Sunday, 29 April 2012

Izbori se: beli listići, crne misli, siva zona

Via Quoteskine >>

U redu, verovatno ću deo ljudi koji svraćaju na ovaj blog, pažljivo ga čitaju i komentarišu ovim tekstom razočarati ili razljutiti. Neke ću podstaći na razmatranje stanja stvari. Biće – naravno - i ravnodušnih, i sve to je sasvim u redu.
Ovo je još uvek država u kojoj izlazak na izbore nije obaveza.

Nećemo o politici bila je jedna od krilatica u proteklih nekoliko nedelja, no - u svakodnevne razgovore uvuklo se to pitanje: „A šta ćeš ti da uradiš?“ - i shvatio sam da sam ponovo u manjini. Ja sam od onih koji će na izbore izaći te na listiću neću nacrtati Hogara, Snupija, Čiča Glišu, spolovilo iliti penis te neću dopisati „Lopovi!“ ili „Novaka za predsednika, Čak Norisa za premijera“. Tu odluku sam zaokružio nedavno, nakon dugog i temeljnog razmatranja argumenata i razloga protiv; i nakon dijaloga sa nekima od inspiratora ili organizatora pokreta za beli glas (i/ili precrtane listiće, trebalo je neko vreme da se dogovorimo šta je sve beli glas).

Iako je ovih nedelja zapravo popularno najavljivati i vežbati šta se na listiću može crtati, ja sam odlučio da to ne učinim.

Prvi argument pokreta (više različitih grupa i družina) jeste da su „Svi oni isti“. Kako je vreme odmicalo - to genijalno otkriće počeli su da koriste i različci i dverjani u svojim kampanjama, što je učinilo da se ovaj argument ne koristi više u tom obliku. Naravno, ta tvrdnja može se braniti i obarati na mnoogo načina, pitanje je kondicije zagovarača, ali kako je argument konvergirao u „isti su kao i oni prethodni“, onda se sve uruši - pojavom argumenta broj 2 koji se najčešće koristi u raspravi: „Tako ćemo im staviti do znanja da nisu zaslužili naš glas, da niko nije dobar“.

U redu, ali - ukoliko su isti kao i oni prethodni, ne sećam se da je one prethodne bolela pertla sa Timberland cipele koju je Milošević kupio sinu Marku u Dejtonu - za to da li su nam oni dobri ili nisu. Primer – izbori, 1997: bojkot na koji je pozivala opozicija je skoro uspeo (čak sam i ja snimao spotove koji su se sprdali sa idejom glasanja u onakvim uslovima), glasalo je oko 50% birača, namaknuto malo glasova sa Kosova da se popuni stanje za svaki slučaj, i to je to. Da li je ikoga na vlasti bolelo što je polovina Srbije odbila da glasa? Štaviše, imali su još slobodnije ruke da se zabavljaju do mile volje, gaze medije, proglašavaju Zakone o univerzitetu i medijima i rade sve što im se prohte. Ukoliko su isti, zašto bi ih tačno žuljalo što će na ovim izborima 3-5-10% nacrtati spolovilo na listiću? Aha, poruke sa listića će ih uzdrmati? Osetiće se loše, zato što smo nezadovoljni? Shvatiće da su pogrešili i vratiće mandat narodu? Kako je beše nedavno izglasan Ustav, koliki procenat izašlih?
Kada sam postavljao ova i slična pitanja samozvanim kolovođama pokreta –umesto argumenata odgovarano mi je da sam zao i zlonameran, te da sam plaćeni provokator, što me zabavljalo, ali me dovelo i do trenutka u kojem shvatiš da je tim koji simpatišeš trapav do očaja i nema želju da uči a čak se i ne zove Liverpul, da bi im gledao kroz prste.

Treći argument: loš izborni zakon. U redu, zakon je loš. Ali, ne sećam se da se tim zakonom bilo ko bavio još od proleća 2008. godine, kada je dlaka nedostajala da Vladu napravi neka druga ekipa, da Beograd preuzme ista ekipa kao pre 1996. i sl? Tek ove zime pojavila se ta ideja da zakon nije dobar i da bi ga valjalo menjati. Naravno da bi valjalo, ali – kasno je. Dodatno, taj isti Zakon pokazuje i da crtanje spolovila i Čiča Gliša po listićima zapravo pomaže onima koji su najveći: što više precrtanih listića bude bilo, to će u Parlamentu biti više poslanika onih velikih partija, koje su, jel' tako, naši najveći neprijatelji (? jesu li oni? da li je ovo borba protiv njih?). Zakon je, dakle, takav da njima više odgovara da crtamo po listićima nego da na izbore ne izađemo, a neizlazak je takođe legitimna opcija. Ko ne veruje, neka iščita kako radi Dontov sistem, koji se primenjuje i u Srbiji. Nije dobar? Za promenu istog je, dakle, valjalo grmeti od maja 2008. Ili ostanite kod kuće. Slavite slavu i uživajte u lepom danu. Štagod.

Konačni i četvrti argument je ta priča o manjem zlu, koje nam je svima došlo glave i kojeg nam je preko glave. To „manje zlo“ sugeriše da na čitavoj političkoj sceni ne postoji niko i ništa što bi utolilo našu žeđ za slobodom o kojoj smo kao sužnji nekada pevali. U redu, hajde da krenemo od premise da su svi - zlo. Šta nam je, tačno, stajalo na putu da u prethodne četiri godine oformimo nešto što bi odgovaralo našim potrebama?
No sad je, pak, kasno, nije se pojavio nikakva srpska „kukuriku“ koalicija i stvara se siva zona nezadovoljstva, nedorečenosti i neznanja – šta koji od izbora a u vezi sa izborima zapravo donosi.

I onda se pojavio taj najnoviji, peti argument koji je više ideja nego argument – „hajde da glasamo za drugog ako prvi dobije većinu u Parlamentu i obrnuto“ – ali to ne bih komentarisao, van poimanja je.
.
Ukratko, to su argumenti. Nijedan me nije ubedio, štaviše, neki od njih su me vratili ideji glasanja.

Ne verujem da je lakše crtati po listićima nego dati nekome svoj glas. Ovo prvo je zapravo teža odluka, izvorni bunt za koji valja imati hrabrosti -  ali jedini problem je što taj revolt ide u korist najvećih. Ne verujem ni da je lako ostati kod kuće i ne zaokružiti ništa, teško je kada nešto moraš da prećutiš, mada je to možda delotvornije od crtanja.
A postoji i izreka: „Kada ti život da limun, napravi limunadu“.

Znam da sam u manjini kada je ideja glasanja u pitanju, ali – navikao sam. Zapravo, jedini put kada nisam bio manjinom su izbori u septembru 2000. godine, ali i to je bilo jedva, za par procenata razlike.
I za razliku od svih prethodnih izbora – još od 1992 – nikada nisam imao više prijatelja na obe strane.
Do izborne tišine imamo još 4-5 dana, dovoljno vremena da raspravimo neke detalje.
Voleo bih da nisam u pravu i da sam sve pogrešno shvatio: tako bih znao da nada ipak postoji i da ne moramo sve da radimo iznova, još jednom.

Prolećno nedeljno jutro, a ja se bavim izborima u Srbiji. 
Uh.

Via Quoteskine >>
.
p.s. Za kraj, da citiram Miloja Sekulića >> koji je osmislio ovaj disclaimer za tekstove u vezi sa politikom u vreme izborne kampanje:

Ovaj blog post nije ni na koji način plaćen ili da to lepše kažem “Nisam inspirisan da ga objavim”. Za njegovo objavljivanje neću dobiti novac, drogu ni seksualne usluge. Na mom blogu se neće volšebno pojaviti baneri (osim humanitarnih, prijateljskih i banera događaja koje podržavam). Nije mi obećano mesto u upravnom odboru ni da posle izbora radim neko javno preduzeće.”

Saturday, 28 April 2012

Kuba [video]

Nakon gotovo pet godina, odvajamo jedno veče za pregledanje materijala i malo montaže - analogni snimci sa ulica Havane iz 2007. godine promiču pred očima i prosto traže da budu nekako složeni, i kao sasvim logičan izbor nametnuo se taj Rundekov stih:
.
"Trubu
Kupit' ću si trubu,
i otić' ću na Kubu."
.


Priče sa Kube i dalje su dostupne na ovom linku >>
.

Wednesday, 25 April 2012

"Žvaka za ludaka", Radovan Hiršl

(...) ‎"Pre neki dan otišao sam popodne malo da se ispružim i pre no što sam zaista zaspao, dok sam još tonuo u san, u stvari sam bio u polusnu, odjednom mi je na unutrašnjem ekranu iskrsla slika iz ranog detinjstva, ništa značajno, nikakav poseban doživljaj, samo slika.
.
Bio sam petogodišnjak i sa čitavom ekipom vršnjaka sam sedeo ispred radnje za opravku najlon čarapa. Radnja je bila na kraju ulice Džordža Vašingtona, kod Takovske, do kafane 'Morava'. Ispod platana, preko puta Osnovne škole Vuk Karadžić. Sedeli smo na ispustu ispod izloga i gledali tramvaje kako dolaze i staju na stanicu, ljudi izlaze iz tramvaja, ljudi ulaze u tramvaj, vrata se zatvaraju i tramvaj odlazi. Leto je, toplo, sunce se probija kroz krošnje i ja potpuno ufuran u sebe, petogodišnje dete i onaj osećaj vremena kao nečeg ogromnog, kad je dan bio mala večnost. 
.
Tada sam osetio bol u grudima koji je počeo da me snažno guši. Slika je bila tako živa i moje osećanje samog sebe kao petogodišnjeg deteta bilo je više nego stvarno. Ja sam ponovo bio mali, a svet ogroman i nezamisliv. Bol koji je gušio bila je svest da je to samo san, da je to odavno prošlo i, eto, smatrao si da je nestalo iz sećanja, a onda u nekom polusnu to izleti, ukapiraš kako je sve upisano do najsitnijeg detalja, tako blizu i sveže kao da se desilo pre pet minuta, a znaš kako je otfuralo daleko, bestraga. Žalost zbog te prolaznosti je bila tako jaka, usrao sam se od straha, jake emocije počele su mi stežu grlo i da me guše, iskočio sam iz kreveta, otrčao u kujnu, seo za sto, smotao jedan, upalio radio i izbacio taj osećaj iz sebe. Gušenje je prestalo. Onda sam se čuo sa sestrom od tetke i ona mi je rekla da je sećanje kao tigar u kavezu s tankim rešetkama i zato ne treba čačkati jer tigar može da provali napolje, onda je stani-pani (...) To je to, žal za mladošću, jedno jutro se probudiš i ukapiraš da si pobeleo, ukapiraš da je to što si proživeo mnogo duže trajalo od onoga što sledi, da se ima još malo, da to što dolazi neće trajati ni u bunilu tako dugo. Godine su se prelile iz budućnosti preko ovog sada u prošlost." (iz priče „Nostalgija“)
.
Drugi blogeri su već pisali o ovoj knjizi - tako da meni preostaje da toplo preporučim njihova viđenja stvari. Ovo je izvrstan prikaz >> Đorđa Kalijadisa (Jorgoslovlje), dok je Milja Lukić ovim tekstom >> sjajno povezala nekoliko zanimljivih likova. Na njihove priče mogao bih samo da dodam jedan podatak: u knjižari "Geca Kon" na Knezu ova knjiga se može pronaći u najdaljem levom uglu od ulaznih vrata, po ceni od svega 200 dinara.
Iskrenost i dalje nije na ceni.
.
Radovan, likom i rečima:
.


.
Intervju sa Radovanom Hiršlom, blog Kicošarenje >>
.

Monday, 23 April 2012

"Rečnik zaljubljenika u mačke" (Frederik Vitu)

Svetski dan knjige je idealna prilika da se lokalnim novokomponovanim knjižarima skrene pažnja na nekoliko činjenica koje bi svaki prodavac knjiga trebalo da zna. Najpre, valjalo bi spomenuti da Vladimir Vojinovič nije domaći pisac, a njegovi briljantni "Doživljaji vojnika Ivana Čonkina" najčešće su u toj sekciji, leđa uz leđa sa našima. Zatim, valjalo biti potpunim ignorantom te staviti "Slobodnu decu Samerhila" u sekciju dečije knjige (ili neko zaista ima sjajan smisao za subverziju); te bi, za kraj, valjalo spomenuti da je odvajanje Gorana Tribusona među strane pisce, odnosno van sekcije u kojoj su već Baretić, Sejranović i drugi regionalni pisci takođe glupost, do koje najćešće dolazi zbog naslova njegove poslednje knjige - a to je "Made in U.S.A"
.
Zašto priču o jednoj od najzabavnijih knjiga koje sam čitao u proteklih nekoliko meseci ovako počinjem? Zato što se briljantno delo Frederika Vitua - "Rečnik zaljubljenika u mačke" najčešće klasifikuje pod "kućni ljubimci", odmah uz knjige o hranjenju pasa i vrstama zrnevlja koju jede kućna perad, a to je, zaista, nepravedno prema ovom remek-delu. Na sreću, postoje i knjižari koji znaju o čemu se zapravo radi i izlažu ovo izdanje u drugim sekcijama, a postoje i oni koji oduševljenje knjigama dele sa drugima - da mi Lea nije skrenula pažnju na naslov, te posudila isti na prvo čitanje, ne bih je sada ni ja preporučivao dalje.
.
A Frederik Vitu u predgovoru knjige kaže: 
.
“Voleo bih da čitalac, ako to želi, otvara ovu knjigu nasumice i da u njoj stalno nalazi nova iznenađenja, da prati slike i anegdote, da, u suštini, postane saputnik u ovoj šetnji 

kroz oblast u kojoj se odslikavaju najviše tekovine jedne civilizacije – jer čovek se, u izvesnom smislu, doista civilizovao tek kada je prihvatio mačku kraj sebe, kao slobodnog pratioca, kao sadruga, a ne kao domaću ili pripitomljenu životinju, što ova nikada nije želela 
da bude. Ona se radije opredelila za ulogu partnera, znalca otmenosti, posrednika lepote, 
a možda i mudrosti, budući da raspolaže neiskazanim uvidima u vaseljenske tajne.”

Valjalo bi znati da je Frederik Vitu ozbiljan čovek, član Francuske Akademije (ona u koju ne ulazi svako). Njegov doktorat bilo je delo pod naslovom: "Beber, mačak Luj Ferdinana Selina" u kojoj se Vitu bavi Selinom kroz prizmu njegovog mačka, bićem koje je bilo na ti sa kremom tadašnje francuske generacije intelektualaca a koja se muvala po Selinovoj kući, te je sa Selinom i njegovom suprugom proživeo godine izbeglištva po Evropi za vreme II rata, te bio svedokom pisanja poslednjih Selinovih dela. No, Vitu je zapravo više pisao o mačku, držeći se istorijskih izvora - Beberovih fotografija, priča Selinove udovice, čak i nekih drugih dama koje su bile svedocima dramatičnih momenata iz života porodice Selin. 
Uspeh tog dela inspirisao je Vitua da napiše ovu knjigu.
.
Šta, zapravo, krije "Rečnik zaljubljenika u mačke"? Najpre - ne bi trebalo očekivati ni reč na temu češkanja, čišćenja, hranjenja ili lečenja mačaka. Ovaj rečnik ne sadrži nijednu upotrebljivu rečenicu niti savet na takve teme. No, ova knjiga otkriva više od stotinu kratkih eseja ili priča i o Selinovom mačku, ali i Čerčilovom, Malroovom, Njutnovom i Rišeljeveom odnosu prema mačkama (istorijska epizoda: Čerčil na kolenima puzi za svojim mačkom Nelsonom po kabinetu i ubeđuje ga da bude hrabriji - dok po Londonu padaju nemački projektili); o odnosu mačke i čoveka kroz vekove, od vremena Egipta preko Renesanse do današnjih dana; o sudiji Rišaru koji je još 1865. godine osudio na kaznu čoveka koji je optužen za ubistvo mačke (... "pogrešno je mačku izjednačavati sa domaćim životinjima poput peradi, jer jer peradi ionako suđeno da pre ili kasnije bude ubijena... dok za mačku to ne važi, jer se ona ne sme zatvarati ako želimo da sluša svoju prirodu (...) mačka je pokretna imovina koju štiti zakon (...)"; a tu su i fantastično napisane epizode o Kerolovom mačku u "Alisi" koji, nimalo slučajno, nestaje u vidu osmeha; kao i mačku Feliksu, Silvesteru, te Tomu i Džeriju. Svi su tu, čitav mačkarijum.
.
"Rečnik zaljubljenika u mačke" donosi potpuno uživanje u čitanju, jer je delo pisca fascinantne erudicije i naracije, čiji stil ponekad podseti na najveće majstore eseja, a koji na više od 500 strana dokazuje kako se i o naizgled nevažnim stvarima (mačke, jasno je, uopšte nisu nevažne, te nikako nisu stvar) može napisati čudesno delo. Na ovom mestu bi valjalo dodati i činjenicu da je Miodrag Marković nagrađen za najbolji prevod sa francuskog na srpski jezik prošle godine, da je knjigu objavio Službenik glasnik, a da sam ja primerak iste pronašao za vikend u "Zepter Books" na Knezu, tj. u jednoj od realno tri valjane knjižare u Beogradu. Ne košta malo, ali vredi. A ukoliko se ikada bude radila audio verzija knjige, voleo bih da ove priče čita Vlastimir Đuza Stojiljković, kao što je to nekada činio u njegovom "Zabavniku" na Radio Beogradu. Ove priče su od te sorte. Naizgled suvišne, a zapravo suštinski važne, a iz njih se dosta može i naučiti: 
.
"Mačka je oličenje čestitosti: ljudska bića, iz ovog ili onog razloga, kriju svoja osećanja, a mačke - ne." (Ernest Hemingvej)
.

Friday, 20 April 2012

"Ipanema" (Mitar Subotić Suba; 39 pesama #33)

Proleće 2001. godine je.
.
Bojana, Aleksandra i ja nemamo previše posla, a po prvi put imamo dovoljno znanja da uzvratimo mreži, tako što ćemo na nju postaviti stranice koje do tada, na naše čuđenje, niko nije kreirao. Verujemo da je to moralo biti urađeno - jer Mitra Subotića Sube u tom trenutku nema već godinu i po dana – stradao je novembra 1999. godine u požaru, nekoliko dana pre premijere genijalnog albuma „Sao Paulo Confessions“- i to spasavajući iz vatre master trake za album „Tanto Tempo“ Bebel Gilberto koji je producirao mesecima pre toga a koji je Bebel naknadno vinuo u zvezde.
.
- Hajde da napravimo mesto posvećeno Subi, ali na srpskom i engleskom?
- Hajde!
.
Web 2.0 još uvek ne postoji kao takav.
Zakup prostora na serverima i platformama nije besplatan; razumemo se u Dreamweaver dovoljno da bismo napravili ono što želimo; imamo dovoljno vremena, snimaka i volje da to uradimo. No, zapravo - želim da to uradimo zato što mi ne znamo celu Subinu priču – posedujemo fragmente koje želimo da okupimo na jedno mesto i želimo da tu priču ispričamo na srpskom – jer je broj pravih tekstova posvećenih njegovoj muzici na našem jeziku ne veći od pet. U rukama imamo tih nekoliko tekstova na srpskom, sakupljenu gomilicu tekstova na engleskom, te – naknadno će se ispostaviti – samo deo zvaničnih snimaka, iako u tom trenutku verujemo da imamo – sve: prvi album – „Disilluisioned“ objavljen još 1987 pod pseudonimom Rex Ilusivii, pominjani Sao Paulo Confessions i nekoliko demo snimaka sakupljanih prethodnih godina.
To je sve što posedujemo za razbijanje tišine.
.
Bojana preuzima na sebe komunikaciju sa jednim delom ljudi za koje verujemo da znaju i da žele da podele nešto sa nama; kao i prevođenje i nagovaranje Martina koji živi u Amsterdamu da nam da nešto prostora na serveru za hostovanje sajta; Alex i ja se bavimo dizajnom, ja dopisujem poneki tekst i komuniciram sa ostalim ljudima za koje verujem da mogu biti od pomoći, a koje ne poznajemo, ali verujemo u njihovu saradljivost.
.
I bili smo u pravu: gotovo svi koje smo kontaktirali uzvratili su barem kratkom pričom; informcijom ili putokazom gde valja tražiti dalje.
.
Mesec dana kasnije, na opskurni domen suba.isallineed.net (jedini domen koji je Martin mogao da nam ponudi), na Mrežu smo postavili prvu verziju Tantos Desejos sajta: desetak tekstova na oba jezika; od kojih smo neke prekucavali uz dozvolu Pere Janjatovića; nekoliko fotografija; linkovi ka u tom trenutku dostupnim snimcima (od kojih je najkvalitetniji bio onaj iz „Ventilatora“ koji se našao na Modlijevim stranicama a koji je snimio sa Igorom Popovićem); (ne)potpun spisak diskografije i uvodni tekst i kontakt adresa za one koji imaju dodatni materijal koji bi podelili sa nama.
.
Prva verzija "Tantos Desejos", 2001. Klik na sliku za uvodni tekst.
Verovali smo da je to – sve, ali se ispostavilo da je to tek - početak.
.
Ni danas ne znam kako je Bojana došla do Katye B, čiji se fenomenalni glas nosi pesmu „Segredo“ sa Subinog poslednjeg albuma. Katya nam šalje fotografije na kojima su ona i Suba. Nešto kasnije, Bojana dolazi i do same Bebel koju snima za specijalnu emisiju „Cross Radija“ a koji se emitovao na B92. Stižu poruke ljudi za koje nismo znali, a koji dodaju kriške svojih priča našem znanju.
Broj fotografija i informacija se uvećavao – kao i čitanost. Da je to što smo uradili važno stiglo je kao potvrda od samog BBC-a: kako nisu pronašli drugi izvor informacija i fotografija, kontaktirali su nas sa pitanjem šta imamo od materijala, a koji bi oni iskoristili za serijal posvećen brazilskoj muzici, u kojem je, naravno, bilo mesta i za njega, Gringa Paulistu, dete Panonske nizije koje je promenilo razvoj neo-bossanove za svega nekoliko godina, neverovatnim talentom i umešnošću, svojstvenu isključivo onima koji znaju muziku.
.
Konačno - do nas stiže poruka Joao Parahybe, perkusioniste koji je sa Subom sarađivao i na „Sao Paulo Confessions“, ali i na „Angel's Breath“ albumu, poslednjem koji su uradili Suba i Milan Mladenović.
.
Ta poruka, i ono što je bilo u njenom prilogu bili su veći od svega što smo od čitave priče zapravo očekivali:
.
„Suba je ovu pesmu napravio kao mali hommage čuvenom Joao Gilbertu, ali se nikada nije usudio da je njemu i pokaže, čak i kada su postali dobri prijatelji.
Joao.“
.
Joao je poslao „Ipanemu“, snimak za koji niko, izuzev nekolicine ljudi koji su je snimali - nije čuo nikada ranije.
.
Kratki sempl originala - a zatim četiri i po minuta Subine lagane igre sa jednom od najpoznatijih melodija Brazila, koje, konačno, zvuče drugačije od onoga što je radio na poslednjem albumu.
.
Opuštena, osunčana melodija prepuštena ženskom vokalu, klavijaturi i spravama – kao da je prikazivala čoveka koji je pronašao sebe u muzici drugačije ritmike i melodije, koji je pronašao svoj mir. I sve vreme, zaista kao da je obigravao oko originalne teme, plašeći se da je ne promeni previše iz poštovanja prema gos'n Gilbertu, koji je prvi ovu pesmu pevao, a kojem Suba nikada nije pustio ovaj snimak.
.
Niko van tog uskog kruga je nije čuo nikada ranije.
A nama je data prilika da je delimo dalje.
I to je bila sasvim dovoljna nagrada za sve urađeno do tada: možda nije najbolji snimak koji je Suba ikada napravio, ali je prvi koji je do nas stigao na ovaj način, od čoveka kojeg ne poznajemo i koji živi na drugoj strani sveta.
.

.
Priča o stranicama Tantos Desejos traje i dalje.
Iako se Martin preselio iz Amsterdama na istok i ugasio server, sav materijal kao i sve ono što smo u međuvremenu otkrili prebacili smo na novu adresu >> Sto trideset hijada klikova koje je Tantos Desejos do tada sakupio govore nam da je vredelo, a nove opcije koje nam Mreža pruža dale su nam opciju da se sva dostupna Subina muzika sada lako preslušava >>, a meni da sa vremena na vreme nekom od njegovih snimaka dodam i sliku >>. Nepoznati ljudi dojavljuju nova otkrića, a ja i dalje verujem da postoji još snimaka, koji još uvek nisu došli do nas, a koje ćemo deliti dalje.
.
Ne znam da li je gos'n Gilberto u međuvremenu čuo ovaj Subin snimak.
Ukoliko jeste, voleo bih da čujem i njegovo mišljenje.
.
Gilberto danas ima 81 godinu.
Helena Pineiro, kojoj je ova pesma u originalu ispevana ima 57 i vodi butik koji se zove po njoj. 

Suba je nedavno dobio i plato u Novom Sadu.

I sve to, svakako, nije kraj ove priče.
Sasvim sigurno, postoji još snimaka koji čekaju da budu ponovo otkriveni.
.
[Ideja serijala “39 pesama”: do 39. rođendana nabrojati i objasniti samom sebi – koje pesme su obeležile prvih 39 godina života. Dosadašnji tekstovi dostupni su > ovde].  
.

Tuesday, 17 April 2012

Nova Norah Jones! "Little Broken Hearts" [preslušavanje]

Inspiraju za dizajn omota Nora je pronašla u plakatu za film Russa Mayera "Mudhoney"
.
He had me at - 'hello'!“ odgovorila je Norah Jones na pitanje zašto je novi album komponovala i snimala u saradnji sa Danger Mouseom, parafrazirajući čuvenu rečenicu iz filma „Jerry Maguire“.
.
Tri godine nakon saradnje na projektu „Rome“, na kojem je Norah gostovala na nekoliko snimaka, njih dvoje gotovo ravnopravno potpisuju „Little Broken Hearts“ – album koji predstavlja novu, drugačiju Noru. Očigledno (ušičujno? :) opuštenija nego na prethodnim albumima, rasterećena potrebe za eksperimentisanjem i posezanjem za džezom, kantrijem i ostalim žanrovima u kojima se oprobala proteklih godina – Nora predstavlja 12 novih pesama, tamnijih no inače, od kojih na prvo slušanje u uho ulaze samo „Happy Pills“ i „Take it back“ dok će ostale pesme tražiti i lagano nalaziti svoje mesto u opuštenim popodnevima, kišnim predvečerjima i noćima poput onih iz filma „Blueberry nights“.


.
Album je od danas dostupan za preslušavanje.
.
Play > Enjoy ;)
.
NPR link >>
Guardian link >>
.

Sunday, 15 April 2012

„Bele ruže“ (Amira Medunjanin, 39 pesama #32)

Peca Popović u „Rokopisima“ tvrdi da su to trenuci „zbog kojih je vredelo živeti“. Trenuci u kojima osetiš da su zvuk, prostor i vibracija tako isprepleteni da je mala šansa da ćeš ih doživeti još mnogo za života.

Ako je do muzike – za mene su ti trenuci ulazak na koncert Cesarie Evore u Ljubljani 1997, a koju pre toga nikada nisam čuo; zatim onaj trenutak na povratničkom koncertu Darka Rundeka u Beogradu 2000. godine u kojem sa bine počinje da grmi bas linija „Ona se budi“; nastup Gotan Project na Kalemegdanu, pod otvorenim nebom, dok uz uvodne taktove „Santa Maria“ na moje lice padaju prve krupne kapi kiše; tren u kojem Nick Cave izgovara „ovu pesmu inače ne sviramo“ i počinje „Weeping Song“ - i taj trenutak u kojem prvi put čujem Amirin glas uživo, nije joj potrebna ni bina ni pratnja, ona je sama, samo glas.
Žmarci, i danas.

Kasno popodne, toplog letnjeg dana prošle godine, blizu granice Bosne i Srbije.
Nakon više sati prezentacija i predavanja, draga Zvezdana kao specijalni poklon svima nama, kolegama iz regije, u tu mračnu i pomalo skučenu salu, uvodi ženu čija frizura i stil ne odaju ono što će uslediti.
Amira je prešla pogledom preko svih nas, a zatim bez bilo kakve muzičke pratnje počela da peva.
„Ah, što ćemo ljubav kriti“.
Sevdah.

Imao sam sreće: čuo sam Amirin glas uživo, a bez najave, nisam znao da ću ga čuti – i tako nespremnog na čuda taj glas me za tren sledio, a zatim otopio.
Čist glas, bez pratnje instrumenata: njen glas i moji otkucaji srca; a srce lagano usporava, jer želi da je prati.

Te iste večeri Amira je zapevala još jednom, istu pesmu. Ponovo bez pratnje, glas je rasterivao mrak, a ja sam shvatio da moji geni ne mogu biti jedini razlog opijenosti tim glasom i tom muzikom. Ovo je, bilo je jasno, univerzalno lepo.

„Kada budete snimali novi album, mogu li da barem da razvlačim kablove po studiju, ne tražim ništa više, samo da budem tu?“ pitao sam je,  na šta se ona nasmejala i zahvalila.

Nekoliko dana nakon te jedne pesme, čija su se izvođenja urezala u pamćenje dublje od mnogih sati neke drugačije muzike koju češće slušam - do ušiju, srca i ruku mi je, uz posvetu Zvezdane i Amire došao i „Amulette”, njen najnoviji album.
.
Prvi snimak na albumu ponovo je doneo taj isti osećaj ushićenja. Decentno aranžirana a prebogata verzija pesma „Bele ruže“ Šabana Bajramovića, od koje je on pravio gypsy jazz-swing - dok su Almira i Bojan Zulfikarpašić ostavili samo kontrabas i glas, potpuno ogolili pesmu i stvorili jedan od najlepših snimaka koji u 2 minuta i 30 sekundi dovedu do pročišćenja s lakoćom dostojnom velikih dela.

Sve što je „Amulette“ dalje otkrivao iz pesme u pesmu takođe je bilo predivno, ali ovaj prvi snimak, koji sam slušao sam u sobi u tišini letnjeg popodneva i dalje je plutao glavom i zapravo terao da pesmu puštam iznova, mnogo puta.

Tih nedelja je svetska muzička štampa pokušavala da sroči dostojan hvalospev njenog albuma. I jasno se videlo - bez obzira na svu stručnost kritičara, visoke ocene i titule albuma meseca, niko od njih nije dosegao Aleksandra Hemona i njegov tekst za booklet albuma, koji se odnedavno može naći i na njenom sajtu, a koji se ja ne usuđujem da prevedem, plašeći se da ću prevodom nešto nehotice pokvariti:

“The home of the soul is silence; from this silence beautiful music emerges.
 Amira Medunjanin’s voice touches that silence on one end of it’s range; on the other, it reaches transcendent emotional purity. Her voice makes a full circle, as it were, to the soul and it’s silence. In that, she can claim kinship with Billie Holiday or Cesaria Evora.
Another way to put it: Amira’s singing brings tears to one’s eyes and unmitigated joy to one’s heart.
Her voice is good news for those of us who need music to live.”

Tako sam, sa punih trideset i osam godina, otkrio – sevdah. 
Da parafraziram stih ove pesme – „bolje da ga čuo nisam”.
.

Napomena: ovaj tekst je, u nešto drugačijem obliku, prvi put objavljen na blogu 2011. Od tada je prošlo dovoljno vremena da mi postane jasno da su „Bele ruže“ jedna od 39 važnih pesama.

[Ideja serijala “39 pesama”: do 39. rođendana nabrojati i objasniti samom sebi – koje pesme su obeležile prvih 39 godina života. Dosadašnji tekstovi dostupni su > ovde].  

Friday, 13 April 2012

Dali's Car: "InGladAlonenes" [konačno]

Dvadeset i osam godina nakon objavljivanja osporavanog, "The Waking Hour" >> albuma i gotovo godinu i po dana nakon smrti Micka Karna, poslednji snimci na kojima su Mik i Peter Murphy radili do poslednjeg dana - konačno su objavljeni. Nakon Mikove smrti >> na snimcima su radili i Steve Jansen, njegov stari saigrač iz vremena benda Japan, Paul Lawford, koji je svirao i na prvom Dali's Car albumu i mnogi prijatelji, kojima je stalo da ovi snimci konačno budu objavljeni a kompletan prihod uputi Karnovoj porodici.
.
Iz tog razloga, te zato što znam da bih snimke njih dvojice slušao i kada bi se na njima čulo kako Mik premazuje žice voskom a Piter čita telefonski imenik - večeras sam sa Mikovog sajta >> preuzeo album, za 4.50 evra.
.
"InGladAlonenes" sadrži pet snimaka. Jedan je već poznati "Artemis", sada obogaćen vokalom i slojevima udaraljki, saksofona, flaute i gitara. Tu je i neverovatni "Subhanallahsnimak u kojem Mikov bas lebdi iznad sufi pevanja i u kojem se, zapravo, njihovi životi konačno ukrštaju na novom meridijanu: jer, jedan od njih je rođeni kipranin, a drugi je sada zvanično stanovnik Ankare. Snimak koja zatvara ovaj EP je obrada stare pesme Žaka Brela, "Ne Me Quitte Pas", omiljene Mikove pesme. 
Simbolično - poslednje pesme koju je snimao.
.
Streaminga još uvek nema na Mreži, do tada - povratak u 1984: "His Box"
.


.
Update> 
na YouTubeu se pojavio jedan od 5 snimaka, uz nezvanični video:
.


.

Tuesday, 10 April 2012

"Love will tear us apart" (39 pesama, #31)

Maj, 1988.
Još uvek nisam proslavio petnaesti rođendan i normalno je da i dalje tragam za svojim žanrom. Mogućih izvora inspiracije nema previše:  nekoliko malo starijih prijatelja, 2-3 emisije na "Studiju B" i jedan mesečnik.
.
Na poslednjim stranicama majskog broja magazina „Rock“ otkrivam veliki tekst Aleksandra Žikića - kritičara čijim sam preporukama već uveliko verovao - o Ianu Kertisu i bendu koji će uskoro postati jedini čije ću kompletne tekstove znati naizust – i originalu i prevodu – a da prethodno nisam čuo nijedan ton onoga što su odsvirali za vreme kratkog postojanja, završenog Ianovim samoubistvom u maju 1980.
.
Zaluđen pročitanim, a i dalje bez jasne ideje kako Joy Division zvuče – u „Srećnoj galeriji“ u prizemlju SKC-a - kupujem tanku crnu knjižicu bez natpisa na koricama, a koja je nazvana "Svetla u podrumu duše" i koja krije originalne tekstove i sasvim solidne prevode pesama sa sva tri „zvanična“ albuma – „Unknown Pleasures“, „Closer“ i „Still“.
Prevoda teksta pesme koja je odškrinula vrata slave bendu u toj knjizi nije bilo.
.
Ok, sada znam reči, ali i dalje ne znam kako to zvuči.
.
Kupovina originalnih izdanja albuma na berzi SKC-a prosto nije bila opcija, toliko para prosto nije bilo.
.
No – u drugoj polovini osamdesetih je u Jugoslaviji već postojala neka vrsta polulegalne piraterije: slovenački DID Koper se oglašavao po muzičkim magazinima predstavljajući „najnovije albume" koji se nisu mogli pronaći u državnim muzičkim prodavnicama. Oglasi su, iz meseca u mesec predstavljali nove naslove koje ste mogli naručiti (minimum 3 kasete!) a koje su poštom slali na adresu naručioca, plaćanje pouzećem. To je, istovremeno, značilo da iako znaš da nema šanse da pošiljka stigne još barem sedam dana - već od trećeg dana dočekuješ poštara pitanjem: „A ima li neki paket za mene?... A danas?... A danas?“
.
DID Koper je albume dostavljao na crnim kasetama bez nalepnice, pakovane u crno-beli omot odštampan na sjajnom papiru i spiskom pesama na unutrašnjosti.
.
Željni (za nas nove) muzike, Rastko i ja šaljemo u Kopar spisak na kojem su se našli i The Gun Club, demo snimci La Strade; Cocteau Twins, The Smiths - i prva dva albuma Joy Division.
.
Oglas DID Koper, 1989. Zahvaljujući arhivi magazina "Ritam" >>
.
Konačno stiže to "imam paket za tebe"!
Ubacujem u kasetofon - i slušam.

Prva pesma – dugačak uvodni instrumental: bas, klavijatura, ritam mašina, saksofon, razlomljena gitara. Hm?
Druga pesma – isto to + vokal i tekst koji nikako ne liči na ono što znam. Hm.
Treća pesma – laganija stvar, opet taj vokal i tekst koji nije to. Hm!
Četvrta.
Počinjem, naravno, da gunđam: Žikiću, šta li si ti čuo u ovoj muzici?
I gde su svi ti stihovi koje uveliko znam napamet?
.
Do kraja četvrte pesme je bilo jasno: ta crna kaseta bez nalepnice zalutala je u omot „Unknown Pleasures“. Dvadesetak minuta života proveo sam misleći da slušam Joy Division koji to bio nije! (Godinu ili dve kasnije otkrio sam da je u omotu zapravo bio „You Tuxedomoon, takođe sjajan album, ali to je već neka druga priča). Tako sam ja upoznavanje sa Joy Division započeo pesmom „Atrocity Exhibition“, sa drugog albuma, jer je, na sreću, barem ta druga, „Closer“ kaseta bila ok - i nije izlazila iz kasetofona danima.
.
Unknown Pleasures“ je konačno stigao do mojih ušiju kao presnimak sa krckavog vinila Andrejevog druga Rendala iz San Franciska u oktobru iste godine. Nervozniji i drskiji od „Closer“, ovaj album otkrio mi je, zapravo suštinu tog zvuka za koji je najviše kriv Martin Henet, producentski genije, dok je na narednoj kaseti stigao i„Still“, čime je spisak tekstova koje sam znao napamet – konačno bio kompletiran.
.
Konačno, u zimu iste godine do mene stiže i „Substance“ – kompilacija objavljena te 1988. godine, a koju su zatvarale dve najveće pesme koje su JD snimili – najpre „Atmosphere“, a zatim i „Love will tear us Apart“, za mene, dakle, poslednja njihova otkrivena pesma.

Prvo slušanje bio je, naravno, onaj momenat prepoznavanja - pesme koja je zapravo već bila u mom sećanju sa radija (samo što ja nisam znao da su to oni), pesme koju sam takođe znao sa radija u zloj verziji Pola Janga - no, sve je to bilo manje važno - dok je ta pesma ispadala iz zvučnika bilo mi je jasno da slušam nešto drugačije od svega što su do tada snimili i po čemu ću ubuduće meriti i prepoznavati muziku kao takvu. (Po Aristotelu, prepoznavanje je „momenat prelaska iz nepoznavanja u poznavanje“ – ali bez tog momenta – nema ni katarze.)
.
Od mnogih verzija „Love Will Tear us apart“ koje su objavljivane tokom narednih godina, tačnije na svakom novom „Best of“ izdanju ili sličnoj kompilaciji -  i danas, kada posmatram sa distance - najdraža mi je ta prva, izvorna verzija pesme: nervozne uvodne gitare koje se gotovo razilaze već u prvim akordina, frenetični bubanj Stivena Morisa koji pokušava da održi strukturu pesme; epska bas linija Pitera Huka i ta klavijatura, sva trojica kao da se utrkuju ko može stići do kraja pesme a bez da pogreši, svi istovremeno ushićeni kao i svaki novotalasni bend svestan da je konačno ima svoj prvi pravi hit – dok je nasuprot njima Ianov glas, gotovo ravnodušan prema čitavoj toj nervozi, smireno peva neke od najlepših stihova pop muzike XX veka. I možda je baš to izvor veličanstvenosti ove verzije – u kojoj ništa nije muzički savršeno, ali je istovremeno sve najbolje moguće, kao i u originalnom spotu – u kojem slika kasni, ili, još bolje – zvuk juri u odnosu na sliku, uvek je pola sekunde ispred pokreta muzičara, kao da žuri da se sve završi što pre
Ova verzija pesme pojavila se u prodaji u aprilu 1980, mesec dana kasnije je Ian izvršio samoubistvo, rastrzan bolešću i ljubavlju, u dvadeset i trećoj godini. Tek nakon njegove smrti, objavljen je i „Still“, čime je kompletan opus pesama koje su Joy Division ostavili za sobom nakon tri godine rada kompletiran. Od tih pedesetak pesama koje su ikada snimili, ja sam, zapravo kao poslednju čuo upravo ovu najpoznatiju čiji je naslov ujedno i epitaf na Ianovom grobu.
.
Od mnogih obrada koje su naknadno stigle, a ova pesma jeste postala opšte mesto savremene pop-kulture (i kulture uopšte, videti sliku dole) i obrađivao je zaista svako, jedna me je zaista presekla: ona verzija otpevana na srpskom, u izvedbi opskurnog turbo-pop benda potpuno lišenog razumevanja konteksta, a koju su objavili pod naslovom „Ljubav ne gleda na sat" - bila je polovina devedesetih, mnogo toga je već bilo obesmišljeno, a CD kopije albuma Joy Division mogle su se pronaći na tezgama ispred SKC-a za smešne novce, nakon toliko godina.
.
.
No, proces otkrivanja i upoznavanja zapravo i dalje traje: tek nedavno sam saznao da je Piter Savil čuveni omot za „Unknown Pleasures“ - koji ga je lansirao u stratosferu i večnost - zapravo uradio ne preslušavši nijedan ton snimaka benda, već pričom koju je znao o bendu. Dejvid Birn je u jednom intervjuu otkrio da je pesmu „Overload“ sa genijalnog „Remain in Light“ albuma snimio inspirisan pričom o bendu Joy Division, takođe ne znajući u vreme snimanja pesme kako bend zapravo zvuči.
.
Ja i danas čuvam tu crnu malu knjigu bez natpisa na koricama, kao i plakat Pitera Savila - „Love Will Tear us Apart“ koji je godinama visio na zidu kraj kreveta, iskrzanih ivica i malo požuteo od dima. 
I danas, svaki put kada čujem uvodne taktove pesme, te originalne verzije zastanem i osluškujem da li mi se puls menja.
Jer znam – kada reakcije više ne bude bilo, biće jasno da je to, zapravo - kraj



.
[Ideja serijala “39 pesama”: do 39. rođendana nabrojati i objasniti samom sebi – koje pesme su obeležile prvih 39 godina života. Dosadašnji tekstovi dostupni su > ovde]. 
.

Sunday, 8 April 2012

"One Day on Earth"/za Dan planete Zemlje

Zabavno je i zanimljivo pratiti kako jedna Mrežna ideja menja formu iz godine u godinu.
.
Prošle godine je sličnu tehniku demonstrirao je "Life in A Day" >> projekat - a koji je inspiraciju zapravo crpeo iz dva prethodna - "Barake" Rona Frikea >> iz 1992. i filma "One Giant Leap" >> iz 2008, koji se, pak, umnogome oslanja na tehniku Brajena Ina i Dejvida Birna. Čiju ideju su zapravo njih dvojica nadgrađivala još uvek ne znam.
Sve ovo je dokaz da je autor "Everything is a Remix" >> koncepta u potpunosti u pravu.
.
Materijal za "One Day on Earth" >> nastao je desetog oktobra 2010. godine (10/10/10). 
Osnivači projekta pozvali su stanovnike Planete da zabeleže deliće tog dana i prilože ih u bazu koja je u 24 sata narasla u 3000 sati materijala. Na osnovu tog materijala kreiran je prvi film:
..
.
Kao najava premijere filma, pre dva dana se na Mreži pojavio i song koji je Cut Chemist, inače izvrstan cut'n'paste >> majstor, kreirao na osnovu snimaka, utapajući zvuke i scene sa dostavljenih snimaka u jedno, kreirajući nešto veoma blisko ideji filma "One Giant Leap", ali opet - sjajno! 
.
.
Po podacima koji se mogu pronaći na sajtu projekta, među pristiglim snimcima je i 11 iz Srbije.
.
Svetska premijera zakazana je za 22. april, Dan planete Zemlje.
.
Update: na ovom delu Planete, film će biti emitovan na 11 lokacija po Hrvatskoj, 3 u Sloveniji, 3 u Podgorici, 2 u Prištini, 1 u Sarajevu i 1 u Gračanici. Spisak lokacija na kojima će film biti emitovan dostupan je ovde >>
.

Thursday, 5 April 2012

Sarajevo, april ("Dom pisaca", Miljenko Jergović)


Sarajevo, antiratni protest, april 1992.

,"Trećeg aprila 1992., bilo je osam navečer, u Dom pisaca ušao je visoki, uredni čovjek u uniformi potpukovnika JNA. Sjeo je za stol do staklenog zida, skinuo šapku i zagladio sijedu kosu dlanom, nalaktio se i lijeno čekao konobara. Naručio je vezirske mahmudije i času kisele. Pokreti tog čovjeka, izraz njegovog lica, način na koji je uzimao času, sve sto je činio odavalo je mir i onu vrstu dostojanstva što ju je najlakše primijetiti u ljudi koji su sve brige prebrinuli, djecu odškolovali, bolesti odbolovali i spremaju se na godišnji odmor, sasvim prazni od zlih i dobrih duhova.
,
Oni koji su te večeri vidjeli potpukovnika i još povjerovali da je baš on taj glasnik koji bi mogao dati odgovore na sva pitanja naših života, oni su mogli biti sigurni da nikakvoga rata biti neće i da nijedno zlo ne smije da se desi, barem do trenutka kada će taj čovjek izrazom lica ili pokretom pokazati da bi moglo biti drugačije. Ali on je mirno dovršio svoje vezirske mahmudije, pažljivo obrisao usta platnenom salvetom i duboko uzdahnuo (...)
,
Platio je, osmjehnuo se konobaru tačno onoliko koliko treba i sasvim lagano odšetao iz Doma pisaca i iz naših života. Potpukovnika više nikada nismo vidjeli. Ako se ikada i pojavio bilo je to u nekom drugom, neprepoznatljivom obličju, u kojemu je najavljivao neku novu sudbinsku istinu."
,
(Miljenko Jergović, priča "Dom pisaca", iz "Historijske čitanke 1")
,
,

Tuesday, 3 April 2012

Ostrva, stihovi i video klipovi

Fotografisano na Lefkadi, 2011.
Konačno spavam pored otvorenog prozora, miriše na toplo.
.
I kako svakog jutra primećujem da sve više vidim zeleno, tako sve češće bacam pogled na mape, izučavam puteve i mogućnosti, procenjujem koliko sati mogu bez odmora da gazim gas i držim volan u ruci (aktuelni rekord: 14 sati), "putujemo svijetom prstima po karti" kaže stih iz stare pesme, razmatram put na zapad ili jug.
.
Pokojni profesor Vava je lepo rekao: „Požuri. Za koju nedelju, za koji dan, za koji čas,
Doći će prve jesenje kiše, otvoriće se prozori, I videćeš isti suri predeo što će ti reći:
Nigde nisi bio, ništa se nije dogodilo“. Na jednom drugom mestu, Vava je zapisao i da pod mediteranskim suncem sve istine postaju potpuno jasne i konačne. 
.
Blez Sandrar je pak, sve što je suštinski važno sročio u pesmu "Ostrva":
.
"Ostrva
Ostrva uz koja nikada nećemo pristati
Ostrva na koja se nikada nećemo iskrcati
Ostrva prekrivena rastinjem
Ostrva šćućurena kao jaguari
Ostrva nema
Ostrva nepomična
Ostrva nezaboravna i bezimena
Bacam svoju odeću preko ograde jer bih žarko želeo da odem do vas."
.
Konačno, dolazimo do autora ovog čudesnog video klipa, Kien Lama, koji možda nije čovek od reči, više voli da govori slikom. Ipak, objasnio je u dve rečenice kako je video klip nastao: "17 država, 343 dana, 6237 fotografija, jedno putovanje. Nakon što sam dao otkaz, spakovao sam sve neophodno u torbu, zgrabio aparat i kupio kartu u jednom pravcu za London."
.


.