Sunday, 28 August 2011

Sunday, 21 August 2011

3/4 2011! (Blago je svuda #28)

Ova lista je kao stvorena za one koji pomišljaju da se dobra muzika više ne svira i ne snima i da je muzika bila bolja kada smo bili mlađi.
I za one koji nisu stigli da čuju šta se sve novo pojavilo.
Ali - i za one koji su nešto čuli, ali nisu znali kako se zove, te ne koriste savremene aplikacije da bi to saznali.
A sve je počelo ovim spotom, pre desetak dana.  
 

I kada sam pomislio da ovo jeste jedno otkrića godine – shvatio sam da je vreme da se presliša – kakva su blaga razbacana svuda, a koja su obeležila 2011, do sada.
Čekaju vas 33 pesme (moglo bi se sve ovo zvati i "33 3/4"!) - nešto više od dva sata muzike: Raphael Saadiq, Eilen Jewell, Lana Del Ray, Anna Calvi, Eleonor Friedberger, Foster the People, The Rosebuds, EMA, Holy Ghost, ...    
Niste ih čuli?   
Evo prilike!   
I bez panike, ima i proverenih veterana, poput Paula Simona  

Play.  
 

Friday, 19 August 2011

Letu štuke, u niskome letu

Dizajn: "Ideologija", Sarajevo. Art direktor: Anur Hadžiomerspahić.


Na jednom krilu ove štuke je brutalna pesma „Brojevi računa“ – kojom je album i najavljen pre nekoliko meseci i koja stoji za jednu od najboljih i najoporijih pesama regije posvećenih onome što živimo pojedinačno - a što je zapravo u centru pažnje svih pesama Dina Šarana, vođe „Štuka“

(„Mi smo matični brojevi/brojevi računa/poluprazni kontejneri/iščupane klupe/Nas nema i nikad nas nije ni bilo/samo ti se snilo/A vi ste obična bagra sa koca i konopca/Da nije bilo rata ne bi imali za graha/Hranite ekstreme da zaustave vrijeme/da i djeca budu sluge mržnje, gluposti i straha.“)

Na drugom krilu  je „Nikog nema tu“, direktna posveta ex-jugoslovenskoj pop-muzici osamdesetih, koja zvukom podseća na bendova poput Animatora, Lakih Pingvina ili čak grupu Stil (ko ih se seća), ali čiji je tekst daleko od te hedonije osamdesetih godina prošlog veka - posvećen temi „kako ne možeš u životu činiti loša djela, a da ti se vrati dobrim“.

(„Sad visiš uplakan na grani naglavačke/gležanj ti je čvrsto privezan za nju/Pljuvao si sa nje djecu, maltretir’o mačke/Otjer’o si prijatelje, nikog nema tu. Nikog nema tu/To su objektivno fakti/na javi i u snu.“)

I biće velika nepravda ukoliko takva pesma ostane bez pravog spota.


Negde na sredini albuma, između ove dve samo žanrovski raznorodne pesme koje objedinjuje zaista jedinstvena lirika - krije se još bisera poput „Simple Song“, „A kada boli“ i zabavne „Boca i grtalica“ - koje jasno otkrivaju da je bend debelo nezainteresovan za žanrovska određenja, već posvećen stvaranju dobre muzike, kojem god žanru ona pripadala.

(A postoji i taj jedan neverovatni zvučni zvrk na albumu, baš u naslovnoj pesmi. Na samom početku i kraju „Brojeva računa“ – u desnom zvučniku smeta grebanje i iritirajuće krčanje - koje sam najpre pripisivao kvalitetu fajla okačenog na YouTube, zatim dostupnim mp3 fajlovima, sve dok mi do ušiju nije došao original (i to potpisan od strane autora ;), a na kojem je to krčanje i dalje tu, grebe i žulja poput kamenčića u cipeli – i to je zapravo genijalan zahvat, prirodan uz pesmu takve energije i gorčine, čisto da se ne opustimo.)

Ukoliko to već nisu učinile saradnja sa Rundekom (pesma „Sunce“) i prethodne sjajne pesme („Minimalizam“, „Tesla“ ili „Mjesta za dvoje“) album „Brojevi računa“ će valjda učiniti da Letu štuke više ne budu bend za koji ste čuli, već bend koji ćete slušati.
Biće dana kada će se album moći slušati u celosti, a biće i onih kada će biti dovoljna jedna pesma - ona s levog ili ona s desnog krila.
 

Sledećeg petka, 26. avgusta sviraju na „Forest Festu“ u Beogradu.

Do tada, vredi i čitati i naučiti: 

"Ovih dana sav u znoju spavaš/Migrena te budi, ona hrče, ah, ljudi/U mraku piješ „xanax“, šta ćeš danas/misliš li na nas? O, ne/Ovih dana, Vrhovni sud ti sudi/Ništa od toga, pa ti si prvi do Boga/Diktiraš, urednik piše, kliše, biće kiše, opet migrena/Ovih dana raskol u stranci za naslovnicu/Ložiona za naivnu rulju. Burek, sir u ulju, meso na žaru, iza zatvorenih vrata: „Neće, hoće, hoće, neće biti rata.“
Mi smo matični brojevi, brojevi računa/poluprazni kontejneri, iščupane klupe/Nas nema i nikad nas nije ni bilo, samo ti se snilo.
Ovih dana odluka je pala u prvom krugu/izglasana od budala. Hvala? Ni hvala.Povjerenje? Prosperitet? Poštenje? Pojest ćemo drago kamenje s nakita vaših žena, kćeri, kurtizana/Ovih dana gladni, bijesni jedni na druge, na sebe zbog vas, zbog tebe, zbog svih poltrona, kurtona, mediokriteta, mi smo šupak svijeta/Nikad više devedeseta – devedeset peta/Konopac je spreman, savit će se grana – ovih dana.
Mi smo matični brojevi, brojevi računa/poluprazni kontejneri, iščupane klupe/Nas nema i nikad nas nije ni bilo, samo ti se snilo.
A vi ste obična bagra sa koca i konopca/Da nije bilo rata ne bi imali za graha/Hranite ekstreme da zaustave vrijeme/da i djeca budu sluge mržnje, gluposti i straha.
Ova zemlja je kulisa za predstavu laži, teatar apsurda za pokisle žabe.
Dok muhe nas jedu u prvom su redu/svi oni sto karte dobivaju džabe.

Mi smo matični brojevi, brojevi računa/poluprazni kontejneri, iščupane klupe/
Nas nema i nikad nas nije ni bilo, samo ti se snilo."

 

Monday, 15 August 2011

Generacija bez budućnosti?

Hajde da ova priča počne kratkim testom. 
Izbacite uljeza iz narednog niza - označite vest koja nije izmišljena.

1. „NASA je danas objavila da će rukovodeći projekta novog leta na mesec biti Džon Smit, predsednik društva The Flat Earth Society, grupe građana koja veruje da je Zemlja – ploča“
 
2. „Otac Makarije, isahista koji se zavetovao na ćutanje pre 25 godina biće autor i voditelj nove radijske emisije „Putevima duhovnosti“ koja će biti emitovana na talasima javnog servisa od septembra ove godine“.

3. „Borislav Stefanović, šef pregovaračkog time Vlade Srbije u pregovorima sa Prištinom pevaće na novom albumu pank benda Generacije bez budućnosti prateće vokale.“

4. „Dobrica Nebrigić, nepismeni srpski poljoprivprednik biće specijalni gost na ovogodišnjem BlogOpen skupu, na kojem će govoriti na temu „Kako da vam postovi budu poštovani“.
 
Izabrali ste vašeg favorita?
 
Ukoliko ste izabrali „vesti“ pod brojevima 1, 2 ili 4 preporučujem vam više vitamina, velike količine tečnosti i više sna, te šetnju po vazduhu i laganije igre koje pospešuju rad neurona.
 
(O neželjenim reakcijama na terapiju posavetujte se sa vašim farmaceutom ili lekarom!)


 
Pokojni Darko Glavan je na korice sjajne knjige „P.U.N.K.“ - obavezne literature za razumevanje žanra i vodiča za svakog ko smatra da je imati gitaru i ne znati akorde sasvim dovoljno za postati pankerom - pank pokret definisao kao „Potpuno Uvredljivo Negiranje Klasike“. Od akronima napisanog na koricama knjige koju su objavile „Dečije novine, Gornji Milanovac“ i to 1980. godine ne bi trebalo očekivati više, ali čak i on takav, ublažen, donekle pomaže u sagledavanju kratkog spoja koji je u mojoj glavi izazvala gore navedena stvarna vest, objavljena na internet strani dnevnika „Blic“ – i koja najavljuje da će Borislav pevati na novom albumu benda u kojem je nekada svirao bas-gitaru. 

Za one koji nisu pratili na času, valjalo bi ponoviti lekciju:

Fenomen Panka, posmatran čak i samo kroz muziku podrazumeva nekoliko osnovnih, ali važnih stvari. Pored „Uradi-to-sam“ filozofije (sam nauči da sviraš, sam ukradi instrument, sam distribuiraj snimak koji si napravio) tu je, naravno, važan jasan politički stav, koji bi, ukoliko se pankerom smatrate valjalo da bude „protiv-autoriteta“ i „anti-establishment“ što bi rekli Britanci a ukoliko nije, onda panker - niste.

No, jedan od ključnih problema Srbije oduvek jeste i bila ta žanrovska nedoslednost – živimo u sekularnoj državi čija himna priziva Boga; grb naše Republike je krunisan; tu su i državni disidenti i materijalistički nastrojeni popovi – i ono čuveno Pejino „A što ne bi moglo, sve može!” sa špice za folk emisiju koja se godinama vrtela na RTV Pink je konačno dobilo svoju materijalizaciju prvim državnim pank bendom, što Generacija Bez Budućnosti postaje ukoliko u finalnom miksu albuma zadrže i Borivojeve vokale. 

I sad, zamislite da je CNN objavio tamo negde 1999. godine da je Marti Ahtisari, glavni pregovarač za okončanje bombardovanja Srbije usred priprema sastanaka sa Slobodanom Miloševićem skoknuo na kratko do Finske, gde je snimio novi album laponijskih napeva koji inače popularišu proterivanje irvasa iz mešovitih brakova iz šuma Laponije – i na kojem je radio sa svojim starim pajtosima, sada zaposlenih u „Muzeju Deda Mraza“ u kojem neki rade kao vilenjaci, a neki bogami i kao irvasi? 

Razumna je i dobronamerna pretpostavka da takva vest ne bi široj javnosti ulila poverenje u moć rasuđivanja navedenog pregovarača te takvu vest nijedan iole ozbiljan medij verovatno nikada ne bi ni objavio u jeku nekakve političke krize, što pregovori sa predstavnicima Kosova – jesu. 

Sve to otvara i treći paradoks: zašto je ova vest uopšte objavljena?

Uzmimo za normalno da GBB nikada nisu bili bend od preterane važnosti za srpske dnevnike, te da je mala verovatnoća da je reporter džedžao pred studijom u kojem se album snima, vrebajući poznate ličnosti koje svraćaju da otpraše „Oi!-Oi!-Oi!“ u mikrofon. Ergo – ova vest je dostavljena „Blicu“ a da bi bila objavljena, i to na vidnom mestu (naslovna strana sajta). 

Možda je nečija procena da bi za Pregovaračev imidž bilo zgodno da se zna da ima pank korene: beskompromisan odnos prema „establišmentu“, još uvek izglancane „Martinke“ u donjoj fioci radnog stola i spremnost da svira bas dok mu jagodice neprokrvare. Možda je plan da se pokaže kako je i on čovek od krvi i mesa, koji u slobodno vreme sa ortacima ruši sistem, što bi pank trebalo da bude. A možda su sve te pretpostavke pogrešne, te sam ja jedini žanrovski čistunac kome zvuči nadrealno da šef Vladinog tima za pregovore peva na izdanju nečega što se zove „Generacija bez budućnosti“. Opet, ova vest je namenski objavljena – a ne sećam se da je iko podizao preveliku prašinu kada je, na primer, Nenad Čanak svirao na albumu „Zašto da ne?“ Električnog orgazma (1995) ili kada su Dragoš Kalajić i Jovan Ćirilov – i to zajedno – pevali prateće vokale na pesmi „Bolje biti pijan nego star“ Plavog Orkestra. Nijedno od ta dva prosto nije bila vest. Nemam ja dakle ništa protiv ukoliko naš Pregovarač u slobodno vreme voli da igra FIFU, ali, zašto bi to bila vest? 

(U redu, znam da je sve počelo Dinkićevim i Kikijevim pop-pesmama, ali loša pop-muzika i ekonomija nekako idu zajedno, bolje nego Papa i repovanje; pank je ovde problematična stvar.)

No, kada su mi već mediji skrenuli pažnju na prvi državni pank bend „ever“ – tako sam i ja, želeći da se što bolje upoznam sa materijom, uredno otvorio YouTube i skucao ime benda.

I eto četvrtog karambola: ironijom sudbine, prvi od ponuđenih snimaka na listi ne samo što je ilustrovan zastavom Konfederacije, već se i zove - oh sudbo kleta – „Da je jug pobedio“. 

I samo bi neikusan korisnik interneta u tome video slučajnost a ne podmuklu nameru i zaveru udruženih belosvetskih YouTube servera koji su, eto baš tu pesmu istakli kao prvu u nizu, želeći tako da dodatno oslabe naše pregovaračke pozicije pred svetom a za očuvanje naše južne pokrajine.
No, izborna kampanja je tek počela, sad za vikend. Most je otvoren za šetnju, otvarač reče da EU uopšte nije prioritet i da nema pojma koja je to stranka koristila parolu „Evropa nema alternativu“, kalamburi su tek počeli, daleko smo od vrhunca, do aprila nam samo preostaje da preslušavamo jednu drugu pesmu benda GBB, koja se zove: „Ne predaj se“ - a da li će vesti poput ovih biti sve više zavisi i od istraživanja popularnosti – i ukoliko vas neki anketari prepadnu u skorije vreme sa pitanjima, budite ljubazni i odgovorite im, iskreno, jasno i glasno, ne biste verovali kako ponekad jedno mišljenje koje je „isplivalo“ u rezultatima istraživanja ume da promeni pravac kampanje, taj vaš glas iz istraživanja ponekad može da učini više nego taj vaš isti glas - na samim izborima.

„Ne predaj se.“ 

Sve ovo pišem kao potencijalni glasač, koji po prvi put od 1992. godine, dakle nakon 20 godina aktivnog učestvovanja u izbornom procesu - iskreno ne zna šta će sa glasom učiniti, prvi put se ja osećam kao generacija bez budućnosti, zapravo. Znam da ću na izbore izaći, jer je taj moj jedan jedini, mali glas je ujedno i jedina sila koju posedujem, jedino to je moje, dok se, naravno, ne odluči drugačije.


Sunday, 14 August 2011

"Go Outside": jedna pesma > tri slike [Blago je svuda, #27]

Pesma „Go Outside” grupe Cults postala je proteklih meseci hitčina prvenstveno zahvaljujući Mreži. Bend je leta 2010. godine pesmu objavio najpre na svojoj bandcamp >> stranici, zatim su je oberučke prihvatili muzički online magazini proglašavajući je „pesmom nedelje” i „hitom meseca”, što je postalo nevažno od trenutka u kojem je publika pesmu širila dalje, prvenstveno YouTube kanalom, na kojem se sada može pronaći već nekoliko sasvim solidnih unofficial video klipova, očigledno kreiranih s ljubavlju i pažnjom.
Ovo je jedan od njih.
.

Ovog proleća se pojavila i MTV verzija klipa, u kojoj se pojavljuju glumci Ema Roberts i Dave Franco, koja je čitanju pesme pružila novu dimenziju i retro ton, od kojeg su se, uzgred rečeno, Cults ogradili još na dan premijere, obećavajući da će se na Mreži uskoro pojaviti njihova, odnosno zvanična verzija spota za pesmu koja je u međuvremenu postala česta i na radio talasima.
.  

Konačno, pre nekoliko dana pojavila se i ta, prava verzija spota, nimalo romantična, koja tekstu sada daje novu, potresnu dimenziju. Spot je kreiran od kadrova beleženih novembra 1978. godine u Džounstaunu u Americi i poslednje dane „Hrama naroda” Džima Džounsa, paranoičnog manijaka koji je propovedao dolazak nuklearnog holokausta i osnivača sekte čiji će članovi, naravno, „jedini preživeti”. Nakon oružanih sukoba sa vlastima, tokom kojih su neki članovi pokušali bekstvo, Džouns je naredio svim članovima sekte da popiju otrov. Život je izgubilo 913 ljudi, među kojima je bilo oko 300 mlađih od osamnaest godina. „Go Outside” sada dobija potpuno drugačije, strašno značenje, prestaje da bude "letnji hit".


"I really want to go out/I really want to go outside and stop to see your day/
You really want to hole up/You really want to stay inside and sleep the light away/
I really want to go out I really want to go outside and make it light all day/
You really want to hole up You really want to stay inside and not care where you lay/
Well I know what's good Exactly cause I have been there before Yeah/
I know what's good Exactly those things night cannot behold/
I really want to go out I really want to go outside and stop to see your day/
You really want to hole up You really want to stay inside and sleep the light away/
I think it's good to go out cause if you don't you'll never make a memory that will stay/
I think that you should wake up I think I want to live my life and you're just in my way." 

Konteksti su čuda.

Friday, 12 August 2011

„L'Arrivo“ [Mediterraneo] (39 pesama, #20)

I

Trenutak nije mogao biti bolji.
Ionako je sve postajalo sve gore.

Zima 1991, radni dan, prepodnevna projekcija u bioskopu „Jadran.“
U sali je možda 10 ljudi.

Na platnu se pojavljuje:
 „Posvećeno svima koji beže“.

I zatim slika:
more, pučina, tišina; zatim brod koji ulazi u kadar i polako otkriva tu četu italijana na čudnoj misiji postavljanja izvidnice negde usred Mediterana, grčka obala, početak drugog svetskog rata.
Beskonačna plava pučina, i u njemu ostrvo. U sred drugog velikog beskonačnog rata, potpuni mir.

A izvan sale su, sneg, led, vetar i nedavna poseta vojnom odseku u kojem sam zamoljen da potpišem papir da pristajem i na produženje vojnog roka, ukoliko to bude bilo potrebno.
Film gledam sam, jer je većina drugara već tamo gde je potrebno, u uniformama, ili već uveliko van zemlje.

I zato me već ta prva rečenica u filmu razoružava.
„Posvećeno svima koji beže“.

I onda - muzika.
 


II

Ta glavna tema filma je ono što je ostalo u glavi nakon što sam izašao iz sale i šljapkao ka kući, neosetljiv na hladnoću – sunce mediterana i jedna od najlepših nevinih i naivnih priča novije kinematografije su me sasvim dobro ogrejali.

No, ta muzika je svakako zaslužna za nabavljanje filma i na VHS traci, i ta kopija je kružila blokom, u nedogled. Ali, do muzike niko nije mogao da dođe. Legalni tokovi muzike upravo su bili presečeni – i čitava generacija se lagano prebacivala na pirateriju, štancanu u odnosu na potražnju a ne samo na kvalitet.
Giancarlo Bigazzi, autor muzike nije bio dostupan na rafovima, iako je film 1992. dobio i Oskara kao najbolji "strani film" sezone.

I mesecima, a zapravo godinama – ko god je odlazio ka zapadu dobijao je jedan isti, identičan zadatak: da pronađe CD, kasetu, vinil, traku, štagod – bilo koji format koji na sebi nosi jednu od najlepših muzika za film koju sam ikada čuo.

Neko iz kraja je čak pisao distributeru u Italiju, na italijanskom.
Dobio je odgovor da oni, na žalost, nemaju kopije soundtracka.

Preostalo nam je da vrtimo tu VHS kopiju, koja je vremenom bila u sve lošijem stanju, ali su upravo ta ponavljanja stvorila neodvojivu vezu slike i zvuka. Verujem da bih i danas film mogao da raskadriram sam, iz glave.


III

Jesen 1996. godine:
Namereni da tu lepotu podelimo i sa širom javnošću - Aca ulaže priličnu količinu napora da sa original VHS trake napravi kakav-takav audio snimak, koji koristimo u top listi koju radimo zajedno na radiju.
I čak i takav šuštav, nesavršen i nezavršen, brzo dolazi do samog vrha liste.

IV

I onda Dina, jedna od onih koji su otišli, donosi sivu Maxell kasetu bez nalepnice, 90 minuta, sa jedne strane je muzika za film sličnog senzibiliteta – „Il Postino“, dok je na A-strani – kompletan soundtrack za film! Nema spiska tema, ali to nije ni preterano važno. Važno je da je CD sa muzikom iz filma pronašla – u Torontu: na lokalnoj radio stanici koja je emitovala i program na srpskom jeziku, sad – da li se radio zvao „Sveti Sava“ ili tako nekako – ali je CD bio jedan od onih koji su korišćeni za instrumentale u emisijama.

Dakle – dugo tražena muzika iz italijanskog filma koji se odvija u Grčkoj pronađena je u Kanadi, u studiju iz kojeg je emitovan program na srpskom jeziku.
Doba je još uvek analogno, internet još uvek nije stigao u Beograd.

V

Internet konačno ulazi i u naš dom.
Aca iz trećeg poglavlja ove priče je taj koji unosi u stan naš prvi računar, delom kupljen od prodator klavira o kojem sam pisao na drugom mestu >>, povezuje kablove i sve to i tako nas dovodi na Mrežu.
Nekoliko dana kasnije, on i Joca mi donose za rođendan CD kopiju muzike iz filma.
Konačno su tu i nazivi tema!

VI

Godinu dana nakon dobijanja te kopije letovanja su postala češća - i mahom su bili vezana za Mediteran.
Na prva smo išli još uvek noseći walkmane, zatim CD i mp3 plejere, te na kraju silne gigabajte u pločicama ne većim od paklice cigareta.

Postoji nekoliko pesama koje su mi stalni saputnici – bez obzira na to da li smo odlazili na Krf, Krit, Rodos, u Egipat, na Siciliju, Lefkadu ili Kefaloniju.
Trećeg ili četvrtog dana odmora, kada su kosa i koža već natopljeni solju a ritam prilagođen udarima talasa o peščanu obalu, u kasno popodne, dok ležim na pesku stavljam slušalice na uši i preko tih zrikavaca, talasa i sunca prelijem „L'Arrivo“.

Ne samo zato što sam još jednom pobegao,
već zato što ću jednom pobeći ka Mediteranu,
za stalno.

Aca je nedavno pronašao opciju za odlazak na Kastelarizo, ostrvo na kojem je "Mediterraneo" snimljen, valjda najistočnije grčko ostrvo, dva kilometra od obale Turske,
gotovo sam kraj Mediterana.



[Ideja serijala “39 pesama”: do 39. rođendana nabrojati i objasniti samom sebi – koje pesme su obeležile prvih 39 godina života. Dosadašnji tekstovi dostupni su ovde

Monday, 8 August 2011

[... Lefkada – Delfi – Atina – Solun] [#2]

Kitchy Moment of the 2011

Vreme je za povratak.

Put od Lefkade ka Delfima najpre ponovo otkriva radost brze vožnje. Nakon silnih krivudanja Lefkadom – konačno – autoput! Ukoliko krenete ka zapadu preko Vonitze i Amfilochia točkovi počinje da gaze linije autoputa E-65 koji se sliva u regionalni i vodi ka jugu; pored mnogih zelenih jezera i predela koji otkrivaju one lepote kontinentalne Grčke o kojima je pisao i Crnjanski, a onda ponovo do vode, ali je sada pred nama Korintski zaliv i nadrealni most kod Patrasa, koji izgleda kao da je sleteo baš na to mesto, a ne kao da je delo ljudi. O lepotama okolnih plaža smo još ranije saznali možda i previše - i nije bilo lako odreći se kupanja na tom mestu, ali moramo da ih ostavimo za sobom; ne prelazimo na Peloponez i ne pratimo autoput koji bi ubrzao dolazak do Atine, već žurimo ka mestu koje je vekovima zapravo bilo centar Sveta, onog za koji su Evropljani znali i koji su mahom osvajali odlazeći po proročanstvo upravo tamo, daleko u brda.

Athens -> Delphi Mali je broj mesta na planeti na kojem su istorija i mitologija toliko i tako protkane da deluje besmisleno razdvajati ih. I ako bih sada počeo da razmotavam mitologiju/istoriju Delfa – ritam ovog putopisanija postao bi  usporen. Ono što je poznato iz istorije ovog lokaliteta obuhvata ne samo 3500 godina već i mnogo šire područje od same Grčke: jer je svako iz istorije nameran da osvoji vlast, susede na lokalu - ili čitav svet - podršku tražio ovde, putujući sigurno danima čak i od najbliže Atine. I naravno da se toj i takvoj tradiciji teško može suprostaviti nedavno otkriće – da prava snaga proročišta leži ne u onostranom već u izvorištu krečnjačkog gasa koji ima halucinogene efekte po one koji se nađu u blizini, disali ih i pili (etilen je pronađen i na izvorima vode koji i danas rade). Taj gas, naravno, pominje još Plutarh, pišući o proročištu, ali čak i to prosto naučno otkriće ne sprečava današnje političare da dolaze na brdo Parnasus, poštujući tradiciju i rejtinge kod birača, suviše je otkriće mlado i ne može da ugrozi značenje Delfa u tradiciji Evrope, niti za tim ima razloga.

Delphi, Former Center of the World 
(I verovatno je normalno – da kada osvajaš vlast, Parlament ili Široki Svet dobro ti dođe svaka podrška i svako proročanstvo i elegantnije je ako ga dobiješ od proročice na etilenu nego iz droba rasporene ribe, kako su to radili Gali, na primer.) 

Ima nečeg istovremeno i tužnog i utešnog u susretu sa mestom koje je razvlašćeno sa pozicije centra Sveta, dok lagano tone u tišinu sunčanog popodneva, pre no što u sam smiraj dana grupe turista na sada već prihvatljivoj temperaturi, krenu u osvajanje padine, sveže pristigli iz pravca Atine, ka kojoj mi krećemo, preko nekadašnje Tebe, sada skrivene pod naivnim imenom Thiva. Od nje pa sve do Atine je pred nama ponovo auto-put, koji nas dovodi do samog centra grada, u koji se bez GPS-a zapravo ne ulazi.

Susret sa Atinom u noćnim satima, i to najpre po ulicama koje vode tačno ka Omoniji i čitavom tom kvartu koji jedini u Atini važi zgodnim za izbegavanje, a naročito u noćnim satima – i sve to bez preterano jasne predstave kuda zapravo sve te ulice vode i gde je, za početak – taj kvart u kojem je naš hotel, a nakon toga gde je i ulica u kojoj se nalazi iste – sve to je iskustvo koje uspešno potiskuje sve impresije i Meteora i Delfa i Lefkade i čitavog odmora u par minuta. Onda sledi vožnja gradom u kojem su taksisti upravo u štrajku (a imali smo i plan b: platiti taksisti da nas „navigira“ do hotela, platimo mu da ide ispred nas...) i čiju važnu tačku – trg Sintagma – prepoznajemo zahvaljujući demonstrantima, a ne signalizaciji; i onda nemušti odgovori na engleskom, građanstva koje nije čulo da kvart ka kojem idemo uopšte postoji; te jedan par koji čak ne ume da nam pokaže gde smo mi trenutno („Sori, dont nou ver ju ar on dis mep“) - sve do konačnog pozivanja hotela čiji nas službenik na kraju uverava da smo zapravo fascinantno blizu – sve to je avantura koju valja doživeti (i koju si možete i sami priuštiti ukoliko prethodno isključite GSP i stavite ga u pretinac, kome je baš do takvog avanturizma). Ipak, sve te muke bivaju zaboravljene u ranije izabranom hotelu AcropolisAmi Boutique, čiji su kreveti verovatno najudobniji u čitavoj Grčkoj a naročito nakon ovakve vožnje i čiji je doručak sasvim dobar da vas pripremi za 10-minutnih hod do Akropolja, koliko je od hotela potrebno, sjajno se vidi se terase na šestom spratu.

I kako se o Akropolju može saznati mnogo više na adresama koje se odistinski bave tim lokalitetom, ja ne bih sad usporavao preterano. 

 (Zabavni su ti turisti koji krive lice kada shvate da istorija nije baš u potpunosti renovirana, do njihovog dolaska. Kako sad da fotografišu, kad je sve pod skelama?  
"I thought it was bigger?")

Acropoli

Nakon Akropolja - večera u Plaka kvartu otkriva Atinu u pravom sjaju i ukusu. Izvrsna hrana za pristojne novce. 

(Auto)put od Atine do Soluna je udoban i prijatan i gotovo dosadan u odnosu na sve dotadašnje kilometre, a omogućava i skretanje do plaža na čitavom potezu od Larise ka Solunu, čijem se približavanju moja stopala već umorna od papučica gasa i kvačila raduju kao da smo već kod kuće (valjda moji geni već urlaju „Solun je naš!“ :) Ipak, pred nama je još par stotina kilometara do Beograda ka kojem ćemo poći sutra, nakon sna u rustičnom ali čistom El Greco hotelu u samom centru; puta koji će se završiti noćnom vožnjom auto-putem od Niša ka Beogradu - poslednje stotine kilometara od ukupno pređenih 3.800 kilometara je lakše voziti kroz mrak uz radio-program, preslušali smo već sve diskove i kompilacije i sada jurimo kroz noć ka kući slušajući Dačinu emisiju; glas čoveka zahvaljujući kojem smo se Aleksandra i ja zapravo upoznali, pre dvadesetak godina, čini da ostanemo budni, sve do Beograda, govori nam 
da smo stigli kući.

Kraj.

Prvi deo teksta

Više fotografija: FB  ili Flickr.

Saturday, 6 August 2011

"O proseravanju"

“Jedna od najistaknutijih odlika naše kulture je da ima mnogo proseravanja. 
Svi to znaju. 
I svako od nas daje svoj doprinos. 
Ipak, skloni smo da tu situaciju uzmemo zdravo za gotovo. Većina nas je prilično uverena u svoju sposobnost da prepozna proseravanje i izbegne da na njega nasedne. Zato ova pojava nije ni probudila preteranu brigu, niti je privukla posebnu pažnju.

I posledično tome, mi nemamo jasno razumevanje o tome šta proseravanje jeste, zašto ga toliko ima, ili čemu služi. Nedostaje nam i svesno razvijeno shvatanje o tome šta ono nama znači. Drugim rečima, mi nemamo teoriju. 
Predlažem da otpočnemo razvoj teorijskog razumevanja proseravanja, uglavnom tako što ćemo ponuditi oglednu i istraživačku filozofsku analizu. (...) Moj cilj je, jednostavno, da dam grubo objašnjenje za ono što proseravanje jeste i u čemu se ono razlikuje od onoga što nije – ili (da se nekako drugačije izrazim) da manje-više ovlađš artikulišem strukturu njegovog koncepta. (...)

Koliko ja znam, jako malo se radilo na ovom problemu.“

Ove reči ipak dobijaju dodatnu težinu ukoliko znate ko ih potpisuje.
Hari Gordon Frankfurt >> je predavao filozofiju na univerzitetima Oksford, Jejl, Stenford i Rokfeler. Radi kao počasni profesor filozofije na univerzitetu Prinston. 

Knjigu „O proseravanju“ objavila je VEGA Media >>.

Tvrde korice, solidno dobre za rasecanje svakodnevnih proseravanja. 


Thursday, 4 August 2011

[Borhes, T.H. Eriksen i Fatoumata Diavara]

Borhes u svom "Atlasu" navodi da je slušanje muzike neposredan osećaj, koji ne zahteva znanje ni imena ni datuma ni mesta.

Tu rečenicu je svakako zapisao u vreme kada je broj potencijalnih izvora zvuka bio sveden na tri: radio prijemnik, gramofon, koncert, tj. muziciranje uživo.

Iz te, Horheove perspektive - možda bi se moje stalno traganje za imenima, datumima, mestima i vezama moglo smatrati ubijanjem neposrednosti. Ali sve te potrage zapravo – dodatno povećavaju broj dobrih susreta. Ukoliko bih uši izložio slučaju, tj. današnjim a opšte-pristupačnim izvorima zvuka, verovatno bih ubrzo morao da stavim dlanove na iste. 
I na izvore zvuka, i na uši.

Mogućnost neposrednog susreta sa muzikom je sada zapravo svedena na minimum.

Ne samo što nedeljama unapred znamo da će do susreta doći, kako će izdanje biti dizajnirano i od koje ptice mleko su muzičari naručivali, već se ta neposredno dostupna muzika uglavnom zasniva na očekivanim rešenjima.

Zato nastavljam traganje za imenima, datumima i mestima. Neočekivanim.
I tek kada se udaljiš od glavnih muzičkih magistrala i kada se količina zvučnog, svetlosnog i sadržajnog zagađenja smanji, naziru se prave konture Mlečnog puta - prepunog manjih, ali svetlih zvezda, neočekivanih orbita. Onda dolaze neposredni osećaji.

Tomas Hilan Eriksen u odličnoj knjizi „Tiranija trenutka“ (JM >> hvala na preporuci!) ponovo dokazuje da je sada već odista nemoguće sve sagledati, pročitati, preslušati.
Dodatno napominje da to ne vredi ni pokušavati.
I još važnije: da nema razloga za takvim akrobacijama.

Važno je setovati i koristiti filtere za prijem, te ih redovno ih čistiti, kao i uši.

Nakon dvadeset i nešto dana apstinencije - pratim putokaze i mapiram promene na webu/nebu.
„My God, it's full of stars!!!“

Fatoumata Diawara je „New Malian Star“.
Ako napišem još neki red o njoj, uskratiću vam neposredni osećaj.

Zato - prvo slušanje, onda čitanje >>