Sunday, 27 February 2011

Blago je svuda (#21, Night Moves)

Ova noć nije ledena poput prethodnih.
Zemlja je manje tvrda, blago se lakše otkriva.
I zvezde se ponovo vide.

The Young Galaxy imaju novi album, na čijoj spoljnoj ivici je i „Cover Your Tracks“ – fenomenalna stvar koji još uvek nije dobila zvanični video, ali je inspirisala neznane junake da je vizuelizuju.


James Blake je postao zvezda. Njegov debi album je BBC-u bio sasvim dovoljan razlog da ga učini jednim od titulara The Sound of 2011, a album krije do sada retko viđenu mešavinu hladne romantike i dubstep-a.


O Korallreven ne znam ništa. 
Ali, u ovom trenutku, nije mi ni važno da saznam. Dovoljno je slušati i gledati.


Sve navedeno pokrenulo je stvaranje i nove play-liste, nazvane „Night Air“, 
koja vas čeka sa desne strane.

->

Gotovo dva sata noćne plovidbe.
Bacite kompas preko palube.

Friday, 25 February 2011

Dođu, tako, vremena kada pamet zašuti, neznalica prepiše a ni Andrićeva zadužbina se ne obogati.

Postoji ta sjajna, stara igra koju smo svojevremeno koristili u jednoj od novinarskih škola Dače Kocjana:
Petoro ljudi iz grupe bude zamoljeno da napuste prostoriju. Preostalim slušaocima se ispriča kratka – ne preterano komplikovana priča, namerno obogaćena detaljima. Ljudi pri prepričavanju priča vole da dodaju detalje – znajući da nisu autori priče a želeći da je učine što je moguće autentičnijom.

Primer priče: „Za drvenim, masivnim stolom u dnevnoj sobi sedi muškarac od oko 40 godina, zagledan u prazan papir uvučen u staru Olympia mašinu za kucanje. Na stolu je i jedna boca likera, kraj nje dopola puna čaša, poslužavnik sa kolačima i kafa. Na zidovima sobe su posteri Ekatarine Velike, plakat za film „Sabirni centar“, portret Lava Tolstoja i reprodukcija jedne Miroove slike. Na podu sobu, ispod otvorenog prozora leži veliki bernandinac, spava. Muškarac pali cigaretu. Sa radija se čuje Betovenova „Peta simfonija“. 


Uvodimo u prostoriju prvog od članova izdvojene grupe. Jedan od onih koji su priču upravo čuli će je prepričati. Zatim će taj koji je upravo čuo priču od „prenosioca“ istu preneti – sledećem iz grupe izdvojenih. U petoj verziji priče muškarac postaje je starac koji upravo završava oproštajno pismo na mašini za kucanje, liker postaje rakija iz sela njegovog dede koji je radio sabirnom centru za izbeglice, kolači su nestali iz kadra, kao i kafa, na zidovima su Električni Orgazam, Dostojevski i još neka slika nekog pušača, a pas po imenu Lav veselo skakuće oko stola čekajući vreme šetnje, sve u ritmu „Radecke simfonije“.

Tako se to odvija. U nekoliko poteza - i to od strane dobronamernih prenosioca sadržaja.

Elem, pre nekoliko dana se na Facebook stranicama mnogih ljudi pojavio i ovaj status:
“Ivo Andrić ima 14.000 fanova na FB-u. Ekrem Jevrić 42.000, Kristijan Golubović 68.000, Jelena Karleuša 182.000... Ovaj nobelovac je jednom prilikom napisao: "Dodju tako, vremena, kada pamet zašuti, budala progovori, a fukara se obogati. (ovo dođe kao neka vrsta pobune...širi dalje :)))” 

I koliko god da je širenje te poruke-ideje ispravno, i ona u sebi krije jednu pogrešnu interpretaciju.
Ivo Andrić nije autor ove rečenice.
Projekat na kojem radimo doveo nas je nedavno sve do Andrićeve zadužbine, a kojoj smo poslali upit u vezi sa istom tom rečenicom, bila nam je potrebna kao citat. Nakon nekoliko dana dobili smo odgovor: 

“Nama je već izvesno vreme poznato da se cela rečenica, u nekoliko varijanata pojavljuje u tekstovima na Internetu pod Andrićevim imenom, ali bez bibliografskog podatka. Mi takvu rečenicu, i pored temeljnih pretraživanja tekstova Andrićevih dela, do sada nismo našli. U korpusu Andrićevih dela, pronašli smo, međutim, nekoliko sličnih formulacija: (... među kojima je – prim. N.) “Zli zavladaju a dobri im se pokore, nevaljali i maloumni progovore a čestiti i mudri umuknu, pravoverni izgube nadu i pravac u životu.” 

Ukoliko zaronite u Andrićevu zaostavštinu, postoji jedna rečenica koja je nalik toj citiranoj i nalazi se u "Travničkoj hronici": "S vremena na vreme dešava se ljudskom društvu da se mržnja i gnev izliju iz svog korita, da poruše sve, zasene razum i ućutkaju sve bolje nagone u čoveku."


Sve to je normalno: rečenice se tokom godina upotrebe menjaju u skladu sa aktuelnim slengom: izližu, zagorče, zaslade, prilagode kontekstu ili političkoj (zlo)upotrebi.  Problem je što i tako izmenjene ostanu pripisane autoru o kojem sudimo na osnovu rečenice/stava koji on, zapravo, nije izrekao, barem ne tim rečima. No - mi i dalje citiramo te reči, zavedeni, oduševljeni ili zgroženi i značenjem i izborom – reči, čiji raspored i zamene polako priči daju - drugi ton.

Slično preinačenje dešava se i sa nekim nedavnim, a važnim izjavama. Pavlovo “Budimo ljudi, iako smo Srbi” lagano (p)ostaje “Budimo ljudi” (pod tim imenom je objavljena i knjiga njegovih beseda), što jednoj od ključnih rečenica novije srpske istorije daje - drugačiji smisao.
Slog po slog, promena po promena – zaboravi se i sam autor, odnosno originalni izvor - misao „pređe“ u vlasništvo druge osobe. Josipu Brozu i SKJ pripisujemo „Tuđe nećemo, svoje ne damo“, iako je autor te rečenice Vladko Maček (napisao je u vreme boravka u zatvoru 1933. godine). “Nije važno pobediti, važno je učestvovati" decenijama se pogrešno pripisuje Pjeru De Kubertenu, „osnivaču modernih olimpijskih igara“, iako je ova rečenica deo govora anglikanskog sveštenika Etelberta Talbota. U jednoj verziji, ta rečenica je upućena nekakvom puku Britanske vojske koji se spremao za odbranu jedne od kolonija, u drugoj - da je izgovorena pred Olimpijcima koji su kretali na OI 1908. Kada rečenicu posmatrate u kontekstu rata i osvajanja – ona svakako dobija drugi smisao i izaziva nelagodu: jer kako se uopšte jedan ratni govor našao među najvažnijim krilaticama jedne manifestacije mira? 

Korak dalje - počinju ozbiljni falsifikati - poput „oproštajnog pisma“ Gabrijela Garsije Markesa – teksta koji već godinama kruži Mrežom, izaziva uzdahe i dalje slanje a koji sa Markesom veze nema. Čuveni govor koji je poslužio i za pesmu „Everybody's free to wear Sunscreen“ pripisuje se pogrešno Kurtu Vonegatu, a kada se prebacimo na naše tlo valja se setiti „Kremanskog proročanstva“ - koje je ko zna koliko puta dopisivano i menjano u skladu sa trenutkom, a poslednji put pred izbore 2000. godine.


Zašto je sve ovo važno?
Preinačenja ove vrste odvode nas sve dalje od obale i istine: vazali postaju narodni junaci; hrabri ljudi dobijaju etiketu izdajnika; lošim muzičarima pripisuje se autorstvo najznačajnijih albuma epohe; hoax mailovi na temu kontraobaveštajnih delatnosti muzičara u SFRJ prihvataju se kao istina; Forest Gamp se rukovao se sa Niksonom a upoznao je i Džona Lenona!
Postoji i fotografija!

Sve ovo dovodi do jednostavnog zaključka: sve što znamo a što nije rezultat našeg ličnog iskustva odnosno svedočenja - moramo dovesti u pitanje – pre no što ga iskoristimo za donošenje zaključka ili kao dokaz da smo u pravu.

Priča ima i zabavnu stranu: šta ćemo misliti da znamo o najvećem bendu XX veka a za 1000 godina? Dobar je primer kako se stvari lako mogu pomešati i kako dobijaju drugačiji smisao, ako ne pamtimo i ne zapisujemo na vreme. 


Da citiram sinovca jednog mog prijatelja: "Što te ne ubije čini te jačim - lepo kaže 50 cent!"

 

Tuesday, 22 February 2011

Zimske čarolije Kalvina i Hobsa

Tokom ovakvih hladnih, bljuzgavih, lapavih, žitkih, klizavih dana dobro je setiti se barem delića zimskih čarolija Kalvina i njegovog krpenog i samo Kalvinu "vidljivog" prijatelja Hobsa.

I vremena kada nismo znali šta je "konvencionalno ponašanje".








"Ovo je čaroban svet" jedan je od 7 naslova izdanja Kalvina i Hobsa koje je u Srbiji objavio Systemcomics, sve krase odlični prevodi. Ukoliko pronađete neki preostali primerak u knjižarama Beograda, ne oklevajte.

"Childhood is short and maturity is forever."


Saturday, 19 February 2011

“Dođi da slušamo ploče! (biće nas petoro: Bright Eyes, ti i ja!)“

idigs.blogspot.com
Svojevremeno (ne tako davno, početkom devedesetih godina XX veka :) je na talasima radija B92 postojala emisija čiji naziv ovde namerno parafraziram. „Dođi da slušamo ploče – biće nas šestoro: Bitlsi, ti i ja“, emitovala se nedeljom uveče (ako se dobro sećam), a njen naziv je brzo postao deo slenga, odnosno delić mnogih (ne)uspešno započetih konverzacija sa (ne)poznatim devojkama.

Svega ovoga se ne bih setio da Bright Eyes najnoviji (i poslednji) album ne predstavljaju na YouTube kanalu na do sada neviđen, a tako „retro“ način: kompletan album možete preslušati na YT, u okviru klipa koji traje pedesetak minuta i koji je, zapravo, „snimljeno slušanje ploče“.

(Da bi sve bilo u duhu vremena: album mi je prethodno FB porukom preporučio Matt-ori Strale, sa kojim se poznajem iz vremena kada su radijski studiji imali i gramofone i kada su se diskovi razmenjivali, a koji sada hrabro plovi Mrežom kao kapetan BIR - internet radija)

Dakle:
ozvučenje, soba, grickalice, fotelje,
čak je i projektor sa kojeg se mogu pratiti tekstovi tu, ljudi ulaze i izlaze,
muzika teče, gotovo kao nekad.

Poslednje, a nikako najmanje važno: „The People's Key“ je sasvim dobar album.
"Može neko da mi presnimi ovo?"



Monday, 14 February 2011

“Božja stolica je prazna”


(Džordž Širing: 13. avgust 1919 –  14. februar 2011.)

“Narod je dobacivao “Vozi!”; Din se preznojavao, okovratnik mu je već bio načisto vlažan.

“Evo ga! To je to! Stari Bog! Stari Bog! Širing! Da! Da! Da!”

A Širing je bio svestan ludaka iza svojih leđa, mogao je da čuje Dinovo dahtanje i brektanje, moga je da oseti iako nije bio u stanju da ga vidi.

“Tako je!”, derao se Din.
“Da!” Širing se smeškao.

Potom se digao od klavira, sav okupan znojem; bili su to njegovi zvezdani časovi godine 1949. – pre nego što je postao hladan i komercijalan.

Kada je otišao, Din je pokazao na praznu klavirsku stolicu.
„Božja stolica je prazna“, rekao je.

Na klaviru se nalazila truba; njen zlatni odsjaj čudno se odražvao na pustinjskom karavanu, naslikanom na zidu iza bubnjara. 
Bog je otišao; carovala je tišina njegovog odsustva.

Napolju je kišilo."

Džek Keruak, „Na putu“ (*)

Zbog ovog furioznog, znojavog pasaža sam prvi put potražio Širingove snimke, i to one najstarije, iz vremena kada su oni slušali, na putu od Istočne do Zapadne obale, i natrag.
 
Sada, konačno, opet može da svira njima.




* - prevod: Vojislav Despotov, izdanje Književne zajednice Novi Sad, 1988.


Sunday, 13 February 2011

[things-we-forget...]

Gotovo svakog dana se na tom blogu pojavi nova genijalnost –> obično su to skice u tri poteza i pet reči – ali iza njih stoje, desetine čemera, stotine proba, hiljade pokušaja da se stvari učine boljim i smislenijim; ko zna čega još tu ima, autor živi u Singapuru, po njegovoj e-mail adresi bi se moglo naslutiti da je stalno zaposlen u oglasnoj industriji, po idejama bi se moglo zaključiti da ga verovatno muče iste muke kao i nas, možda su njegove (muke) malo niže i kosooke, no suština je, naravno, ista.

Sutra je ponedeljak.
I tamo i ovde.
Podstrek je neophodan.
I nama i autoru. 













































Kada god ste u prilici, kada god je potreban osmeh ili malo ohrabrenja: http://thingsweforget.blogspot.com

Tuesday, 8 February 2011

"All we ever wanted was everything" [39 pesama, #13]

Dva akorda. 
Jednostavna, osnovna.
I još jedan u refrenu.
Deset redova teksta.
Jedva četiri minuta trajanja.
Stotine preslušavanja.

Sa četrnaest godina, pri prvom slušanju – osećaš da se iza teksta krije pank filozifija, koja se iz tebi tada nepoznatog razloga našla u akustičnom okruženju.

Sa sedamnaest veruješ da je ova pesma zapravo čist romantizam, u primerenom akustičnom aranžmanu.

Sa trideset i nešto znaš da je ova oda sjajna i strašna zato što je – jednostavna:
gitara,
bas,
vokal, 
poneki udarac četkice preko doboša.

Ne sećam se gde sam je prvi put čuo.
Sećam se da sam imao 14 godina kada su ta dva akorda prvi put krenula u krug sa zvučnika Sanyo kasetofona i da, zbog navedenog broja godina - nisam mogao da naslutim da će prolaskom vremena reči pesme sve više dobijati na značenju i sve više značenja: da će se njena prvobitno odbojna jednostavnost (kada si tinejdžer i otkrivaš Bauhaus – u fazi si traganja za komplikovanim stvarima) – tokom godina pokazati veoma važnom –> jednostavnost je ta koja te i danas obara na leđa, pravo u blato; na početku nisi znao da će svako novo preslušavanje zapravo biti sve komplikovanije, sada naslućuješ da će sve češći biti trenuci kada bi bilo najbolje ne slušati ovaj snimak.

Verovatno je već sada neprihvatljivo i nezrelo preslušavati pesmu o rasparčavanju tinejdžerskih snova, imaš već 37 –> šta je svrha ponovog preslušavanja pesme koja ti je zapravo od prvog trenutka govorila da nisi ti taj, jedini koji će uspeti da uradi sve što je sanjario, ali to tada nisi razumeo, a sada to znaš. Kao što znaš i da nikada nećeš prestati da je slušaš. Da bi se podsetio, ka kojem kraju duge si jurio.

(i kakav je to prelaz u svega dva reda:
"The Sound of the Drum is calling,
The Sound of the Drum has called", 
toliko vremena u udahu vazduha, između dva stiha.)

Možda je sada, nakon svih godina, jedina svrha pesme da se prisetiš šta si želeo, šta si uspeo da ostvariš, od čega bi već mogao lagano da odustaneš,
a za šta još uvek,
zapravo,
imaš vremena,
ako nastaviš da želiš i tražiš,
ako potrčiš,
sada.

Možda i stigneš tu pticu, koja ti je bežala preko Hvarskog Trga,
pre trideset godina.
Sada si veći i brži.



(snimljeno na Hvaru 1980. Usporavano na računaru 2011. 
Kroz kadar jurim - ja. Snimio: tata Brana. Na 3"16' kroz kadar prolazi i mama Nada. Napomena: prva verzija video klipa je "zabranjena" 2011, te sam postavio novu 2012.)
.
[Ideja serijala “39 pesama”: do 39. rođendana nabrojati i objasniti samom sebi – koje pesme su obeležile prvih 39 godina života. Dosadašnji tekstovi dostupni su > ovde]
.

Monday, 7 February 2011

“Pobunite se!”

Šta pokreće časnu starinu (93 godine) da se iz udobne anonimnosti penzijskog života oglasi ovakvim tekstom, ne dužim od 15 strana, ovakvog naslova – i to nakon što je za naciju učinio više no što su hiljade ili milione mogli da maštaju (rođeni Nemac -> De Golov saborac -> jedan od heroja francuskog pokreta otpora -> logoraš -> jedan od koautora “Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima”...)

Odakle snaga i žestina, u tim godinama?

Drugo pitanje je teže: šta je sa društvom (Francuska) koje tako snažno pokreće pamflet Stefana Hesela (Stephane Hessel) koji počinje rečima:
"Sa 93 godine u izvesnom smislu sam na kraju puta. Kraj nije daleko. Koja je to sreća biti u mogućnosti još jednom se podsetiti onoga što je bila osnova mog političkog angažmana: godina Pokreta otpora i programa Saveta Narodnog Otpora, izrađenog pre šesdeset šest godina!“, dakle - zašto se ovaj i ovakav tekst kupuje u gotovo milion primeraka? (Do sada je prodato oko 600.000 primeraka, nedavno je doštampano još 350.000.)  

I da li će se sve završiti na čitanju ili će tih milion čitalaca nešto i učiniti nakon čitanja? 

Istovremeno, broj prevoda na razne jezike raste. Zahvaljujući Mirku Krtolici – odnedavno je dostupan i prevod na srpski jezik.

(iz odlomka: “Srdžba je povod za otpor”)
„Želim vam svima, svakome od vas, da imate sopstveni razlog da se pobunite. To je dragoceno. Kad nešto u vama izaziva srdžbu, kao što je to u meni izazvao nacizam, to od vas stvara borca, snažnog i opredeljenog. Time se pristupa istorijskom toku i ta snažna matica istorije treba da se održi zahvaljujući svakom od nas. I taj tok vodi prema više pravde, više slobode ali ne one nekontrolisane slobode koju ima lisica u kokošarniku.“    

Poslednje pitanje je lokalnog karaktera: zar je ova časna starina toliko opasna ili toliko nezanimljiva - da se u srpskim medijima može pronaći tek pokoja rečenica o tekstu? 

"Onima koji će graditi 21. vek, poručujemo s ljubavlju:
STVARATI ZNAČI ODUPIRATI SE.
ODUPIRATI SE ZNAČI STVARATI."
 


Kompletan prevod “Indignez-vous!” Stefana Hasela dostupan je – ovde.

Saturday, 5 February 2011

Blago je svuda [#20: povratnici!]

... i kako se konačno i sunce vratilo u punom sjaju, tako su neki dugo očekivani snimci konačno ugrejali ruke, dušu, stopala i nos, jer sunce još uvek nije doteralo temperaturu iznad nule, a okruženje nudi malo toga što bi ogrejalo dušu. 

Peter, Bjorn and John uskoro objavljuju novi album “Gimme Some” – 40 minuta punokrvnog prašenja među kojima je i “Breaker, Breaker”, za sada jedan od kandidata za najzabavniji tekst godine (“Before you break my heart/I’m gonna break your nose and sing about it...”)


Edie Brickell ima novi, sjajan album: ne krije uticaje osobe sa kojom živi (Paul Simon) i sa lakoćom plovi odlično produciranim i odsviranim materijalom – kojim konačno uspeva i sebi i drugima da odgovori na 20 godina staro pitanje “What I am?”.




Michael Stipe je napunio 50 godina i vraća se korenima.
R.E.M. snimaju novi album “Collapse into now!”, istovremeno dopuštajući publici da prati napredak kroz materijal objavljen na njihovom YT kanalu, koji otkriva da je period krize benda - valjda prošao, da se više nikada ne vrati.


Wednesday, 2 February 2011

Čitajući vesti o Bajfordu, jednom sajtu i kandidatu za Nobela...

 ... setim se ovoga:
 
„Moja zemlja nije velika zemlja.
To je jedna od najneuređenijih narodnih zajednica na svetu. 
Jedno od najpokvarenijih, najbezosećajnijih, naj idi-mi-dođi-mi mesta pod suncem. 
Jedna od najskupljnih zemalja u kojoj za svoj novac najmanje dobijate. 
Moja zemlja je 
prljava, 
cinična, 
grlata, 
naduta, 
nepoštena 
i prostačka zemlja.

(Zašto, ipak, u njoj živim?)

Odgovor je prost:
U svojoj beskonačnoj mudrosti, Bog je odlučio da me posadi baš ovde.

Ja, znači, nemam prava da tražim neki prijatniji kutak u svetu, koji je doveden u red tuđim radom i tuđom pameću.“

Činua Ačebe,
„Nigerija“

. . . 

Po istraživanju "Gallup International" na temu očekivanja u 2011, Nigerijci su među najvećim optimistima na svetu. Građani Srbije su na 4. mestu liste najvećih pesimista.

Napomena: priča je objavljena u zbirci "Najkraće priče na svetu", 1991.