Tuesday, 15 November 2011

“Where the streets have no name” (39 pesama, #24)

Ukoliko pokušam sve da zapišem, možda se neki delići sećanja vrate.

U ovom trenu, zagledan u ekran, osećam da delići nedostaju, a da se neki segmenti čuju poput razmagnetisane trake, one koja dugo nije preslušana - dešava se to zamućivanje protokom vremena, te ukoliko se trake ne čuvaju na suvom i tamnom mestu, a ja moju glavu nisam čuvao kako valja, to je sasvim sigurno.

Među tim pomalo mrljavim sećanjima, jedna činjenica baca sjaj koji deluje i pomalo nadrealno: nekim čudom, licencnom zavrzlamom ili brzinom Siniše Škarice - tadašnjeg urednika zagrebačkog „Jugotona“ - album „The Joshua Tree“ U2 objavljen je u SFR Jugoslaviji dan pre no što će se pojaviti na ostatku planete.

Iz današnje perspektive, tadašnja važnost te činjenice danas deluje presmešno.
Ali, kada imaš 14 godina, sedmi si razred osnovne škole i sve ti je bliža ideja da ćeš uskoro kupiti taj čuveni Interrail Pass i otići na put po širokom svetu; kada tek otkrivaš muziku i patiš zbog silnih novih albuma koji su dostupni svuda samo ne u tvojoj domovini – onda ti je slatko što možeš pre njih čuti taj uvodni huk na „Where the Streets have No name“, koji slušaš odmah, jer si već na izlazu iz podruma tadašnje prodavnice „Kultura“ ubacio u vokmen tu šuštavu traku, koja donosi huk kojeg najpre nisi svestan od gradske vreve, sve dok lagano ne izađe iz tog fejda i taj huk ti ubrza korak, Edge počinje da raspliće uvodni D-dur i sve se stopi u impozantan zvučni zid: D-G-Bmol-G-Bmol-A-G-D - bend melje – i sve ti u trenutku deluje ostvarivo: znaš da su pre svega nekoliko godina svirali prvi koncert pred 9 (devet) ljudi, a sada slušaš taj novi snimak, znaš da je svako od njih tek prevalio 25. godinu života i da svaki obrtaj kasete jasno pokazuje da su rešili - ne da dotaknu zenit, već da dokažu da su već tamo, gore.
.
Play >>


.
. . .

Sledećeg leta, Andrej se pojavljuje u „The Joshua Tree“ crnoj majici kratkih rukava, koju mi nesebično daje - najpre na nošenje, a onda na zauvek. Nosio sam je godinama, dok i poslednji trag tipografije i lica sa majice nije izbledeo. (I nikada mu nisam dovoljno zahvalio na tom poklonu – a znao sam da mu nije lako – jer, ima petnaest godina a prijatelj mu otuđuje majicu koja bi mu olakšala pristup mnogim nepoznatim devojčicama. Tadašnje devojčice, naravno, sa tog albuma više vole „With or Without You“, a mi uporniji znamo da b-strana „Joshue“ krije mnoge bisere, poput „In God's Country“ ili strašne pesme „Exit“. Takođe, samo mi verujemo da je Amerika velika koliko i prostor koji odzvanja oko svakog akorda koji Edge svira. Zapravo ništa ne znamo, pojma nemamo - ali verujemo da je to tako.)

. . .

U bioskop stiže „Rattle and Hum“, film o američkoj turneji U2. Kasnije shvatam – to je zapravo prvi od Bonovih ego-tripova, koji im je obezbedio trajno mesto u Sazvežđu Velikih, iako su u tom momentu već ispod zenita. Danima zaredom bežim iz škole - popodnevna smena – i sedim u sali „Odeona“ među desetak ljudi, projekcija od četiri, upijam svaki kadar, ton. Kad dođe vreme za ovu pesmu - uvek se upitam zašto Edge svira čak i brže nego na studijskoj verziji, dok Bonu itekako zadrhti glas u nekoliko navrata. Trema?
Zato bubanj i bas - Adam i Lari - ne jebu živu silu, kakva bre trema, vuku napred kao da to rade od postanka pustinje. A pun stadion? Huk!





Nešto ranije te godine Andrej dolazi na letovanje u „Rattle and Hum“ majici. Ekipa na šetalištu u H.Novom  kao foru dobacuje „Š'a ti je taj Rahat-lokum-u-dva?“. Ovu majicu mu, naravno, ne uzimam. I od najboljeg prijatelja, bilo bi previše.

. . .

Radim sve više noćnih smena na Radiju.
U letnjim mesecima, ništa nije tako dobro nego pustiti „Where the Streets have no name“ u svitanje. I dalje je dozvoljeno zapaliti cigaretu u studiju: imam 19 godina i verujem da radim najlepši posao na svetu.

. . .

U uniformi sam.
Dogovor drugara iz čete je sledeći: nećemo se smenjivati na straži na dva, već na četiri sata. Tako svako spava malo duže no što pravilo službe propisuje.
A ledene noći u vojvođanskoj ravnici lakše su za podneti kada ti je na jednom uhu slušalica prokrijumčarenog vokmena a drugo uho ti je slobodno da bi čuo kad dolazi kontrola. 
Uvodni stihovi - „I want to run/I want to hide/I want to tear down the walls/that hold me inside“ - dobijaju novo, surovije značenje.

. . .

Konačno kupujem i digitalno izdanje albuma, čime kaseta i ploča odlaze u kutiju. Kupujem CD ispred SKC-a, za otprilike  5 nemačkih maraka. To skromno, piratsko izdanje donosi novo uživanje u uvodnom huku, konačno lišenog šuma trake i krckanja ploče: konačno taj zvuk slušam kako je snimljen.

. . .

Na Mreži, nekoliko godina kasnije, otkrivam da je „Where The Streets Have No Name“ u ovom obliku na albumu ostala slučajno. Producent Brian Eno, frustriran činjenicom da je 40% snimajućih sati za album zapravo već otišlo na tu jednu pesmu - čijom formom nikako nije zadovoljan - nagovara ekipu da obrišu snimak i pokušaju sve iznova.

Neko iz ekipe ga, na sreću, nije poslušao, verovatno svestan da ova pesma ne može bolje.

. . .

Prvi put, posle toliko godina, idemo automobilom ka Sloveniji, auto-put Beograd-Zagreb.
I kako se pesma zahuktava, tako koleginica sve više pritiska gas, što čini da nas negde na drugom refrenu, a nešto pre Zagreba, presreće crna limuzina, bez vidljivih policijskih tablica ali kroz čiji prozor izviruje ruka koja drži tablicu: "Stop!"

Iz limuzine izlazi prijatan čovek koji nas pita da li želimo da gledamo snimak koji prikazuje naših 220 km/h. Kažemo - ne treba, verujemo vam.

Koleginica pita: „Ovaj... možemo li se nekako dogovoriti, da ne platimo celu kaznu?
On odgovara: „Gospodična, da sam ja spreman za takve dogovore, onda bih nosio crkvenu haljinu, ne ovo odijelo.
Plaćamo zakonom propisanu kaznu.

. . .

I danas - bez obzira na sve što je došlo posle, ne mareći za patetike kojima je Bono sklon, i ne mareći za sve što je radio (a nije morao) - svaki put kada čujem taj uvodni huk za koji je Brajen Ino zapravo zaslužniji nego bend – setim se tog vetrovitog predvečerja iz aprila 1987: verovao sam da je to što se album pojavio prvo kod nas a tek onda kod njih sjajan znak, da nam šalju signal da zidovi padaju i da postaje sve manje važno odakle smo (jedno od tumačenja teksta dolazi iz Belfasta – „Reci mi u kojoj ulici živiš, i znaću da li si Katolik ili Protestant“) i da će uskoro i u našim prodavnicama biti svih tih ploča, a možda bude i koncert; ali - ne: Onaj Zid je pao a mi smo počeli da podižemo nove i postajalo je sve važnije odakle smo, a koncerta ne da nije bilo, nego su U2 postali polu-nepoželjni. I nakon svega: tamo gde je bila ta prodavnica knjiga i ploča – „Kultura“ -  eno je Banka; bioskop „Odeon“ više ne postoji; kasarna u kojoj sam čuvao stražu je, koliko znam, prilično stradala '99, na Google Earth-u vidim da one stražarske kule više nema, a lepo se videla ravnica sa tog mesta; i konačno - od juče se po medijima provlači i ta priča da će nam i staru školu zatvoriti i od nje verovatno napraviti ko-zna-šta.

Ostaje mi da prebiram po slikama i žicama (lepo kaže poslednji stih: „It's all I can do“) i da se potrudim da jednom stvarno sedemo u Automobil na Istočnoj obali, krenemo preko kontinenta, pesma svakako zvuči drugačije kada se sluša nasred otvorenog druma, idemo Rutom 190, ka mestu gde je bilo to drvo - Wikipedia tvrdi da drveta koje je krasilo omot albuma više nema. Ionako je bilo incidentno, raslo je samo, mimo ostalih, što nije čest slučaj. 

Na verziji spota koji se nalazi na YouTube-u, naravno, nema ni uvodnog huka.

Ali, to više nije ni važno: kako su se redovi ove priče nizali, sećanja su se vratila, traka je premotana, sve je tu, na sigurnom.




[Ideja serijala “39 pesama”: do 39. rođendana nabrojati i objasniti samom sebi – koje pesme su obeležile prvih 39 godina života. 
Dosadašnji tekstovi dostupni su > ovde

11 comments:

  1. haha, 'ladno si palasaner :))) dobra pesma, prijatan a ličan tekst. doduše, mogu za sebe da kažem da nikakve zidove nisam nikad dizao, ali sam vrlo često naletao na one građene tuđom rukom ;)

    ReplyDelete
  2. Hvala. Ovo je napisano u ime mnogih.

    ReplyDelete
  3. ta pesma me spasila od bulisanja jedne tople letnje večeri u splitu. pitali nas lokalni mangupi šta slušamo, a ja se setio spota i pesme od dan pre i koji mi delovao kao kul odgovor (tada nisam imao pojma ko su i šta su). nisam dobio macole već rispekt od starije ekipe.

    inače, moj die beste u2 album je the unforgettable fire, raniji i takođe sa brian enom.

    veliki bend, bez obzira na mane i loše procene. a bono bar ima neke političke stavove za razliku od niza beskičmenjaka u popularnoj kulturi.

    kao što već znaš, ovo je moja omiljena rubrika. lepo napisano, kao i uvek.

    ReplyDelete
  4. ја ти те ЈУТУ никад нисам волео.
    а то што нема "културе" у улици маршала тита је тежак злочин.
    над културом.

    ReplyDelete
  5. извињавам се, направих грешку.

    "у улици маршала титЕ"

    ReplyDelete
  6. @maare: "palasaner" :) ne znam nikoga ko je podizao te zidove, ali su se stalno pojavljivali...

    @maxivida: bilo mi je zadovoljstvo :)

    @kerovodja: unforgettable fire je veliki album, ali njega sam oduvek gledao kao celinu, nijednu pojedinacnu stvar ne mogu da izdvojim i tretiram samostalno...

    I meni ovo postaje najdraza rubrika, verovatno zato sto je najličnija.

    @vrabac: priznaj da si barem prva 2 albuma slušao, barem u okviru rubrike "Za vaš magnetofon".

    ReplyDelete
  7. Sjajan tekst Nebojša. Ja i dalje obožavam sve njihove albume zaključno sa Zooropom, iako mi se baca pegla od Bonovog političkog angažmana. A pesma je odlična. Uh, i ceo taj album. Ja sam očajnički želeo da imam majicu Joshua Tree ali tada nisam mogao nigde da je nađem, pa sam negde kupio onaj leđni prišivač i keva ga prišila na teksas jaknu. Baš sam bio mali i smešan:)

    ReplyDelete
  8. Hvala, Djordje! :)

    Zooropu nikada nisam do kraja "zavoleo"... Ne znam da li je bilo pitanje trenutka ili ne, ali sa čitavog albuma sija 3-4 sjajne stvari, i to je to. Achtung Baby mi je bio poslednja velika stvar... A posle bude kao u braku - dobri dani, loši dani... ;)

    Ceo Bezistan bio pun tih prišivača, majica, bedževa i kojekakvih čuda... Tamo sam uzimao "dopune" za vijetnamku ;)

    ReplyDelete
  9. Eh, živeo sam tada 240 km od Bezistana. Bio sam "osuđen" na čekanje pošiljki koje je slala tetka iz Beograda.;)Autobus je ulazio u stanicu našeg malog grada oko 7 i 15h uveče. Dobijao sam tako kasete, žice za gitaru, nekoliko puta starke, jednom vijetnamku. Što se mene tiče, bio sam zadovoljan.:)

    ReplyDelete
  10. Stvarno nisam znala da je album kod nas greškom objavljen ranije. Eto šta sve čovek može da nauči iz jednog ovakvog serijala. :)

    ReplyDelete
  11. @djordje: tetke su cudo! :) ja sam zahvaljujuci istima dobio "Paket aranzman", "Stop Making sense" i "The Muppet Show" kao prve ploce na gramofonu :)

    @iva: :) iako sam se potrudio da pronadjem dokaze za ovu tvrdnju, trenutno izuzev secanja nemam sta da ponudim. Jedan kolega tvrdi da je bilo "u dan", ali ni on nema dokaze... Ja i dalje tvrdim da je bilo pre Londona i ostalih, siguran sam, 99.9999% :)
    Ako nesto moze da se nauci iz ovog serijala tekstova, meni drago :)

    ReplyDelete