Wednesday, 28 September 2011

Bryan Ferry [koncert, 8 dana kasnije]



Ovaj snimak je najbliži atmosferi koju je Brajan Feri stvorio u Beogradu.

Osam dana nakon koncerta: sve je i dalje puno kolora, "vivid" - rekli bi stranci; odjeci i dalje putuju glavom.

Možda zato što je čitav koncert tekao kao 90-minutni Ferijev spot, uživo: besprekoran zvuk; vrhunski svirači; mitski prateći vokali, sjajne projekcije koje su često ulazile u kopnenu zonu kiča, ali bez prelaska granice - a sve to podređeno njemu, sasvim raspoloženom da nas podseti kako život može biti - lep i bezvremen i zatim nas nakon sat i po vrati - natrag.

Razlog sigurno nije samo izbor pesama, niti njihov raspored te večeri.
"Let's Stick Together", zapravo, nije bio vrhunac večeri, iako su svi to očekivali. 
To sam shvatio gutajući knedlu već na trećoj pesmi, stvorenoj za hedoniju a ne tamo neko emotivisanje -  a to je "Don't stop the Dance".

Možda je odgovor upravo to: sve je manje rafiniranih stvari u svakodnevici, i ta hedonija deluje sve udaljenije.

I kada sam negde na polovini koncerta uhvatio sebe u nadi da neće svirati  i ovu pesmu u nastavku, shvatio sam da i dalje postoje senzacije pred kojima smo, zapravo, bespomoćni, i to je dobro, jer znači da smo još uvek živi.




Monday, 26 September 2011

PressPausePlay [2011]


Šta nam donosi demokratizacija tehnologije?

Da li će činjenica da sada svako može biti umetnikom povećava broj prosečnih ili broj genijalnih a dostupnih dela iz domena muzike, filma, fotografije, književnosti?

Da li je ova promena slična onoj koju je donela Gutembergova mašina, koja je demokratizovala reč?

Kako bi se, u novonastalim uslovima snašli sada priznati umetnici, ponikli u analognoj eri?

Kako se način uživanja u tim, novonastalim delima, (ali i onim klasičnim) ubrzano menja, zato što smo po prvi put - i mi koji nismo elita - u mogućnosti da upravljamo načinom na koji konzumiramo ta dela?

(Press/Pause/Play...)

Toliko pitanja, mogućnosti, strahova i nada.

Film o “nadama, strahovima i digitalnoj kulturi” postavlja neka od ključnih pitanja u vezi sa postojećim, ali i budućim tendencijama pop kulture. Impresivna lista sagovornika – od Endrua Kina (Andrew Keen), preko Bila Dramonda (Bill Drummond, najpoznatiji kao polovina KLF, a zapravo mnogo više od toga), Seta Godina (Seth Godin, čitali ste „Plavu kravu“? Prevedena je i na srpski), Mobija (Moby) ali i Šona Parkera (Shaun Parker, „Napster“) i Hot Chip otkrivaju svoje viđenje izazova i daje naznake kuda sve ovo ide dalje.
Samo naznake, jer odgovore, zapravo, još uvek ne znamo.

Endru Kin tvrdi da se nalazimo na početku novog mračnog doba; da je kreativnost uništena, te je sve svedeno na kakofoniju i samopromociju.

Druga strana tvrdi da je sjajno što nam je tehnologija omogućila da svi stvaramo interesantne stvari. Set Godin tvrdi da je ovo zlatno doba za umetnike.

Film je od pre nekoliko dana, a u skladu sa temom dostupan on-line, dok se sa zvanične stranice >> mogu preuzeti i dodatne scene, koje se ne nalaze u integralnoj verziji.

Premotavajte.
Zaustavljajte.
Vraćajte.
Gledajte.
Promislite.
Šerujte” dalje ;)



Sunday, 25 September 2011

Krakow #2 [“Crno i belo” + “Sa prave strane”]





(prvi deo priče o snimcima i bendu dostupan je ovde >>)

Ovo na fotografiji je Vladina kaseta -  poslednja kopija snimaka našeg benda za koju znamo da postoji.

Možda je suvišno napisati: traku sam morao da premotavam drvenom olovkom, onda još jednom očistim glavu deka, stavim traku u isti, povežem dek sa zvučnom kartom, podesim sve za snimanje na računar i pustim od prvog obrtaja, ne znajući da li će biti prilike da se ono što je na traci preslušava - drugi put.

I suvišno je reći: traka je negde pred kraj prve strane pukla, taman kada je sa nje na hard disk prešao i poslednji snimak (a dok sam traku otvarao, namotavao i ponovo lepio, naša mačka je upravo traku otkrila kao novu igračku, nešto mnogo starije od nje, a tako zabavno za igru. 
(Ova scena uopšte nije rokerska.)

Postoji taj tren, podjednako nabijen emocijama kao i trenutak prvog izlaska na binu sa bendom - a to je momenat u kojem čuješ voditelja radio emisije kako najavljuje tvoj bend i vašu pesmu.
I nakon toga slušaš, kao i svi drugi koji su na toj frekvenciji - kako zvučite.

Čistom srećom, na Vladinoj traci je ostao zabeležen taj momenat: prvo emitovanje snimka „Crno i belo“ na Radiju B92, april 1990. godine, emisija „Demo top 8“, subota prepodne. I taj snimak je u mnogo boljem stanju od onog na kojem najave voditelja nema, ali nema ni pola instrumenata za koje sam siguran da smo umeli da ih sviramo.



Drugi spaseni snimak ujedno je i poslednji na kojem smo radili. Trivia podatak bi mogla da bude činjenica da je 24-kanalna traka koju smo koristili u Radio Beogradu ujedno bila i master pesme „Brazil“ Bebi Dol. Ovaj snimak je, pak, preživeo zahvaljujući tome što ih je Vlada snimio preko Bouvijevog „Let's Dance“ albuma (i ja bih ovim putem želeo da zahvalim ondašnjoj kompaniji Jugoton što je pakovala i prodavala trake koje mogu toliko da izdrže.)

Taj poslednji snimak možda je i najbolja stvar koju smo snimili, aranžirajući je i spremajući kao da ćemo iz studija zakoračiti pravo na stadion.

Almost famous.
.
 

Ovim je, za sada, priča o bendu Krakow i izgubljenim trakama završena. Preostala dva snimka - demo „Mora da sanja“ i snimak uživo pesme „Olovo“ iz SKC-a a emitovana na Radio Beogradu su u dovoljno lošem stanju da ću ih poslati samo onima koji su na njima svirali, kao i onima koje/koji su u prvim redovima na tim koncertima najglasnije vrištali.
Zaslužile i zaslužili su :)


novo! u čitavu interkontinentalnu operaciju se, na kraju svega, uključila i draga Jasna, koja je sačuvala "Mora da sanja". Kombinacijom njene i Vladine kopije, i ova pesma je dovedena u slušljivo stanje. Pet snimaka je ponovo zajedno, na jednom mestu. Ovde >>


najnovije (mesec dana kasnije) Nadin i Nikolin iznenadni dolazak iz Utrehta otkrio je još jednu kopiju snimaka (izgleda da su ove trake svi imali izuzev mene? ;), sa kojeg je snimcima priključena i ta pesma odsvirana uživo u SKC-u, zime 1990. godine, nazvana "Olovo". Sada je zaista, gotovo.



Saturday, 24 September 2011

Underworld: „Cow Girl“ [39 pesama, #23]

Nije nam išlo tih dana.
Nismo se svađali,
no nismo se ni viđali ni sviđali.
.
(„Hurt.The necessary feeling.“)
.
A kriške utehe i antidepresiva sam po prvi put pronalazio ne u proverenim standardima već - u plesnoj muzici: tamnije sorte, ali suštinski ipak stvorenoj - za igru.
.
(„Why dont you call me/I feel like flying in two...“)
.
U plejeru se danima vrteo Underworld album „Dubnobasswithmyheadman“.
Hipnotička repeticija vodila je ka zaboravu, pulsirajući bas pokretao je stopala i činio da krvotok ne stane.
.
(„Everything/everything/everything/everything/everything...“)

II

Istovremeno, tih dana su se na ekranu mog računara smenjivali prvi veliki poslovi, za velike klijente. Pripremao se novi Urban Experience, a za mene prvi na kojem sam radio.
Lep projekat, a važan.
Kolega Dragan je svemu tome već dao naziv -„Cyberia“ – i uputio se ka skladištima i otpadima tragajući za raznim retro-elektro zvrkčkama - komponentama od kojih će kreirati identitet događaja. Za to vreme, mi - pisci - dobili smo zadatak da razvijamo priče koje će odisati duhom Cyberie i popuniti prostor između najava zvezda koje će nastupati tih večeri: 8 stranica o zvezdama + 8 stranica prateće brošure, A5 format. Aleksandar je preuzeo na sebe teoretski deo, baveći se primenama Bodrijara na priču. Ja dobijam „neformalni“ deo.

I počinjem da primenjujem sebe na Cyberiu.

(„You know what i mean/This electric stream.“)

I kako se ona i ja tih dana nismo ni svađali, ali ni sviđali ni viđali, a meni stalo, sve što sam pisao uvek je odlazilo u istom pravcu: evakuacija u „Cyberiu“ – u kojoj sam pronašao prostor za nas dvoje, lišen definicija vremena i prostora. Definisani kroz datume rođenja: dan-mesec-godina-ona i dan-mesec-godina-ja, mi počinjemo da komuniciramo kroz te priče u brošuri, u tonu koji priliči Cyberia prostoru.

(„This is my beautiful dream.“)

I sve to, dakle, kroz štampani format koji se radi kao zvaničan book događaja, kreiran da gradi imidž vrste cigareta/brenda koji je veliki klijent agencije, u kojoj sam zapravo jedva počeo da radim.
U srcu izdanja velikog klijenta, u tiražu od nekih 15.000 primeraka, ona i ja.

(„I'm hurting no-one, hurting no-one...“)

Gotovo niko nije znao šta to radim. Tek pred kraj, kada su mnoge vinjete već bile napisane – Mišela me kao vođa projekta pita za koncept – a ja, bez pokušaja muljanja otkrivam šta zapravo radim.
Klimnula glavom, osmehnula se.
Dragan me je, verujem, provalio bez da pita.

Kompletan materijal odlazi u štampu.
(„Everythingeverythingeverythingeverythingeverything...“)


III

Stranice brošure:





IV

Dosta godina kasnije, izvan Cyberie, cela priča deluje i naivno i nevino i potpuno dečački.

Ali, dok ovu priču postavljam u cyberspace,  
ona spava,
tu,
iza mojih leđa.

(„I want to give you everything“)

Jedan od retkih preživelih audio CD-ova u našem stanu - „Dubnobasswithmyheadman“ - stoji na polici kraj kreveta.
Zaslužuje da ostane tu, materijalan, a ne samo binarni niz, u nekom od foldera na hard disku.


Tekstove reklamnih brošura ili letaka čitam nasumično.
Do sada nisam pronašao ni trag ničeg sličnog ovoj našoj priči.





[Ideja serijala “39 pesama”: do 39. rođendana nabrojati i objasniti samom sebi – koje pesme su obeležile prvih 39 godina života. Dosadašnji tekstovi dostupni su > ovde

Wednesday, 21 September 2011

Vladimir Živković, tenkista

(Uvodna napomena: tekst je od prvog postavljanja na blog dopunjen podacima koji su u međuvremenu otkrivani, kao i fotografije.)

2011:Iako ovaj incident ne pripada daljoj istoriji, te je mesto dešavanja sam centar Beograda, mali je broj validnih dokaza koji potvrđuju da se sve ovo zaista dogodilo.

Svega dvadeset (20) godina je prošlo, ali je rekonstrukcija gotovo nemoguća. Jedan izvor navodi da postoji jedna (1) fotografija incidenta, ali se ona ne može pronaći na Mreži.

Minijaturne kriške informacija postavljaju događaj u period između 21. i 24. septembra 1991. godine (mada postoje navodi da se sve dogodilo i 29. septembra) ispred Skupštine (ne)postojeće države (Da li je država postojeća ili ne - zavisi od ugla gledanja, mesta stanovanja i medija koji ste pratili te jeseni). 

Pouzdano znamo ime i prezime: Vladimir Živković. Starost: između 30 i 40 godina. Mesto stanovanja: Valjevo. Zatečen kao: mobilisani tenkista. Jedan od izvora navodi i „prisilno mobilisani“, ali tu procenu mogao bi zapravo dati samo on.

„Borba“ je, navodno, 24. septembra 1991. godine objavila sledeće:

"Vojnik Živković, mobilisani rezervista JNA, uspeo je neometano da dotera svoja borna kola sa "fronta" iz Šida ravno pred Saveznu skupštinu! Niko ga juče (23. septembra) pre podne na putu od Šida do Beograda nije zaustavljao, verovatno i zato što ovih dana (u svim pravcima) prolazi toliko vojnih vozila da to miliciju ne uzbuđuje. Tek kada je protutnjavši kroz Sarajevsku ulicu pregazio dva automobila (mercedesa i "keca") za Živkovićem (kažu da je Rom i star između 30 i 40 godina) se dala u poteru beogradska milicija u čijoj je pratnji dospeo do saveznog zdanja. Ubrzo je intervenisala vojna policija kojoj se Živković predao. Oklopno vozilo, blatnjavih gusenica i sa po nekim listom kukuruza među točkovima, stajalo je zatim na platou još nekih sat vremena da bi ga potom vojna policija (pristigla u dva džipa) odvezla, zaustavljajući saobraćaj, u pravcu Ulice Kneza Miloša. Pre no što je transporter odvezen oko njega su se okupljali radoznali Beograđani i komentarisali: "Kako je to moguće", "Da ovo nije izložba", "Sigurno je neki Hrvat", itd. U jednom trenutku, tvrde očevici, čak se pojavio i "pauk", pa su se čuli i razni šaljivi komentari. Sam vozač "pauka" samo se, navodno, prekrstio, rekao "Ovo je malo preteško za mene" i "pokupio" nepropisno parkiranog "renoa". Ažurni radio reporteri, kako čujemo, uspeli su da pronađu jednog od vlasnika pregaženih automobila i zabeleže njegovu izjavu: "Pa šta sad? Sve je propalo, država je propala i ja sam propao".

U okviru iste vesti, objavljeno je i saopštenje „prve vojne oblasti”:

„Vojnik u rezervi Vladimir Živković, vozač oklopnog transportera, u fazi psihičke labilnosti, samovoljno je borbenim vozilom došao pred Skupštinu SFRJ. Sve okolnosti u vezi ovog događaja se ispituju o čemu će biti dato potpunije saopštenje.” 


Ukoliko ove navode tretiramo kao tačne (drugačije ne možemo, originalno izdanje “Borbe” nije dostupno), preostaje teži deo, a to je rekonstrukcija čitavog događaja: kakva je muka vojnika Živkovića naterala na ovaj čin i kako je, uopšte, uspeo da stigne do Beograda?

Jedan od izvora navodi da je za učinjeno delo kažnjen sa 11 meseci zatvora.
I to je poslednje što se o njemu može pronaći.

Vredelo bi pronaći ga i zabeležiti njegovu priču.

U nekom paralelnom univerzumu - Danilo Kiš je živ i od ovog incidenta stvara komad dostojan „Grobnice za Borisa Davidoviča”. 
U nekom paralelnom a srećnijem univerzumu, ovaj incident se ne događa.
U ovom našem, takvom kakav je, ova priča ne sme biti prepuštena zaboravu.

Prošlo je svega 20 godina.


Dodatak 1

Igor Nađalin je pronašao priču o Vladimiru Živkoviću u filmu - "Srpska verzija raspada JNA - dokumentarni film" - koji je bio dostupan na mreži, ali je povučen. Ovaj screenshot ujedno je i dokaz da se sve ovo zaista - dogodilo.
Igore, hvala!


Dodatak 2 (2015): Foto - Zoran Raš. 
.
Dodatak 3: 

Zlatko Paković, "Danas", 16. septembar 2016. >>

Jedan od komentara ispod teksta kaže:
"Gospodin Vladimir Živković je Valjevac. Ima dva starija brata, obojica su završili Vojno-tehničku akademiju u Zagrebu. I obojica su skinuli uniformu i rade u civilnom sektoru. Sva trojica su sinovi vojnog lica starog kova. Vladimir ima dvoje divne dece, devojčicu Nevenu (srednjoškolku) i dečaka (izvinjavam se na senilnosti, uvek ga prozivam po prezimenu) koji je učenik osmog razreda osnovne škole. Skroman, neprimetan čovek. Čak i u Valjevu se ne pamti više njegova hrabrost. Čime se bavi, stvarno ne znam, ali svaka mu čast na tom potezu od pre x godina."



Saturday, 17 September 2011

Krakow: „Menjaj me“/“Vatre svitanja“ [39 pesama, #21/22]

I

Na ovoj fotografiji imam osamnaest godina. 
Gledaj levo.
Upravo smo odsvirali jedan od poslednjih koncerata, Ada, proleće 1991. Snimala je i televizija.
Zaslužili smo.

Prethodne četiri godine obeležile su stotine sati proba, pisanja, proba, smišljanje imena za bend, pevanja, proba, nošenja kablova, proba, ok zvaćemo se Krakow, Srđa, Jelena, Vlada D, Vlada M, ja; proba, nabavka instrumenata, proba, traženja prostora za vežbanje, proba u podrumu koji jedno vreme delimo sa njima >>, probe sa Igorom koji pokušava da od mene napravi pevača, nabavka novca za snimanje, proba u Srđinoj sobi, puštaj vazduh iz stomaka, snimanje, probe, snimanje sa Igorom, probe i na kraju svega dogovori kako da nastavimo dalje, u manjem broju.

Probamo i to, a onda
ne nastavljamo.

Postoje raskidi koje sam lakše pregrmeo nego razlaz benda tog leta.

Iza nas je bilo 5 „demo-snimaka“, 1 „živi“ snimak sa Radio Beograda (i oni su dolazili na koncerte, snimali, nismo bili loši; Dadov, SKC, KST, Akademija), desetak svirki, nešto fotografija, 2 teksta u tadašnjem “PopRock-u”, 4. mesto na demo listi B92 i 2. mesto u emisiji „501” Radija 202;  par gostovanja na radiju, dva snimanja u Studiju 6 Radio Beograda, sve to je iza nas i sve to deluje neverovatno veliko kad imaš svega osamnaest godina.
.
 
Mnogo važnije: iza nas je spoznaja da je mali broj stvari koje se mogu porediti sa trenutkom u kojem nekoliko nas zajedno stvara muziku, kao jedno. Svoju muziku.

Sve to ostaje u sećanju i osećaju, manje na trakama. 
Snimke čuvaš, naravno.
Neko vreme.

II

Poslednja kopija tih, naših snimaka završava kod Srđe jednog ranog letnjeg jutra, nakon celonoćnog lumpovanja. 
Crna TDK hromka, najbolja koju sam imao, čuvala je svih 6 snimaka.
Poslednja dobra kopija za koju znam.

U tom trenutku u kojem mu predajem traku, svi ti snimci sele se u moje sećanje.
Na neko vreme. 
Vreme je pokazalo - na predugo.

III

Sedam godina nakon početka ove priče Bane Stevanović - drugar i kolega sa Indexa, kolekcionar čudesnih snimaka iz istorije jugoslovenske muzike - dolazi na radio noseći za mene najneverovatnije otkriće ikada.
Naš snimak!
U danima kada sam već odustao od ideje da ću se ikada čuti, Bane donosi jedan od snimaka, sačuvan na traci u arhivi Studija B, iskopiran tokom jednog od naših gostovanja. Nikada neću saznati ime te divne osobe koja je prebacila snimak sa naše trake na studijski magnetofon, tim činom je 1/6 sećanja ponovo materijalozovana. Putovala je, dakle, sa trake na studijski trakaš, sa trakaša na mini disk, sa mini diska na drugu traku, sa nje na zvučnu kartu.
Sa nje, natrag u moje uši. 
Snimljena 3. marta 1991 u Studiju Vlade Rackovića na Senjaku.
Boris tvrdi da je čuo par dana kasnije na programu B92, u danu kada je program devesetdvojke prvi put zaista prekinut zbog demonstracija u centru grada.
Kako god, snimak je bio ponovo tu.
Suvišno je reći, i nakon sedam godina pauze, mogao sam da ga "raskadriram".


IV
Sada smo već na deset godina od početka ove priče.
Vlada Marinković, naše čudo od bubnjara - javlja iz Pariza da možda negde poseduje kopiju ostalih snimaka. Nije siguran. Do te kopije ne dolazim. U me
đuvremenu, ona spasena šestina našeg rada umnožena je u ne znam koliko kopija i podeljena i gde treba i gde ne treba, za svaki slučaj.
 .
V

To je prokletstvo: petnaestak godina nakon početka ove priče, listam foldere i shvatam da sam zapravo sakupio sve što sam ikada želeo da posedujem, ako pričamo o muzici. Čak i neke Igorove snimke koje ni on nije imao.
Sve sam pronašao i sačuvao, izuzev naših snimaka.

Vlada D. tvrdi da ima to na traci sačuvano, ali ta traka nikako da ugleda svetlost dana.
(V, hoćeš li zavući ruku u kutiju sa trakama ili čekaš da se baš sve razmagnetiše? ;)

VI

Konačno, dvadeset godina kasnije, Andrej javlja da je pronašao kasetu koju sam mu poslao pre devetnaest godina u San Francisko.
Na njoj su dva od šest snimaka.
Ironijom sudbine, jedan od ta dva već posedujem.

Ali, drugi je dragocenost, od one vrste da ne pokušavamo ništa preko Mreže, bolje traku u kasetofon ne ubacivati, ništa dok on lično ne dođe u Beograd i donese je.

Nakon toliko čekanja, nije problem.

VII

Andrej sleće u Beograd prošlog četvrtka. Nismo ni torbe ubacili u gepek, kaseta je u mojim rukama.
Imamo plan: prebaciti snimak sa trake na hard, narezati kopiju Srđi, ženi se u subotu.

Proveravam Kizu ima li još uvek neki kasetofon u operativnom stanju.
„Misliš, dek?”.
Dobro, „dek”. 
Ne sećam se kada sam poslednji put tu reč izgovorio.

I sedimo u Kizinoj sobi.
Prvi put posle dvadeset godina čujem uvodne taktove snimka „Vatre svitanja”.
Nisam zaboravio tekst. Nakon toliko proba, promena, proba i priprema snimanja, ne možeš da zaboraviš.

Ok, imali smo po osamnaest godina.
Ali, uopšte nismo bili loši.
I to šuštanje trake sa snimka daje čitavoj priči i nešto šarma.
 


VIII

Po planu, Srđa dobija kopiju u subotu uveče.
Iste večeri, Igor se penje na binu i mnogi od nas prvi put u životu čuju uživo „Pozovi me” Jakarte.

Ali, to je već previše pesama za jednu priču.

I previše sećanja izlazi na videlo, u noći punog meseca, kraj reke, stotinak metara od mesta na kojem smo počeli da probamo, prvi put, pre toliko godina.
I dalje, ništa se ne može porediti sa tom vibracijom, momentom u kojem nekoliko nas zajedno stvara muziku, svi kao jedno.
Kakva god ta muzika bila.

I bilo bi blesavo negirati da su ovi snimci podjednako važni za priču o "39 pesama", čak možda i mnogo važniji od svih ostalih.


. . .   

odjavna špica:

Svirali i pevali: Jelena Božić, Vlada Marinković, Vlada Debeljković, Srđa Popović, Bojša.
Učitelj disanja i pevanja: Igor Popović
Gostovali i pomagali s vremena na vreme: Aćin i Stevan Dimitrijević - Dimi.
Fotografisao: Marko Metlaš (jesu li negativi kod tebe ili kod mene?)
Vitezovi od spasenog snimka: Bane Stevanović i Andrej Milivojević.
Tehnička podrška i vlasnik funkcionalnog deka: Zoran Dimitrijević Kiza.
Fotke skenirao: Djura

Nastavak priče dostupan je ovde >>


[Ideja serijala “39 pesama”: do 39. rođendana nabrojati i objasniti samom sebi – koje pesme su obeležile prvih 39 godina života. Dosadašnji tekstovi dostupni su ovde]

Wednesday, 14 September 2011

Sonja, 50. [1961-2008]

„Beket je napisao Godoa u 47. godini, u potpunoj besparici, 
što znači - za mene još ima nade.“
.


Sonja bi sutra proslavila 50. rođendan.

Izvrstan intervju >>
 

Saturday, 10 September 2011

re:konstrukcija [ekatarina velika : du-du-a : la strada]

Video za “Zaboravi ovaj grad” nastao je korišćenjem kadrova „Oktoberfesta“ Dragana Kresoje.
 

„Ja ne bi ne bi ne bi“ Du Du A - od sekvenci filma „Pejsaži u magli“ Jovana Jovanovića.


„Okean“ La Strade je godinama bio postavljen na YouTube, ali nekompletan, brutalno prekinut na pola pesme. 
Okean je sada ceo.
 


U nedostatku materijala, sva tri video klipa odlikuje isti zahvat: slow-motion.

Usporavanje.


Monday, 5 September 2011

Kako sam proveo/la letnji raspust?

Upustvo za korišćenje: popunite prazne crte pravim imenima onih sa kojima ste leto proveli, kao i ime mesta u kojem ste bili na raspustu. 


Ovog leta sam se najviše radovao/la odlasku u ____________, sa _______, _________, _________ i _________.
Nikada nismo ranije bili tamo, a svi su mi ispričali da će biti super!

I stvarno je bilo sjajno!

Vreme je bilo uglavnom ___________, voda _____________, a od hrane nisam znao/la šta prvo da izaberem. Prvi put sam probao/la _______________, ali i ___________ i mnogo mi se dopalo.

Prvih dana sam se najviše družio/la sa ____________. Onda je _____  dana u _________ stigla i _________, koja/i je mlađa sestra/brat od __________, i od tada sam najviše vremena proveo/la sa njim/njom.
Najlepše je bilo kada smo uzeli i bicikle od _____________, i ceo dan smo se vozili i stigli smo čak do _________________, okačio/la sam i slike na Fejs, možete i tamo da vidite kako je bilo dobro, tagovao/la sam sve, slobodno lajkujte, moram da imam više lajkova od ___________.

Uveče nije bilo toliko zabavno, diskoteka je bila pomalo smor, ali je ___________ poneo/la sa sobom i PS/xbox/laptop (nepotrebno precrtati) pa smo vreme provodili igrajući _________________, što je posebno ljutilo mama ___________ i tata ______________, ali je njima najvažnije da smo mi srećni, tako da su nas puštali da se igramo do kasno u noć. Kredit na telefonu sam potrošio/la već treći dan, jer sam stalno visio/la na Fejsu, a u mestu __________ nema interneta uopšte, jedino to mi je teško palo.

Roditelji su uveče bili sa prijateljima____________ , a za to vreme smo mi mogli na miru da se družimo, a jedne večeri je jedan od drugara doneo i ________ (upisati ime drugara i cigarete/alkohola/lakog opojnog sredstva), ali ja nisam uvlačio/la. Mislim da nas je ćale provalio, ali ništa nije rekao, samo se smeškao.

Kada smo odlazili iz _________, kupio/la sam _________, da me podsećaju na lepo leto dve hiljade jedanaesto, ovo čak zvuči kao stih neke pesme koju smo slušali na telefonu dok smo sedeli na stepenicama ispred bungalova, mogao/la bih i pesmu da napišem o tome možda.

I tako je prošlo lepih 11 noći/12 dana u mestu ____________. Nadam se da ćemo tamo ići i sledeće godine, jer nam je bilo mnogo lepo, samo mi je jedino smetalo što u __________ ima mnogo naših/Turaka/Grka/Nemaca/Hrvata (nepotrebno precrtati), kako kaže moj tata, ali takav je on.

Kraj. 


. . .  

 

Drage učiteljice i učitelji, znam po broju poseta ovom blogu da ste vašim đacima i ovog leta dali u zadatak da pripreme pisane i pismene zadatke na temu „Kako sam proveo letnji raspust“. Znam po tome što od jutros brojač dojavljuje kako u neočekivano velikom broju upadaju na ovaj tekst >> od prošle zime - misleći da će tamo naći gotova rešenja za zadatak, ali su zatekli nešto drugo, a o čemu sam pisao ovde >>. Uzgred, broj upada na navedene tekstove je sve veći svake godine, što govori da je situacija teža nego pre nekoliko meseci.

Ova gore modla (neki kažu Template) koju sam ostavio za prepisivanje nije, naravno, tu da bi je deca iskoristila, već da bi im nekako predočila da je potraga po Guglu na temu toga kako su se oni proveli na raspustu - besmislena. Ukoliko to niste uspeli da im objasnite - da je u pitanju njihov lični doživljaj, onda uzalud sve drugo.

Ukoliko, pak, zateknete ovaj tekst u nečijoj svesci, dajte im ili kečeve ili petice, vama na dušu i čast - jer i snalažljivost zaslužuje nagradu, naročito ukoliko je prepisivač barem pogodio rod i prepravio šta je trebalo u ovom tekstu. 

Petica ili kec, vaša odluka.

Od vas zavisi u šta će ta deca izrasti, i kako.

Kraj.
.
.

Sunday, 4 September 2011

Zidovi (u glavi)

Nakon godina potpune zapuštenosti, koja je značila da je ulaz u našu zgradu podsećao na sve samo ne na stambeni objekat - pojavila se nekakva nova inicijativa, preuzeli ljudi pečat, krenuli u sređivanje.

Krečenje ulaza bio je prvi korak.
Ribanje, 
gletovanje, 
struganje štroke, 
grafita, 
krstova, 
svastika, 
svega.

(I konačno se neko, nakon toliko decenija, setio da ukine onu soc-realističku crtu u visini ramena, da ukloni masnu farbu i sve pregazi svežom belom bojom.)

Prolaze dani, zidovi sijaju, stvarno Beo-grad!

I onda jednog jutra, na delu sređenog, čistog zida osvane...

(... šta ste očekivali?....)

"СРБИЈА"

Sutra je neko dodao "A Montenegro?"
I tako dalje.
Bez trunke smisla, još manje humora i najmanje ideje - čemu to služi? 
Kome se obraća? 
Samom sebi daje podstrek?

. . . 

"Meanwhille, on the Planet Earth..."





Teheran




Nedelja je. 

Toliko toga lepog može da se uradi.

Ova dvojica što se spuštaju niz gelender na poslednjoj fotografiji tvrde da je ovo "čaroban svet".

Više ovakvih lepota dostupno je na: 
http://inspire.2ia.pl/

Gde je linija razgraničenja ulepšavanja i uništavanja?

Thursday, 1 September 2011

"Gotov je"? Nije.

I

Ništa u ovoj priči, zapravo, nije iznenađujuće.
Zapravo, iznenađen sam kako nije ranije počelo.

Ali, priča počinje na Uskršnjim ostrvima.

U najsažetijoj formi priča o kamenim spomenicima sa Uskršnjih ostrva može se pronaći i kod Ronalda Rajta, u sjajnoj „Kratkoj istoriji napretka”, a jedna od interpretacija dostupna je i na ovoj adresi.

U još kraćem obliku:

Iako su prvi naučnici bili zbunjeni prisustvom monumentalnih, zatečenih kipova na potpunoj ogoljenoj zemlji, naknadna istraživanja su pokazala da su Ostrva nekada bila veoma bogata. Ljudi su živeli okruženi bogatom prirodom, sve dok se plemena polako nisu međusobno izdelila i počela da odaju počast precima - podizanjem kamenih spomenika – nazvanih „moai”.
I onda počinje trka – podizanjem spomenika postojećim i nepostojećim idolima, koji su u proseku imali težinu oko 80 tona. Svaki novi spomenik zahtevao je ne samo snagu ruku, već i još više kamenja i - drveta. Istraživači tvrde da je oko 1200. godine sve u potpunosti bilo pošumljeno, da bi oko 1650. godine i poslednje drvo bilo sasečeno. Gradnja je, konačno, prestala. Ali – kako su u međuvremenu zapustili sve ostalo osim podizanja spomenika – vremenom su stanovnici morali da se vrate u pećine, u kojima su boravili između dva međusobna mlaćenja za preostale zalihe drveta. Kako se niko nije bavio uzgojem bilo čega, uskoro su pojedene i sve životinje. I kada je početkom XIX veka neka nova flota doplovila do ostrva, zatekli su ljudske kosti oko kipova, koje su, sudeći po tragovima, ljudi - na kraju svega - pokušali da sruše. Ostrvo je bilo pusto.
Spomenici ostadoše.

II

Kada je pre nekoliko meseci u Beogradu projektom „novi tašmajdanski park >>” i tehnički ozvaničeno da je u Srbiji sve na prodaju , uključujući i to kojem i kakvom junaku je moguće podići spomenik – bilo je samo pitanje vremena kada će ova ideja početi da cveta još čudnijim cvetovima. Nakon što je javnosti direktno saopšteno da se uz određenu količinu keša može podići spomenik i tuđem i domaćem junaku, dokazanom tiraninu ili tiraninovim omiljenim kompozitorima (Novi Sad), samo je trebalo sačekati tren u kojem će se neki genije dosetiti da se spomenici mogu podizati i lokalnim ludacima, i to, još verovatnije, od poreskih novaca.

Tako je juče objavljena >> vest o inicijativi za podizanje spomenika Slobodanu Miloševiću, u Prokuplju.

III

Po definiciji, spomenik je: “objekat podignut u znak sećanja na osobu ili događaj, ili kao znak slavljenja osobe ili događaja”

Sad, ja ne znam čime je SM zadužio stanovnike Prokuplja i šta se tu tačno slavi.
Ukoliko se postavlja samo u znak sećanja i ukoliko će na njega biti uklesano nešto poput "Čoveku koji je od Srbije napravio najpre Stradiju, pa Sprdiju", nemam ništa protiv, čak dajem i prilog da se brže završi.

Prokuplje pamtim kao prilično zarđalo mesto, prokupčane kao dobre domaćine.

(Pamtim lice kafedžije koji nam je, pre desetak godina, nakon višesatnog sedenja u jednoj od kafana, na odlasku pružio račun koji je bio besmisleno nizak. Nije bilo lako sakriti nevericu. Kafedžija mi se polutiho obraća: „Izvinjavam se, je'l mnogo?” Nakon te rečenice, nije bilo lako sakriti tugu i izračunati koliku napojnicu dati, da bude pristojna, a da ne bude bahata ili uvredljiva po tog čoveka.)

U mnogobrojnim komentarima na ovu vest, i one koje su dolazile nakon nje, nisam pronašao neku listu velikih dela, niti dokaze o srećnijem životu za njegove vladavine, koja bi bila razlogom podizanja spomenika. Nasuprot.

Kako god, inicijativa je pokrenuta. I samo jedna rečenica bila je dovoljna da ukaže na raspon pizdarije i njene autore:
"Bivši poklonici lika i dela Slobodana Miloševića, privrednici i ljudi koji su nešto stekli tokom devedesetih u vreme njegove vlasti, sada žele da mu se na neki način oduže.”

„Bivši poklonici lika i dela”?

„Ljudi koji su nešto stekli tokom devedesetih” ?!?!

I to je taj momenat, u kojem shvatiš da je druga strana skinula rukavice i počela da te bije otvorenim dlanom, a nije naučio ni da govori. Razumem da je on tim otvaranjem  „bivši poklonici” zapravo želeo da kaže „poklonici lika i dela bivšeg predsednika”, ali, jebi ga, ne ume to da sroči, jer mu je život ispunjen slavljenjem štetočine i sticanjem tokom devesetih a ne učenjem gramatike. A da se smeju dok te tuku shvatiš upravo iz tog - „ljudi koji su nešto stekli”.

I trudiš se da ostaneš fin.

I shvataš da nije Prokuplje slučajno: taj grad je prvi podigao spomenik Zoranu Đinđiću. Mogu da zamišljam kako taj spomenik „bivše poklonike” žulja svakog jutra, dana i večeri, dok prolaze gradom; žulja ih poput kamenčića u cipeli, jer je najviše učinio da onaj postane bivši. Prokupčani dodaju da im je Đinđić podigao i barem sportsku halu, a onaj – ni toliko.

Današnji „Blic” objavljuje da je pokrenuto i potpisivanje inicijative >>. 

Nadam se da će biti pokrenuta i inicijativa „protiv”. 
Nadam se da se inicijatori neće i potući.
I da će bivši biti u manjini.

U suprotnom, ovaj spomenik će ne samo povećati broj turista u Prokuplju – i to onih koji će se sa spomenikom obračunavati brutalnije nego hraneći golubove u njegovoj okolini, ne bi li ga barem golubovi zasrali – već će i biti postavljen kao spomenik trenutku u kojem je jedan narod ospomeničio da mu je pamćenje lošije od zlatne ribice (za ovu priliku bolje je koristiti – „som”, kakve zlatne ribice); biće to spomenik vrhunskoj gluposti i potpunom negiranju činjenica. Ne znam kako drugačije nazvati spomenik čoveku kojeg je samo smrt spasila od saopštavanja činjenice da je kriv za smrt mnogih - o ostalim indirektnim i direktnim štetama je nemoguće pisati, sada i ovde. Biće spomenikom vremenu u kojem je jedan narod pomislio da "sve može" - da bude i dan i noć, i Evropa i Kosovo, i četnici i partizani - svi tako zajedno uhvaćeni u kolo, pa dok ne popadamo s nogu.

(Uzgred, pokušavam da shvatim kako sistem u kojem se broj gladnih već označava stotinama hiljada i eksponencijalno raste – kako, dakle, takav sistem ovakom brzinom podiže krstove "veće od svega", stiže da ugrađuje raznobojne rasvete na kupolu skupštine te podiže spomenike kojekakvima - ali ne uspevam u tome – te se vraćam se na početak i Uskršnja ostrva. Kako su ljudi manje važni od spomenika? Na kraju će spomenika biti, ali ljudi neće.)

IV

Nakon svega, setim se plakata sa spomenicima iz vremena studentskih protesta 1996/7.

Plakat iz vremena kada su i spomenici imali neku težinu, jer ih nisu podizali baš svakome, pre devalvacije.

Gledam u taj plakat kao simbol vremena u kojem smo još uvek umeli da razlučimo dobro od zla i u kojem smo imali i volje i snage da se borimo protiv pizdarija.

I razmišljam o onom kratkom periodu kada smo verovali da je "gotov". 

I vremenu kada je podignut čak i spomenik Rokiju Balboi, iz štosa.
A ukoliko se spomenik onom ipak pojavi na nekom trgu u Prokuplju, to će značiti da je volje, ideja i snage ponestalo, da su govna pobedila a ovnovi nas izubijali, da parafraziram onaj citat Meše Selimovića, tako često korišćen tokom tih istih protesta, značiće da smo mi stavili poveze preko očiju.

 

Ovo ne sme biti kraj.
.