Wednesday, 31 March 2010

History will teach us nothing

U Srbiji objavljena pod pomalo nesrećnim naslovom „Smešna istorija sveta“ (istorija ne može biti smešna, ponekad ume biti tragikomičnom) – knjiga „The Mental Floss History of the world – An Irrevent Romp through Civilization’s Best Bits (autori Erik Sas i Stiv Vajngard, izdavač "Biblioteka kompjuter", 2009, prevod knjige: ponekad problematičan) otkriva nekoliko detalja koje smo namerno ili slučajno zaboravili, prevideli ili prećutali, a koji bi nam poslužili u daljem razmatranju, planiranju i sprovođenju - budućnosti.

Ovi detalji privlače najviše pažnje:

  • Običaj je bio da vavilonski kraljevi (to su oni čija dela „odzvanjaju u večnosti“) jednom godišnje stanu pred vrhovnog sveštenika i od njega dobiju šamarčinu „koju su mogle da osete i njihove majke“. Ukoliko bi se nakon šamara u očima kralja pojavile suze, dobijao je dozvolu da vlada i u narednoj godini, jer su suze smatrane dokazom njegove iskrenosti i čovečnosti.
  • Prilikom prvog upada u Rim, 410. godine, Vizigoti nisu ubijali civilno stanovništvo Rima, iako su nekoliko godina ranije Rimljani tokom jednog prepada pobili nekoliko hiljada „varvarskih“ žena i dece.
  • Kada je Car Petar rešio da Rusiju učini pomorskom silom, smatrajući da je to najbrži put do svoju otadžbinu otvori prema svetu, 1698. godine proveo je nekoliko meseci u Engleskoj, radeći sa ostalim radnicima na brodogradilištu - želeći da nauči „kako se prave brodovi“.
  • Autor deklaracije Nezavisnosti i zakona koji su garantovali verske slobode u tek osnovanim Sjedinjenim Američkim Državama - Tomas Džeferson - nije verovao ni u Boga ni u Bibliju.
Valjalo bi biti načisto: ove činjenice se u knjizi koriste se kao kurioziteti koji bi verovatno trebalo da se razumeju kao „smešni“ ili „zabavni“. U nekom ozbiljnijem čitanju, barem prvu tačku sa ovog spiska bih ozbiljno uzeo u razmatranje a radi vraćanja u upotrebu.

U knjizi se, uzgred budi rečeno, imenom pojavljuju dva predstavnika srpskog naroda: Gavrilo Princip, ovde predstavljen kao terorista čije je delo ubrzalo početak ionako očekivanog Prvog rata i Zoran Đinđić, kao pretposlednji na spisku političara čije je ubistvo usporilo napredak društva koje su predvodili.

Ova knjiga pomaže da se lakše prihvati ponekad sumanuti tok istorije, lakše je sagledati da će nas sve više biti u istorijskim knjigama, a sve manje u planovima za budućnost.
Ukoliko ne rešimo da utičemo na taj tok.
.

Wednesday, 24 March 2010

Stotine pevaju zajedno, sami: The Virtual Choir

Nakon YouTube orkestra, robota koji dirigiju simfonijskim orkestrima, preuzimanja i razrađivanja tuđih semplova on-line, kao i fenomenalnog inbflat projekta, bilo je pitanje vremena kada ćemo zapevati na mreži zajedno, a svako za sebe.
Sasvim je već potpuno izvesno: približava se dan u kojem će neki junoša, zagledan u skenirane fotografije tamo nekog školskog hora, u kojem prepoznaje i lica svojih roditelja, podići pogled sa ekrana i naglas pitati: "kako to misliš, dolazili ste svi do jedne sale da biste u njoj zajedno pevali? Zašto ste to tako radili?"
Erik Vitejker, dirigent i kompozitor svetu je predstavio The Virtual Choirprojekat koji je podrazumevao uklapanje preko 240 snimaka učesnika iz 12 zemalja koji se nikada nisu međusobno sreli, ali su zajedno otpevali njegovu kompoziciju "Lux Aurumque" (Svetlost i zlato). Više o ideji i njenoj realizaciji možete pronaći ovde.


Oni sa boljim sluhom lako će razlučiti da su svi ti snimci i glasovi prošli višeslojna uklapanja i dorade, radi dobijanja prave slike, odnosno efekta koji se dobija stvarnim zajedničkim nastupom. No, ovaj projekat i nije pokazna vežba kako se neznanci mogu okupiti u virtualnom svetu i uživati u trenutku zajedničkog muziciranja – ona je još uvek neizvodiva u ovakvom mediju. Ono što je pak trenutno moguće je okupljanje oko ideje, kojoj svako iz svoje fotelje može doprineti – i sopstvenim glasom, pevanjem, u trenutku u kojem ti odgovara.
Ipak, bez obzira na svu tehnologiju - verujem da će radost zajedničkog muzicaranja, odnosno stvaranja muzike bez narušavanja jedinstva prostora i vremena ostati - izvin'te – neprejebiva senzacija. Ili, kako bi svojevremeno rekao Lu Rid: "You can't beat 2 guitars, bass, drum"

Sunday, 21 March 2010

Truman Show Must Go On&On Monday

Ponedeljak jutro, pre izlaska na pučinu,
dobro dođe nešto podstreka,
malo kuraži.

Za početak, radni dan se ponovo završava - po danu.
Sve ostalo je na vama.

Tri,
četiri,
sad.


p.s. video sekvencu na koju sam bio toliko ponosan, moram da odmenim fotografijom.

Monday, 15 March 2010

"To sam ja" ("39 pesama", #1) *


Dobro se sećam prvog „velikog“ koncerta Ekatarine Velike u Hali „Pionir“, 24. decembra 1987. godine. Prvi razlog za sećanje nije nimalo poetičan, ali je životno važan: na pola koncerta moj prijatelj Andrej bio je odveden sa tribina i naprimao se šljaga od strane organa reda – a zbog nekih idiota koji su se, nedaleko od nas, fenomenalno zabavljali bacajući petarde po Hali (da, idiota je oduvek bilo i biće i da – organi reda su pravili greške i praviće ih – dve važne lekcije za 14-godišnjaka na kraju osamdesetih, koje je valjda imao naučiti na koncertu najdražeg benda, na koji je otišao verujući da će barem tamo biti zaštićen od sve brojnijih tipova sumnjive subkulturne provenijencije).

Drugi razlog sećanja bio je ipak iz domena muzike – bio je to prvi susret EKV sa mnogobrojnijom publikom - pojava albuma „Ljubav“ promovisala ih je u zvezde, rešene da svetlo bacaju mnogo dalje nego prethodnim delima. Bio je to pomalo zbunjujući susret za sve strane – stariju publiku naviknutu na manje prostore, novu publiku nenaviknutu na stare pesme, njih na bini, okružene akustikom "Pionira" koja je učinila svoje... je... je... je.

Treći razlog je ova pesma.

Incident sa organima reda doveo nas je do partera.
Rif koji nas dočekuje je uvod u „To sam ja“.
Prvi put ga čujem uživo.
Fenomenalni, silazni, usamljeni niz akorda koji ne prepoznaje veći deo publike.

Za momenat u kojem ti znaš nešto više od ostatka publike današnji tinejdžeri kažu – "neprocenjivo". Prosto osetiš da si na neotkrivenoj teritoriji - na kojoj ste sami, ti i muzika.

„To sam ja“ nalazi se na prvom albumu Ekatarine Velike, onom za čiji je omot najzaslužniji Gera i čiji se reski, hermetični ton zario još tada u srce, gde i danas svrdla. Milan je otkrivao nove zenite, rasterećen nasleđa Šarla, željan promene u odnosu na Katarinu II, sve dalje od ranih XTC i sličnih uzora, svestan snage svakog akorda koji svira, ali i snage sopstvenog glasa.

Smeštena odmah iza jednog od njihovih prvih hitova – "Modro i zeleno", a po redosledu na B strani - pre čemerne "Olovne godine" i frenetične "I've always loved you" ova pesma predstavljala je međaš između tetovirane i neosvetljene strane albuma. I danas, i svaki put kad krenem ka srcu ove pesme, zastanem slušajući kako u ta četiri minuta Milan, Magi, Bojan i Firči demonstriraju stepen neverovatne međusobne privrženosti, harmoniju u kojoj je sve dozvoljeno i u kojoj ima mesta za svaku majstoriju.

Ta međusobna privrženost je, na neki način i dokumentovana: tekst za "To sam ja" jedini je ikada, u celokupnoj njihovoj diskografiji potpisan imenom benda, ne Milana ili Margite.



Milanov solo na gitari uzdiže se poput vatrometa iznad scene i onda
zaranja natrag, ka nama, zavijajući, praćen njegovim glasom; Bojanov nenametljivi ali snažni bas koji čini tu samospoznaju još dramatičnijom; Margitin skakutavi lajt-motiv u refrenu, te konačno – Firči.

Firčijev fenomenalni uvodni bubnjarski pasaž pred kraj pesme, kojim počinje 37-sekundni crescendo bio je dugo dovoljan da opraštam sve bljutavosti koje je dvadeset godina kasnije radio sa EKV Revisited. U tom pasažu sublimirano je, ujedno sve najbolje što je ikada uradio, od "Nestvarnih stvari" preko "Maski za dvoje" i - čini se - da je to ujedno bio jedan od njegovih poslednjih blistavih momenata. Taj momenat bio je dovoljan, sve do jučerašnjeg farmerisanja.

No taj potez, valjda poslednji pre povlačenja u konačni zaborav jedinog preživelog člana ove četvorke ne umanjuje sve što mi "To sam ja" i danas znači - zapravo - čini je još dragocenijom i to samo u toj staroj, studijskoj verziji. Jedina dostupna live verzija pesme ("Live '88") donosi drugačije impresije, iako je na tom snimku ponovo na okupu identična postava: Milan, Magi, Bojan i Firči. Drugačije je.

Freeze frame.



* - Ideja "39 pesama":
do 39. rođendana nabrojati i objasniti samom sebi – kojih 39 pesama je obeležilo prvih 39 godina.


Sunday, 14 March 2010

“Capitalism" Vs. “Lemonade”

Okruženje nas svakodnevno podseća koliko je zapravo malo potrebno da bi se uzdigli iznad proseka i postali opšteprihvaćenim standardom. Mali incident, malo kuraži, nešto dovitljivosti.

Okruženje nas takođe uči da oni koji su u jednom trenutku zaista stali na kamen (ili ramena divova, svejedno) i osvojili prednost
pogleda u daljinu - tako zagledani u opštu sliku brzo postanu smrtno dosadni u svojim izlaganjima, no ne prestaju da važe za autoritet prema kojem se valja odnositi s poštovanjem, bez obzira na totalnu jalovost delanja ili govorenja.

Novi film Majkla Mura - "Capitalism: A Love Story" prosto nije vredan 2 sata vašeg života.

Sve ste već videli u prethodnim filmovima, koji su ionako bili reprize prethodnika.

Ipak, kao što i u najgoroj knjizi uvek postoji nešto dobro, tako i ovaj film krije jednu važnu sekvencu: pred kraj ljubavne priče (u kojoj nema pravog sukoba; realnog napora da se ta pogrešna ljubav razvrgne a ponajmanje požrtvovanosti da romantični junak dođe do svog cilja), autor i sam priznaje da više nema snage - i taj momenat je dovoljno iskren da eliminiše svaku želju da se njegov naredni film uopšte uzme u razmatranje za gledanje.

Zato ne postavljam trailer za ovaj film, već najavljujem nešto mnogo zanimljivije i autentičnije - i čiju pravu premijeru tek očekujemo. Osnova za priču je – identična.

„Ako ti život da limun, napravi limunadu.“

Mislite o tome: iskoristite dva sata života koja sam vam uštedeo.




http://www.lemonademovie.com/

Saturday, 13 March 2010

Blago je svuda! #5

Buvar i Pekiše, poslednji junaci Gistava Flobera imali su zajednički cilj: traganje za univerzalnim znanjem. Zadali su sebi da pročitaju sve što se može pronaći o svakom polju ljudskog delanja, probijali se kroz biblioteke i literaturu, da bi došli do zaključka koji je čitalac mogao anticipirati: akumiliranje znanja – nije znanje. Znanje dobija smisao kada se umrežava, ukršta, koristi za otkrivanje novih.

Godinama, pokretač svih potraga, preslušavanja i prešlicavanja i dobrih i loših i prosečnih pesama bila je ideja (i strah) da bi neka fenomenalna stvar mogla da ti promakne - već se dešavalo da na diskovima ili u plejeru imaš foldere pune bisera koje ne otvaraš mesecima (ili godinama), do kojih na kraju dolaziš zaobilaznim, težim putem – ili slučajno. Nisi ni znao šta sve čuvaš u škrinji.

Ne znam u kojem trenutku se javlja umor – a akumuliranje se usporava. Shvatiš da je snimaka previše i da je nemoguće čuti sve. Naučiš čije preporuke vredi poslušati, mada znaš da ne postoji osoba koja na sve te muzike reaguje isto kao i ti. Naučiš čije mišljenje može biti dobar znak za skretanje, ali i čije pisanje je zapravo neprekidan kružni tok iz kojeg nije lako pronaći izlaz.

No, nije umor to što akumuliranje obesmišljava.

Razlog je mnogo lepši: kada se najmanje nadaš, kada ne tražiš, do ušiju dolaze pesme koje te same pronalaze i koje će se na duže vreme (ili zauvek) nasele kako u plejeru - tako i u glavi.

Koliki god se trudio - pesme će se pojaviti kada one to budu želele.

Važne su, dakle, tri stvari: da uši budu čiste i neprekidno načuljene; da u glavi ima dovoljno mesta za nove stvari, koje će potisnuti u recycle bin gomile svakodnevne šljake, stresa, nervoze, idiota i gluposti i da se plejer češće koristi u shuffle modu.

Blago je svuda, što bi rekao Kalvin.

Najznačajnija otkrića u proteklih desetak dana: Broken Bells – projekat iza kojeg su, naknadno saznajem James Merces (The Shins) i Dangermousejedan od celih najboljih albuma u proteklih x meseci. Prvi singl – „High Road


Zatim Gil Scott-Heron, čovek impresivne biografije i muzičkih zasluga, koji se nakon 16 godina vratio muzici - u ovoj pesmi dajući novu ljušturu starim stihovima Roberta Johnsona.




I za kraj, Eli "Paperboy" Reed, punokrvni soul koji će konačno oterati zimu i ubrzati krvotok. Sam Cooke bi bio ponosan - "Come And Get it". Uživajte!

Monday, 8 March 2010

Logorama!

Ronald McDonald uzima decu kao taoce i puca iz šmajsera i dobija Oskara za najbolji animirani kratki film? Wow...

Logorama
je logičan nastavak kreativnog ludila koje je široj publici postalo poznato antologijskim spotom “The Child” (Alex Gopher) pre više od deset godina.Taj i takav spot doneo je francuskoj ekipi H5 dovoljno izazova za čitavu dekadu – što je njihov showreel učinilo jednim od boljih koje smo gledali proteklih meseci, nasluđujući oči jednostavnim, efektnim i inspirativnim sekvencama, tražeći dokaze da je kreativnost u oglašavanju ipak – i moguća i profitna.

Noćas je objavljeno da su H5 osvojili Oskara za najbolji kratki animirani film - prebrendirani logotipirani kermes koji duboko u sebi čuva duh Adbusters-a, pitchwise koji je mogao nastati samo u glavama onih koji se bude uz “Make the Logo Bigger” himnu i koji znaju da nema slučajnosti u tome što se jedan Finčerov završava uz “Where is My Mind”, ali koji će uredno sutra nastaviti da se bave novim korporativnim projektom, što će im uskoro omogućiti neki novi trenutak slobode. Ne spominjem Finčera slučajno – i on je jedan od saučesnika u ovom 16-minutnom incidentu.

McDonald's će, neminovno, jednom biti klijentom ove ekipe.

Tako to ide.

Pogledajte, dok je dostupan:


Saturday, 6 March 2010

Hipatija

Alberto Mangel, jedan od Borhesovih čitača (onih koji su imali tu čast da potpuno slepom Horheu pred smrt čitaju poeziju i prozu i slušaju njegova tumačenja pročitanog) zaključuje u sjajnoj knjizi „Biblioteka noću“ da je spaljivanje Aleksandrijske biblioteke uništilo ne samo svu postojeću prošlost sveta, već i njegovu budućnost – kako antičkog, tako i onog koji tek ima da bude otkriven. Karl Sagan je sličnu tvrdnju izneo na drugom mestu, zaključujući da je taj požar unazadio civilizaciju za oko petnaest vekova – toliko vremena je, naime, ljudskom rodu bilo potrebno da ponovo otkrije ono što je već jednom spoznao, zapisao i pohranio u biblioteku čiji je poslednja poznata nastojnica bila – Hipatija. (Sagan, čak, hrabro tvrdi da bi neki od vas ove rečenice čitali rasuti na više planeta da nismo osujetili sopstveni napredak, jer bi kolonizacija okolnih svetova išla mnogo brže i lakše da nismo vatrom izbrisali nekoliko hiljada godina sakupljenog znanja).

O Hipatiji i njenom tragičnom kraju sam već pisao, slaveći početak rada World Digital Library, prvog internacionalnog interaktivnog projekta koji bi se mogao nazvati naslednikom Biblioteke, koja je tehnički i praktično prestala da postoji Hipatijinom smrću. Njena smrt, ujedno, ne predstavlja samo simbol nepravednog toka istorije, u čiji je temelje uzidan i njen ubica u funkciji hrišćanskog sveca, već se smatra i danom u kojem je klasična antika ubijena, raščerečena, na ulicama Aleksandrije konjima o repove, rasečena oštrim školjkama. Nakon nje je, jednostavno, prevladala druga struja, čiji duhovni(?) istočni naslednici voze crne audije a zapadni traže svoj put do auditorijuma pojavljujući se na albumima pop-muzike, kojim popunjavaju kasu izudaranu milionskim odšetama zbog tužbi za pedofiliju. Tako se, nekako, ta ideja razvila.

Ovo su neke od činjenica koje bi valjalo uzeti u obzir pre gledanja novog filma Alehandra Amenabara – „Agora (Hypatia)“ premijerno prikazanog prošle zime, koji je za sada ovenčan ne malim brojem španskih Goya nagrada, ali ne i preteranom pažnjom medija i koji bi trebalo da širem auditorijumu ponovo predstavi epohu i predoči okolnosti pod kojima smo utonuli u srednji vek.

Ipak, jedan detalj brine, pre gledanja filma. Način na koji se film najavljuje – kao da dokazuje da su Mangel i Sagan bili u pravu na temu spaljivanja budućnosti i štete koju smo napravili: jer, kako drugačije razumeti činjenicu da je u prvoj dekadi dvadeset prvog veka film o jednoj od najumnijih žena antike koja se ponegde pominje kao majka sekularnog pogleda na svet i kao jedna od prvih ikona feminizma - oglašen i muškim plakatom, tj. onim na kojem je u prvom planu - muškarac? Žena-borac-mislilac nije dovoljno snažan triger za gledanje filma na teritoriji Španije, koliko vidim. Francuzi, pak, imaju žensku verziju plakata. Zanimljivo. Tragikomično.

Gase se svetla. Počinje.