Friday 6 July 2012

Lisabonske priče („Odakle sam bila, više nisam“, Dejan Tiago Stanković)


Bio bih netačan i surov kada bih umešnost pripovedanja i lepotu proze Dejana Tiaga Stankovića pripisao činjenici da je on zaslužan za prevode Andrića na portugalski, odnosno - Saramaga na srpski. A odavno nisam tako uživao u čitanju i namerno se usporavao - posvećujući pažnju detaljima, drugačijoj naraciji i rečima od kojih su neke već na granici iščezavanja iz našeg jezika i koje su, eto paradoksa, ostale utkane u stil pisca koji je rođen u Beogradu a koji živi u Lisabonu. Usporavao sam, uživajući u detaljima koje o svom drugom gradu pisac zna i to od one vrste detalja koje verovatno ne znaju ni mnogi tamo rođeni. No, ne bi valjalo da vas ovaj podatak o rođenju i življenju zavede u pogrešnom pravcu: u ovoj knjizi nema nostalgije i derta koji prečesto izbijaju iz redova onih koji su otišli: Dejan Tiago Stanković (očigledno) ima dva prezimena, govori i misli dva jezika, izvrsno oseća oba mesta, te poseduje retku umešnost u baratanju – i setom i srećom.

„Odakle sam bila, više nisam“ nije samo splet priča direktno ili indirektno povezanih sa Lisabonom. Kroz scenografiju prolaze: imigranti i lokalci, starosedeoci ali i potomci onih koji su grad davno napustili; deca Brazila, Kavkaza i Balkana, čak i gospodin Popov i to u vremenu Drugog svetskog rata - koloplet likova, ali i kvartova koji, zapravo, zaslužuju samostalne romane. 

U Alfamu se ne dolazi kolima. Ulice su preuske i prestrme. Ovde se inače teško i sreće neko ko nije iz kraja, tek poneki turista nesvestan da se zatekao tamo gde žive ljudi i gde mu može biti i nije mesto. 
U Alfami su prozori taman toliki da u svaki može da se urami po radoznala bakica. To što je alfamska mahala na padini okrenutoj ka Težu, to njima nije bitno. Alfamske babe lep pogled na reku slabo zanima. Više vole da znaju šta se radi po komšiluku, da nadziru ko prolazi ulicom i šta se događa dole na kaldrmi ispod veša što se suši po konopcima. Zbog toga prozori sa strateški povoljnijim položajem ovde služe kao osmatračnice: starija osoba se nalakti na okvir, pa nepomična, kao uljani portret izložen na fasadi, ćuti i kibicuje. 
U Alfami, u donjem delu, vekovima su živeli lisabonski Jevreji. Njih već dugo nema. Ostalo je samo ime - Žudarija - a i ono se polako briše.“
(iz priče „Prozori Alfame“)

Ukoliko u prethodnih šest godina, od kako piše na Blogu B92, niste otkrili Dejana Tiaga Stankovića - evo linkova i prilike: tri priče koje će (ukoliko ja već nisam uspeo) pokazati da je ovo jedna od obaveznih knjiga za poneti sa sobom, pre no što krenete na put, bilo to za odmor ili - za-uvek.



8 comments:

  1. Bravo za post!!

    ReplyDelete
  2. Nisam čula za Dejana Tiago Stankovića, a malo koji grad je na mene ostavio dojam kao Lisabon. Tvoj post, tj. njegova knjiga - bingo. Hvala na preporuci!

    Alfama, Graca i Mouraria su prelijepi kvartovi, oslikani prošlošću Portugala.

    ReplyDelete
  3. Pre par dana sam zavrsila sa citanjem knjige ;)

    ReplyDelete
  4. Za obozavaoce majstora portugalskog jezika, nocasnje otkrice:
    http://www.bgknjizevnicasopis.rs/index.php?sadrzaj=arhivaBKC024-25

    (Sekcija: "Pišem na portugalskom" - download PDF ;)

    ReplyDelete
  5. U današnjem kulturnom dodatku "Politike" lep tekst D.T.Stankovića o Saramagou. Čuo sam od još nekih prijatelja da je ova knjiga odlična.Koliko preporuka za leto!

    ReplyDelete
  6. Ovo preporucujem cista srca i sredjenih misli! ;)

    Hvala na dojavi za "Politiku"!

    ReplyDelete
  7. Fantasticna knjiga "slikana" okom slikara,napisana sofisticiranim stilom i obogacena elegantnim humorom. Preporuka je svim ljubiteljima dobre knjige.

    ReplyDelete
    Replies
    1. Ja ovaj naslov i Dejana i dalje pominjem kao jedno od najlepših osveženja u poslednjih nekoliko godina :)

      Delete