Sunday, 31 July 2011

[Beograd – Meteori – Lefkada – Delfi...] [#1]

Nije bilo lako ponovo izabrati Lefkadu i otići na isto mesto drugi put u tri godine.
Nije lako – jer dobro znamo - Planeta je premerena, mora isparcelisana, putevi ucrtani a avionski letovi pristupačniji no ikada i malo toga nas sprečava da izaberemo nešto drugo; toliko je mora čiju so bi vredelo imati u kosi i toliko uvalica čeka da bude obeleženo našim stopama - da nam drugi odlazak na isto mesto deluje kao prvi znak usporavanja.

Ipak, Lefkada.
Zašto ne usporiti na takvom mestu?
Ponovo gledam fotografije i čitam stari tekst >>;
Od svega do sada otkrivenog a pristupačnog - ostrvo najlepših plaža Jonskog mora i sa najvećim brojem neotkrivenih mesta na kojima kao da smo sami.
 
Sve sami i organizujemo: od čišćenja dizni motora, preko bukiranja apartmana i biranja tačaka na kojima ćemo odmarati tokom puta. Sate provodim tragajući za idealnim mestima za spavanje, trošeći vreme čak i na čitanje komentara razmaženih turista, među kojima rečenica „Lights around the mirror were not properly placed, and because of that I could'n finish my Make-up“ dobija titulu komentara godine i zapravo pomaže u finalnom izboru hotela.

Danima putujemo Grčkom prstima po karti i ucrtavamo rutu: Beograd – Meteori – Lefkada – Delfi – Atina – Solun – Beograd. Gruba procena: oko 3500 kilometara, uključujući vozikanje po Ostrvu. Nas dvoje, naš Clio koji ove godine slavi deseti rođendan, booking.com, odštampane nepotpune mape sa ViaMichelin sajta (nepotpune greškom onoga ko je mape „birao“ tj. mene, a ne sajta), dva fotoaparata, cca. 32GB slobodnog prostora na karticama foto aparata, šesnaest dana.
Bez GPS-a, što sam ja u početku smatrao zabavnijim a Aleksandri je nešto kasnije dalo inspiraciju šta će mi kupiti na poklon, a u što skorijem roku.
Idemo!

. . .

Nepotpune odštampane mape već nakon graničnog prelaza iniciraju kupovinu prave mape i sendviča, u suton, nedaleko od prelaza Evzoni.
Aleksandra preuzima funkciju GPS-a. U razmeri 1:160.000, mapa Grčke je nešto manja od našeg automobila, ali čak i takva, detaljna, vodi nas do vožnje sporednim a ne "pravim" puteam u podnožju Meteora, uz koje se penjemo vozeći po mraku; pun mesec, pred farove iskaču lisice usred noćnog lova, u potpuno gluvoj, kamenoj tišini.
(Doživljaj koji nijedan pošten tur-operater koji drži do svog imena ne bi uključio u ponudu.)
Gmilimo brdima, sigurni da ćemo do cilja svakako stići („sreća prati hrabre“; „nada umire poslednja“ i ceo taj koloplet samo-ohrabrujućih samo-ironičnih besmislica), što i uspevamo, pred ponoć, nakon prvih 900-ak pređenih kilometara. 
Stene sijaju na mesečini. 
Obrisi se naziru mraku.
. . .

Pogled sa terase sobe na poslednjem spratu hotela Edelweiss u rano jutro otkriva kako nastaju mitologije.

. . .

Lagano iz pravca Meteora ka obali, vijugamo regionalnim putevima (Metsovo – Panagia – Filothei - Preveza), u dva-tri navrata zalutamo i sporazumevamo se više rukama no rečima jer stanovnici seoca razbacanih po brdima nisu baš english speaking, Aleksandra potvrđuje da će GSP biti pravi poklon za Clia i mene, a meni sad žao što nisam zaustavio automobil nasred tunela kroz koje smo prolazili - da fotografišem magarce i koze koje se od vrućine skrivaju po tim tunelima, gotovo skamenjeni, nadrealni, u polumraku - na sred kolovozne trake.

. . .

Lefkada se za dve godine ipak promenila.
Putevi su bolje označeni, cene značajnije, kao i gustina saobraćaja na drumovima i gužva u Statisovom lokalu koji i dalje pravi najbolje girose na Ostrvu, a možda i šire.

Tek na kraju smo otkrili, da su te gužve bile tek početak – jer smo poslednjih dana jula gledali već ozbiljne gužve u blizini najpoznatijih plaža (Porto Katsiki – Katizma - Milos), a  sve to nas je navigiralo ka otkrivanju nepoznatijih mesta – obala na kojima tišinu remete isključivo talasi i zrikavci i na kojima nećemo sresti više od 5 ljudi po kvadratnom kilometru.
Na skrovitijim mestima je još uvek uobičajeno pronalaziti kampere ušančene u šatorima na plažama koji tu borave danima, odlazeći do civilizacije po vodu i pivo. Štaviše, nekada šatori ostaju napušteni na plažama danima, nedirnuti, dok se vlasnici nakon lutanja po ostrvu ne vrate u njih.
Nudizam je na takvim mestima i dalje prirodna pojava, poput talasa u poslepodnevnim satima i očuvanog duha vozačke solidarnosti na najužim prolazima i serpentinama.

(Uzgred - iako mi je potpuno jasan koren reči „nudizam“; za potrebe našeg jezika bi verovatno bilo zabavnije da se kreira drugačiji odnos kovanica: nudizam (ne-vidi-se-ud, dakle za one u kupaćim gaćama) i udizam (ud-se-vidi, za one druge). Razmisliti kako ova podela funkcioniše za ženski rod ;)

Gialou Skala je skrivena lepota ispod Tsokuladesa, par kilometara od Lefkasa zapadnom stranom. Put do nje je - neobeležen. Nejasna oznaka na mapi nije bila od pomoći, sve dok nismo videli jedno vozilo kako nestaje sa glavnog puta u maslinjaku. Pristojan putić vijuga sve do vode, a nakon toga otkriva ne samo centralni deo plaže, već i niz uvalica do kojih se dolazi relativno lako preko stene ili kroz vodu, a koje se po otvaranju suncobrana proglašavaju osvojenom teritorijom na kojoj vas niko ne uznemirava i na kojoj možete raditi šta vam volja, skriveni stenama.
Usporavanje je – potpuno i prijatno.
Dovoljno smo daleko od Srbije, ostalih gostiju, glasova, svega.


Avali Beach je prošlog puta ostao neotkriven iz nepoznatih razloga. Nedaleko od i dalje veoma prijatne Kalamitzi plaže (isti spust niz brdo, odvajanje desno pre poslednje krivine ka Kalamitziju), Avali nema zrna hlada ali drum vodi gotovo do vode koja se u poslepodnevnim satima pretvara u oveće talase po kojima je uživanje skakati, koliko god to detinjasto bilo.
.
Sada prvi put posećena plaža Ammogostra na samom severu ostrva zapravo predstavlja jedini logičan prelaz od bednih plaža Istočne strane i raskoši Zapadne. Ipak, prijatnu vodu i sitan šljunak kvari blizina nečega što liči na davno napušteno radničko odmaralište, mešavina betona, stakla i gvožđa, sada zabavno išaranog grafitima. Obližnji Ag. Ioannis i dalje je wind-surferski raj, u pravom značenju te reči.

Do Milosa je i dalje moguće doći na svega dva načina: pešice preko brda (uzbrdo-nizbrdo – 20 minuta) ili čamcem koji vozi iz obližnjeg Ag. Nikitasa, ali svega do šest popodne, što onemogućava uživanje u zalasku sunca posmatranog sa zapadne strane, dok su Porto Katsiki i Katisma verovatno prve žrtve rastuće popularnosti Lefkade: gužve postaju nalik onima sa bilo kog drugog prenapučenog ostrva. 

Krstarenje okolnim ostrvčićima nas ponovo dovodi do Kefalonije >> i prijatnog Fiscarda, ali otkriva i punu lepotu Skorpiosa (i dalje u vlasništvu porodice Onazis), Madouria (ostrvčić u vlasništvu jednog pesnika, važnog) i prijatni mir Itake, neočekivan. U gradiću Kioni fotografišem staru kamenu kuću sa natpisom „For Sale“.
Za svaki slučaj.
Ko zna šta nas čeka kada se budemo vratili.
.
Odlazak sa Lefkade otkriva dugački niz vozila koja se slivaju najpre iz pravca Preveze, a zatim i Vonitze, kilometarski niz koji se lagano vuče ka obali mora. Počinje avgust, sezona povećanih cena i kolektivnih godišnjih odmora.

Ovim tempom Lefkada će za koju godinu postati gužovita poput bilo kog drugog grčkog ostrva. I zato je valja obići što pre, svakako u mesecu julu i pre no što i veličanstveni Egremni dobije žičaru ili tako neki olakšani pristup plaži umesto postojećih 300 stepenika ka i dalje najlepšem pesku na Ostrvu.

Mi krećemo ka Delfima, novih 450 km je pred nama.
GPS nam, barem do Atine, nije potreban.
Valjda.

Nastavak >>

Saturday, 16 July 2011

[washed out]

Sve neophodno je spakovano. U sredini obe torbe nalazi se najvažnije: očekivanja i želje
ušuškane sa svih strana papučama, majicama, baterijama, punjačima, 
kapama, knjigama koje dodatno osiguravaju očekivanja i želje
od truckanja, da se ne slome ili oštete tokom puta; 
iako je jasno – vozićemo lagano: "vreme"
na kratko, konačno, postaje 
nevažno. Konačno.
Fina tišina.
. . . .
. .
.




Thursday, 14 July 2011

Tanjugeddon: vanzemaljci napadaju!

Mogući početak:

„Nekada renomirani proizvođač elektronske opreme, industrijski gigant Istočne Evrope „EI Niš“ planira veliki povratak na tržište lansiranjem novog modela računara, čija će ključna specifičnost biti najkompaktnija tastatura ikada proizvedena, a koja će u svom osnovnom modelu sadržati svega tri tastera: Ctrl, C i V. Kompleksniji model, namenjen početnicima imaće i veliki, masivni taster ENTER, namenjen onima koji ne umeju da mišem kliknu adekvatnu ikonicu na kojoj piše tekst „objavi“.
Ovaj i ovakav model svakako će pomoći oporavku nekadašnje dike i ponosa naše države, s obzirom na to da je namenjen isključivo novinarima – istraživačima, a njih, po svemu sudeći u Srbiji ima zaista mnogo!
Ukoliko model zaista zabeleži uspeh, planira se i model za rusko tržište, čiji su novinari već u strahu od cenzure uglavnom počupali sve tastere izuzev navedenih tri, te i za druge države sveta u kojima nema potrebe za korišćenjem tastera koji bi kako novinarima, tako čitaocima i samoj državi mogli doneti isključivo – neprijatnosti.“

. . .

Posredstvom Tanjuga (slogan kojim se preporučuju: „Tanjug. Tačno.“), danas je objavljena vest o sasvim izvesnom napadu vanzemaljaca sa planete Zeba, čiji su brodovi već stigli do Jupitera, do novembra će biti kraj Marsa „a do jeseni“ stižu i do Zemlje. Njihovi brodovi su obima 320 kilometara – a sve to je objavila „malo poznata grupa naučnika koja radi za SETI“.
. 
Bruka se, naravno, širila brzinom brodova Zebanaca (ili bi se reklo Zebljana? ;) – portal po portal je kopirao vest ne proveravajući ni da li je SETI možda ipak nešto više nego malo poznat; piše li išta na zvaničnom sajtu iste organizacije; kakvi li su to brodovi koji su „u novembru kraj Marsa, a na jesen na Zemlji“; zašto još uvek niko nije zvao barem Brusa Vilisa u pomoć i tako dalje. Vest je, prosto, postavljena, bez provere: RTS, B92, Blic, Novosti, 24 sata, Press – navodim one za koje postoje dokazi. Neki, štaviše, i nekoliko sati nakon "provale" da je ta vest zapravo kopija kopije sa nekog sajta kvaliteta „Tajne trećeg oka slepog kiklopa“ i dalje ponosno drže ove naslove, podižući, valjda, time čitanost, kao i ionako previsok stepen gluposti.
(Možda bi pravi naslov ovog teksta bio „Bliski susreti treće kopije? A kladim se u kuglager sa broda Zebanaca da će ova ista priča sutra biti objavljena u barem 2 dnevna lista. U piće se kladim da će barem jedan objaviti i neku muljavu fotku nečega što leti ka nama, dok će „javni servis“ promeniti šemu i početi sa filmovima u kojima gos'n Vilis spasava planetu.)

I kako su novinari oboleli od sunčanice uglavnom zaposleni u privatnim medijima, te se ne mogu žaliti na njih jer ih ne plaćamo svi mi, tako se ponovo otvara pitanje koji i kakvi su to ljudi, zaposleni u javnim preduzećima ili servisima (Tanjug, RTS) grickaju naše novce, ne radeći ništa, ušuškani u kosmički bolikurcizam (da ponovo iskoristim tu divnu srpsku reč), da ne kažem vanzemaljski amateriza.

Mučnina nastane kada se zamislim: kako da verujem ostalim vestima, onima koje ne mogu da proverim? Zašto da dajem novac za iste, u formi odštampanog papira?
.
Ako se na našem nebu ikada, kao u „Kraju detinjstva“ Artura Klarka, zaista pojavi nekoliko velikih brodova sa ciljem da izvrši selekciju i utiče na budućnost ljudskog roda, nadam se da će biti pravični.
U međuvremenu, „National Geohraphic“ ostaje jedini štampani papir koji kupujem u Srbiji. Ova odluka učiniće da preživi neko drvo više, a ostali neka propadnu: nije šteta.

Vesti:
B92 (naknadno editovana vest, ali pogledajte komentare ;)
RTS (možda je bolje ne čitati komentare, vest je takodje naknadno editovana)
Tanjug (nema komentara)
Press (komentari govore da bi bilo zgodno da vanzemLjaci požure)

I tako dalje.
U nekoj narednoj vesti, verovatno će pod šifrom "Ekskluzivno" objaviti kako Leteće Špageti Čudovište sosom preliva Mesec, ne bi li ga i'zela.




Sunday, 10 July 2011

Fjaka

Nedelja prepodne.
Miris benzina na suncu i vruć vetar podsećaju da je vreme da se uskoro krene.

Ovakav dan zahteva veoma,
veoma,
veoma,
laganu muziku.

Biram pesme za ovo leto, a koje do sada nisu putovale sa nama. Uskoro ćemo ih slušati, njuškajući so na koži.

Po definiciji, fjaka je „opšta obamrlost duše i tela, uz potenciranje volje za ništa“.
Play.
UPDATE: Servis Grooveshark koji je omogućavao preslušavanje muzike zatvoren je 01. maja 2015. 




Wednesday, 6 July 2011

"Težina lanaca" ili o lakoći prećutkivanja



Obećavam sebi da u narednih 5 godina neću gledati „dokumentarne“ filmove o raspadu moje domovine. Obećavam sebi da u narednih 5 godina neću gledati „dokumentarne“ filmove o raspadu moje domovine. Obećavam sebi da u narednih 5 godina neću gledati „dokumentarne“ filmove o raspadu moje domovine. Obećavam sebi da u narednih 5 godina neću gledati „dokumentarne“ filmove o raspadu moje domovine. Obećavam sebi da u narednih 5 godina neću gledati „dokumentarne“ filmove o raspadu moje domovine. Obećavam sebi da u narednih pet godina neću gledati „dokumentarne“ filmove o raspadju moje domovine. Obećavam sebi da u narednih 5 godina neću gledati „dokumentarne“ filmove o raspadu moje domovine. Obećavam sebi da u narednih 5 godina neću gledati „dokuemntarne“ filmove o raspadu moje domovine. Obećavam sebi da u narednih 5 godina neću gledati „dokumentarne“ filmove o raspadu moje domovine. Obećavam sebi da u narednih 5 godina neću gledati „dokumentarne“ filmove o raspadu moje domovine.

Nisam koristio copy/paste.

Deset puta ponovljeno je valjda dovoljno da si utuvim to u glavu.

Verovatno je dovoljno da svega jednom napišem i zašto.

Prvi razlog je jednostavan: sve te sekvence, izjave, kadrovi i formulacije i dalje izazivaju bol u predelu stomaka. A ne prikazuju ništa što već nisam video, nisam osetio ili predosetio ili znao.


Drugi je kompikovaniji i tiče se olakog prećutkivanja nekih važnih stvari.

Zato se nadam se da će period od 5 godina biti dovoljan da se u nekom narednom dokumentarcu neki krucijalni dokumenti ne prećute, neka fakta ponove i - stave u pravi kontekst te iskoriste za razumevanje svekolike svinjarije, ako se ista uopšte može spoznati razumom, ikada.

Po formi - „Težina lanaca“ je verovatno najbolji od svih (loših) filmova posvećenih raspadu moje domovine a koje sam video do sada. 

No, to je priča o formi, a kako se forma stvara, to se uči u školi.

Po sadržaju, izuzev sekvenci posvećenih Josipu Kiru i Srđanu Aleksiću, koje su možda i najbolje urađeno u okviru žanra posvećenog ovoj temi, od kako se snimaju dokumentarci posvećeni Balkanu s kraja XX veka - sve ostalo je diskutabilno. I zapravo ta, ljudska priča je snažnija karika lanca od one ekonomske - kojoj film pokušava trapavo da se posveti - i u kojoj propada, postajući u nekim trenucima čak i tragikomičan (primer: uspeh automobila Yugo u Americi jedan je od razloga zašto je Zapad želeo da uništi našu ekonomiju!!!)

Da se prećutkuje i laže, to se u školi ne uči.

Ukoliko vas zanima – požurite: film je trenutno dostupan na YouTube-u, ali sklon sklanjanju.


Više informacija o filmu:
http://www.weightofchains.com/index.html

Još jedan pogled na ovaj film:
http://zijadburgic.com/2011/07/27/tezina-zlocina/

*** 

(Dodatak pre premijere u beogradskim bioskopima (decembar 2011) 


Kako će ovih dana "Težina lanaca" konačno biti i na zvaničnom repertoaru - ne mogu a da na ovaj tekst ne dodam i niz pitanja/dilema/komentara koje sam zapisivao za vreme prvog i jedinog gledanja. 

Ovo činim zato što je previše toga ostalo - prećutano.

Ostaviću po strani to što se među sagovornicima pojavljuju i Srđa Trifković, Slobodan Samardžić; Zvonimir Trajković i Slobodan Antonić. Ostavljam sve njih po strani - zato što su politička neslaganja jedno, a prećutkivanje „detalja“ u filmu koji pretenduje biti dokumentarcem – nešto drugo.

Evo nekih:

  • Dokument koji se koristi u filmu kao dokaz da je zapad tražio razbijanje Jugoslavije zlonamerno se "tumači", tačnije - laže se o njegovom sadržaju (ili je sagovornik u filmu podmetnuo drugi dokument?): sa dokumenta se može pročitati: "Pomoć će biti uskraćena (...) ukoliko u narednih 6 meseci svih 6 republika ne održe slobodne visepartijske izbore" - a ne "da moraju da se otcepe", ako žele pomoć - kako tvrdi osoba u filmu.
  • Prećutana je činjenica da je prvobitna ponuda za opstanak SFRJ bila konferederacija, koju je ova strana, naša, odbila.
  • U objašnjenju ekonomskog kolapsa SFRJ - ni reči o Miloševićevom upadu u centralnu banku  
  • Srebrenica: zli Izetbegović je ostavio narod na cedilu – što je našim snagama dalo pravo da ubijaju te - izdane - pobiju? Ovo je blesavo poput filma "Izdani grad". 
  • Korišćenje „uspeha YUGA“ kao dokaza da je naša ekonomija bila moćna i zato je uništena od strane Zapada?
  • Bombardovanje: 
    • Prećutani razlozi bombardovanja ambasade Kine (a NR Kina je nedavno objavila šta se krilo u ambasadi) 
    • Informacija o "nemanju hleba i vode" za vreme bombardovanja Srbije 1999? 
    • Prećutan oktobar 1998 - plan ulaska 2000 posmatrača, što je odbijeno, da bi 5 meseci kasnije u Rambujeu bili dovedeni pred svršen čin. Preskakanje srpske taktike u Rambujeu? ("Pustite i nas u NATO!" (Milan Milutinović, po navodima BBC) 
  • Kosovo: 
    • Ignorisanje činjenice da su Srbi manjina na Kosovu od 1690. 
    • Prebacivanje odgovornosti - ko je branio Srbima da se vrate na Kosovo posle II svetskog rata? Nisu Albanci... 
    • Prećutan odnos srpske strane prema albancima s kraja osamdesetih 
    • Rezolucija 1244, neistina - nije u planu bila secesija Kosova u roku od tri godine, vec mogućnost referenduma o otcepljenju. 
I tako dalje.

Zašto ovo smatram važnim?

Iskoristiću fudbalsku analogiju: kada gledate snimak utakmice, reditelj priloga pre snimka gola postignutog iz penala uvek emituje i kadrove koji prikazuju zašto je sudija svirao penal. Boris Malagurski to ne čini. On najčešće prelazi na šut sa 11 metara ka golu, prećutkujući razloge.

Zato je "Težina lanaca" loš pseudo-dokumentarni film koji će, sasvim sigurno - a zbog "zapaljivog" tona i načina na koji slaže priču - napraviti štetu i izazvati još jedno krivo srastanje - kakvo neće moći da ispravi ni deset drugih filmova.

Ali on to zato i radi.

Sunday, 3 July 2011

"Rango"

(Najava filma)
“Animirani film "Rango" je priča o putešestviju napuštenog kameleona, koja nas vodi od samoće, sve do nepreglednog prostranstva pustinje Mohave. U ovom čarobnom filmu glas Rangu je dao popularni Džoni Dep!”

Ova i ovakva najava je, potvrđuje Google, zahvaljujući copy/paste pristupu novinarskom poslu postavljena na tačno 248 internet stranica na našem jeziku. 
Normalno je što me nije inspirisala da film odmah pogledam.
Srećom, postoje i drugi izvori informacija.

(A u filmu...)
Desetine referenci na Hantera S. Tompsona; „Strah i paranoju u Las Vegasu”; Klinta Istvuda, Serđa Leonea, „Ratove zvezda”; pilule esida; „Kinesku četvrt”, „Apokalipsu danas” (briljantna sekvenca sa Vagnerom kojeg krtice sviraju leteći na slepim miševima - na bendžu!); „Gospodara Prstenova”, "Pirate sa Kariba”... – sve to dodato u arhetipsku priču u kojoj se uživa i bez zaustavljanja nad citatima i referencama - priču o „slučajnom heroju” kojeg je sinhronizovao Dep, što reference na „Paranoju” i „Pirate” čini još zabavnijim.

Animirani film, dakle -
ali za odrasle.
Postoje informacije da su deca plakala i bežala iz bioskopskih sala. Ali, nisu krivi roditelji, već oni koji su o filmu pisali tekstove poput ovog sa početka ovog teksta.

(Rango: “Is this Heaven?”
Spirit of the West: If it were, we'd be eating strawberry Pop-Tarts with Kim Novak.”)



Friday, 1 July 2011

darkwood dub: "Vidimo se"

Pokušaću meta-forom:

Kao jagode početkom juna, u sumrak proleća: još uvek sočne, krupne, zrele, poneka je počela da tamni; uskoro će nestati sa tezgi i iz prodavnica i ta činjenica im dodatno menja ukus; i dalje ih možete mešati sa šećerom, mlekom, šlagom, čimegod – ali, i dalje će jagode biti ono što čini suštinu te porcije.

Novi album Darkwood Dub je drugačiji od svega što su radili do sada.
Ali je, ipak, i dalje DD.
Od danas je dostupan za preuzimanje sa ExitMusic stranice.

„Ima dana
kad je nada
dovoljna.“ 

Sasvim izvesno - 
sazrevanje.