Sunday, 30 January 2011

"Cinema Komunisto"

Kao što nikada ne valja preskakati reprize „Sutjeske“ i „Bitke na Neretvi“ (jer svako gledanje otkriva nove, neverovatne detalje o stvaranju vrhunske filmske forme za potrebe jedne ideologije), tako je i juče valjalo prisustvovati premijeri dokumentarca Mile Turajlić – „Cinema Komunisto“ – verovatno prvog domaćeg dokumentarnog filma koji je napunio salu Sava Centra.

Iako ram za sliku/priču predstavlja sjajna istorija, ružna sadašnjost i tužna budućnost Avala Filma -  pažnja je, naravno, usmerena na glavnu i najveću zvezdu za koju je ram i pravljen – a to je Josip Broz Tito, od ranije poznat kao obožavatelj „dobrog filma“, a sada poznatiji i kao direktan inspirator i, donekle, stvaralac nekih od njih.

Neverovatni iskazi preživelih aktera (Velimir Bata Živojnović, Veljko Despotović, Veljko Bulajić, Steva Petrović, Gile Đurić...), dirljivi iskazi Titovog ličnog kinoperatera Aleksandra Leke Konstatinovića, briljantno korišćeni arhivski snimci, očigledan dug i predan rad na sklapanju celine – daju filmu neophodnu težinu i sasvim lepu količinu ironično-parodičnog odnosa prema spektaklu u kojem smo živeli od 1945. do 1980. i koji se, sigurno, neće ponoviti u našem gradu za naših života.

„Cinema Komunisto“ podseća da su za velike i verodostojne spektakle potrebni veliki ljudi, velika količina para, velika količina ludosti i veliki ideolozi a mi, trenutno, manjkamo u barem 3 od 4 preduslova.

Zato i živimo u društvu u kojem je svakodnevica najomiljeniji žanr, a bioskopskih sala je sve manje.

Obavezno gledanje.
Više informacija i detalja > www.cinemakomunisto.com

Novo: 
iako se u februaru 2013. na YT pojavio kompletan film, koji sam nakratko linkovao i ovde - na molbu ekipe filma uklanjam link ka filmu. 

Ovo je trailer.




Tuesday, 25 January 2011

„Netphobia“?

Odnos dela srpske intelektualne elite prema tehnološkim promenama
ponekad podseti na odnos Kristine prema ton-filmu u „Maratoncima“.

Sećate se scene: na premijeri „savršenstva filmske umetnosti i filmske tehnike“ u Đenkinom bioskopu Kristina shvati da je njeno muziciranje od tog trenutka suvišno – te uz ciku i vrisku premijeru – upropaštava, dobijajući čak i Mirkovu podršku (setite se – on je progresivni predstavnik Topalovića - ključna rečenica: „A sad - malo ona!“). Ukoliko podsećanje nije dovoljno, Mreža mi omogućava da baš tih 50 sekundi pogledate odmah - ovde. 

Nije mi lako da jednog od književnih idola mladosti poredim sa tim i takvim likovima, ali - najnoviji tekst Davida Albaharija (dostupan zahvaljujući postojanju on-line izdanja „Politike“), naslovljen „Gore li kompjuteri“ pokazatelj je (ne)razumevanja promena koje se dešavaju – a na koje, zapravo – i sami utičemo.

(Ne)razumevanje ili – strah?
Oba?

Termin„sajberfobija“ (strah od računara) definisan je još 1985.
Strah od brojeva je, znamo -„numerofobija“, dok „fobija od Interneta“ još uvek nema, koliko znam, zvanično ime. Verovatno je vreme da se i ono definiše. 

Tri citata:

„(...) brojevi su na neki način zastrašujući. Recimo, podatak da se trideset šest milijardi fotografija godišnje postavi na Fejsbuku ili, pak, da se svakog dana na Jutjubu pogledaju dve milijarde raznih video-zapisa. To je neverovatna količina energije koja je upotrebljena za puku zabavu(...)“

“(...)Fejsbuk trenutno koristi šest stotina miliona ljudi (...) koji svoj društveni život zamenjuju virtuelnim(...)“ 

„(...)pokušavam da zamislim samoću koja okružuje jednog slikara, muzičara ili pisca. Koliko ljudi će videti slikarevu sliku, čuti muzičarevu kompoziciju ili pročitati piščevu knjigu?”(...) 

Ima tu i totalitarizma, nakrivo shvaćenog Orvela, spaljivanja knjiga i računara... uostalom – pratite link >>>

„Zamena za društveni život“?
„Puka zabava“?
„Samoća“?

Za koliko sjajnih filmova, knjiga, bendova, pesama, pisaca, fotografa, pesnika... ne bismo znali da nema Mreže? I koliko toga zaista vrednog je prepoznato kao sjajno, zahvaljujući činjenici da je dostupno 365 dana/24 sata/za 6 kontinenata, te da je svakome konačno omogućeno da se predstavi kao autor.

Koliko puta smo se okupljali u virtualnoj realnosti, ujedinjeni idejom i željom, a ne činjenicom da se znamo? (Što je jedna od lepota ove tehnologije koja može nekima delovati istovremeno zastrašujuće: zajedno - a ne znamo se. A kada se to desi "uživo" – onda to romatnično nazovu “pokret” ;)

Ovo nije priča poput one nedavne posvećene razlikama blogera i novinara. Albaharijeva reč ima veću težinu. I što ga više ne razumem, to me više žulja. (Konačno, prvu priču u životu objavio sam pre 20 godina u zbirci koju je upravo Albahari priredio.) 

Verovatno su slične (pod)svesne strahove delili i prepisivači knjiga u trenucima koje je Gutenberg posvetio zavrtanju poslednjih šrafova na spravi koja je sigurno bila shvaćena i kao „mašina koja će degradirati snagu i lepotu pisane reči“; sigurno su se tako osećali i pozorišni glumci u vreme snimanje prvih filmova – jer se čitav koncept glume morao menjati i prilagođavati novom mediju – i kako li su tek muzičari zagledali izloge pune prvih modela gramofona, a ne tako davno su mp3 fajlovi bili zabranjivani za emitovanje na radio-stanicama. No, sve se to, vremenom, zaboravi. I sve te promene prekrile su one koji su se promeni i shvatanju novonastale situacije opirali – a oni spremniji su stali na dasku za surf  i zajahali talas, uživajući u vožnji, gde god da ih struja nosi.

Zanimljivo - ti novi retko su manje kvalitetni od onih iz prethodne generacije, kao što ni smeće koje su nove tehnologije donosile nikada nije smrdelo više od onog iz prethodne. Odnos snaga uvek je bio, više-manje, isti.

Razlika je u sagledavanju i kretanju kroz materijal. Tragaš i otkrivaš, nema barijera prostora, vremena i jezika, to zvuči i pomalo opasno - nigde zaklona osim onog koji sam napraviš, ako ostaviš poneki trag to možda neko i otkrije, sam biraš puteve, veruješ sopstvenim čulima i stavovima, izbegavaš smeće, odbacuješ lažnjake, neprekidno ideš dalje a ne znaš gde ćeš stići i šta ćeš otkriti, jer mreža nema kraj.

Stvarno zvuči zastrašujuće, nema šta.


Negde pri polovini „Imena ruže“ Umberta Eka slepi Horhe obraća se Vilijemu od Baskervila rečenicom:
„... Tok ovoga svijeta primiče se kraju!“.
Godina je 1327.
A Vilijem pod mantijom krije prototip naočara i sekstant, znajući da ga takve tehnologije mogu preporučiti i za lomaču. Znajući da uz pomoć naočara vidi više, a uz pomoć sekstanta – preciznije.

Napomena:
Albaharijev tekst iz „Politike“, tačan citat Đenke iz „Maratonaca“ kao i citat iz „Imena ruže“; datum utvrđivanja „Sajberfobije“ kao vrste straha, ilustracija za tekst te provera tačnog datuma početka radnje Ekoove knjige dostupni su mi zahvaljujući sadržaju Mreže. Sve je bilo na klik ili dva udaljeno od mene. Traganje za informacijama trajalo je ukupno 2 minuta. Znao sam šta tražim. Analognim putem tražio bih te podatke... danima?

Sunday, 23 January 2011

Blago je svuda [a ovo su čuda: #19]

Od prve pojave The Buggles raste broj pesama na koje je prvo sećanje spot, sekvenca, kadar - tek onda melodija, tekst, značenje.
I to je sasvim u redu.
Da su autori pesama želeli drugačije, kreirali bi drugačije spotove.
Današnja potraga za blagom otkriva spotove koji će se pamtiti verovatno i duže od naslova pesama.

Cyriak je poseban ludak. 
Čak se i rimuje. 
Njegovi radovi (poput ovog) već imaju milione gledalaca na YT, a njegov talenat, smisao za humor i povezivanje Gilijama i Gondrija su konačno iskorišćeni i u komercijalne svrhe – a to je novi spot za Eskmo.


Ok Go već godinama kreiraju neverovatne spotove.
Ovaj je po magazinu “Paste” najbolji u 2010. godini!


Najlepše – za kraj.
El Guincho - "Bombay".

Spot čija bi analiza verovatno mogla da posluži nekom budućem psihijatru kao osnova za doktorat - "Čovek i njegovi simboli - II deo" :)

“We are going to explore the Cosmos
In the ship of imagination”

Tri, četiri, play


(backup link, u slučaju da Vas YT blokira na putu za "Bombay": 
http://www.vimeo.com/15274619)
 

Monday, 17 January 2011

„Diktat - kako sam proveo zimski raspust?“

Ubacivanje countera (srpski: brojača posetilaca) na blog nije samo u domenu korisnog: s vremena na vreme proveriš šta je od objavljenog više a šta manje zanimljivo; da li je smisleno ubacivati linkove u tekst, koliko ljudi je zaista pročitalo linkovani tekst kojim si oduševljen te ga preporučuješ i drugima; gde posetioci pobegnu kada preteraš sa pričom - i još dosta korisnih podataka koje bih mogao, ali uglavnom ne koristim kao smernice za popularizaciju onoga što pišem, tj. bloga.

Postoji, naravno i zabavni deo statistike koju brojač prikazuje
Zabavno je videti kako određeni procenat posetilaca (do) bloga dolazi mučeći Google pitanjima poput „kako se na engleskom kaže hvala“. Ima i onih koji do bloga dođu guglajući „swing parovi“, „sex oglasi“, „oglasi lične prirode“ – što ih dovodi do na ovom blogu objavljene sjajne naučnofantastične priče Stivena Atlija – Pangalatičko svingersko odeljenje“. Zanimljivo je videti sa kojih servera brojač beleži posete (neki serveri imaju nazive kompanija kojima pripadaju) – i ja se iskreno zabrinem kada vidim da se u radno vreme traže takve ključne reči sa računara važnih državnih institucija a bogami i bogatih privatnih kompanija. No, sve to odlazi u drugi plan poplavom koju mi brojač prijavljuje u proteklih 12 sati: 63,86% poseta od podneva do večeras rezultat je jedne teme koja se pojavljuje u desetinama varijacija: 

„Kako sam proveo zimski raspust?“ 

(Tri genija su čak kucala „diktat – kako sam se proveo za zimski raspust“...
... Uzbuna! Šestoro je kucalo "provo" umesto proveo!")

Danas je bio prvi dan II polugodišta školske godine.
Učiteljice i učitelji su podelili zadatke.

Guglageri (tm) su, naravno, završili na ovom tekstu >> , koji po sadržaju teško može proći kao sastav jednog osnovca.

Za četiri godine postojanja prešlicavanja ovo je prvi raspust o kojem deca pitaju Google, a pominjala se reč "zimski raspust" u tekstovima i ranije, nije da nije.

I zastrašujuća je ta ideja: da želiš da prepišeš od drugoga sastav za koji nisu potrebna nikakva predznanja, već samo - samosvest.
Da je istorija ili fizika - to bih možda i razumeo.

I plaši me pomisao da će većina tih klinaca koji pitaju Google kako su se proveli za raspust - isto tako provesti - i život.

Ipak, dok mi se ne dopusti da budem Ministar prosvete - ne bih više o tome zašto deca odgovor na diktat guglaju, umesto da stanu pred ogledalo i zavire iza sopstvenih zenica. Rado ću, pak, Ministarstvu dostaviti IP adrese sa kojih su dolazili, pa nek se zabavljaju i dele kečeve prepisivačima s predumišljajem. Još bolje, nek im daju neku knjigu da pripreme analizu. Neku zajebanu, o kojoj ni mati ni ćaća ništa ne znaju.

Elem, mogao bih -  u cilju povećanja popularnosti ovog bloga međ' mladeži (a koja će se svakako i narednih dana nasukavati na ovu stranicu tražeći spasonosni niz reči složenih u sintagme koje bi mogle i učiteljicama i roditeljima i njima samima da pomogne u prikrivanju totalnog odsustva iz sopstvenog života i sopstvene glave) da iskoristim priliku i kažem im nešto pametno ili čak i da napišem sastav...

(Deco! Probajte sa ovim tekstom da izađete pred učiteljicu: 
.
"Ovaj raspust želeo sam da provedem ispitujući gradaciju metaforičnog u tekstovima Valtera Benjamina posvećenim detinjstvu, ali mi je biblioterka rekla da je Valter Živojinović a ne Benjamin i poslala me u lokalnu bakalnicu da si kupim DVD.")

Mogao bih, takođe, da prepričam neke priče o tome kako su prepisivači iz moje generacije zaista postali glavne baje, ali je to zaista bilo -  na kratke staze. Većina je pala.  Odlikaši su, ipak i van svih klišea na kraju - i to uz najmanje rana, žrtava, lomova i svinjarija - zapravo uradili najveće i najbolje stvari.
Istina, većina je to učinila po inostranstvima.
Mogao bih, ali to ne činim.
Ne znam šta bih im rekao.
Nisam vlastan, ni pozvan, ni roditelj.

(A možda je do ovoga došlo zato što se svi razumeju u sve - svi su i selektori i ministri spoljnih poslova i generali, električari, automehaničari, prevodioci, dizajneri, štagod je već potrebno - sve može i svi mogu – i koga onda ti klinci da pitaju i čijem odgovoru da veruju kada traže zabavu, savet, odgovor, ponekad i nešto drugačije, čega nema u udžbenicima, ili – „pametnije“? 
Klinci, zapravo, i nisu mnogo krivi što im je okolina puna lažnjaka.)

Ne znam da li je ovaj pismeni dole zapravo lažnjak?
Deluje uverljivo...
.



p.s. Deco, ukoliko ste pročitali tekst do kraja - onda ima nade za vas. A sad sveske u ruke i probajte sami da sročite: "Kako sam proveo zimski raspust?" Sigurno se nešto dogodilo, barem u vašoj glavi, a vredno je priče.
Napišite je, Vaša je.
.

Friday, 14 January 2011

“Chamber Music” - Ballake Sissoko & Vincent Segal

Priča kaže da su se sreli slučajno.
I zatim rešili da muziciraju zajedno.

Klasični afrikanac, majstor instrumenta zvanog kora i klasično obrazovani evropljanin, čelista Francuske nacionalne filharmonije (i ujedno član jednog trip-hop benda (!?!).

Dva kontinenta,
dve rase,
dva instrumenta,
jedno savršenstvo.

Verovatno je najprikladniji naziv
Afropa.

Pored svih lepota koje „Chamber music“ donosi u januarsko veče kontinentalne Evrope, ovaj album prihvatam (kao i nedavni "Afrocubism") kao još jedan dokaz da smo isti, sa istog izvora, bez obzira na mesto rođenja.
Ne postoji drugo objašnjenje za ovakva sazvučja.



P.S. Youtube snimak je koncertni, album donosi dodatna iznenađenja.
Po.S.lušajte:

Monday, 10 January 2011

„I'm here“: Spike Jonze

Koliko je umešnosti i hrabrosti potrebno da bi se kreirala Nova, Univerzalna priča, jednostavnosti i snage slične onoj koju imaju „Dobro drvo“, „Novogodišnja priča“ O. Henrija, ali i „Mali princ“ - a u kojoj su dva ključna junaka roboti – tj. dve ne-humanoidne forme, koje u ovom filmu umeju da sanjaju, osećaju, daju se – i koja je ispričana kroz jednostavan, realistički postupak?

Generaciji koja je prve lekcije o patnji spoznala i uz pomoć gumiranog mešanca kornjače i žirafe (E.T) i koja je shvatala pojam weltschmerza kroz monolog Roja Batija (Bladerunner) umesto kroz opus Šelija, Kitsa ili Bajrona, te neke od ključnih lekcija junaštva učila od modela T-800 Terminatora – ovaj film biće logična evolucija toka, samo što u fokusu više nije odnos čoveka i mašine – već dve mašine. Bez obzira na takvu izmeštanje iz našeg iskustva - I'm here Spajka Džonzija pruža potpuno razumevanje nekih životnih mehanizama kroz metaforu i stilizaciju koje omogućavaju intelektualnu distancu – ali bez obzira na nju – dovodi do katarze.

Sve napisano vodi ka prvom zaključku: Spajk Džonzi (Jonze) je taj umešni i hrabri genije –koji uspeva da i nakon „Where the Wild Things Are“ iznenadi – i polusatnom pričom o ljubavi i odanosti dva robota podseti publiku na važnost ideje davanja i to u sadašnjem vremenu kojem se prečesto pripisuje ideja otuđenja stilizacijom koja je prihvatljiva i generaciji takozvanih „digital natives“ ali i nama, rođenim u analognom vremenu.
A stilizacija je prosta: roboti  se razlikuju od ljudi po izanđalim kućištima PC računara prve generacije na glavama; barataju štrokavim, plastificiranim udovima slične starosti, „pune se“ kablovima koji vire iz šklopocija dostojnih vremena kada su računari zauzimali čitave sobe i taj anahronizam daje dodatni šarm epohi suživota ljudi i mašina, u kojoj su ovi drugi, naravno – sluge - te omogućava da se priča prati bez potrebe za korišćenjem specijalnih efekata, uz lakoću poput one koju omogućavaju sve univerzalne, a tačne priče.

„I'm here“ je svakako stepenica - ili, u duhu priče – novi binarni niz - koja liči na novu metaforu onoga što nam se dešava i što će (nam) se dešavati u procesu umrežavanja ljudi i mašina – ali je zapravo polusatna lekcija koja nije posvećena našoj budućnosti već nama - sadašnjima.

Film je, u skladu sa sadržajem, dostupan na više načina.
Nakon premijernog prikazivanja na Sundance festivalu postavljen je na YouTube >> i Vimeo. Druga, zabavnija opcija takođe podrazumeva online gledanje u virtualnom bioskopu u koji ne možete ući ukoliko je broj gledalaca, odnosno online posetilaca preveliki (broj mesta je ograničen) – već morate sačekati narednu projekciju, koja počinje za dva sata.

Ljubavna priča dva robota dostupna Vam je, dakle, i ovde:

Isključite mobilne telefone. 
Ne grickajte bajtove preglasno.
.

Sunday, 9 January 2011

[kako sam proveo zimski raspust :]

Ta činjenica blagotvorno deluje na raspoloženje: 
kada god poželiš, možeš se zalaufati automobilom gde god želiš. 



Alpi u zimskom sumraku punom crvene boje ti promiču pred očima i prvi put ih vidiš na ovaj način. Jedna takva senzacija sasvim je dovoljna da isplati preko hiljadu kilometara puta tamo i natrag.

II

I nije teško dok voziš putevima sjajnim i glatkim kao glazura na ogromnim kolačima iz ljubljanske „Zvezde"; tačke do koje ćeš doći lutajući potpuno pustim gradskim ulicama, prstiju smrznutih od želje da sve zabeležiš i aparatom.




III

Putovanje zapravo postaje naporno tek na kraju. Sve i da nema zvaničnog graničnog prelaza – po zveckanju konzervi kafe u pretincu, ispadanju flašica vode iz ležišta na vratima i naglom buđenju Aleksandre od truckanja i poskakivanja automobila - shvatiš da si u domovini i zato si prvi put posle toliko kilometara primoran - 
da usporiš.
I opsuješ.

Wednesday, 5 January 2011

"Saviour, are you with me?": Mick Karn [1958-2011]*

Kada je pre nekoliko meseci Mik objavio da je bolest već u poodmaklom stadijumu i da mu je potrebna pomoć - prvi put u životu sam poslao poruku jednoj pop-zvezdi. Nikada ranije to nisam činio, jer nisam imao razloga. Ovoga puta, uputio sam mail Dejvidu, na adresu sa njegovog sajta – i to molbu da informaciju o Miku i neophodnoj novčanoj pomoći učini dostupnom i na svom sajtu: toliko godina su i toliko puta sarađivali, zar je važno što se prijateljstvo ohladilo?
Pisao sam, poput tinejdžera koji veruje u hepiendove.


Nikako i nikada neću pripisivati sebi - jer nas je sigurno bilo na stotine koji smo učinili isto – ali dan kasnije se apel za pomoć pojavio i na Dejvidovom sajtu.

No, bilo je prekasno.

Jedan od svakako najboljih basista pop-muzike ikada, prvi kojeg sam slušao kako fretless bas pretvara u višeglavu hidru (tek kasnije, otkrivao sam njegove uzore) i čije bas linije i nakon tri decenije uspevaju pri svakom slušanju da otkriju novi detalj pejsaža za koji sam bio siguran da ga već dobro znam, virtouz čije je sviranje bilo važno za zvuk Japan koliko i Dejvidovo pevanje i harizma – otišao je, tiho.

Dostojnih naslednika nema u blizini.

Početkom jeseni prošle godine Peter Murphy je objavio na svom sajtu da odlazi u London da bi sa Mikom snimio Dali's Car II – nastavak jednog od najčudnijih, ali i najvoljenijih naslova u privatnom panteonu božanstvenih dela. 
Ostaje nada da su tokom tih nedelja uspeli nešto i da kompletiraju.
Ne verujem u nezavršene priče.
Verujem da se samo najveći majstori usuđuju da zasviraju fretless.

„I'm tired but we won't sleep at all
Even though the air is calm
There's something here it's something warm
Something cuts and scars inside tonight.“


* - naslov posta naziv je jednog od njegovih solo snimaka.

Monday, 3 January 2011

Blago je svuda [#18, fjaka izdanje]

Tek sada sabiram i shvatam - ova četiri dana zapravo su jedino ostrvo u okeanu.
Letnji odmor nikada ne posvećuješ sebi, sobi krcatoj u brzini naslaganim knjigama po policama; pesmama koje strpljivo čekaju da pomere membrane zvučnika - leti navučeš papuče, kratke pantalone i odeš, daleko.

Zato ova četiri dana brišem prašinu sa neotvorenih knjiga, ribam desktop i bacam nepotrebne binarne nizove,
tek onda
krećemo na put.
Sutra.
 
These New Puritans se nalaze na mnogim godišnjim listama najboljih albuma 2010, što je konačno i mene inspirisalo na prešlicavanje njihovog opusa u toploj sobi, jer nikako nisu bend koji se može slušati usred saobraćajne gužve, u centru grada, a da ne poželiš da usred pesme izađeš iz automobila i nastaviš peške u pravcu suprotnom od kancelarije. Mrak pop-goth osamdesetih kulja iz predugo zatvorene kutije. 

 

Ratatat su veoma zabavni – i verujem da bih lakše pregurao novembar/decembar da su mi ranije došli do playera. 

 

Den Bejar ima novi album pod imenom Destroyer. Briljantan album „Kaputt“ je ovih dana najbolja oprema za dane nerada tela a oporavka glave ("opštu obamrlost duše i tela, uz potenciranje volje za ništa") uporni, neotopivi sneg i hladan dah sa zapada.  
Očekujte ga krajem godine na listama najboljih. 
Ovo je fan-video.
Ukoliko čitava godina bude ovakva, vredi čistiti uši i dalje.  
.