Monday, 4 October 2010

To je nama naša borba dala...

Najpre pomislim da bi bilo bolje sagledati svo to vreme, 3652 dana, kroz konkretne, materijalne dokaze napretka, ukoliko ga ima – jer ako uplovim u analize metafizike - završiću u depresivnom, pukom teoretisanju, što bi rekli.

Bilo nas je osmoro u grupi tog dana.
Najstariji među nama je imao tačno 30 godina.
Svi muškarci uveliko odužili dug prema otadžbini, neki i u više poziva.

Na taj dan, tih osmoro ljudi imali su, u zbiru:
  • Dva automobila (na svoje ime)
  • Nijednu nekretninu
  • Jedan je imao stalni posao, jedan je bio samostalni preduzetnik a nas šest kako se snađemo. 
  • Jedan prototip digitalnog aparata, čudo tehnike
  • Nijednu člansku kartu
  • Nijedan brak, dete 
  • Delili smo spremnost da konačno, trčećim korakom, nadoknadimo strašan zaostatak u odnosu na želje i životne planove.
Deset godina kasnije - tih osam ljudi je u zbiru uspelo ili poseduje:
  • Tri automobila na svoje ime (nijedno od dvoje od pre deset godina)
  • Tri nekretnine na sopstveno ime, od kojih je jedna na kredit a dve nisu veće od 30m2
  • Nekoliko digitalnih aparata, a bogami i poneku kameru (ispada da smo na ovom polju najviše napredovali? To je nama naša borba dala!)
  • Nekolicini se čak i penziono uplaćuje
  • I dalje - ne posedujemo nijednu člansku kartu
  • Dva braka i sve zajedno dvoje dece
  • Spremnost da, konačno, možda malo sporijim hodom (stariji smo) - stignemo tamo gde smo pošli pre deset godina.
Svakako nije kako smo se nadali.
Svakako nismo prosek, ali to nikada nismo ni bili.
Nije ni kako smo zapravo mogli.

Što ne znači da ne bih ponovo izašao.
Što ne znači da ću prestati da se trudim.


p.s. Za kraj - sve pesme koje su me držale spremnim:


Gotovo svi ključni stihovi su tu, na jednom mestu.  "Ovo ne sme biti kraj." .
.

26 comments:

  1. Ja ne smem da podvučem crtu, pre i posle, jer mi se povraća. Da ne mračim dalje.

    ReplyDelete
  2. Ovako sam razmisljao: bolje podvuci crtu i barem skicirati sta u narednih deset godina... Inace, potpuno te razumem. Borio sam se idejom da bilo sta zapisem na ovu temu danima, a da se pritom ne okliznem i ne zavrsim u jarku.

    ReplyDelete
  3. Sve te skice, ha, sad mi deluju ironično, pa me od planskih perspektiva muka hvata. Inače, iz undergrounda (mog jarka) sam napisala nešto, pa u ponoć ide, pre nego što se pretvorim u bundevu. Prija mi ovo (re)čeličenje duha kroz muziku. :) Vidiš, to mi je i dalje podsticajno i biće.

    ReplyDelete
  4. Nije lose. Zavrsen faks, zaposlena, dobra plata. I dalje u gajbi kod matoraca, bez momka,devojke, kuceta, maceta. Bicikl. Vozacka dozvola. Tri kompa, dva fotoaparata. Pasos sa mnogo pecata. I-pod. Svega i nicega.

    ReplyDelete
  5. Ta sabiranja na kraju nisu dobra za psihu. Postoji jedna stvar koja se zove: Pogledaj one kojima je gore od tebe. Često je to jedino što nas teši u beznađu. Zašto se uvek upoređivati s nesrećnicima? Jer se tešimo da uvek može gore i da nismo dotakli dno. E, sad, ja tu nešto ovo, ono...

    ReplyDelete
  6. Ja sam se baš nešto rastužila. završen faks, upisan master. 2000. imala samo 19 godina. tri različita radna mesta, državna plata, putovala po Evropi, imala sam jednu Schengen vizu od 20 dana, ovajdila se o bezvizni režim, radila mnogo, sve i svašta, job market u SR je užasan, nedinamičan sa nedovoljno profila, okoštao, privatizacija traljava, tržište monopolsko, ljudi besni i nadrndani, neće da priznaju sebi da se od obećanja ništa ne može stvoriti, poslodavci derači kože sa leđa, oseća se inferiornost u odnosu na ostatak istočne Evrope koja nije propustila 10 godina, u međuvremenu odustala od momaka, veza, jer svi su u polustanju za život, međi prijateljima malo (jedva nešto) brakova, decu još niko nema, ljubimaca nema, i dalje polunaslonjena na roditelje, ne glupa, čak i pametna da se snađem, ali više nemam gde. Guši me Srbija. This time next year, u nekoj drugoj zemlji. Obećala sam sebi.

    ReplyDelete
  7. To podvlačenje crte jeste zanimljivo, ali materijalno nije dobro merilo.
    Iako je danas posve jasno da su mnogi bili & šetali iz međusobno različitih razloga, valjda smo svi želeli neki bolji i pravedniji sistem, mesto gde možemo da ostvarimo svoje ciljeve. Kao klinci koji sređuju teren i nameštaju golove, da bi onda mogli da igraju fudbal na tom terenu. Ne mogu svi pobediti na kraju u toj utakmici. No, meni se čini da nismo napravili taj teren, da smo započeli utakmicu i onda se izboli na zarđale eksere koje niko nije smeo da ukloni, onda su protivnici počeli da igraju grubo, sudije nisu svirali faule, itd, i kad se malo osvestimo i pogledamo gde smo, to je neka blatnjava liga, Druga Liga Zapad, što bi rekli Ateisti. To je podvlačenje crte. Druga Liga Zapad.

    ReplyDelete
  8. @retka zverka: vidim tvoj tekst, jedino sto mi preostaje da dodam - "Nema povlacenja, nema predaje".
    Muzike je bilo, naravno, vise, ali je vukla ka losijim raspolozenjima...

    @maqa: posmatrano iz vizure "obicnog gradjanina" - tvoj spisak deluje kao potpuna utopija, pretpostavljam. Slican zbir je i kod nas, kada prosirim spisak, jedino sto imamo i jedno drugo i kucno ljubimce...

    @jungle: uvek sam gledao one koji bolje "prolaze" od mene, a za koje verujem da mogu da ih nadigram. Onda pronadjem procep kroz koji se moze proci i dostici taj dvojkas ili som koji je uspeo u materijalnom smislu nesto sto nisam, a sto mi je potrebno...

    @Ocean & @Dzoni: nastavicemo nesto kasnije, razmenio bih jos poneku recenicu sa vama :)

    ReplyDelete
  9. bah, ne snalazim se u ovim pričama al' ajde da probam: napisao nekoliko desetina pesama. snimio ih za svoju dušu. postao (ratni) invalid. sporečkao se sa zakonom. završio faks, skoro završio master, upisao doktorat. radio. ostao mi komp i televizor. dovoljno lepih uspomena. dovoljno i ružnih.

    ne radim. odavno nemam iluzije. nisam siguran ni za ambicije. priče o revoluciji mi izgledaju deplasirano, revolucija, ok ako tako misliš, za mene nije. priče o danu posle revolucije još deplasiranije, moji politički pogledi se dosta promeniše, vidim uglavnom cenzore na strani koju nekad smatrah za svoju. ne mislim da sam bog zna šta propustio u ovih deset godina, znam da nisam nigde žurio, pričali su mi odreda tuđe priče u koje ni sami nisu verovali. ne osećam inferiornost ni prema kome, čak naprotiv, ali prepisujem poslednje tri oceanine rečenice kao lično faktičko stanje u ovom momentu.

    ReplyDelete
  10. hmmm, deset godina kasnije... brak, jedno dete - jedno "na putu" = radost i neispavanost, kola koja mesečno "uzimaju" koliko troje dece, posao - koji uzima samo živce, psihijatar - koji me nervira, prijatelji - koji pišu iz inostranstva jednom godišnje a dolaze jednom u tri godine, stomak - a da, to sam imao i pre deset godina, dugovi - .................................................................................................................................................................. e, jesi li čuo da nam je albanija ukinula vize juče??!!!

    ReplyDelete
  11. Jutros baš sam dobio mejl od prijatelja koji je živeo na Novom Zelandu do 2000-te i koji se sa suprugom (u tom trenutku bez dece) brzom brzinom vratio za Bg, kratko nakon 5. oktobra.
    Posle nekoliko godina rmbačenja, rada po raznim bankama i multinacionalnim kućama žena mu je, posle dugo godina zatrudnela i rodila zdravog i divnog dečaka. Nedugo zatim prodali su stan (naravno kupljen na kredit, a kako drugo?), sve što nisu imali i što su imali i otišli ponovo. Ovaj put u Australiju i citiram: "definitivno nemam više nikakvih iluzija". Nije miran, morao je da napiše mejl i da se osvrne na prethodnih 10 godina...
    Nama koji smo JOŠ UVEK ovde borba ne preostaje, na neke druge načine, koji su svakako manje vidljivi, bar spolja...
    I da dodam, brak, divno jedno dete, drugo u planu, kredit za stan (od pre 2 nedelje)...
    Rano je za podvlačenje crte!

    ReplyDelete
  12. ja sam išao samo sa muškim društvom pošto smo išli sa namerom da se šibamo ako bude trebalo. pa i nešto ozbiljnije - ako do toga dođe, svi smo vojsku tada već bili odslužili.
    učestvovali smo u svih onih 4-5 juriša na televiziju. bila je i jedna slika koja se motala po netu, slikao neki fotoreporter, na kojoj se vidim kako bacam patronu suzavca nazad muriji (tip u zelenim pantalonama sa džepovima i crnom rolkom i maramom preko lica, ako se sećate).

    danas svi stojimo materijalno bolje nego tada, neki i neuporedivo bolje (nisam baš od tih). svi su se poženili, uglavnom imaju decu, neki otišli vrlo brzo u inostranstvo posle toga, neki se međusobno isvađali - ne govore itd.

    elem, taj materijalni deo mi i ne izgleda toliko bitan, ono što ja mogu da kažem je da smo ja sada i ja onda dva potpuno različita čoveka i da onaj tada nije mogao da pretpostavi da će evoluirati (uz par psiholoških mini revolucija) u ovog sada. u svakom slučaju, sada kada se osvrnem, imam utisak da se to dešavalo nekom drugom. ali takav razvoj je mogao da se desi i u nekoj drugoj zemlji i u neko drugo vreme na planu nekog individualnog života.

    ReplyDelete
  13. i jedna anegdota.
    nekoliko dana pre toga, pošto mi je već tada bilo muka od sranja koje je bilo u najavi posle "promena" ja sam kao odlučio da 5. odem na Adu da vozim bicikl i da me sve to ne zanima. I 4. uveče dođe mi jedan od ortaka, došao sa placa na Fruškoj gori i doneo mi jabuke. I kaže:
    "Ma daj ne seri, 10 godina se povlačiš po demonstracijama, koliko smo se već puta zajedno jurili sa murijom, gutali suzavac i dobijali batine i sad na finalu ti odustaješ".
    Ja: "Ma neću, ne zanima me, idite vi"
    On: "E stvarno si pizda!"

    Sutra ujutru, pošto sam živeo tada na Slaviji, gledam kolone koje se slivaju ka centru, autobuse kako dolaze i nisam izdržao. Okrenem jedinog koji je tada imao mobilni:
    "E momci, gde se nalazite?"

    ReplyDelete
  14. šmrc :) ja od tada imam samo više knjiga, više prijatelja i još jednu mačku!

    ReplyDelete
  15. Hvala Bogu da pročitam konačno nešto pozitivno na temu "Deset godina demokratskih promena". Jer i ja verujem da je generalno pozitivno. Imam i sam svoj spisak. Ne impresivno dug, ali pozitivan:
    - Danas mi, recimo, ne traže vizu za vikend u Mađarskoj - štaviše, smem da izađem iz zemlje.
    - Niko me ne proglašava izdajnikom zbog rada u međunarodnoj humanitarnoj organizaciji (doduše, više ne radim).
    - Nisam izdajnik ako "anketiram za strance", ili ako mi u goste dođu strani državljani iz "NATO zemalja"...

    I vredelo je. I ne stidim se svog glasa. I da prođem ponovo kroz šta sam prošao za ovih deset godina, moj glas bi bio isti kao i tog 24.9.2000-te.

    A društvo se menja brzinom kojom je sposobno da se menja, ali je bitno da se menja. Od pre deset godina, siguran sam na bolje.

    ReplyDelete
  16. Kod mene potpuno drugačija priča.
    Tada sam živela u oblacima. I na akademiji, tzv. barutani (vajarski deo). I sve što me je zanimalo je, gde nabaviti najpovoljnije elektrode za varenje, koji je nož za kamen bolji...i da li je ipak Diebenkorn moj omiljeni slikar :).
    Oblaci. Čisti ko suza.

    Stvarnost mi je samo ponekad ulazila samo kroz prozor, ako se komšije posvađaju, ili čujem tuđi TV (koji se tada uvek slušao glasno).

    Ali sam avanzovala opet u oblake.
    U mati :).

    ReplyDelete
  17. Verovatno nije neverovatno (!!!), koliko se slicnih prica sliva u jednu... (Ok, ovde se uglavnom okuplja neki fini svet :)

    Ocean je navela i tu ideju odlaska, a Nenad drugara koji se vratio i ponovo otisao - kao i moj najbolji prijatelj koji se nakon 12 godina emigracije vratio u Srbiju, uspeo da sabere 3 godine u istoj i onda ponovo otisao preko bare, iako mu je karijera i na lokalu dobro krenula...

    Namerno sam birao "materijalno" kao tacku, iskreno nisam zeleo da ulazim u preslicavanje nekih drugih nivoa, verovatno ne zeleci i sebe da podsecam sta sam zeleo svih tih godina 1988 - 2000 (za mene je sve pocelo 1988, kada su poceli da se pojavljuju po autobusima neki glupavi "Sloba Warriors" ispisi), sve vreme trenirajuci strpljenje, sve do tog oktobra, koji sam docekao sa citavih 27 godina, prakticno nezaposlen, u porodicnom stanu, bez ustedjevine, pasosa, bilo cega.
    (Ima i ta stara izreka - sta steknes do 40. - to ti je!)

    ReplyDelete
  18. Dzonijeva metafora je dobra, ali i Sizif je u pravu. Neki OSNOVNI civilizacijski okviri su ponovo postavljeni.

    Ipak, najjaci udarac je kada uhvatim sebe u stanju gotovo identicnog prezira prema vladajucem sistemu - ako ni zbog cega vise - a ono zbog neprekidnih pokusaja vredjanja svih inteligentnih oblika zivota, od platana, preko zivotinja za koje jos uvek ne postoji ni pet cemetary (kad smo kod toga), do ljudi. Potpuno razumem sta pisu i Vrabac i nasdvoje, delimo slicnu kolicinu gorcine.

    Ok, kada saberemo sve nas za sada, u tom materijalnom kljucu - jesmo stali na noge, a cak na tim nogama ponekad mozemo i preko crte. Verovatno nekim strancima deluje i blesavo - ali, i to je nekakva sloboda.

    ReplyDelete
  19. Ti se bar usudjuješ da praviš bilans. Moja osmorka... kao prvo odavno nije na okupu. Ali hajde da probam da napravim neki bilans kao da jeste. Ekipa s kojom sam tog dana gutao suzavac u plusu je sa ponekim albumom koje ne znam kako smo izgurali, na mišiće - po tom pitanju kod mene je plus 2. brakova, bio 1, ostao jedan - kod mene 0. dece, bilo i ostalo kod cele osmorke 1, kod mene 0. vozila, tu jesmo malo dali sebi oduška, bilo 3 (samara 1989, jugo 1990, kec 1975) a i sad je 3, ali seat 2008, punto 2007 i polo 2000. nekretnina bilo 1 ostalo 1 - kod mene tip 1-0-2. digitalne kamere ne brojah ni tad a ni sad. sve u svemu, naša borba se ugasila, umesto nje izlazi politički korektni danas.

    ReplyDelete
  20. Izvini, ali ipak moram.
    Ako dobro računam ja sam `88 imao 16, a onda ako opet dobro računam, ti si imao 15.Jednostavno, ne mogu da verujem da ti je u tim godinama to bilo neka bitna zanimacija,
    Hoću da kažem, deluješ mi ipak kao malo gotivniji lik od onog malog Rastka Poceste ;)
    Ok, sećam se kad je moj ćale u to vreme pričao kako Sloba mnogo liči na Dućea sa onom uzdignutom bradom i kako je kada su izašle "Godine raspleta" rekao: "Aha, evo ga i Majn Kampf". Sečam se kako je Dragoljub Žarković, negde 2001. , prvi pomenuo da se radi o 12 a ne o 10 godina. Ali to ipak pripada toj generaciji, Žarkovića, mog, a pretpostavljam i tvog ćaleta (o kojoj, uzgred, ja baš i nemam neko visoko mišljenje ne samo u Srbiji već onako na globalnom nivou).
    Mislim, šta će ti to o početku `88, kad znamo i ti ja da ti je tada mnogo, ali mnogo više bitno bilo da pokupiš neki LP u marketu u skc-u i ako može da povališ nešto po prvi put. Kao i meni.
    I to je sasvim normalno.

    ReplyDelete
  21. @vrabac: sad moram i ja, onako pred spavanje... :)
    jesam imao 15 godina... odrastao u porodici u kojoj se o politici pricalo oduvek, ali je bavljenje politikom bilo zabranjeno (seti se price o Budimpesti 1956 iz jednog od postova, zato je bilo zabranjeno...), okruzen cak i nekim ljudima koji su u odredjenim fazama zivota bili... hm, vazni ljudi. Verovatno bi bilo koji sistem koji bih zatekao naoruzan tadasnjom pank filozofijom takodje bio omrznut, svakakve ploce su se kupovale ispred SKC-a, ali je to bio prvi put da se neko potpisuje kao RATNIK, pa jos kao Njegov, prosto mi je smetalo i znam da sam se tada prvi put malo svadjao sa familijom na temu Zajma za Srbiju... argumenti mi nisu bili najbriljantniji, ali su barem bili iskreni :) Ja sam ipak amater u odnosu na pominjanog wunderkinda...

    Sve to, dakle, nije iskljucivalo ni ploce, ni pivo u "Kalemegdanu", ni probe ni nista od svega sto to vreme cini sjajnim ;)

    ReplyDelete
  22. Vise od teksta, koji je kao po obicaju odlican, odusevio si me Boysha sa muzickim izborom. Taj soundtrack me podsetio na vreme, kada nista nisam realno znala, ali sam u neke stvari bila apsolutno sigurna. Dovoljno da i danas mislis da nije greska biti tamo gde smo bili 5. pre deset godina.

    Inace juce nisam bila u nekom bilans raspolozenju, jedino cega sam se setila je da sam 5. oktobra 2000. bila sa drugarima na ulici i da sam bila jezivo obucena. Ok, momenat trivijalnosti - ali u pitanju je bila hipi majica koju sam pravis, tako sto vezes u cvor pa onda iskuvavas u nekoj boji i onda dobijes one tripozne krugove.

    Deset godina kasnije, definitivno se bolje oblacim:) Fakultet, tri firme, nijedna me nije prijavila, master u inostranstvu, nisam ni pomisljala da ostanem tamo. Zbog ljubavi u Beogradu. Kako vise nisam zaljubljena intenzivno razmisljam o ponovnom odlasku.
    Prosle godine dobila vozacku dozvolu. Videla vecinu omiljenih bendova uzivo. Ovo je deset najboljih godina u mom zivotu.

    ReplyDelete
  23. "Ovo je deset najboljih godina u mom zivotu" je recenica koju sam cekao da procitam u komentarima, makar od vas koji ste, hm, malo mladji :)

    Hvala ti i na toj recenici i na pohvali.

    Razumem sve koji planiraju da odu iz ovog grada. Ponekad samo ne razumem samog sebe, sta mene sprecava.

    @vladimir:

    nije taj zbir zapravo toliko los, narocito ako se albumi zbroje :) Mada je mozda moglo da ih bude i vise u toj deceniji koja je trebalo da bude prekretnica.
    Lepo si primetio i za nasu borbu i danas.

    ReplyDelete
  24. Bioskiop - Depresija (http://www.youtube.com/watch?v=EoEMveo8LFU). Ova pesma se često puštala na protestima. Odlični Smederevci koji su izdali samo jedan album, i to za požarevački radio Boom93.

    ReplyDelete
  25. kako bih rekao,imam utisak.

    !!!!Kad mi je bilo gore, bilo mi je bolje.!!!!!

    http://www.youtube.com/watch?v=GLT5I-i74pU&feature=player_embedded

    ReplyDelete
  26. U skladu sa ovim iznenadjem (nikad cuo ranije, sasvim dobro!) i u duhu teme...

    http://www.youtube.com/watch?v=rd0dhQz0Vxk

    ReplyDelete