Saturday, 27 February 2010

"Ruši se stablo... po stablo... po stablo... po stablo" (*)



Sve je delovalo zaista idilično te godine: nezavisni mediji nisu postojali ni u naznakama; mostovi su obnavljani; teroristi koji su planirali smaknuće Vođe pohapšeni su po gudarama; fotošopom i mitozom klonirani radnici množili su se na naslovnim stranama složni u podršci; odigrali smo kako-tako na Euro 2000, Holandija nas je samo malo tukla; ankete su govorile da Svetloj Budućnosti ništa ne stoji na putu.

Raspisali su redovne izbore za parlament SRJ i lokalnu samoupravu i - puni entuzijazma nadgrađenog halucinacijama o tome da su voljeni - raspisali prevremene izbore za predsednika Jugoslavije, ubeđeni u pobedu.
No, zbir svih krupnih i sitnih a gorkih nezadovoljstava bio je preveliki, čak i za nas, postojane klisurine.
Nije bilo tako davno, nismo zaboravili.
(*) - citat dolazi od onoga koji "nije zaslužio" ulicu:

Friday, 26 February 2010

Niz drum, pevajući

Kako vreme odmiče, sve ređe pevam iz sveg glasa, a volim, razne energije izlete van.
Sve ređe sam na koncertima jer - sve je manje bendova čije diskografije naizust znam; sve je manje mesta na kojima muzika grmi a u kojima je prijatno biti. Konačno, loša gradnja čini svoje - jer ako čuješ kroz zid kad komšija kija ili jede keks – ne poželiš da pustiš glas u kasniji sat, kada si konačno kod kuće.

Pod tušem pevaju samo amateri.

Sve je, dakle, manje prostora.

Sve je postalo tiše.

Mesto poslednje odbrane, pokazalo se proteklih meseci, postala je kabina automobila - zimski period, zatvoreni prozori, ostali vozači ionako ne gledaju dalje od znaka na haubi i levlje od retrovizora, ne mare za tvoj ukus.

Pevaš do mile volje.

Punim plućima.

Iako znaš da, spolja gledano, deluje krajnje idiotski, dok čekaš zeleno.

Dolazi proleće,

otvaraju se prozori.

Kako nisam od onih koji će ozvučavati čitavu ulicu iz kabine automobila, moraću i tu da zaćutim, na neko vreme. U međuvremenu, ostaje mi da se zamislim nad činjenicom da plejer, u randomize modu jako često zastane baš na ovoj pesmi.


Thursday, 18 February 2010

Re-listening Wind

"Listening wind" benda Talking Heads objavljena je pre tačno 30 godina, kao važan segment remek dela "Remain in Light".

Surove, opore, još uvek aktuelne naracije pod čijim se teretom melodija i briljantni aranžman ipak ne povijaju (što pesmu čini velikom), atmosfere tamne nelagode uokvirene hipnotičnim tok-taka-taka-tok-taka-taka ritmom, praćenim muljavim, sporim sinusoidama, ova pesma već decenijama predstavlja tajni znak po kojem se lovci na muzičke bisere međusobno prepoznaju.


Sve navedeno je verovatno sasvim dovoljno razloga da tačno trideset godina ovu pesmu niko nije pokušao da obradi (štaviše - ne postoje dokazi da su je sami TH ikada svirali uživo).

Donedavno.

"Scratch my Back" je projekat kojim Peter Gabriel ponovo prekraja muzičke mape sveta. Dvanaest obrada pesama koje se protežu kroz rokenrol istoriju i sadašnjost (Bowie, Paul Simon, Radiohead, Magnetic Fields, Lou Reed, Elbow...) ne samo što sve pesme predstavljaju u potpuno drugačijoj, a svedenijoj formi od originala, već su ujedno i poziv svim autorima čije je pesme obradio da kroz projekat "I'll scratch Yours" – obrade Piterove pesme. Po najavama, Radiohead će obraditi njegovu "Wallflower", dok je album najavljen split singlom koji čine njegova obrada Magnetic Fields koji su zauzvrat obradili njegovu "Not One of Us".

"Listening wind" je konačno, nakon toliko godina i toliko prašine ponovo tu - sjajna, bogato orkestrirana a svedena; dostojna originala, čak i dramatičnija no ranije.

Bilo bi ravno čudu da se TH ujedine i obrade nešto Piterovo.

Preostaje nam samo da uživamo u trenutku.

"Wind in my Heart/Dust in my Head"

Monday, 15 February 2010

"Dear God...": naj-albumi svih vremena po Vatikanu [i kako smo mi glasali ;]



Vatikanski list "L'Osservatore Romano" objavio je listu 10 najboljih pop i rok albuma, među kojima su i albumi Majkla Džeksona i Bitlsa, prenosi britanski "Telegraf".
Prvi na listi je album Bitlsa "Revolver" iz 1966.godine, a na listi su i albumi grupa Pink Flojd i Oejzis. Svi muzičari sem irske grupe U2 su britanski ili američki, dok italijanskih nema.
"Ova top lista je naš skromni vodič za dobru muziku i tu je da vas podseti da postoji i drugačija muzika" piše ovaj vatikanski list, pozivajući Italijane da je slušaju umesto lakih nota sa italijanskih festivala kao što je San Remo.
Top 10 :
1. Revolver – The Beatles
2. If I could Only Remember My Name - David Crosby
3. The Dark Side of the Moon - Pink Floyd
4. Rumours - Fleetwood Mac
5. The Nightfly - Donald Fagen
6. Thriller - Michael Jackson
7. Graceland - Paul Simon
8. Achtung Baby - U2
9. (What's the story) Morning Glory - Oasis
10. Supernatural - Carlos Santana
(kraj vesti sa www.blic.rs)
Ne mogu da odolim:
Krijući se iza priče o malverzacijama i smenama, koja u javnosti odaje utisak ozbiljnosti projekta i tako prikriva pravu prirodu sukoba struja unutar Crkve, velikodostojnici SPC juče su započeli rad na izradi liste najboljih albuma po našim kanonima. No, već na preslušavanju pesme "Taxman" (prve na albumu "Revolver") došlo je do sukoba na temu da li se ovde peva o taksama ili taksistima, te se sukob ubrzo preneo i van zidina manastira u kojem je 10 najboljih albuma imalo da bude proglašeno. Kako je prava tema susreta sada svima poznata - očekuje se najpre saopštenje na temu skarednog izbora muzičke redakcije Vatikana i pozivanje na Vaseljenski sabor na kojem će se raspravljati kako je moguće da u izbor ulaze bendovi koji su se proglašavali većim od Boga, dokazani uživaoci droga, saradnici Aparthejda, homoseksualci; crni muškarci koji su umrli kao bele žene i ostali.

Na slici: članovi žirija preglasavaju obožavaoca kasne faze Radiohead.

Tuesday, 9 February 2010

Radio



Ne mogu da odredim kada je sve počelo.

Možda je to bila ona usisavajuća interferenca špice za „Vibracije“ Slobe Konjovića; verovatnije - godišnja lista „100 veličanstvenih“, koja je otkrivala kretanje muzičkih žanrova u svim pravcima, i od koje sam naučio i čuo više korisnog nego na svim časovima muzičkog zajedno. A možda je to bio Đuzin „Zabavnik“, kojeg smatram jednog od najboljih radijskih naratora ikada, možda i „Klub 2“ Zorana Stanojevića ili Mjehurove emisije na B92 u vreme kada se program radio čak i iz toaleta ako je bilo potrebno; ili Vojina, Robertova i Kuzmina Frka“ na Pingvinu nedeljom uveče (kakav je to sonično-intelektualni kalambur bio!); no ipak – zaraza je počela emisijom „Peca i Deca“, 1979. (Studio B, nedelja rano popodne) u kojoj sam i gostovao, imao sam svega 6 godina - i zadatak da „ispričam moje viđenje“ filma „Godzila“, pogledan u Domu Kulture „Vuk Karadžić“. Reakcije rodbine nisu bile toliko važne (ovacije!) - ali, činjenica da sam pričao jednom čoveku a da su to čule hiljade, mogućnost da pričaš relativno tiho, „normalnim glasom“ – i to i kako i šta želiš – a čuju te toliki ljudi koje ne znaš - te senzacije bile su toliko snažne i dugotrajne da nije bilo čudo što sam mnogo godina kasnije, inspirisan jednom Dačinom rečenicom krenuo ka "Radio Pingvinu", jednog letnjeg popodneva.

Plovio sam etrom gotovo 9 godina.

Prva pesma koju sam „izabrao da se pusti“ bila je, ako se dobro sećam, „I Wanna Be Like You“ od Los Lobos, obrada pesme iz „Knjige o džungli“, vašar jedan.

*

Prva samostalna emisija koju radim kao voditelj, jutarnji program: paziš na svaku reč, a 6.15 ujutro je, velika je verovatnoća da i oni koji te slušaju zapravo ne čuju šta govoriš, još nije ni svanulo kako valja.

*

Kao-reklame.




*

„Radio se ne sluša, sa radijom se druži“.


*


Desetine traka, kaseta, poneki CD i gomile ploča koje nosim u torbi, remeni usečeni u ramena, da bih pustio po 1 pesmu sa svake od njih!


Besomučno emitovanje pesme „Vođa“ (S.T.R.A.H.) na dan pre izbora u decembru 1992.
Učim od Saleta da radim na mikseti od 4 kanala, koja uz pomoć „čudesne 386-ice“ ima – 8 kanala. Što olakšava manipulaciju, ali povećava broj „rupa“ u programu.

*

Prva noć koju sam potpuno sam proveo na smeni, kao voditelj, tonac i muzičar.

*

Dan u kojem nas sedamdeset napušta „Pingvin“.

*

Menjamo frekvenciju.
Vest o „Oluji“ prekida kviz koji radimo u lepo letnje prepodne, usred rubrike "Letnja veselica".

*

Čitanje grafita u emisiji moram da prekidam vešću da Dragoslav Avramović neće biti na izbornoj listi opozicije. To, naravno, utiče na dalji tok same emisije.


*

„Srbija 1998: Nešto je preživelo.“


*

Tanja i ja vodimo kviz u koji se javlja čovek koji zna kojim rezultatom je završena oproštajna utakmica Moce Vukotića, 0:1 za Čelik iz Zenice, 1987. Nagrade koje delimo su potpuno simbolične, ali to prosto nije nikome važno. (Mnogo godina kasnije, taj isti čovek osvaja automobile i velike novce po mnogo većim kvizovima.)

*

Prestajemo da snimamo na trake, počinjemo da koristimo softver za montažu!

*

„Radio Index – jedini RADIO u gradu“.

*

Nikola Momčilović i ja radimo sumanuti eksperiment "u sred bela dana": sa jednog CD plejera isključujemo levi kanal, a sa drugog desni. Puštamo u program istovremeno obe verzije „Ziggy Stardust“ – i Bouvija i Bauhaus.
„Za one koji više vole original, molim da posvete pažnju levom kanalu, za obožavaoce obrade Bauhaus – desni kanal. Radio Index – 48 sati muzike na dan!
Ni danas, uz pomoć računara, ne mogu da ponovim čudo koje je Nikola radio uživo, "na programu".
I danas mi nije jasno kako nismo suspendovani.

*

Montirani intervjui – snimiš sve govorne segmente nečije emisije, onda u montaži nasnimiš sumanuta pitanja – i dobiješ potpuno sumanuti kontekst, koji naravno emituješ – i koliko god možeš – paziš šta pričaš u narednim emisijama – jer znaš da te kolege snimaju – radi osvetničke montaže.


*

Shvatam da imam veoma malo fotografija iz tog vremena. Sve smo usmerili ka zvuku i mašti.

*

„U medijskoj džungli nije važno - biti najglasniji. Važno je preživeti.“

*

I onda fade-out, regler na nulu,
tišina.

(Odjavna špica: Aca, Joca, Bojana, Maja, Kiza, Tanja, Šejn, Boris, Dača, Kuzma, Kockica, Nevidljivi, Karlo, Škrbamaca, Strahinja, Nikola, Flora, Luka, Gorana, Hogar, Sale, Ivančica, Ah Neša, Bane, Ćale, Kepa, Mija, Alek, Mirko, Mortiša, Mad Man Hasan, Mirko, Bane J., Slobodan, Cope, Dušica, Olja, Slađana, Olika, Mira, Vedrana, Vedrana još jedna, Miša, drugi Miša, Darko... na radiju sam upoznao i Aleksandru, u prvoj reklami koju smo ikada snimili zajedno sam je zaprosio, rekla je "Da", nekoliko puta, nije bilo razloga da ponavljamo. Snimanje. Snimalo se na trake, 1995.)



Danas aplaudiram, svečano okrenut ka radio aparatu kada čujem voditelja koji „priča do vokala“, ostala navika. Radujem se kada čujem da neko brine o miksu između dve pesme. Još više - kada se čuje da se neko trudi.

I dalje važi - pored svih blogova, chatova i svega što se pojavilo u proteklih deset godina – mnogo je lepše i izaziva više vibracija kada nekome pričaš nego kada pišeš, normalno.

Poslednja pesma koju sam pre gotovo deset godina „pustio“, odjavljujući poslednju emisiju, bila je „Going Underground“ od The Jam. Svaka pesma je imala svrhu i cilj.

Moram da dobro razmislim, uz koju pesmu ću se vratiti.
Iako, sad shvatam, nikada nisam ni izašao.
.




Friday, 5 February 2010

Elizabeth Fraser - "Moses"

Intervju koji je nedavno objavio The Guardian“, posvećen karijeri punoj obrta, slave, povlačenja razočaranja, i vilin-muzike se s pravom završava rečenicom – „Bez njenog glasa, svet bi bio mnogo tužnije mesto“.

Nakon gotovo petnaest godina (ne)očekivanih pojavljivanja u raznorodnim projektima koje je svojim glasom činila još veličanstvenijim (Massive Attack, Peter Gabriel, Craig Armstrong, Jeff Buckley, muzika za „The Lord of the Rings“... ), Elizabet Frejzer (Fraser) je pre nekoliko nedelja objavila singl „Moses“, najavu prvog samostalnog albuma (ne računajući 200 primeraka albuma „Underwater“ iz 2000.) - po svemu sudeći potpuno drugačijeg od onoga što je radila u Cocteau Twins.

Drugačije, no - i dalje apsolutno veličanstveno.

Ipak – ovaj povratak je, za sada, prošao gotovo nezapaženo.

Tiho, poput povlačenja vilenjaka ka Sivim Lukama.