu koji je Vivaldi zabeležio nakon prvih izvođenja, koji je bio takav da ga je Luj XV lično zvao da svira na njegovom venčanju. No, zbog nerešenog pitanja autorskih prava i činjenice da od objavljivanja nema nikakvu materijalnu korist - Antonio u to vreme prestaje da štampa partiture njegovih dela, što je učinilo da se neka od njih i danas vode kao nestala. 
"Četiri godišnja doba" mogla su, dakle, sasvim lako, postati jedno od tih, izgubljenih.

Na samom kraju leta otkrivam da Max Richter objavljuje "Four Seasons Recomposed", hrabar pokušaj prerade jednog od opštih mesta baroka. 

Rihter se, dakle, ne zaustavlja na pokušajima prethodnika, od kojih je svako ličnom interpretacijom dodavao ili oduzimao nešto od originala: ukoliko je izvedba kojom je dirigovao Trevor Pinnock bila potpuno klasična, ona Karajanova (sa Ann-Sophie Mutter) monumentalnija; viđenje Guiliana Carmignole gotovo histerično a ono koju je priredio Gideon Kramer uparujući Vivaldija sa Piazzolom previše eksperimentalno, toliko je ova Rihterova zapravo najhrabrija - jer predstavlja proces re-konstrukcije, koju vrši sa bezbedne udaljenosti od gotovo tri stotine godina od originala. (Verzije Nigela Kennedyja svakako nisu za poređenje sa navedenima)




Iako ovaj postupak može najpre delovati kao veoma loša ideja, Rihterov rad je sasvim dobar izbor za prvo pravo jesenje veče, u kojem me novo čitanje klasičnog vraća i ponovnom preslušavanju originala, ali u Karajanovoj verziji. 
To je, uostalom i cilj ove Rihterove vežbe - odavanje počasti i buđenje interesovanja za original.

(I dokle god obrti nisu poput onih u kojem Romeo i Julija ostaju živi, kao što se to radilo sa Šekspirom u devetnaestom veku, sve je u redu.)

Konačno, ovu verziju objavljuje Deutche Grammofon, što čitavoj priči daje dodatni stimmung.

Kompletna Richterova verzija godišnjih doba dostupna je za preslušavanje >>


Sunday, 9 September 2012

Lefkada, #3

Ovaj odmor bio je poput novog čitanja knjige koju već dobro znašOd sada, buduća čitanja mogu biti i fragmentarna: znaš šta prethodi i šta sledi, ali želiš da pročitaš baš taj deo, znači ti.

Uz (davni) Mljet i Rabac, Lefkada je postala treće mesto na Mediteranu do kojeg sam dolazio i treći put.

Iako je na glavnim plažama i dalje veoma živo, grad Lefkas je gotovo pust. Neke prodavnice su već zatvorene a do sledećeg leta, za stolovima lokalnih kafana su starosedeoci, leđa pribijenih uz hladan kamen tuku mastiku i odmeravaju preostale turiste.
U praznoj prodavnici slastica gospođa vlasnica, sedamdeset godina, gleda tursku seriju na YouTubeu, laptop i wireless.
.
Sve što se našlo u prethodne dve priče o Lefkadi (2009 >> i 2011 >>) je i dalje tamo. 
Jedva primetne promene ukazuju da bi u narednih nekoliko godina ovaj ostrvčić mogao, ukoliko želi, da postane opšte mesto odlaska na Jonsko more: putokaza je sve više i sve je teže izgubiti se, novoizgrađeni apartmani izrastaju na neočekivanim mestima, a na već slavnim plažama je, čak i u prvoj nedelji septembra gužva poput one u julu pre tri godine. Naših tablica ima sve više na parkiralištima i po makadamskim prilazima plaža; no - i dalje postoje plaže na koje ne dolazi gotovo niko, te je uvek moguće otkriti neku novu, čak i tamo gde je ne očekujemo; noći su i dalje tihe; talasi manji no što su drugari koji su bili koju nedelju pre nas pričali; i klinci (u šatorima) i penzioneri (u prikolicama raznih formata) mirno kampuju na plažama Kalamitzi, Avali, Gialos i Pefkoulia; Statisov sin pravi podjednako dobre girose kao i njegov otac; a domaćini su i dalje ljubazni te čak daju i nenajavljene popuste na dan rastanka.

Dani prolaze u slušanju talasa i zrikavaca, fotografisanju sumraka, završavanju druge ruke knjige i ponovnom čitanju Darela, Hristića ali i Klarka, one priče o poslednjem dečaku na Zemlji koji mora da prekine igru u pesku i napusti plažu, pre no što svemu dođe kraj.

No, koliko zapravo Lefkada vredi i koliko smo se odvikli shvatam tek u povratku. Dok idemo ka Beogradu, nepažljivo rešim da prespavamo u hotelu na delu grčke obale koju naši turisti najviše vole. Vašarske igračke sa čakljama, beskonačan broj shubi butika, natpisi na jezicima istočne Evrope, dovikivanje na ćirilici u tri ujutro na glavnom šetalištu i plakati da "u ovom kafiću imate pristup za ICQ" (!!!) me ipak manje poremete od jutarnjeg plivanja u moru koje jedva da miriše: dok pokušavam da otplivam što dalje od obale, u dva zamaha se nađem kraj dvojice u ozbiljnim godinama, stoje u vodi do ramena i raspravljaju koja strana je pobila više ljudi u poslednjem ratu na Balkanu, dok im sunce prži čela.

Zaronim, 
više ne čujem ništa.

U patikama imam peska sa barem deset plaža, nešto fotografija koje će me podsećati na pokušaje hvatanja trenutka, u glavi dovoljno pesama zrikavaca za nedelje koje dolaze i koje ću premotavati u glavi kada buka postane teško podnošljiva.

Od jednog kratkog odmora ne valja tražiti više od toga.