Tuesday, 28 February 2012

„U zemlji krvi i meda“ (neko te filmove gleda)


.
Naravno da je gotovo nemoguće gledati „U zemlji krvi i meda“ čiste glave.
.
Višemesečna galama koja prati film još od faze priprema za snimanje istog a koja je eksplodirala proteklih nedelja u regionu unapred će vas nabrijati da u svakom detalju, kadru ili drugom planu tražite dokaz da je ovaj film protiv nas, bez obzira da li ste oni ili mi, da brojite koliko je poginulih po nacionalnostima (ima medija koji su i to radili ovih dana), da razmatrate šta je autorka želela da kaže kroz nemušte dijaloge te da li je za njih ili protiv nas (što nije isto) i tako dalje, i tako niže.
.
A vredelo bi podsetiti se: ova filmska priča je još pre snimanja proglašena problematičnom te su vlasti Bosne i Hercegovine na kratko Anđelini čak zabranile snimanje. U to vreme se jedan od analitičara istakao briljantnim pasusom koji kao da je prepisivao od naših: „Osuđuju se žrtve rata da donose mišljenje, a nisu pročitale scenarij! Pa, zašto bi ga i čitale? (...) Dovoljan je samo kratki siže koji se odnosi na temu, a to je već poznato. Zar se trebaju čitati dijalozi i analizirati kadrovi? Pa, kome je to bitno?”
.
Sa naše strane je, takođe, zabeleženo nekoliko divnih silogizama (ironičan sam, naravno), među kojima prednjači ingeniozna ideja da je srce anti-srpske kampanje zapravo Džon Vojt, Anđelinin otac, čija je krivica sadržana u činjenici da je kao dete upisan u školu „Alojzije Stepinac“ u Njujorku (Večernje Novosti: „To da je Džon Vojt praktično đak Alojzija Stepinca možda je ključ antisrpske kampanje Anđeline Džoli“). To što su istu školu pohađali i Alan Alda i Chip Taylor, Vojtov brat i autor genijalne pesme „Wild Thing“ ostaviću za drugu priliku - kao da neko pita decu da pristaju da budu upisana u školu pod imenom tim-i-tim - no - ova stereo histerija u čijem su prvom poluvremenu lupetali jedni a sad i jedni i drugi čini da od prvog kadra tragate za dokazima zavere u filmu koji je, suštinski, nevažan i zapanjujuće loš.
Večernje novosti u punom sjaju >>
.
No, to što je film loš trenutno ne smeta nijednoj strani: jedna strana ga, valjda rešena da se ishitrena zabrana snimanja što pre zaboravi - sad glorifikuje isti do tragikomičnog nivoa, dok druga odbija da ga gleda, verujući da će ukoliko ga ignorišemo i zažmurimo – problem nestati.
.
Šta se, zapravo, u filmu može pronaći?
.
Na fakultetu sam (na)učen da afirmativno posmatram svako - te i najgore delo – i iskreno sam se trudio da u ovom filmu pronađem nešto barem zanatski valjano. No - „U zemlji krvi i meda” nije imala čime da mi uzvrati. Izuzev pola minuta na samom početku filma, u kojima se čuje obrada pesme „Zemlja” Ekatarine Velike (pametan izbor) i koja nas uvodi u priču - u drugom minutu počinje da žulja očigledna nemogućnost uživljavanja u lik na stranom jeziku, da bi se do negde desetog minuta od zanatskih očekivanja uglavnom odustalo. Do dvadesetog minuta ste kao gledalac odustali od svake ideje da će u ovom materijalu biti nečeg katarzičnog, a sve nakon toga je neprijatno poput vožnje onim starim putem kojim smo nekad vozili ka moru - od Zenice preko Kiseljaka i onda Konjica, pa dole. Za neke - zanatski neprijatno, za neke - istorijski. I tako se film, nekako, otkrlja do kraja.
.
Kao i u ratu, u ovoj galami oko filma - nema nevinih. Nevini, jebi ga (da izvinete) ginu bez galame. Galamdžije uglavnom prežive, te iz svega izađu još deblji i glasniji a mi – još tiši i siromašniji (ili, što bi rekle sarajevske Štuke: „A vi ste obična bagra s koca i konopca/Da nije bilo rata ne bi imali za graha/Hranite ekstreme da zaustave vrijeme/da i djeca budu sluge mrznje, gluposti i straha.”)
.
Anđelinina naknadna uveravanja da je želela da snimi ljubavnu priču su prilično besmislena i trapava, ako se zna gde se ta ljubavna priča odvija. Dodatna uveravanja da ovaj film zapravo osuđuje međunarodnu zajednicu iskrena su koliko i glumci u filmu „Ranjena zemlja” Radoslava Lazića. Snimati film sa ovakvom pričom petnaestak godina nakon završetka rata čiji su mnogi aspekti i dalje tabu tema i maštati da će film biti izbalansiran može biti stav samo totalnog amatera, a gđa Džoli je ovim filmom pokazala da je prosto - amater.
.
Sa druge strane - to što su oni sudili o filmu unapred bez čitanja scenarija a mi sudimo o filmu bez gledanja, glupost je iste vrste, koju najglasnije sprovode oni koji od galame mogu imati najviše koristi, bez obzira na to kojoj strani pripadaju. Krv i med sipaju se sa obe strane. Neki nisu sav med iz tegle ukrali, drugima nije dosta krvi proliveno, te hajde da odugovlačimo s krajem još malo, možda (po „frajtagovoj piramidi”) dođe još neki momenat poslednje napetosti, možda se još malo ušićari na nesreći.
.
U toj, bukom prezasićenoj atmosferi, nikako da ispliva mnogo ozbiljnije pitanje, kojim bi trebalo da se pozabave oni koje anđelinina verzija peče i žulja: Šta bi bilo da je „U zemlji krvi i meda” – "dobar film"? Da preformulišem - šta bi radili da je Anđelina snimila film koji je zanatski odličan i koji raznosi blagajne u paramparčad?
.
U ovom slučaju možemo seiriti (stara srpska reč ;) što je film finansijski propao i zabeležio zaradu koja je daleko ispod uloženog; gledati kako mu je ocena na IMDB svega 3.6/10 (ovde su sprovođene čak i koordinisane akcije „obaranja ocene” na tom sajtu, iako film nije bilo moguće pogledati i super nam je ta strategija – prvo pucate pa pitate ko je) i lupetati kako je sve to arapski novac što je nadrealna glupost (pogledati producentsku filmografiju Džolijeve i Pita i shvatiti nemogućnost pojave arapskog novca u ovoj priči) te beležiti činjenicu da je na projekciji u Beogradu bilo 12 ljudi, zamalo i imena da im objave. (Uzgred, neki regionalni mediji tvrde da je "U zemlji krvi i meda" četvrti po gledanosti u Srbiji i Crnoj Gori"?)
.
Šta bi, dakle, tačno radili da ovaj film ima sjajne prihode, visoke ocene i gomilu onih fensi venčića sa festivala na plakatu? Šta bismo uradili kada bi taj film i publika i kritika shvatili ozbiljno?
.
Ukoliko nastavimo da se ponašamo u duhu naše diplomatije, to jest u nama omiljenom Kalimero-Koštuničinom modu, oličenom u odbijanju prihvatanja da nešto postoji ukoliko nam se ne dopada, sledeći put ćemo proći mnogo gore.
.
Umesto vređanja i okretanja glave u stranu - možda bi bilo bolje otići u bioskop, pogledati film (u oči :), pronaći mu slabe tačke i napraviti nešto bolje od toga.
.
Ukoliko nam je stalo da se za borimo za našu stvar, tj. istinu.
.
Molim vas, ne pokušavajte to sa Šotrom. Jeste da je čak i on bolji reditelj od Anđeline, ali jedan Boj na Kosovu je sasvim dovoljan.
.

.
Korisni tekstovi:
Emir Imamović Pirke - "U zemlji kravala i međa" >>

Vladan Petković - "Ko se boji Anđeline još" >>
.

Sunday, 26 February 2012

2/12: za sada najbolje iz 2012 [muzika, preslušavanje]

Melanholični i melodični Sandro Perri, u čijoj muzici se čuju daleki odjeci Arta Lindsaya; sjajni Robert Glasper Experiment koji je na jednom mestu okupio i MeShell Ndegeocello, Eryku Badu i izvrsnu obradu prestare pesme "Letter to Hermione" koju je davno pevao Bowie; Bruce "The Boss" Springsteen čiji je novi singl već na set-listi Obamine kampanje (kao i Arcade Fire); tamni a zavodljivi The Brandt Brauer Frick Ensamble; Chairlift koji koriste najbolje od muzike osamdesetih; sjajni Of Monsters and Men; akustični Punch Brothers a koji neodoljivo podsećaju na Radiohead; čika Leonard Cohen; uvrnuti Django Django; Polica čija pojava na trenutke podseti čak i na Elizabeth Fraser, te na kraju Paolo Fresu i Omar Sosa obrađuju Paul Simona.
.
.
Uživajte u otkrićima iz prva dva meseca 2012. 
Biće ovo dobra godina.
Mislim na muziku, naravno.

* * *

UPDATE: 
Servis Grooveshark koji je omogućavao preslušavanje muzike zatvoren je 01. maja 2015, što je učinilo da su neke od lista, poput ove, nepovratno izgubljene.
Sačuvane i rekonstruisane liste dostupne su na ovom linku >>

* * * 


Thursday, 23 February 2012

"Ono što pokušavam sad" [39 pesama, #26]

Leto je, 1992.
Nisam još uvek student, kao ni većina prijatelja sa kojima sam tih dana u koloni - no, dok se kolona kreće gradom - to nije ni važno.
Činjenica da sam konačno dobio pravo glasa daje mi, verujem, pravo da se bunim.
Petnaestak dana ranije, tadašnjoj Jugoslaviji su po prvi put uvedene sankcije.
Ništa ne izgleda dobro
Mi pokušavamo da nešto promenimo..
.
Niko od nas u koloni, zapravo, ne zna šta nam se još sprema.
No, instinkt nam govori više od zvaničnih vesti, kao i obećanja da smo jači i od sudbine.
.
Znam da tog leta nisam otišao na more. 
Znam da nema cigareta - odnosno - kada ih ima - nema onih kojih je bilo juče.
Ne dopada mi se korov koji raste iz TV ekrana.
I znam da mi se ne dopada u kakvom stanju su se, nekoliko meseci pre toga sa linija vratili prijatelji koji su bili prva generacija onih koji su pucali pravom municijom u prave mete.
.
Zato, mi hodamo, pravimo put.
.

Veličanstvena je ta reka ljudi koja se vidi sa vrha Kneza Miloša, kao i onaj tren kada se osvrneš oko sebe i vidiš da je još mnogo njih iza. 
.
Mladi smo i ne plašimo se - verovatno zato što ne znamo koliko glava aždaja zapravo ima.
Silazimo niz Kneza Miloša i penjemo se ka Dedinju.
Pokušaj probijanja kordona ispred njegove kuće nije, pak, nimalo veličanstven, dok je Borisova opaska usred pokušaja proboja kroz kordon gotovo zabavna u tom trenutku:
"Jebote, pa ja sam prvi do pandura!". 
Nema kamenica, niti previše modrica, ipak su ovo samo studenti i čak i policija to dobro zna, nema prekomerne upotrebe sile.
.
Kordon, naravno, nije probijen. Pokušali smo, ali nismo stigli do njegove kuće, nismo mu došli pod prozor.
Idemo nazad, gotovo u tišini.
Nismo napravili put.
.
Toplo je. 
Na zemunskoj strani, sa druge strane reke se vide oblaci.
.
Kasno popodne je, vratili smo se na Plato.
Ekipa se razišla.
.
Oblaci su sada već iznad Studentskog trga, dok se zraci sunca probijaju iz pravca Knez Mihajlove i osvetljavaju krošnje u parku.
.
Vasina ulica je još uvek zatvorena za saobraćaj i potpuno je tiho.
Jedino vozilo u pokretu je "mobilni razglas" - kamion opremljen agregatom i zvučnicima (možda isti onaj sa kojeg su par nedelja ranije Milan, Čavke, Cane, Gile i prijatelji pevali "Mir, brate, mir") lagano se udaljava od Platoa.
.
A sa zvučnika zagrmi jedan od najmoćnijih Antonovih rifova.
Taj rif je zapravo tu umesto grmljavine.
.
Počinje kiša, blaga, letnja.
.
Palim cigaretu, tog dana se puši "sarajevski" Bond. 
(Naravno da pamtim svaki detalj.)
.
Stojim sam na sredini kolovoza.
Kiša postaje sve jača i ja uživam na tom pljusku.
.
Gotovo da se osećam slobodnim, barem na tren, 
iako mi nebo pada na glavu, 
što, zapravo, još uvek ne znam.
Saznaću to tek kasnije, u godinama koje su dolazile.
.

.
Dvadeset godina nakon tog leta - i dalje žalim što nismo došli do njegovog prozora. Nešto bi, svakako, bilo drugačije. 
Ovako, ostaje ti samo gorak osećaj da taj pokušaj nismo iskoristili.
.
Zoran Kostić Cane je imao manje od 25 godina kada je napisao ovu pesmu.
Ja sam sada blizu 40. 
Cane je nešto kasnije utehu pronašao u veri, ja verujem sve manje.
.
Izuzev u činjenicu da vredi pokušavati i "šutirati mrak, dok iz njega ne poteče svetlost."
.
[Ideja serijala “39 pesama”: do 39. rođendana nabrojati i objasniti samom sebi – koje pesme su obeležile prvih 39 godina života. Dosadašnji tekstovi dostupni su > ovde]. 
.

Saturday, 18 February 2012

“Nećemo o politici“ (Branko Dimitrijević)

Nedeljama sam obigravao beogradske knjižare raspitujući se o novom izdanju ove knjige Branka Dimitrijevića, pisca koji je „Oktoberfestom“, „Hoćeš li da popiješ nešto“, kao i ovom knjigom davno promenio moje shvatanje literature, procesa pisanja ali i Beograda o kojem je pisao i koji je tada još uvek postojao - ali nije bio u potpunosti dostupan nama, tada maloletnima.
.
Konačno, pronašao sam je u „Beopolisu“ – i koliko me nije mrzelo da se probijam kroz ledenu mećavu prošlog vikenda, toliko mi je konačno bilo toplo oko srca, kada sam je ponovo otvorio, nakon toliko godina.
.
„Nećemo o politici“ je objavljena prvi put još 1985. godine i to u ediciji „Super Roman“ a sa – u ono vreme radikalnim - koricama Koste Bunuševca i uvodnom napomenom: „Roman u vidu sitne zanimacije za široke narodne mase – naročito prilagođeno onima koji ne postavljaju visoke zahteve pred literaturu“.
.
Dvadeset i pet godina nakon prvog čitanja i dvadeset i sedam godina nakon prvog objavljivanja, korice Koste Bunuševca bile bi, verovatno, još veća provokacija nego tada¸ dok je uvodna napomena na temu „zahteva pred literaturom“ – nestala. Ali, ta dva detalja nikako ne umanjuju lepotu Dimitrijevićeve knjige. Štaviše, nakon toliko vremena, ona funkcioniše poput freeze frame-a iz osamdesetih, oivičena gubljenjem vremena u kafani, a prožeta pričama koje nezaposleni junaci knjige neprekidno nalivaju jedni drugima, opijeni beskrajno zabavnom logorejom koja pršti na sve strane, zagledani u ono što nisu postali, u Pazolinija, Bunjuela & ekipu, ne gubeći nadu da će to postati, iako je sve nestabilno.
.
Iako raspričava slične motive kao i tamni i depresivni „Oktoberfest“ – ova knjiga je zabavni prozor u deceniju koja je prethodila kraju. Raspad se tek skromno probija kroz dijaloge (to postaje sada vidljivo), sve je još uvek stabilno i bezbrižno, budućnost deluje svetlije, iako su restrikcije struje i benzina bile sasvim normalna stvar.
.
Obavezno čitanje.
.
Umesto trailera - novi izdavač „Čarobna knjiga“ učinio je dostupnim prvih dvadesetak stranica knjige - na ovoj adresi (PDF) >>
Nadam se da će uskoro pojaviti i reprint "Oktoberfesta" i "Hoćeš li da popiješ nešto?"
.
Soundtrack? 
"Ja ne želim raditi od sedam do dva..."
.
.
Dodatak: gostovanje Branka Dimitrijevića na B92, 2006 >>
.
p.s. Zlatko me podseća na važan detalj: ovo, ponovljeno izdanje autor je "posvetio uspomeni na Slavena Kranjca Mocu (1962-2009)", ljudinu..
.

Tuesday, 14 February 2012

This is NOT a Love song

Autor >>

U redu, želite da iskažete osećanja voljenoj osobi pesmom. 
.
Ukoliko birate „Everybreath you take“, „Perfect Day“ ili (jao!) „You're Beautiful“ – verujte, to, zapravo - nije dobar izbor.  
Ukoliko ne verujete u ovu tvrdnju preostaje vam da se nadate da voljena osoba nije pročitala ovaj tekst.
.
Pop muzika je puna pesama koje su pogrešno shvaćene – kao i onih za koje bismo mi želeli da su ljubavne, no - one to suštinski - nisu. Kada su The Kinks objavili „Lolu“  njena zarazna melodija je odložila momenat u kojem se otkrilo da to nije pesma o njoj već o njemu. Lu Ridova „Perfect Day“  se i danas sluša kao „optimistična“ iako je njen tekst više nego ironičan te u momentima direktno depresivan („You keep me hanging on/...You are going to reap just what you sow“), no ta činjenica se prosto izbegava.
.
Sting je davno otkrio da „Everybreath you Take“ uopšte nije ljubavna pesma – već je o nadgledanju i kontroli, te da mu je smešno kada mu ljudi otkrivaju da im je ta pesma bila takozvana Wedding song. Slično je i sa velikim hitom Babybirda – You're Gorgeus“ koja se i dalje nalazi visoko na listama omiljenih pesama za venčanje, jer se i dalje shvata kao ljubavna, iako se bavi odnosom fotografa i porno modela, odnosno temom iskorišćavanja. Teško je razumeti zašto je, izuzev slatko-plačnog tona pesma „You're Beautiful“ toliko tražena (najtraženija, zapravo) pesma za venčanja – jer su poslednji stihovi u pesmi veoma ne-romantični („But its time to face the truth/I will never be with you“)
.
(Uzgred: „You Can Leave Your Hat on“, pesma koja je već dva puta bila hit, po nekim čitanjima - zapravo nije pesma o svlačenju, već o tome da postoje momenti kada je bolje ne otkrivati lice, odnosno ostati pokriven.)
.
The One I love“ benda R.E.M takođe krije subverziju koja menja razumevanje čitavog teksta („Another Prop/has occupied my time“), dok dilema u vezi sa U2 pesmom „One“ ostaje otvorena: činjenica je da je pesma nastala u vreme kada je bend bio pred raspadom i da je inspirisana tada aktuelnim razvodom kroz koji je gitarista Edge upravo prolazio - no u samom tekstu ne postoji ništa što bi je konačno definisalo kao pesmu rastanka ili pesmu sjedinjenja.
Možda tek njena najnovija verzija, koju je pre nekoliko meseci snimio Damien Rice zapravo otkriva njenu pravu suštinu.
A možda značenja nisu ni važna, jer je u "ljubavi i ratu sve dozvoljeno".
.

.

Sunday, 12 February 2012

"Pokloni iz Istočne Nemačke" (Vladimir Kaminer)

(Dokumentarac "My Perestroika" me nakon par kadrova podsetio na sjajnu knjigu "Ruski disko" Vladimira Kaminera; kao izvrsno-suludi finski film "Disko Jaa Tuumasoda" >> (2x "disko" u dva naslova!), kao i na najluđu sekvencu filma "Goodbye, Lenin", koja, istovremeno referiše na sekvence "Gorila se kupa u podne" Makavejeva.
.
Zapanjujuće je kako su privatni pogledi na stvar čitavih generacija identični, bez obzira na to da li su ponikli u SSSR-u, Istočnoj Nemačkoj ili Estoniji.
.
.
"Moji roditelji i ja dugo smo već živeli iza Gvozdene zavese. U to vreme jedina veza sa zapadnim svetom bila je televizijska emisija 24 časa u svetu, koja je išla nedeljom na prvom programu, odmah posle Znanje – imanje. Emisiju je vodio jedan izrazito debeo i uvek nekako usplahiren politikolog, koji je već godinama bio u važnom misiji: da mojim roditeljima i milionima drugih roditelja objasni kako stvari stoje u ostatku sveta. Svake nedelje on se trudio da na ekranu prikaže sve protivrečnosti kapitalizma i njihove prave razmere. Samo, čovek je bio toliko debeo da je ostatak sveta jedva mogao i da se vidi od njega.
.
„Tamo iza ovog mosta u kartonskim kutijama spavaju gladni i nezaposleni ljudi, dok se gore na mostu, kao što možete da vidite, bogataši vozikaju u svojim velikim automobilima!“ pričao nam je debeli na primer u emisiji Njujork, grad suprotnosti. A mi smo kao omađijanio piljili u televizor: u gornjem delu ekrana video se most i nekoliko automobila kako prelaze preko njega. Tajanstveno inostranstvo i nije izgledalo nešto naročito, a ovom našem politikologu tamo sigurno nije bilo lako. Ali, on čovek iz nekog razloga nije hteo da ostavi taj posao, uprkos svoj bedi zapadnog sveta, i odlazio je tamo iz godine u godinu. A kad bi ga put naneo u neku siromašnu zemlju, veličao bi tamošnji duh zajedništva i solidarnosti: „Tamo iza mojih leđa“, javljao bi debeli na primer iz Afrike, „majmuni napadaju ljude, i nepobedivi su, jer se drže zajedno.“
.
Mi smo u porodici imali još jedan, doduše polulegalni, izvor iz kog smo dobijali informacije o životu u inostranstvu: čika Andrej sa trećeg sprata. On je bio krupna zverka u sindikatu jednog tajnog preduzeća, i mogao je bez problema da putuje na neke poslovne sastanke u Poljsku, pa čak i u Istočnu Nemačku, i to je činio najmanje dva puta godišnje. Povremeno bi čika Andrej dolazio sa svojom suprugom kod mojih, uvek s flašom strane prepečenice. Tada bi se odrasli zabili u kuhinju, i komšija bi pričao kako je stvarno u inostranstvu. Mi deca to, naravno, nismo smeli da slušamo. Sa čika Andrejevim sinom Igorom slagao sam se dosta dobro, išli smo u isti razred. Igor je nosio samo strane stvari: farmerke marke El Pico, braon patike, čak i atlet-majice, kojih kod nas nije bilo. Iako je bio najbolje obučen u razredu, on se nikad nije pravio važan, a nije bio ni cicija. Kad god bih otišao kod njega, on bi mi dao neku sitnicu. Ubrzo sam imao čitavu kolekciju, koju sam nazvao „pokloni iz Istočne Nemačke“. U njoj je bilo nekoliko podmetača za pivo, kojima uopšte nisam video ni svrhu ni smisao, kesica gumenih bombona, prazna kutija cigareta marke Orijent, audio-kaseta marke ORWO, žvaka Lolek i Bolek i preslikač za majicu s nekim likom iz stripa koji nisam znao. 
.
Igor je želeo da postane sindikalni funkcioner, baš kao i njegov tata.
Jednom je moj tata pomogao čika-Andreju da popravi Volgu. Za to mu je ovaj dao načetu flašu likera Curacao Blue. Ta plava tečnost snažno je uticala na predstavu o svetu koju je moj otac do tada imao u glavi. Liker, naravno, nije ni liznuo. Pod uticajem plave flaše koja nam je dugo stajala u ormanu za knjige, moj otac je sve manje verovao u politikologu koji je pripremao i vodio u 24 časa u svetu. I sam politikolog se menjao, sve je češće bio nekako odsutan i sve je teže nalazio reči kojima bi opisao inostranstvo. Godine 1986, za vreme Gorbačova, politikog je iznenada nestao s ekrana. Ubrza nekon toga pala je Gvozdena zavesa i više ništa nije bilo kao pre. Curacao Blue je polako postajao siv, a svet je počeo da nam se prikazuje u pravom svetlu."
.
(iz knjige "Ruski disko" Vladimira Kaminera; preveli: Aleksandar Aćimović, Vladimir Babić i Ana Mavrović. Izdavač „Beografiti“, 2005.)
.
Ovo je najava za "My Perestroika".
.
.

Thursday, 9 February 2012

[Kratka priča, #1]

Iščekivanje traje mesecima. Svi nagađaju kada će glavni zgoditak biti izvučen. Nemaština i neverica u mogućnost boljitka su tolike, da je sreća jedino na šta se ljudi još uvek donekle oslanjaju. Šarlatani pišu knjige o sigurnim sistemima za dobitak, proročice rade prekovremeno; znaci sujeverja ne kriju se više ni na ulici ili pred kamerama.
Lovočuvari sve češće moraju da koriste oružje braneći šume od onih koji su zarađivali na zečjim šapama.
.
Konačno, jedan čovek osvaja fantastičnu sumu novca na lutriji.
Svi tragaju za identitetom dobitnika, ali on ostaje nepoznat.
.
#
.
Donekle zatečen, ali svestan mogućnosti koje mu novac pruža, Dobitnik reši da ostvari davnu želju-projekat: umesto mahnite kupovine i uživanja u materijalnim dobrima, putovanjima i totalnoj hedoniji, on veliki deo novca šalje na ispisanim čekovima viđenijim ljudima; javnim ličnostima i onima čiji se glas sluša, a od kojih ne traži ništa do da se zalažu za projekte i ideje koje Dobitnik smatra ispravnim. Čekovi postaju validni po prebrojavanju broja objava na dostavljenu temu u medijima
.
#
.
Promena je, čak i za njega, iznenađujuća.
.
Fundamentalisti postaju umereni; povećava se broj onih koji se odseljavaju iz gradova i počinju da se bave poljoprivredom; gledanost reality programa opada jer se ljudi ponovo bave svojim, a ne tuđim životima; nekoliko članova Svetog Sinoda javno izražava sumnje u smisao postojanja Crkve kao takve ali nemaju sumnji u veru - što istovremeno smanjuje i broj radikalnih ateista. Vremenom - raste broj specijalizovanih medija posvećenih književnosti, muzici, ali i političkim analizama i filozofiji raste, ponovo zaživljavaju i predstave na otvorenim prostorima, Dobitnik to oseća uživajući jednog popodneva na Kalemegdanu, dok na donedavno zapuštenoj bini usred parka nekoliko klinaca svira Pjacolina "Četiri godišnja doba".
.
#
.
Dobitnik oseća rezultate promene i po nečem drugom: njegov identitet nije više nikome bitan.
.
No, iako je siguran u ispravnost sopstvenih namisli i planova, ciljeve i blagodet koju njegove ideje donose društvu, njegov strah postaje sve veći: jer, nijedan od onih kojima je ponudio novac za izlaganje njegovih ideja - to nije odbio da učini.
Njegov jedini strah više nije da li će imati dovoljno novca, jer zna da ga ima, već da li će ikada pronaći osobu koja će reći - "Ne".
.
Provodi čitavu godinu u potrazi, ali ne pronalazi takvu osobu.
Preostali novac zaveštava lokalnom sirotištu. Uzima jedan stari fenjer i odlazi da živi - u buretu.
.
Mark Jenkins >>
.

Sunday, 5 February 2012

[eksperiment - ili kako sam privremeno zanemeo]

Ljubičaste kravice; knjige i reči kao eksplozivne naprave; ponovo se zatvaraju knjižare; nedočitani tekstovi; loši i namerni, pogrešni prevodi; bibliotekari-ubice a manje kazne pravim ubicama; nepogledani filmovi; zli anđin ćale kao srce anti-srpske kampanje
a naravno da ima za kamengrad ali ne za veterane rata - pa ih neprijatelji hrane;
ima i za bele mantije i za maskirne uniforme što brane; tu su i prenosive crkve,
četvorka iz vladanja za silovanje drugara; nove vojne akademije po serijama 
pravljenje novih legija; priželjkivanje propasti valuteanonimusi i poznati 
po tome što su - "poznati"; humanitarne akcije i nehumana inercija; 
nevažeći listići i slična povlačenja; muzički dinari za mikrotalasnu,
 zabranjeno fotokopiranje, a propada i pozajmljivanje; spomenici 
ubicama a premali platoi iskrenim borcima; nove čipovane
 kartice za stare autobuse; zatim krstovi od sto metara i 
automobili od sto hiljada; genetski modifikovana 
hrana a ravnica zaboravljena; razbijena stakla, 
te haube i glave; onda reality orgazmi i 
zli i nepristojni talk-show voditelji;
sve je važnije od zaista važnih 
stvarisad i taj sneg,  
sve je stalo, nije 
čudo što sam 
ostao bez 
glasa.
.
Privremeno.
.
 .
.

Thursday, 2 February 2012

"La Antena" [film]


"Nekada davno - postojao je grad bez glasa.
Neko je oteo glasove od svih njegovih stanovnika. 
Mnogo godina je prošlo - i kao da tišina više nikome nije smetala."
.
Ovo je, dakle, priča o gradu koji je ostao bez glasa.
.
Gradom vlada Mr. TV, koji ne samo što je ukrao glasove ljudi, već društvu nudi samo jedno - a to je TV food, koja se oglašava svim raspoloživim kanalima. Bez glasa.
.
Zvanično - jedna žena ima glas. Ona je - Pevačica.
Nezvanično - tu je i slepi dečak, čiji je glas dobro čuvana tajna.
.
Nezadovoljan činjenicom da poseduje samo glasove - Mr. TV planira da preuzme kontrolu i nad – snovima i mislima.
Deluje poznato?
.
I šta je logičnije nego da ovakva priča bude ekranizovana kao nemi film - i to osamdeset godina nakon što je prvi filmski glumac progovorio (2007.)
.
"La Antena" čini da na trenutke ostanete bez reči. A o nekim trenucima iz filma ćemo se možda i nadglasavati, kada se svetla upale.
..

.