Sunday, 30 May 2010

Κεφαλονιά


Zatrčaću se belim beskom plaže,
ugibaće se pod stopalima jedna od pet najlepših plaža na Planeti, ali me ništa planetarno neće zanimati, dok odkačem ka vodi koju su retke jonske kornjače izabrale kao svoju postojbinu, dvadeset i četiri veka nakon što su dokazani hedonisti ovde napravili prvu naseobinu, mesto za odmor kefalusa.

Brojim dane.

Pesma zrikavaca postaje sve glasnija.

Friday, 28 May 2010

Human: Virus Loaded

"Dr. Mark Gason sa Univerziteta u Redingu ugradio je u ruku čip zaražen kompjuterskim virusom. Čip koji mu inače omogućava da uđe u obezbeđene prostorije i aktivira svoj mobilni telefon, zapravo je unapređena verzija RFID čipova kakvi se ugrađuju u kućne ljubimce.

Međutim, pošto sadrži virus taj čip je potencijalno u stanju da zarazi spoljne sisteme koji očitavaju njegov sadržaj. Ukoliko bi se potom drugi implantirani čipovi povezali sa tako zaraženim sistemom, virus bi se preneo i na njih.

Dr Gason kaže da ovim primerom samo dokazuje princip, ali smatra da ova tehnologija može imati važne implikacije u budućnosti, jer medicinska pomagala kao što su pejsmejkeri, slušni i drugi implanti postaju sve složenija i izloženija riziku da se zaraze preko drugih implantata." (cela vest)

Sećate li se priče "Muzika krvi", iz jednog prvih brojeva "Alefa", o čoveku koji je ubacio bio-implante koje najpre pomažu ubrzanu regeneraciju ćelija - a zatim i preuzimaju vlast?
Objavljena je pre samo 20 godina.

Tada je važila za surovi SF.


Monday, 24 May 2010

Starsuckers

Čini mi se, više nisam ni sam siguran - da pamtim vreme kada je uslov za poznatost bilo temeljno, vrhunsko delanje u struci ili zanatu kojem si posvećen, kada biti poznat nije bila delatnost po sebi.

Sećam se - bilo je poznatih i u ono vreme u kojem je, zvanično, kolektiv bio važniji od pojedinca. I tada su se isticali pojedinci – bilo je i tada poznatih lekara, zubara, pelivana, pisaca, vozača tramvaja, čak i – saobraćajaca.

Kada smo naišli na nizbrdicu? Možemo li nazvati koincidencijom činjenicu da kako nam je okruženje postajalo sve neprijatnije, tako smo dobijali sve više šanse najpre da gviruckamo, a onda i ako je potrebno 24/7 da gledamo kako žive, tj. kako se ponašaju – poznati?
Da li su naši obični životi u toliko lošem stanju, da je postalo neophodno što ćešće viriti u tuđe kuće, prave ili lažne i svim mogućim kanalima širiti ideju da zapravo svako lako može biti poznat, da je opšta obožavanost tu, iza ugla i da se zapravo i ne moramo mnogo truditi da bismo postali merom stvari i stavova?

Odakle nam toliko poznatih?
Nisu se oni sami množili, već je raslo tržište, mi smo ih dozvali u tolikom broju. A kvantitet je, naravno, doveo do pada kvaliteta – što je, iz ugla industrije – sjajno - jer stvara privid da smo i mi na korak od slave. Nikada, zapravo, nije bilo lakše: snimak telefonom, direktan upload na društvenu mrežu, malo pametnog deljenja materijala, kraj. U poslednje vreme uspeh garantuje i ukoliko uradite neku svinjariju koju niko pre vas nije uradio: nije više dovoljno staviti mokru čarapu na glavu i olovke u nozdrve i pevati "Sve su plaže, sve su plaže Inspektora Blaže", morate biti radikalniji u izrazu ukoliko želite viši stepen poznatosti. Dajte si oduška, publika to voli.

Neki psiholozi tvrde da nam je u genotipu zapisano da se ugledamo na vođe, odnosno najjače u plemenu. Sigurno nam je u genotipu da bismo želeli i mi biti vođama, u fenotipu nam je iskustvo da je vođama svašta i dozvoljeno. Tu je negde kratki spoj – onaj koji se pojavi na ekranu ili na naslovnoj strani magazina „mora da je važan“ ili je vođa, te se onda na njegovo delanje i ugledamo. Zato i cvetaju kompanije koje nude aranžmane „Pod pratnjom paparaca za 300 dolara na sat“ ili „Škole za buduće kandidate za Reality Show serijale“. Ko ne veruje u postojanje ovakvih institucija – neka pogleda „Starsuckers“, zanimljiv, ne i briljatan film koji osvetljava kako rađamo i hranimo zvezde. Mi.

Jasno je da ima onih koji se za status vođe bore ovakvim oružjem - ali gde se u genetskom lancu nalazi informacija o potrebi gledanja ljudi za koje smo sigurni da ih za vođe birali ne bi? Sigurno nam je i u genotipu i fenotipu i da se smejemo onima koji preuzimaju ulogu seoske lude. Da li je smisao svega ovoga da više i ne vidimo razliku između vođa i luda – da prihvatimo da su vođe lude a lude predvode?

Jedno je sigurno: kakvi gledaoci, takav i program.
Hrvatska je nedavno odustala od Velikog Brata jer to, prosto, više niko nije gledao, prestalo je da bude zanimljivo.
Piplmetar nije neprijatelj, nije to lokator, već sprava koja će upaliti crvenu lampicu u istraživačkom centru kada gledanost i kod nas počne da – opada, i to je moćnije oružje za ovu borbu nego hitno sazvane sednice RRA koja debatuje da li je nešto nepristojno ili ne i da li će biti manje nepristojno ako se prebaci sa 21h na 22.30h.


Prosto je: Power/Off.
I zvezde padalice ispune noćno nebo, neistraženo, nepoznato.

Sunday, 23 May 2010

Mash Up: Brodski/Ficdžerald/Ačebe/Mangel

- „Oni pametniji uvek su pokušavali da budu lukaviji od sistema, smišljajući kojekakve načine za izvrdavanje, sklapajući sumnjive poslove sa pretpostavljenima, lažući sve više i koristeći se polurodbinskim vezama. To je zahtevalo puno radno vreme. Ali su pri tom bili svesni da se upliću u mrežu laži, pa su, bez obzira na uspešnost ili smisao za cinizam, prezirali sebe. To je bio potpun trijumf sistema: i kada mu služi, i kada se njime služi, čovek se oseća podjednako krivim.“*

- „Kad god osetiš potrebu da o nekome sudiš – pomisli samo na to da svi ljudi na ovome svetu nisu u životu imali ona preimućstva koja si imao ti“**

- „U svojoj beskonačnoj mudrosti, Bog je odlučio da me posadi baš ovde. Ja, znači, nemam prava da tražim neki prijatniji kutak u svetu, koji je doveden u red tuđim radom i tuđom pameću.“***

- „Sutra nije toliko privlačno kao juče. Iz nekog razloga, prošlost ne zrači onom beskrajnom jednoličnošću kao budućnost. Zbog svog obilja, budućnost je propaganda.“****

- „Ja ne tragam za otkrovenjem bilo koje vrste, jer šta god da mi se kaže, obavezno je ograničeno onim što sam u stanju da čujem i razumem. Niti za znanjem iznad kog mi je, na određeni način, sve već poznato. Niti za prosvetljenjem, prema kom svesno ne mogu da težim. Niti za iskustvom, jer u krajnjem slučaju mogu biti svestan jedino onoga što se već nalazi u meni. Za čim onda tragam na kraju priče? (...) Za utehom, možda. Možda za utehom.“*****

* i ****- Josif Brodski – „Udovoljiti senci/Jedan, i nijedan“
** - F. Skot Ficdžerald – „Veliki Getsbi“
*** - Činua Ačebe – „Nigerija
***** - Alberto Mangel – „Biblioteka noću“

Wednesday, 19 May 2010

Blago je svuda #8

The Black Keys imaju novi singl koji se automatski može prebaciti u folder „instant classics“, Funkasaurus Rex iz spota takođe zaslužuje svoje mesto u Hall of Fame.


Tame Impala dolaze surfujući na modulacijama davnih The Beatles odjeka.


Za kraj, Tracey Thorn.
Novi album, novi singl, nova sentimentalna putovanja.

Još uvek nema spota.
Ionako je dovoljno isključiti ekran.
Ili zažmuriti.

Monday, 17 May 2010

Touching from the Distance (18.05.1980 – 18.05.2010)

Neki izvori navode da je poslednji nastup Joy Division završen pesmom „Digital“.
Poslednja pesma koju je Ian Kertis podelio sa publikom, počinjala je dakle onim zlokobnim „Feel it closing in...“

Poslednje reči koje je mahnito otpevao u mikrofon bile su, samim tim:

„Don't ever fade away/
Fade away/
Fade away/
Fade away...“

Sa skoro bezbedne udaljenosti od tačno trideset godina - koliko je prošlo od njegovog samoubistva - jasno je zašto je Pol Morli svojevremeno napisao da su Joy Division poslednja velika grupa pop muzike; postaje jasno da je Ian poslednji veliki pesnik rock'n'rolla, od one sorte koja se ipak prepustila demonima koji ih odvukoše ka dnu, poslednjem mestu na kojem pesnici-prokletnici i dalje traže spasenje.

„Ako bi bili besmrtni,
to bi bilo nepodonošljivo“

Piter Savil je u sjajnom dokumentarcu (autor Grant Gee, 2008) izjavio: "Dve stvari su ono što definiše Joy Division: "Unknown Pleasures" i „Closer".
Sve ostalo je trgovina. Trgovina sećanjima."
"This is One of the last true Stories in Pop..."

Večeras se putuje kroz sećanja i najvažnije artefakte: od prvog udarca prenategnutog doboša prepunjenog odjekom u „Disorder“, sve do smiraja mehaničkih zrikavaca u „Decades".


Friday, 14 May 2010

Somewhere Only we Know (39 pesama, #5)

Prvi klavirski akordi valjaju se i melju pred sobom epskom snagom poput talasa hladnog mora što udara o stene Ostrva – i povlače se pred naizgled slabašnim i nežnim vokalom Toma Čaplina. Upravo ovom pesmom – on će se prvi put prikazati svetu u punoj snazi – i taj sudar sila je prvi od mnogih koje „Somewhere Only We Know“ donosi.

Tom Čaplin je ovaj tekst svakako napisao sa manje od 25 godina, što nije nevažno – jer treba imati petlju te u tim godinama najpre zapisati a onda i otpevati stihove poput „ I'm getting old and I need something to rely on/.../I'm getting tired and I need somewhere to begin“ a da pritom ne zvučiš kao nekakav starmali padavičar ili prosto - kao potpuna budala. Valja imati dosta vere u sebe i sopstvene fantasične glasovne mogućnosti da bi stao pred mikrofon i i bez treme otpevao takav tekst – i taj sudar upravnih sila vremena koje se međusobno lome tokom čitave pesme je drugi koji ovu pesmu čini velikom.

Ovaj snimak Keane čini sjajnim i potpuno jednostavna postavka stvari: tu su samo klavir, bubanj, bas i vokal. Ta četiri instrumenta sasvim su dovoljna da unesu dovoljno tenzije, drame, snage ali i nežnosti kada je za nju trenutak – i upravo zbog te jednostavnosti se ova pesma čini još većom i iskrenijom: „Somewhere Only We Know“ ne zahteva gustu aranžmansku mrežu pratećih nivoa i zvrčki koje bi je učinile privlačnijom. Verujem, mada nemam dokaze, da se ova pesma može sasvim lepo pevati i samo uz klavir, u sopstvenoj sobi ili pred desetinama hiljada ljudi. Verujem i znam da je ovo jedna od pesama zbog koje žalim što moje muzičarske moći nisu toliko da mogu i sam da je odsviram.

No, sve ovo navedeno samo su prateći razlozi koji je stavljaju na spisak „39“, na kojem se možda i ne bi našla da je nisam previše puta slušao u nekoliko hladnih prolećnih dana u gradu za koji sam mislio da nam može pružiti utočište, u mnogim satima posvećenim hodanju po vetru ulicama, jer prosto nije imalo šta drugo da se radi jer su sve knjige već bile pročitane, malobrojni prijatelji zauzeti svojim poslovima a premalo para za sedenje po bistroima, hodanjem po ulicama za koje sam naslućivao da bi nam možda mogle postati utočištem; ne bi se ova pesma našla tu da nije obeležila poslednji pokušaj fizičkog bega iz grada u kojem sam rođen i u koji nismo otišli verovatno samo zato što nisam dovoljno jasno i glasno rekao da želimo da ostanemo, bez obzira na cenu, nisam dovoljno podigao glas: "... and I need somewhere to begin."

Bez obzira na rezultat, sve vreme sam znao da je stih „This could be the end of everything“ tačan, jer nakon tog zaludnog lutanja po ulicama grada čije stanovnike samo delimično razumeš i koje si već prihvatio kao moguće nove komšije – shvatiš da ti je zapravo nevažno gde si, već kako ti je. To je momenat u kojem sečeš pupčanu vrpcu sa mestom u kojim si odrastao i taj sudar je strašniji od svih gore navedenih.

Nakon svega, ostale su nam unutrašnje emigracije,

odlasci u krajolike koje samo mi znamo.

Monday, 10 May 2010

Mačka Hrabrost i njena deca #2

Redovni posetioci ovog bloga sećaju se nedavne neverovatne priče o Mački hrabrost i njenoj deci. Ukoliko ste propustili tu epizodu – dostupna vam je ovde.

Šest nedelja kasnije - za udomljenje je ostalo još samo jedno od njene dece, tigrasti sivi mačor pitome naravi, što ga direktno preporučuje za poziciju dobre kućne mačke.

Tražimo dakle, još jednog udomitelja.
Help.




Sunday, 9 May 2010

Vremelom

Kada vremeplov naiđe na mrtvu petlju u kontinuumu prostor-vreme, onda nastaje vremelom.
Definicija vremeloma je jednostavna: za razliku od brodoloma u kojem plovilo obično tone i nestaje – ovaj termin označava da se vremeplov i dalje kreće – ali se razlike u dekadama kojim prolazi - ne vide.

Odlika vremeplova u kvaru je i da ponekad kreira optičke varke u oku putnika – koji na tren pomisli da postoji progresija u tom kretanju kroz vreme – ali se naknadno pokaže da je to bio sastavni deo vremeloma.


Brzina kretanja vremeplova nije važna, ali kada se nađe u vremelomu, može preći i do trideset godina u jednom minutu. Onima koji sumnjaju u definisanu brzinu dozvoljavam da i sami izmere brzinu kretanja i pronađu mrtvu petlju:



Friday, 7 May 2010

Blago je svuda #7 (Retro)

I taman kada prihvatiš ideju da neke nizove kadrova više nikada nećeš videti otvorenih očiju, već samo ukoliko se dobro zapiljiš u sećanje, neki od tih snimaka se ponovo nađu na ekranu, u većem sjaju no što ih pamtiš iz vremena "Stereovizije", "Hita meseca" ili "Rock-oka".








Monday, 3 May 2010

Pisce na teren!

Sjajna knjiga „Fudbalom protiv neprijatelja“ Sajmona Kupera (Samizdat B92) kroz niz istorijsko-fudbalskih priča otkriva zašto se ova igra često pokaže idealnim poljem za iskazivanje političkih, kulturoloških, istorijskih ili buntovničkih stavova jedne nacije, bili to građani Evrope ili države koje smatramo pripadnicima „trećeg sveta“. Preplitanja istorijskih trenutaka, fudbalskih mečeva i stanja nacije, Kuper sa lakoćom svodi u jednu ravan, objašnjavanjući kako i zašto fudbal kanališe (ne)civilizacijske porive milijardi ljudi na Planeti, koji kroz igru čiji je cilj uguravanje lopte u tuđu mrežu pokušavaju da dokažu superiornost jedne nacije ili slabost druge; vidaju rane nastale otimanjem teritorije ratovima starih po čitav vek; osvajaju slobodu i iskazuju prkos prema represivnom sistemu u kojem žive. Rizikujući porugu od strane dela čitalaca, ali i onih koji nisu pažljivo gledali „Više od igre“ – fudbal kao sport nije lišen dubljih nivoa. Ipak, ne pokušavajte na tu temu da raspravljate sa samim igračima - jer je njihov ugao gledanja na stvar, da ne kažem – teren – često malo prizemniji.


Trenutno svakako ne tragam za „prustijanskim prikazom egzistencionalističkog fudbala“ (copyright – MP), ali ne mogu da žmurim na aktuelni konkurs za „slogan koji će pisati na autobusu reprezentacije“ koji, zapravo, otkriva mnogo više od kreativnih dometa poslenika u fudbalskim savezima 32 države čiji će fudbaleri istrčati na teren. U ovom trenutku, dakle, imamo na lageru preko 60 rečenica (svaka država – po dva predloga), koje bi trebalo da objasne, kažu i pokažu – za šta se bori ta grupa ljudi u autobusu, u šta veruju i koliko dobro misle o sebi. Iako ovo izgleda kao potpuno sporedna stvar, ne mogu da prećutim - zato što će određeni broj ljudi na osnovu autobusa sa onakvim ispisom, punog naših fudbalskih nada dobiti određenu informaciju/impresiju o tome ko su i šta su Srbi, tj. moj narod. Stručno, ovaj proces se zove – brendiranje.

Iskreno, nismo mi najgori - predloženi slogani mnogih reprezentacija fenomenalno sublimiraju mnoge strahove i nade čitavih nacija ili prosto komuniciraju ko od svih njih ima zrno smisla za humor. Između ostalih, u finalnom izboru za slogane koji će biti ispisani na autobusima koji budu zujali po Južnoj Africi su i ovi (ima kretenastih, ima sjajnih:)

Alžir: "Mi smo zeleni!"
Australija: „Wizards of Aus
Brazil: „Ceo Brazil je unutra!
Obala Slonovače: „Sunarodnici, osvojimo mir i FIFA Svetsko prvenstvo
Francuska: „Veruj u svoju srećnu zvezdu
Gana: „Afrička nada
Japan:„Duh samuraja nikada ne umire! Pobeda za Japan!
Severna Koreja: „1966. ponovo! Pobeda za Narodnu republiku Koreju!“
Holandija: „Čast svima, divljenje narandžastima
Paragvaj: „Albiroha nas čini velikim, a borbeni duh Guaranija nas čini nepobedivim
Južna Afrika: „Putnici: 48 miliona ponosnih Južnoafrikanaca
Španija: „Nada je moj put, pobeda je moja sudbina

Svačega tu ima: i vere u sreću (kakav auto-gol Francuza!), ali i više vere u sopstvene mogućnosti (Holandija, Gana); ima i moćnih (Brazil, JAR); i poziva na mir (Obala Slonovače) i moralno podobnih sa prizvukom nostalgije na vreme kada su već bili na prvenstvu (NDR Koreja), ima zabavnih (Australija) – kao i potpuno filozofskih (Španija), no - niko od plasiranih se nije ponašao kao je u Južnu Afriku poslao autobus pun Village People likova ili je na teren poslao istaknute predstavnika mladih gorana natreniranih za nastup na „Radosti Evrope“.

Tvoja i moja zemlja biće predstavljena publici jednim od ova dva slogana:
  • „Suviše vreli za protivnike - srpski orlovi“ („Too hot to handle - Serbian eagles!“)
  • „Igramo srcem, vodimo osmehom“ („Play with the heart, lead with a smile“)
U odnosu na ove slogane „Srce na teren“ zvuči kao govor Generala Maksimusa pred bitku sa varvarima a onaj lirski "For the Love of the Game“ kao da ga je Čerčil pisao, sve prebirući rukama po žicama lire.

Ne znam da li je konsultovan Savet za brendiranje Srbije?
U redu, to je Hyundai konkurs, ali ta rečenica predstavlja državu a ne južno-korejskog automobilskog giganta.

Ako je Savet raspušten – okupite ga, pojačanog sa dva-tri prevodioca i osobom koja će pokušati da objasni široj javnosti šta im je ono „vodimo osmehom“ (na engleskom zvuči potpuno nadrealno!), mogu i predstavnici dosadašnjeg žirija, svi zajedno.

Imamo li slobodu da predlažemo pamet... mislim, nove predloge - ako je žiri imao toliko loš materijal da je ova dva izabrao kao - najbolje?
Negde sam pročitao da će autor pobedničkog dobiti na poklon - Hyundai i10! Za ovo?

Ili - da se ne raspitujem preterano, još uvek smo bolji od Narodne Republike Koreje u kojoj je Veliki vođa naredio da nacionalna televizija ne prenosi utakmice Severne Koreje, već samo golove – i to iz utakmica u kojima je ta zemlja pobedila.
To nije sve: Vođa će dozvoliti da televizija emituje snimak samo ukoliko njegova država (njegova, lepo kažem) postane svetski prvak što je, naravno, ravno čudu.
Ali, ni to nije sve: Jong-il je zabranio da se obznani ime svetskog prvaka, osim ukoliko to ne postane – Severna Koreja.

Too hot to handle, dakle...
... bog te video.