Wednesday, 21 April 2010

Surface to Air (39 pesama #4)


.
Od desetina njih koje bih mogao da „raskadriram“ do najtišeg šuma i zvukova koji se pojavljuju u drugom ili trećem planu i uz koje se toliko puta sanjarilo, putovalo, plovilo, tonulo ili prosto „gubilo vreme“, samo ovaj instrumental nalazi se na listi „39 pesama“..
Nastavljač fenomenalne tradicije da na svakom albumu imaju po jedan instrumental nakon kojeg svest i svet prosto više nisu isti, „Surface to Air“ od The Chemical Brothers zatvara „Push The Button“ iz 2005. godine.
.

.
Surface to Air“, dakle - nije pesma - već tehno-kotao prepun referenci na prethodne dekade, umreženih tako da sa lakoćom anticipiraju i buduće vreme; tunel dugačak 7 minuta i 23 sekunde, čiji atmosfera odgovara i kretanju onog voza iz jednog drugog njihovog spota..
Od prvih, udaljenih zvučnih zvrkova i klavijatura prepuštenih plutajućoj modulaciji koje neupitno podsećaju na Kraftwerk, preko lajt-motiva kojeg se New Order ne bi postideli ni u zlatnim danima, do narastujuće napetosti koja te obuhvata epskom širinom - i kada taman pomisliš da si došao do tog pešačkog ostrva usred zahuktale urbanije ka kojem si krenuo na početku pesme i sa kojeg se vidi daleko - iz pozadine se toj harmoniji priključi ritam mašina koja vodi ka provali zvučnog zida, sačinjenog od svega najboljeg iz „Theme for Great Cities“ ranih Simple Minds, reske gitare koja niže skale kao blizanac „Heroes“ Bouvija i jedan udaljeni glas koji te neprekidno doziva da nastaviš dalje, sve dok ispred tebe postoji bilo kakav put.
.

.
Ali, od svih tih muzičkih referenci, postoji jedna važnija..
Iako njen naziv implicira maštarije i slike drugačije vrste, kada sam je prvi put čuo pre nekoliko godina, pomislio sam da je tih 7 i po minuta idealni soundtrack za turiranje motora automobila i polazak na dugačak put po drumovima Evrope - bezgranične i otvorene za istraživanje, puteva ukrštenih i razgranitih kao linije života i svega ostalog što piše na dlanu leve ruke, Evrope koju sam sanjao tih godina ne kao geo-politički pojam, već ideju slobodnog kretanja tokom kojeg svaka raskrsnica vodi tamo gde si oduvek želeo da stigneš, što je - dakle - svuda..

.
I čekao sam pet godina, da bih turirao motor i krenuo i vozio i lansirao nas - 145 na sat (brže ne može), pravo ka suncu, po tuđoj zemlji, dok je uvodna modulacija počela da se uvija sa zvučnika, poput druma ispred nas.
.

4 comments:

  1. E, dosta vise zajebancije. Lijepo dosji do mene sa materijalom koji ti je neophodan te da snimimo pilot-PRESLICACANJE!
    Mozes svaki dan sem vikenda kada sam na pecanju!

    ReplyDelete
  2. Druze, mislim na to, samo da procistim grlo... :)

    ReplyDelete
  3. Sam' ti gledaj ispred sebe :)

    ReplyDelete
  4. Gledam, pogled ne spustam sa trake koje
    ima,
    nema,
    ima,
    nema,
    ima,
    nema
    ...

    :)

    ReplyDelete