Sunday, 31 January 2010

Beopolis



Ne tako davno, opstanak knji
žare „Geca Kon“ obezbeđen je okupljanjem „javnih ličnosti“ pod barjakom „očuvanja kulturne baštine“. Sa jedne strane – to beše ne mala pobeda iako je, zapravo donela malo upotrebljivog i korisnog: zaposlene i zaposleni u navedenoj knjižari i dalje mogu nesmetano nemati pojma šta u knjižari imaju ili ne, krišom zapaliti poneku cigaretu i spopadati posetioce muzikom sumnjivog subkulturnog porekla, te često prećutati da u podrumu kriju jedan od najboljih antikvarijata u gradu. Sve ovo navodim razočaran u ponašanje onih kojima je pružena šansa da se bave plemenitim poslom, ali je ne koriste.

No, svi ti detalji nisu interesantni široj javnosti - u knjižari ionako nema gužve – a javnost zna da je knjižara „Geca Kon“ sačuvana od prenamene i sama ta činjenica - da je knjižara i dalje tu - je sasvim dovoljna, još jedan dokaz da živimo u „You CAN judge the book by it’s cover“ vremenu.

„Beopolis“, po svemu sudeći, ne očekuje slična sudbina.

Možda baš zato što je filozofija „Beopolisa“ drugačija: petnaest godina teškog rada, stvarna posvećenost poslu, razumevanje delatnosti kojom se baviš, pokušaj da napraviš korak napred, trud da nešto i objaviš - u Srbiji izgleda donosi ili osude ili nestanak sa scene.

Nestanak, i to uz zdušnu - ravnodušnost!

Peticiju namenjenu Skupštini grada, a kojom se apeluje na neophodnost pronalaženja (upotrebljivog) prostora u kojem bi knjižara mogla da nastavi sa radom do sada je potpisalo 627 (slovima: šeststotina dvadeset i sedam) osoba.

http://www.petitiononline.com/mod_perl/signed.cgi?beopolis

Tolika sila može gradske i ostale vlasti samo učvrstiti u stavu „nek propadne, nije šteta“.

Nije ovo samo pitanje da li će baš ta i takva peticija promeniti nešto u budućnosti „Beopolisa“. Ova peticija je, ne zaboravite – i ogledalo i dokaz zainteresovanosti građana za postojanje knjižara u kojoj dominantni naslovi nisu oni koji se mogu kupiti i na kiosku ili u hipermarketu.

U „Beopolisu“ je trenutno dostupno oko 16.000 naslova.

Ukoliko ne pokažemo da nam je stalo, ponoviće se poraz koji smo već doživeli pre nekoliko godina: knjižaru u Knez Mihajlovoj ulici odmenila je prodavnica odeće, u kojoj je nešto knjiga zadržano kao deo enterijera, one malo sofisticiranijih naslova, poneka namerno raskupusanih korica, postavljene tako da izgleda kao da su čitane.

„Na metar.“

UPDATE: Do 02.02 - 1110 potpisa!

UPDATE II: Beopolis nastavlja sa radom u TC Eurocentar (Makedonska ulica)

Thursday, 28 January 2010

Hod po tankoj žici (Man on Wire)



Kao kada se pletu užad – oni masivni, debeli konopci - tako će se nekoliko inspirativnih i zanimljivih činjenica uplesti u kanap koji (oba)vezuje na gledanje ovog dokumentarca. „Man on Wire“ je nastao na osnovu knjige „To Reach the Clouds“ – biografije Filipa Petija (Petit), čoveka koji je 1974. hodao između kula Svetskog trgovinskog centra, ostvarajući šestogodišnji san koji je počeo da sanja pre no što su kule uopšte podignute. Već ta činjenica deluje tako intrigantno i tako filmski da je Džejms Marš (Marsh) mogao, bez muke, da se osloni na linearno postavljen intervju sa sada penzionisanim hodačem po žici, prošaran fotografijama i klipingom iz medija - ali se njegova vizija ove priče na sreću nije završila na takvoj izvedbi. Druga, za ovu priču manje važna činjenica je da se Marš već bavio dokumentovanjem raznorodnih lunatika (John Cale) ili fikcijama koje su mu, po svemu sudeći dale prostora da veštinu naracije usavrši. Treća, zapravo najmanje važna – ali impresivna: "Čovek na žici" već je nanizao na štrik BAFTA nagradu, Oskara za najbolji dokumentarac 2008. i još neke.

Uvodno, lagano prebiranje po strunama prepušteno je vragolijama koje je Petit izvodio pre osvajanja Kula (šetnja po vazduhu u Parizu i Sidneju), da bi se onda potpuno fokusirao na tačku za koju su sposobni samo ljudi posvećeni ostvarenju svom sna do granice u kojoj se uveliko mešaju hrabrost i ludilo. Vešto kombinujući sekvence rekonstrukcije "zločina" (naravno da je za takvu tačku nemoguće dobiti dozvolu i naravno da je ideja zahtevala višemesečne pripreme), arhivski materijal i sumanute iskaze i Petija i čitave ekipe koja ga je u poduhvatu pratila doslovno - do vrha, Marš uspeva u gotovo nemogućem: gledaocu (zagledanom u monitor od 19", zavaljenom u stolicu u sobi, svesnom da su snimci rekonstrukcija a radnja smeštena u period od pre 35 godina) počinju da bride najpre ruke, a zatim i cela stopala, od prostog uzbuđenja, iščekivanja prvog koraka tog hoda po tankoj žici. Bride stopala, zgrčena od mešavine straha od visine i euforije, dok se u pozadini zapliću i raspliću pažljivo birani komadi Majkla Najman i Satija, pripremajući pozornicu za dve ključne rečenice čitavog filma, čitavog života:

"If I die, what a beautiful death!"

"To me, it's really so simple, that life should be lived on the edge. You have to exercise rebellion. To refuse to tape yourself to the rules, to refuse your own success, to refuse to repeat yourself, to see every day, every year, every idea as a true challenge. Then you will live your life on the tightrope."

"Man on wire" dobija važno mesto na polici ne samo zbog briljatne naracije i dosledno izvedenog koncepta (i hoda po tankoj žici - tema rušenja Kula bliznakinja ostaje nespomenuta u filmu, hrabro, bravo!) koji izaziva preplitanje oduševljenja, straha i radosti - već i činjenice da pruža fantastično ohrabrenje, podsticaj da se svakog dana pokuša nešto što je izgledalo nemoguće; ohrabrenje da nema razloga da se pre suočenja sa našim svakodnevnim, najčešće smešnim ili bednim izazovima autocenzurišemo i samo-obeshrabrujemo, pre no što prvi korak na žici i napravimo.


Saturday, 23 January 2010

"Where the Wild Things Are"

U rukama ste čoveka koji ume da u dvadeset sekundi reklame razvije ironičnu melodramu o staroj lampi na kiši.
Pratite vodiča koji je već nekoliko puta uspeo da vas zavede da uđete u lavirint sa premalo mrvica hleba u džepu ili prekratkim klupkom da biste pronašli put natrag - nadajući se da ste dovoljno bistri ili brzi da se vratite natrag pre no što se se svetla u sali ponovo uključe.

Zamislite šta je Spajk Džonzi (Jonze) u stanju da uradi od priče Morisa Sendaka koja će vas podsetiti da ste svojevremeno, davno, pre odrastanja ostavili jednu sobu zazidanom, a prepunom svega što je detinjstvo činilo – ali, avaj, zaboravili ste koja cigla otvara skriveni prolaz.
.
Ovaj film neće ukazati na tajna vrata – srušiće, zapravo, čitav zid.
.
I sve će ponovo ugledati svetlost dana/platna/ekrana.
Obavezno gledanje, nikako sa ili pred decom.
.
I ne verujte mnogo ovom zabavnom, veselom traileru - detinjstvo je mnogo ozbiljnija priča.
.
.
Naslovna strana Sedakove knjige:
.





Tuesday, 19 January 2010

"The Invention of Lying"

Iskreno, postoje čitaoci ovog bloga koje poznajem a do čijeg mišljenja mi je stalo. Postoji i nekoliko njih koje ne poznajem, a u čiji sud verujem. Bila bi laž reći da mi je stalo do mišljenja svih čitalaca. Među čitaocima postoji, tvrdim – i jedan totalni som, te nekoliko njih sa kojima imam manje dodirnih tačaka nego sa nekim ne-prijateljima. Tako to ide u životu. Iskreno.

Odakle ovakav uvod?

Zamislite svet u kojem laž ne postoji.

Svi koje poznajete govore isključivo ono što misle i ono što jeste. Sve ostalo je identično svakodnevici kakvu poznajemo - razlika je samo u tom malom, ali značajnom detalju. Iznenađenje! Čak i u takvom svetu gnjide se lakše i brže uspinju uz društvene lestvice, izvode na večere najbolje cice i bezbrižno plove ka udobnoj penziji, dok se poštena inteligencija i ovde batrga u moru malih privatnih katastrofa i tone pod poslovnim neuspesima, pravo na dno.

Takav svet je početna premisa filmskog prvenca Rika Gervajsa (Gervais, nama poznat iz serijala The Extras emitovanom na B92) koja sasvim dobro funkcioniše u prvih trideset minuta filma, filovanim sjajnim replikama (svi govore istinu, ne zaboravite), sve dok se Mark Belison (Gervajs) - inspirisan nuždom – ne doseti da uradi nešto što niko pre njega nije uradio – da izgovori laž, koja će inicirati uskoro i nove obmane - i koja će ga uskoro dovesti do pozicije čoveka koji priča sa Bogom.

"The Invention of Lying" svakako donosi jednu od zabavnijih scenarističkih premisa u proteklih nekoliko godina, ali se njegov autor, suočen sa po svemu sudeći tržišno preopasnom subverzivnom notom (vera-laž-Bog-ljudska zajednica) sa lakoćom (uz žaljenje dela publike) povlači na teren romantične komedije u čijem su fokusu čovek koji se batrga između istina i laži, lažnih i stvarnih prepreka, a sve želeći da osvoji ženu svog života. Tako našpanovan na filmsko platno, ovaj film postiže jedan ne mali uspeh: dolazi do šire publike, što bi verovatno teže postigao da je nastavio da ispituje pitanja vere i obmana – ali se i donekle uvija pod teretom druge priče, ostavši samim tim daleko od pra-uzora među kojima se naziru i „It’s a Wonderful Life“ Frenka Kapre ali i Ramisov „Groundhog day“. Ipak - i tako zašećeren i preodenut, film sadrži dobru mešavinu humora i istine koja nalaže da mu se posveti 100 minuta: starački dom je, zapravo "A Sad Place for Hopeless Old People"; motel je "A Cheap Place to Have Intercourse with a Near Stranger", dok je vrhunac brendinga reklama za Pepsi: "When they don't have Coke".

Konačno, ovaj film valja pogledati i zbog inspiracija koju donosi. Na prvom nivou postavlja se pitanje - kako bi ova priča bila ispričana da je završila u rukama drugog reditelja/producenta/studija, ali ono je samo uvertira za mnogo važnije: kako bi funkcionisao svet u kojem ne postoji ništa osim istine i onoga što jeste?

Kako bi bilo kada bi se, za početak, u traileru za ovaj film naznačilo da postoji i religiozna nota?


Thursday, 14 January 2010

Venecija [fragmenti]



(Dva sunčana januarska dana i dve tihe noći provedene u Veneciji dovoljne su za mrežu punu impresija, markiranje tačaka koje bi trebalo ponovo videti po nekom toplijem vremenu, tugu što neka skrivena mesta nisu malo bliža i dostupnija hodačima, ali i dugotrajniji osmeh na licu. Svaki pokušaj da se od te smeše napravi neka kompleksnija priča vodi ka instant-putopisarenju i prepisivanju istoriografije što mi nije navika. Zato se vraćam na početak ovog pasusa: mreža puna impresija.)
Ulazimo u grad konačno na kratko prepušten njegovim stanovnicima (oko 60.000) a ne turistima (oko 15.000.000 godišnje!) i ta razlika se oseća: dolazak u Veneciju tokom takozvane „low season“ (posle Nove a pre početka Karnevala) ne donosi samo niže cene - već i sreću da se tokom špartanja gradom zaista srećeš sa lokalcima, obeleženim nervoznim pogledom ljudi umornih od onoga od čega žive: turizma. Lako ćeš ih prepoznati – mešavina Mletačkog ponosa i blagog prezira prema hodačima zagledanim u mape izgubljenim u lavirintu, ali uz navežbani poluosmeh kada im se obratiš.
Borba sa prirodom je svakodnevna, čak i nakon hiljadu i petstotina godina postojanja grada: teški metalni zabrani postoje na ulazu u gotovo svaki lokal, spremni za postavljanje ukoliko voda krene uz ulice. Dvadeset minuta je dovoljno da grad bude pod vodom.
Svako skretanje sa „glavne rute“ (koridora prepunog slastica, prečesto kičastih detalja i mamipara) ne donosi samo bliske susrete sa lokalcima, već i otvara pogled ka uličicama u kojima se ponovo zapitaš kako je ovaj grad uopšte podizan, kakva je to mešavina hrabrosti i ludila, kako opstaje toliko dugo.

Tek kada iskoračiš iz tih istorijskih kulisa, naknadno otkrivaš da je Venecija nastala baš tu iz proste nužde, kao sklonište i skrovište od prvih srednjovekovnih najezdi varvara. Naknadno saznaš i da je zvonik bazilike Svetog Marka kojem si se divio zapravo rekonstrukcija – stari zvonik se u potpunosti urušio pre više od stotinu godina. No, to otkriće nije snažnije od impresija i samo podcrtava svest o tome da grad, zapravo, propada već pet stotina godina, od kako su Portugalci uzeli prevlast na moru. Podcrtava i činjenicu da je Veneciju lepše i lakše upijati – bez vodiča i knjiga, ali sa mapom u ruci – ima skrivenih blaga koja valja videti. Nakon svih vekova propadanja, mnoge tačke i dalje sjaje poput lampiona ribarskih čamaca, u sumrak.
Sunce počinje da sija punom snagom dok prelazimo most ka gradu. Veličanstven kadar.
Bacanje torbe na pod sobe u Santa Chiarra hotelu (preporuka! ima i parking!), brzim korakom ka prvom mostu. Aleksandrin smeh.
Pod crkve Svetog Marka, granitne ploče, crni i svetli kvadrati izuvijani do granice iluzije.
Gromoglasni zvuk zvona sa tornja u večernjem satu, fotografije duge ekpozicije koje prolaznike pretapaju u senke.
Stotine plamenova sveća u Santa Maria Della Salutte.
Ticijan, Tintoreto i Belini u galeriji Akademija. I krupni, nezainteresovani crnac, čuvar na ulazu u galeriju.
Čaša vina, večera pod plinskim grejačima na doku kraj Rialta.
Desetine poslastica u izlozima.
Najlepše maske su zapravo one najmanje kitnjaste, najbliže počecima Comedia Dell Arte. To je već sigurno stvar ukusa.
Harmonikaš koji zabavlja dva smrznuta para turista na gondoli koja prolazi ispod nas.
Preglasne sirene u 23 sata koje oglašavaju čitavom gradu da poslednji autobusi odlaze sa stanice, zvuk odjekuje daleko u noć, koje te izbacuju iz kreveta, a ti pomisliš da je najava poplave.
Hotelska soba sa pogledom na svitanje.

Ipak, nakon mnogih mostova, ulica, trgova, skrivenih prolaza i silnog lutanja, najviše impresije izaziva prvi pravi susret sa Miroom, Kandinskim, Pikasom, Polokom, Ernstom – kolekcijom Pegi Gugenhajm – i impresije su možda i snažnije nego one koje odnosiš iz galerije Akademija, Santa Marie Della Salutte, crkve i Trga Sv. Marka ili Rialta. Ne znam da li Venecija prašta za ovakve iskaze, ali - tako je.
No – grad će sigurno dobiti i drugu šansu: uprkos svim naporima, silnim satima neprekidnog hoda i iskrenom trudu – čitavi kvartovi ka kojima su nas navodile poruke blog drugara ostali su neposećeni. Ostali smo uskraćeni i za pravo slušanje Vivaldijevih pasaža, možda još poneki Canoli (3.5 EUR - komad!), plovidbu ka okolnim ostrvčićima, hranjenje golubova na Trgu (tu je već bila gužva, zaista). Zato valja doći ponovo, pre no što sve prestane da bude istorijska kulisa i postane – istorija.
p.s. Kako je celo putovanje Beograd -> Ljubljana -> Venecija bilo prepuno raznih slučajnosti i simbolike, tako se i završilo. U povratku, na samoj granici - nebo je ukazivalo da se zlatni ćup na kraju duge zapravo nalazi - na teritoriji Srbije. Hm.

Tuesday, 5 January 2010

Privremeni izveštaj: Beograd -> Ljubljana



Nekih slučajnosti nisam bio svestan sve dok nismo skrenuli sa auto-puta, nakon 7 sati vožnje. Jedan deo tih čudnovatih poklapanja pripada segmentu manje važnih stvari – na dan pre polaska na put automobil je trokirao dok smo slušali „You Can’t go Home again“ (DJ Shadow) i to na nekih 60 kilometara od Beograda. Automobil popravili, krenuli dalje. Dan kasnije - plejer je nekako baš pre granice sa Slovenijom krenuo sa „Europe EndlessKraftwerka, što je u suton prelepog sunčanog dana (pratilo nas sunce sve od Šida do Brežica - sjajnog gradića, pobratima nekadašnje škole "Braća Ribar" :), bio sjajni crescendo vožnje, koja ipak nije laka.

Na više ličnom, važnijem nivou - tek kada smo skrenuli na Slovensku cestu (glavnu ulicu u Ljubljani) shvatio sam da nije slučajno što je Ljubljana prvo odredište na našem prvom putovanju automobilom.
Prvo putovanje na koje sam pošao devedesetih, a u okviru granica sveže isparcelisane domovine bilo je takođe Beograd – Ljubljana, zarad “razmene radio programa” "
Radio Študenta" i "Radio Indexa", višednevni put na koji sam krenuo sa džeparcem od 60 maraka (DEM), obeznanjen od sreće što ću, makar na kratko, napustiti post-protestnu Srbiju – i to vozom do Skopja a onda avionom do Ljubljane, drugačije nije moglo.

U međuvremenu, Hrvati i Slovenci su završili auto-puteve po kojima se vozi kao kroz puter i bez nervoze, a pogranične službe su se dramatično promenile – carinici nam pasoše gotovo nisu ni gledali i ljubazno su odgovarali na sva naša besmislena pitanja, postavljana iz proste želje da putovanje bude potpuno prijatno.






Iako smo tokom proteklih godina više puta bili u Ljubljani – ponovo nas je iznenadila - ovoga puta skromnom, dovoljno kičastom – a pravom novogodišnjom dekoracijom te činjenicom da je broj ljudi koji zaista stoji ispred kafića na -7 celzisujovih a zbog zabrane pušenja u kafićima i restoranima – fascinantan (gostioničari su ponudu obogatili plinskim grejačima, nižom cenom kuvanog vina i ćebadima koja su na raspolaganju). Ipak, rasveta je snažnija impresija - novogodišnji lampioni sada krase i breg iznad grada, okean hiljadu svitaca lebdi nad krajolikom, krunisan dvorcem na vrhu.

Istovremeno, u gradu se u proteklih deset godina nikada nije više radilo – zaštitne ograde i dizalice (prigodno novogodišnje ukrašene!) su ispresecale centar, lokalci kažu da gradonačelnik diže sebi spomenike, no uprkos svemu tome – Ljubljana je zimi posle 20h i dalje najmirniji glavni grad ovog dela Evrope, toliko tih da se čuje kako sneg pada, a pada već treći dan. U Ljubljani se samim tim i dalje sjajno spava – jer je tišina od one vrste koja je u Beogradu davno izumrla.

Omladina i dalje sasvim dobro govori srpsko-hrvatski; rasprodaje i dalje počinju prvog ponedeljka u januaru (i iznosi su dramatično niži od beogradskih); saobraćaj se i dalje zaustavlja spuštanjem stopala na kolovoz; ulice su i dalje neprirodno čiste; “Emonec” je i dalje sasvim pristojan hotel u samom centru grada; “Zvezda” i dalje ima najbolje kolače; Restoran "Julija" (naravno - preko puta kafića "Romeo") i dalje ima dobru atmosferu i najbolju paradajz-čorbu, sve je dakle in the right place i pošto smo se uverili u sve to - sutra krećemo ka Veneciji.

Rezervoar je pun, okvirno znamo put; Mario, Ivana i još nekoliko prijatelja udelili su nam savete zlata vredne -> imamo, dakle, sve neophodno za nastavak avanture. Savke reče nekoliko dana pre puta - “Znaš kakav je osećaj kada ti pre granice stoji natpis “ne usporavajte!?!”

Ne znamo... idemo da proverimo!