Monday, 19 July 2010

Mediteran [doviđenja!]

Verovatno je gos'n Vava bio u pravu kada je zapisao da je svet prepun putnika zato što ima toliko umornih i zgađenih – onih koji putuju, tražeći beg od toga što jesu.

Ja, pak, putujem ne bih li barem na kratko, ponovo, bio ja i gledao svet kakav jeste.
Zato što, kako takođe Vava kaže, samo pod mediteranskim suncem stvari dobijaju svoj pravi, istinski oblik, ponovo, ne znam više koji put,
putujemo ka Mediteranu.

Doviđenja!


Thursday, 15 July 2010

I will Posses Your Heart (39 pesama, #8)



Velike pesme uvek pronađu put: u izboru od 13.246 pesama, od kojih su mnoge bile nepreslušane, shuffle mod se zaustavio na ovoj, drugoj po redu na u plejer tek ubačenom albumu “Narrow Stairs”, benda Death Cab for Cutie o kojem nisam znao gotovo ništa.

Tihi, zavijajući fon krenuo je iz slušalica negde u blizini Bezistana i u početku se nije razlikovao od huka vetra: sneg je bio crn od gareži i ljudi su hodali gledajući u svoja stopala.

Hipnotička repeticija dovedena do savršenstva:

Klavijatura.
+
Fon.

Korak po korak.

Bas.Bas.Bas.
+
Fon.
+
Bas i gitara.

Korak po korak.

Klavijatura.
+
Bas i gitara i klavijatura.

Korak po korak.

Bubanj se priključio kod podzemnog prolaza.
Osnovni rif pesme se konačno razotkriva na pokretnim stepenicama.

Kuda sam dalje hodao i gde sam stigao -
ne znam.

Četiri minuta i trideset sekundi predigre! Najpre kanalisani, a zatim sve raspojasaniji vajb koji se otima kontroli i čisti sve pred sobom - da bi stvorio prostor za prve stihove, u kojem je glas ostavljen na goloj, hladnoj ledini, praćen samo bubnjem i tim istim, početnim fonom:

“How I wish you could see the potential/the potential of you and me.
It's like a book elegantly bound but/in a language that you can't read.
Just yet.”

I odmah nakon tih stihova, skoro da zažališ što nisi barem u tih 8 minuta i 30 sekundi nesrećno zaljubljen, da bi proživeo ovu pesmu celim frekventnim opsegom, da bi odjeknula punom snagom u ušima i glavi.

“You gotta spend some time, Love/You gotta spend some time with me.
And I know that you'll find, love/I will possess your heart.”

I taj refren će se u preostala četiri minuta ponoviti dovoljno puta – taman toliko da svima bude jasno da je autor pesme potpuno siguran u ono što tvrdi, dovoljno puta da se sve ne prevali u besmisleno ponavljanje do fade-out-a, dovoljno puta da se između ovih redova smesti i ključna rečenica cele pesme:

“I won't let you...
let me down...
so easily.”

Pomišljam da je ovo pesma koju su Coldplay i Keane oduvek želeli da snime, ali – nisu umeli. Ukoliko su možda nekada i bili blizu ovako grandioznog komada, sigurno nikada ne bi pomislili da je lansiraju kao singl/spot - a gotovo tri miliona gledanja ove verzije spota na YT - u odnosu na svega milion gledanja kraće verzije - govore da trajanje ne utiče na vreme u kojem će taj fon odzvanjati u glavi i srcu, rastopljenom između slušalica.


 

[Ideja serijala “39 pesama”: do 39. rođendana nabrojati i objasniti samom sebi – koje pesme su obeležile prvih 39 godina života. Dosadašnji tekstovi dostupni su > ovde]

Tuesday, 13 July 2010

“Glava” priča o muzici: David Byrne@TED

Kako se muzika menja u skladu sa prostorom u kojem nastaje ili – kojem je namenjena?
Kako se muzika menja u odnosu na kontekst u koji je stavljamo?

“Do I write stuff for specific rooms, do I have a place, or venue in my mind when I write?”
U čemu smo slični – pticama?

Ovaj govor je David Byrne održao u okviru čuvenog TEDtalks programa.
Iako naslovljen „How architecture helped music evolve“ – ovaj ekspoze se ne bavi samo arhitekturom – već i promenama koje je donela tehnologija - od prijemnika dugih talasa, sve do iPoda, promenama koje donosi prostor/epoha/prijemčivost slušalaca.

Vredi petnaest minuta gledanja.



p.s. Da li bih drugačije pisao o ovom nastupu, kada bih poznavao više čitalaca ovog bloga? Kada bih znao da su svi fanovi Talking Heads? Da li bi rečenice imale drugačiji sklop, ako bi ih izgovarao u mikrofon? A kada bih pisao fontom u drugoj boji? Sigurno - da.
No, suština ostaje najvažnija: muzika ili pokreće - ili ne. Tema prostora i momenta u kojem se konzumira je pitanje naše kreativnosti, snalažljivosti i otvorenosti.


Friday, 9 July 2010

Niko ne zna šta to svira/No one knows about Persian Cats

Postoji ta urbana legenda sa početka sedamdesetih godina, Beograd, SFRJ: neko je proneo glas kroz grad da će u „Nedeljnom popodnevu“ biti emitovan jedan (brojevima: 1) muzički spot, i to Led Zeppelin.

I onda – svi, zakucani za crno-bele ekrane, napeto iščekuju nakon svake rečenice voditelja najavu tog jednog spota, petominutne radosti i zaborava: na ulicama nema osoba u rasponu od 15 do 25 godina.
I čekaju,
čekaju,
čekaju.

Spot, naravno, nije emitovan.
Neki su ga vrebali i naredne nedelje popodne.

„No one knows about Persian Cats“ je novi film Iranca Bamana Gobanija (autor gorkog, sjajnog „Turtles can fly“), koji otkriva kako i u srcu Teherana - u podrumima, na potkrovljima, čak i štalama – pršte gitare, svira se indie-rock, heavy-metal, čak i fusion-jazz, i to se svira u pasažima dovoljno kratkim da komšije ne počnu da pozivaju policiju; peva se na engleskom i sanja o koncertu koji je nemoguće organizovati; cveta underground pokret hranjen šturim informacijama i plakatima koji se već mogu naći u muzejima Engleske, falsifikuju se pasoši i vize; distribuiraju se ilegalne kopije filmova; igra se na sve ili ništa da bi se iz zemlje pobeglo i zasviralo „na bini kraj Sigur Ros-a, on je sa Islanda i super zvuči“; gine se kada svi planovi propadnu a policija zakuca na vrata, rešena da po svaku cenu očuva moralnu čistoću omladine.

Nema hepi-enda.

Ovaj film (naravno, zabranjen za emitovanje u državi u kojoj je nastao) nije važan samo zato što otkriva postojanje pukotina u savremenom Iranu, naprsline kroz koje kriške zvuka i svetla prolaze sve do podruma Teherana: svaki represivni sistem se održava na takvim naprslinama - a na ove je još film „Offside“ ukazao pre nekoliko godina (sećate se priče o mladoj Iranki koja se maskira u muškarca samo da bi ušla na fudbalski stadion?). „No one knows about Persian Cats“ je važan i zato što još jednom pokazuje da ne postoje zidovi dovoljno debeli da zadrže, da utišaju muziku i da nema te armature koja će onoga ko je rešen da pusti kroz pojačalo E-dur/A-Dur/D-dur – zadržati ograđenog.
Izlaza, uvek, ima više.

U srce ove priče je istina koju smo već pročitali, u pratnji drugačijeg soundtracka i u podjednako represivnom okruženju: u gorkom „Bas saksofonu“ Jozefa Škvoreckog takođe se priča o tome kako najstrasniji i najtalentovaniji muzičari bivaju prvi prisiljeni da odlože instrument, da bi ostatak benda mogao da nastavi da svira.

Malo tiše, ali – svira.

Obavezno gledanje.


Tuesday, 6 July 2010

Blago je svuda [#10]

Nova, dobra muzika dolazi do ušiju, očiju, srca!

Nakon desetogodišnjeg diskografskog egzila, Laurie Anderson se vratila novim albumom - „Homeland“ - 12 novih priča o Americi koje priča kroz lik svog muškog alter-ega: Fenwaya Bergamota.
Na snimku „Strange Perfumes“ vokal-svedok-saradnik je Antony Hegarty.



I Skye Edwards se vratila matičnom jatu: nakon kratke solo avanture, Skye je ponovo deo benda Morcheeba, koji je objavio novi album.



Za kraj, novi album The Foals – „Total life Forever“. Na jednom mestu opisan kao „san umirećeg galeba“ - što je ipak predepresivna nota za album ovakve energije.

Poseta namenskom sajtu je iskustvo za sebe: http://www.totallifeforever.co.uk/

Saturday, 3 July 2010

Blue Monday ("39 pesama", #7)


Dečak od 12 godina sedi pred praktično praznim ekranom televizora, za koji je “zakačen” računar (!) Spectrum ZX 48K.
Blinkajuće slovo na ekranu: “L” u crnom kvadratu.

Hardverske mogućnosti računara: 8 boja, i nemogućnost reprodukcije dva tona istovremeno. Nema akorda.

Ukoliko dečak bude dovoljno pažljivo pritiskao jedan taster (bilo koji, svi proizvode istu frekvenciju), zvuk iz računara povezanog preko izlaza za slušalice na ćaletovu „Aiwu“ iz šezdesetih - biće identičan uvodnim bitovima iz “Blue Monday” od New Order.
Godina je 1985.
Sve što dečak želi je mogućnost da taj zvuk snimi, i tako počne da pravi muziku: u drugom “snimanju” će taj snimljeni zvuk emitovati sa drugog kasetofona, a u real time-u će sa računara puštati drugi zvuk, tako da će to već zvučati kao dva instrumenta, i to će snimati dalje. Sati provedeni nad tom šturom tehnologijom i parčićima traka.

Deset godina kasnije, dečak nema mnogo prava da se tako i predstavlja - ali fascinacija hladnom tehnologijom te pesme koja i dalje budi emocije ali i pokreće nogu da prati bas bubanj je - identična. U međuvremenu je shvatio da lepotu “Blue Monday” čini i nekoliko neobičnosti: u ovoj pesmi nema refrena; bas linija je ono što bi verovatno gitara trebalo da svira; a uvodna sekvencer-melodija zapravo je potpuno raspasovana u odnosu ritam, što istovremeno kreira njenu suštinsku lepotu i zaraznost.

Dečak sada ima mogućnost i da stvara i da snima muziku na kolikogod kanala želi - ali je i dovoljno zreo da zna da stvaranje muzike nije proizvod samo talenta i slučajnosti - već mukotrpnog rada i da se pesma poput najprodavanijeg alternativnog singla svih vremena ne komponuje tek tako. Zato, nastavlja da uživa u slušanju iste pesme, sada dostupne u barem 4 različita remiksa, od kojih je najdraži onaj najduži, od osam minuta.

Deset godina kasnije, sve moguće verzije dostupne su mu u digitalnom formatu.
Kao i snimci iste pesme sa raznih koncerata, obrade, ali i demo-verzije, remiksi, remiksi, remiksi. Kada god začuje to magično tk-tk-tktktktktktktktktk-tk-tk-tk – on se ponovo oseti kao dečak. Sve donedavno je, bez obzira na obožavanje ove pesme bio pomalo smušen činjenicom da su isti ljudi uz Iana Kertisa svetu u lice sasuli “Closer” pod imenom Joy Division – i svega dve godine kasnije bestidno taj isti svet naterali da pleše. Sada je tom činjenicom – oduševljen, kao i shvatanjem da se i uz takav tekst može plesati - od gotovo patetičnog uvoda “How Does It Feel/To threat me like You do” do još patosnijeg kraja “Tell me How Does it Feel/When Your Heart Grows Cold”:
igraj,
igraj,
igraj.

Dvadeset pet leta nakon one prve scene, četvrt veka udaljen od tog crnobelog Sony televizora i Spectruma, nekadašnji dečak gleda u ekran računara povezanog na 5.1 liniju - i u jedan od kanala višekanalnog softvera ubacuje oznake za bas-bubanj koje nakon play generišu to briljantno, hladno 
tk-tk-tktktktktktkt-tk-tk-tk-tk... 
Dvadeset pet godina kasnije, nakon hiljada preslušavanja, ista radost.

.
[Ideja serijala “39 pesama”: do 39. rođendana nabrojati i objasniti samom sebi – koje pesme su obeležile prvih 39 godina života. 
Ostali tekstovi iz serijala dostupni su ovde.] 
.

Friday, 2 July 2010

Dopunska nastava/značenja

Dođu dani kada je neophodno zagledati se ponovo u pravo značenje nekih reči, radi lakšeg suočavanja sa satima koji su pred tobom:

Strateg (grč. strategos)
Poznavalac veštine ratovanja, vojskovođa.

Taktika (gr. od postavim, postrojim)
Figurativno: celishodno i odmereno postupanje pri radu ili ophođenju, umešnost.

Bitka
Sudar naoružane grupe, koja ima za cilj da porazi i uspostavi dominaciju nad nekom drugom grupom. Ishod bitke može biti presudan za dalji tok rata, a katkada i za njegov kraj.

Debakl (fr. debacle)
prolom leda; fig. propast, slom, krah.

Nada
Asteroid glavnog asteroidnog pojasa sa srednjom udaljenošću od Sunca koja iznosi 412.650.000 kilometara.
Otkriven 1989, nosi broj 4016.
Druga značenja reči "nada" danas neće biti dostupna.