Thursday, 30 December 2010

Ko radi - taj i grOši! [update! #3]

Snimci prvih pet emisija "Ko radi taj i grOši"  dostupni su na ovom blogu. 
Večeras radimo na 6. izdanju emisije, koja se, kao i svakog dana - emituje u terminu od 19h - i tako sve do 01.01.2011 uveče - a sve u okviru "Novogodišnjeg maskenbala Radija 202".

Večeras će dominirati Darvinove nagrade,  greške u karijeri, lapsusi 2010 i - priča koja zaslužuje mesto u vrhu bisera decenije - način na koji su žene u Keniji pokušale da se bore protiv rata - uskraćivanjem seksa muževima!
Radio 202 (u Beogradu) možete pratiti na frekvencijama 101.8 i 104 MHz.
Za one koji prate radio programe preko neta - evo linka koji bi trebalo kopirati u player (WinAmp, Media Player...): http://rts.ipradio.rs:8006/
Streaming je dostupan i na ovoj adresi: http://www.rts.rs/page/live/sr.html
Najave za ostale emisije "Novogodišnjeg maskenbala 202" - dostupne su ovde. 

Prvih pet emisija - "Ko radi taj i grOši":







Tuesday, 21 December 2010

Izgubljene trake, vol. 2

Koliko je prvo “izdanje” izgubljenih traka bilo krcato snimcima koji su spašavani sa najrazličitijih analognih nosača zvuka, traka koje su lutale po kutijama, fijokama, spratovima zgrade, trakama pozajmljenim da se nikada ne vrate - toliko je ovo drugo, „novo“ rezultat dugih potraga po skrivenim mestima na Mreži, zabitim forumima, neindeksiranim folderima zaboravljenim i od strane svemoćnih pretraživača, fajlovima skrivenim iza lažnih imena – što je možda i suvišan potez, jer nijedna od ovih pesama, nakon svega, nema drugu do – emotivnu vrednost, nikako komercijalnu. Preveliki deo ovih snimaka zapravo nikada nije ni došao do zvaničnog izdanja – čak ni u vreme kada su bile veći ili manji radijski hitovi; kada su redefinisali ideju mogućeg uspeha i bez podrške sistema, što nije bilo lako u državi u kojoj su zvanično postojale dve ili tri mašine za „štampanje ploča“ i u kojoj je čak i bend poput U škripcu dobijao etiketu "šund" (što je značilo da je njihov album skuplji od drugih izdanja). Kako god - u škrinji su - nakon svih tih potraga - i one pesme od kojih sam pamtio ponekad samo stih ili, još češće, samo ushićenje prilikom prvih, davnih slušanja na „domaćoj“ listi „Diskomera“ Studija B, Modlijevog „Ventilatora“, demo liste „501“ radija 202 ali i singlica i albuma koje bi se sada lakše mogle pronaći na buvljaku u kutiji „za 50 dinara“ nego kod kolekcionara; mnogo njih je zaboravljeno.

Neca Falk, Budweiser, Buka i Bes, Koja, Max&Intro, grupa Data i svi ostali na istoj listi? 

Vreme je učinilo da se na playlisti (nekad smo to zvali „kompilacija“) nađu raznorodni bendovi – nepovezani stilom, žanrom, poetikom ili trenutkom. Nakon više od dvadeset godina (ili manje – najmlađi snimak je ipak iz polovine devedesetih) – neke razlike postaju manje važne, a sve ove pesme se sreću na jednom mestu u okviru jednostavnog žanra: dobra muzika.

Uživajte u poklonu za Novu godinu.
Play!



(Lista prebačena sa Grooveshark servisa na Mixcloud u maju 2015.)

Neka ti se dese prave stvari - Data; Beogradska devojka - Max & Intro; Srecan ti rodjendan - Sladjana Milosevic i Grupa Ljudi; Gibaj Se - Bezobrazno Zeleno; Angel - Buka i Bes; Brazil - Zeleno Lice; Ja imam ideju - Nesalomivi; Ptica - Petar Pan; Nebo (demo) - Psihomodo Pop; Idu dani - Koya; Negacija - Gari Garinca; Oljinka - Grale Vuk; Zivis jeftine romane - Neca Falk; Gricki izotop - Milan Blenton; Ponocna trka - Budweiser; Vodja - S.T.R.A.H; Sanjam te - Qrve; Hajde, Sanjaj me Sanjaj - Vlada Divljan & Eva Braun)
.

Friday, 17 December 2010

U hladnim noćima ti pojedi sećanje na topao dan (Taormina)










I postoji taj vidikovac, ćuvik sa pogledom na zaliv, na kojem postaju nevažne kamene ploče glačane hiljadama godina – koracima grka, rimljana, arabljana, normana, francuza, čak i Ničea, Vajlda, Getea i Lorensa; zaboraviš na sva pitanja koja ti naviru dok gledaš gusarsku lobanju na dovratku crkve; zidove trošne što podsećaju na velike slikare; nedaleki vulkan koji noću liči na ognjenu zmiju koja se spušta sa neba jer neprekidno izbacuje lavu ali barem danju deluje bezbedno udaljen; pelivana u glavnoj ulici koji pravi najveći sladoled koji si ikada probao; zaboraviš na mnogo toga, na tom ćuviku shvatiš zašto izvorni sicilijanski dijalekt ne poznaje futur kao oblik, nema "sutra"; sve što je lepo i toplo je - sada.

Thursday, 9 December 2010

„I am the Resurrection“ (39 pesama, #12)

(Zapravo - priča o 4 pesme.)

Imaš 15 godina.

Brišući talas novootkrivenog panka ti je upravo raščistio policu sa kasetama, umanjio broj ploča u fonoteci, povećao budžet rasprodajom ploča koje nećeš više nikad slušati (kakva greška – sve do jedne sam posle ponovo kupovao ili presnimavao, еrgo - mali broj godina nije vreme velikih odluka); pank ti je „raščistio“ neke nedoumice i definisao stavove – no, do gramofona ti ipak dolazi i Led Zeppelin III, album koji se nikada neće naći na listama omiljenih, ali ćeš ga uvek pamtiti kao važan putokaz u odrastanju, jer ga otvara olujna, galopirajuća „Immigrant Song“, snimak koji traje svega 2 minuta i 25 sekundi, pesma gotovo pank-strukture – rif, strofa, rif, strofa, refren – kraj; prva koju si čuo u vaskolikom tzv. hard roku a koja - nema gitarsku solažu.

Takve pojave, u dečačkim danima - stvaraju pometnju u glavi.
Okrenu te naglavačke.
Hard rok bez soliranja na gitari?

Led Zeppelin su tako, nenamerno, široko otvorili vrata ključnoj pesmi iz ove priče: jer - ukoliko hard-rok može bez solaže – onda Madchester scena može da solira.
Više minuta.  

U moru plesnih, zaraznih, naduvanih ritmova kojima je ta generacija mančesterskih bendova proizvodila endorfin u glavi i mrdala kukove – na prvom albumu The Stone Roses, jednom od retkih koji je licencno objavljen i u Jugoslaviji - poslednji snimak na B-strani je epska „I am the Resurrestion“ (logičan završetak albuma koju otvara „I Wanna Be Adored“) Osam minuta, od kojih su prva četiri prepuštena Ianovoj poetici, a druga polovina akrobaciji ostatka benda - solo bravuri koju izvodi John Squire praćen fenomenalnom ritam-sekcijom, komad muziciranja koji celu ekipu dovodi do vrata Hola slavnih.

Obe polovine pesme podjednako su važne.

Tekst „I'm the Resurrection“ je poput dobre knjige kojoj se valja vraćati s vremena na vreme – jer krije čistu, jasnu subverziju. Ukoliko ga kao tinejdžer, sada već šesnaestogodišnjak, na prvo slušanje olako prihvatiš kao obračun sa bivšom ljubavi, raskidom, odlaskom, čak pomalo grubim opraštanjem – naknadna preslušavanja i prešlicavanja otkrivaju – stih po stih - nedvosmisleni ateizam, odustajanje od vere  kao koncepta - što ume biti važnim segmentom odrastanja (i logična najava drugog albuma „Second coming“)

Down down, you bring me down
I hear you knocking down my door and I can't sleep at night
Your face, it has no place
No room for you inside my house I need to be alone

Don't waste your words I don't need anything from you
I don't care where you've been or what you plan to do

Turn turn, I wish you'd learn
There's a time and place for everything I've got to get it through
Cut loose, cause you're no use
I couldn't stand another second in your company“ (...)

I kada iščitavaš tekst ponovo, mnogo godina nakon prvog slušanja - postaje jasno da nije slučajno ponavljanje reči „Turn, turn“ na početku jedne od strofa - koja se nastavlja u „There's a time and place for everything...“ – što se može tumačiti i kao direktan odgovor na stihove „Knjige propovednikove“, istim onim od koje su The Byrds napravili jedan od važnih delića poglavlja rok muzike. The Stone Roses su ipak bili, barem na kratko, predvodnici nove generacije, odrasle na panku i novom talasu, generacije spremne da bez zazira otpeva sve što ima da kaže na tu temu. (Dokaz se može naći i u stihovima Happy Mondays  iz istog perioda – „Hallelujah, hallelujah/Not sent to save ya/Just here to spank ya play some games“)

I kada se konačno svi kanali uklope - i značenja i glas, gitara, bubanj i bas – ova pesma postaje jedno od važnih otkrića dečaštva, jedna od onih koje se sjajno uklapaju u razne trenutke - u „vreme plaču i vreme smehu, vreme ridanju i vreme igranju“, da citiram original.

Q Magazine je ovu pesmu postavio na visoko 10. mesto „100 greatest Guitar Tracks“.
NME je stavio na 8. mesto liste „50 Greatest Indie Anthems Ever“.
Na listi 39 meni najvažnijih pesama nije toliko važno pod kojim brojem se pojavila - već šta je promenila svojom pojavom, pripremivši glavu i za neke druge pesme, poput "Armageddeon Days are Here" od The The, ali - o njoj će biti više priče drugom prilikom.



[Ideja “39 pesama”: do 39. rođendana nabrojati i objasniti samom sebi – koje pesme su obeležile prvih 39 godina života.] 

Tuesday, 7 December 2010

Blago je svuda [#17: electro]

Nakon višegodišnje pauze, iz tišine se javljaju dZihan & Kamien, fenomenalni Sarajevsko-Bečki dvojac. Oglašavaju se, na žalost, poslednji put - objavom da je izdanje "Lost&Found" (zapravo skup ranije neobjavljenih snimaka) ujedno i poslednje koje potpisuju ovim imenom, u ovom sastavu. Neutešnima uvek ostaje ponovno otkrivanje "Refreaked" - albuma koji menja zvuk u odnosu na doba godine u kojem se sluša.
Ovaj video klip ujedno je i saopštenje o razlazu:




Underworld su predstavili novi singl/video spot sa novog albuma "Barking". 
"Underworld never fails to please!" - tvrdi jedan od komentara na ovaj spot na YT.
.


Za kraj - Crystal Castles i Robert Smith. Neuporedivo bolja verzija "I'm not in love" od one koja se može pronaći na drugom albumu CC, dovoljno snažna da inspiriše na ponovno preslušavanje opusa The Cure. 
Topla zima je sasvim dobro vreme za to.
Pažljivo pratite klip.
Iluzija?

Thursday, 2 December 2010

„Ko radi - taj i grOši!“

Pred mrzovoljnim direktorom kompanije, nalakćenim na drveni sto zatrpan omotima singlica, fotografijama budućih zvezda i papirićima punim brojeva zvezdica - stoje njih petorica: četvorica muzičara i njihov menadžer. Poslednji A-dur pesme koju su preslušavali sa trake se završio, „rep“ trake udara u ležište magnetofona.
Direktor kompanije razmišlja o pinti piva koja ga očekuje u pabu, iza ugla.
„Ne sviđa mi se vaš zvuk. A gitarska muzika ionako izlazi iz mode. Momci, ništa od ugovora!“

Džon, Pol, Džorž i Ringo pogledaju u Brajana, zatim slegnu ramenima – i izlaze iz kancelarije. Džon već zna da će postati „veći od Isusa“, pitanje je samo – kada.

Dik Rou, jedan od direktora kompanije „Decca“ nije ušao u istoriju samo zbog tog istorijskog „ne“ najpopularnijem bendu svih vremena. Ubrzo je shvatio sopstvenu grešku – i, gonjen strahom da grešku ne ponovi, u narednih nekoliko meseci potpisao prve ugovore sa The Rolling Stones, Them, The Animals, Moody Blues, čak se i Tom Jones nešto kasnije našao na spisku. Tako je Dik, donekle, ublažio štetu koju je napravio.
Dik.

Ričard Brenson će, mnogo godina kasnije izjaviti da „ljudima treba dati priliku da isprave svoje greške“, što je tačno – ali podrazumeva da je osoba prethodno priznala sopstvenu grešku - „što je nadljudski napor“ - tvrdi Dag Larson.

Ne znamo da li je Šon Koneri sebi oprostio odbijanje uloge Gandalfa u „Gospodaru prstenova“ – zato što „ne razume“ ulogu - ali znamo da je nakon histerije koju je ekranizacija Tolkinove knjige izazvala Koneri snimio „Ligu izuzetnih džentlmena“ – koju je, valjda, „razumeo“. Šta bi bilo da je Nikola Simić glumio u „Maratoncima“, što je bila opcija? „Matrix“ u kojem je centralni lik Vil Smit? Malo znamo o tome da li je Kajli sebi ikada oprostila što je odbila „Toxic“ koju je preuzela Britni; možemo samo da maštamo kako bi zvučala „Hot Stuff“ da je umesto Done Samer otpevala Šer, što je zapravo bio plan; možemo nagađati da li bi se Tina ikada vratila u velikom stilu da je ista ta Dona nije odbila (i pogrešila...) da snimi „What's Love Got to do with it“– a najviše se možemo zabavljati pitanjima poput „da li je ova osoba ikada oprala uši“ - jer, kako drugačije karakterisati osobu kojoj se učinilo da stih pesme glasi – „Djevojko, u sukobu s Titom, pokraj reke što povraćaš“ – i šta misliti o humoru čoveka koji je pogrešno verovao da Džoni peva – „hajde, uzmi me za stolom...“

Ovo su delići priča pripremljenih za serijal emisija „Ko radi – taj i groši“ (inspiracija: Dača) – a koje će biti emitovane na talasima Radija 202 tokom „novogodišnjeg maskenbala“ – od 25. decembra do 2. januara, svakog dana u istom satu, svakog dana – po sat vremena.

„Novogodišnji maskenbal 202“ podrazumeva da će tu biti još mnogo emisija –  i mnogih poznatih glasova i novih ideja.

U okviru emisije „Ko radi – taj i grOši“ - biće i „ličnih grešaka“, „grešaka u koracima“,  „grešnih duša“ – i mnogih dodatnih dokaza da je grešiti - ljudski.
Biće - dakle -  i mene.

Faza sakupljanja priča, loše shvaćenih stihova, izreka, gluposti, najava budućnosti koje su se pokazale potpuno pogrešnim, bisera, gafova i propusta je - u toku.
Svi prilozi dobrodošli.
Hvala!

Friday, 26 November 2010

Prvi zakon sladokusja!

Nakon višedecenijskog istraživanja, koje je zahtevalo suočavanje sa
hiljadama čokolada i čokoladica;
palančinki i princes krofni;
stotinama tegli džema,
Eurokrema,
Kinderlade,
Nutele i meda;
Keks-torti,
Markiza,
Reform-torti,
zatim rolata sa džemom od kajsija;
pita s jabukama;
Vukinih pita;
Pita s višnjama i lenjih pita;
Štrudli;
Krempita,
Šampita,
Minjona,
Čokoladnih bombica;
rozen-torti,
Bajadera;
Išingera;
zatim šnita doboš-torti, srnećih leđa, španskog vetra; Vasinih torti;
sitnih kolačića,
Tulumbi i Baklava;
Vanilica,
Bananica i Tortica, 
kao i ostalih oblika slatkiša koji su dovodili u opasnost zdravlje, liniju i kućni budžet - istraživački tim u sastavu: ja! - definisao je čudesnu prirodnu analogiju zakona gravitacije i novo-otkrivenog zakona sladokusja, suštinu koja je toliko godina izmicala naučnicima!

Prvi zakon sladokusja glasi: 
Broj kalorija slatkiša srazmeran je sili kojom slatkiš privlači. Što više kalorija, to veća sila.

Ergo...

Drugi zakon sladokusja je:
Snaga sile privlačnosti slatkiša direktno utiče na širenje ljudskog tela u središnjem delu.

Spomenuti istraživački tim se nada će mi ovo otkriće obezbediti poziciju degustatora u nekoj od renomiranih kompanija, na kojoj ću se posvetiti tačnom definisanju imena Zakona („Zakon zadebljanja“ ... „udebljanja“... „Zakon kaloričnosti“... Zakon sladizma“ ...) i traganju za Trećim zakonom.

Ujedno, molim za predloge slastica koje sam preskočio, a koje bi mogle da utiču na moj istraživački rad.


p.s. nekoliko pitanja za dalji razvoj: da li je sila "veća" ili postoji bolje određenje? Da li je prihvatljivo reći "snaga sile"?

Monday, 22 November 2010

"Na-mestu - ne-voljno!"

Priča može početi i ovako:

Enterijer, garaža u kojoj se održavaju probe benda, mesec novembar.
Šef benda, harmonikaš, spaljuje na sredini prostorije gomile papire zamašćene od presavijanja, putovanja, godina i mnogih ruku, note postaju iskrice na hladnom vazduhu.

Dok ta gomilica polako postaje pepeo, gazda benda lepi na zid novi repertoar.

Zbunjeni basista sriče, sa zida:
„Sedamnes’ mi je godina... još se nisam... la-la-la... Šefe, šta je ovo?
Kad ćemo onu “Majka plače, ocu suze liju, svog jedinca prate u armiju?”

Šef prećuti odgovor.
Zatamnjenje.

Nakon gotovo sto trideset godina, u tzv. aktivnoj vojsci Srbije uskoro će biti samo oni na koji su to dobrovoljno pristali, kao i oni koji poziv vojnika smatraju – poslom.

Prve vidljive promene biće indirektne, tj. manje važne na opštem, ali bolne na mikro-planu.

Jedan od visprenijih srpskih medijskih magnata nedavno je primetio da je propast štampane pornografije u Srbiji direktno povezan sa smanjenjem broja aktivnih vojnika: broj čitalaca bio je desetkovan toliko da se ta zelena grana prosto osušila.

Pošte Srbije već su osetile smanjenje protoka i pisama i novaca i telegrama – jer postoje drugi, lakši, istina manje romantični vidovi komunikacije. Gušterima nema ko da piše, još od uvođenja mobilne telefonije.

Proces promena očekuje stotine ili hiljade harmonikaša, trubača, bubnjara, pevača, gostioničara, vlasnika pečenjara, kafedžija, organizatora ispraćaja  – svih onih kojima su ispraćaji bili jedan od važnih izvora prihoda tokom sezona. Pevači i njihovi bendovi će polako menjati repertoar pesama, jer će biti sve manje razloga za standarde poput gore citirane „Vojničke pesme“ a sve više za nekim veselijim, instant-hitovima.

Odgovor čitave industrije biće, najverovatnije, popularizacija proslava punoletstva (od svadbi se ionako u Srbiji neće 'leba najesti) - do sada namenjenih uglavnom ženskoj deci. Lagano, iz sezone u sezonu, ta nova moda će postajati sve prihvaćenija za oba pola, jer neki razlog za slavlje i pevanje prosto mora da se nađe!

One značajnije, dublje promene postaće vidljive nešto kasnije.

Normalno je da će ne mali broj mlađih srba tu novu neobavezu dočekati kao olakšanje.
Imaš dvadesetak godina, tek si uzeo vazduh i počeo da živiš trčećim korakom.
Uložiti usred takvog zamaha 6-8-9 meseci u niz radnji koje se do sada nisu pokazale baš efikasnim u momentu kada neko napada tvoju zemlju (prednjače - premeštanje lišća i snega po krugu kasarne) deluje im blesavo koliko i ideja da je naša domovina bila treća svetska vojna sila, u šta se svojevremeno itekako verovalo i klelo.

Ali, odlazak u vojsku u protekle dve decenije nije ni trebalo posmatrati kao period u kojem ću naučiti kako da rizi-bizijem oborim Avax, već kako sačuvati/odbraniti sopstvenu glavu i – naučiti što je moguće više iz te jednogodišnje situacije.

Stariji, odrasli u duhu rečenice „ko nije za vojsku – nije ni za ženidbu“ će ovu promenu dočekati uz negodovanje i nastaviti da preporučuju podmlatku da prođe i kroz taj razred škole života. Pritisak će, iz godine u godinu, jenjavati. Možda je već zapravo počeo da jenjava, čim angažuju poznate da glume vojnike (valjda je poruka da je biti vojnik dobra životna uloga – naučiš napamet tekst i krećeš se kako ti reditelj kaže), no, kako god - Srbija će preživeti još jednu od podela, dublju od one nastale uvođenjem civilnog služenja vojnog roka: sada će postojati oni koji su to uradili - dakle dokazani, odrasli muškarci - i oni koji to nisu, barem ne po trenutnim standardima. Dva različita mentaliteta biće još više udaljena međusobnim nerazumevanjem.

Nerazumevanje je u ovom slučaju veće i nije pitanje političkog, kulturološkog ili nekog drugog stava -  jer dolazi iz direktnog iskustva: služenje vojnog roka menja ljude, čak i ako neki to poriču – i nije prepričljivo iskustvo.

Bez obzira na to da li su bili mirnodopski ili ratni uslovi, bez obzira na to da li ste služili na 50 ili 500 km od kuće: meseci provedeni u sistemu čija se pravila često kose sa dotadašnjim iskustvom a ponekad i logikom; ograda koja postoji između njih i nas; gomilice besmislenih zaduženja usmerenih uglavnom na čuvanje opreme koja je starija od tebe i nesposobna da uspostavi vezu na razdaljini većoj od 70 metara i očuvanje tekovina koje su se već bile izlile iz korita i napravile opštu poplavu na sve strane; radost izlaska u grad (i to u civilu – što je bio jedan od simbola otapanja strogoće, a zapravo rezultat prostog siromaštva – nisu imali da nam daju više od 1 uniforme); teskoban osećaj samoće prve noći u spavaoni; saznanje da te ne čeka da se vratiš; otkriće da u svakoj kasarni postoji skrivena prostorija u kojoj leže, pod teškom prašinom - i neke knjige i ploče i da je eskapizam moguć i tamo; otkriće da se i kapetani smeju na „Oklopni bataljon“ Škvoreckog, jer i oni znaju kakva je ovo zapravo šarada; totalna euforija poslednjeg prolaska kroz kapiju; godišnje fizičko odsustvo iz života – sve to se ureže poput kostobolje u kolenu koja me davi već sedamnaestu godinu a zarađenu upravo tamo, vratiš se drugačiji, naučen da mnoge stvari u životu kada možeš i moraš – moraš sam; naučiš da postoje trenuci kada valja ali i kada nema potrebe istrčavati – upravo tamo naučiš tu mudrost ako već nisi kod kuće; sagledaš kako zdrava logika i obrazovanje ne moraju zajedno; naučiš da ne postoji ništa strašnije od konzerve hladnog rizi-bizija koji onda poneseš kući i čuvaš na polici kao podsetnik da stvari uvek mogu biti i gore i da se nikad ne treba predavati, naročito sada, kad ta konzerva nije jedina hrana; iako se nedeljama nakon povratka osećaš kao stranac u svom nekadašnjem životu.

Sva ta iskustva su nemoguća za prepričati, ili jesi ili nisi, i ta, dodatna razlika između dva stroja nove srpske omladine dolaziće sve više do izražaja.

Kako sada pristupiti ovoj temi i problemu - misle se ljudi po kafanama, nad stolovima lišenim pepeljara, što samo pojačava gorki ukus piva i razočaranja u svet koji se menja i postaje sve neprepoznatljiviji, kafane više nisu što su bile, a ionako ih sve manje ima; vojska nije na kakvu smo navikli; povećava se i broj žena oficira; u međuvremenu i treći stub Srbije preti da ode u propas' - sve se nakupilo odjednom; biće još ovde zemljotresa – i u glavama i od lupanja glavom o zid, previše promena u prekratkom roku,  
 „Otac želi sedi/
Da vraga pobedi, 
pobedi.

Za kraj, džomba vojne pošte 7325/9 želi da pozdravi novu klasu uz prigodnu pesmu.
"Prijatno - decembar!"


Sunday, 21 November 2010

Blago je svuda [#16, novosti!]

Nedavno sam, tragajući za delima neznanih junaka koji su se usudili da predstave svoje viđenje nekih pesama već linkovao jednu verziju spota za novi singl Arcade Fire – “The Suburbs”. Čast da uradi zvanični spot dobio je Spike Jonze, jedan od poslednjih stvarnih inovatora filmske industrije. U njegovom čitanju, priča funkcioniše ovako:



Jaill su novi puleni etikete SubPop
Prvi singl sa fenomenalnog albuma “That’s How we Burn” je “The Stroll”. 
Slušati... ne, skakati najglasnije!


Za kraj - supergrupa Tired Pony na koju je (na sreću i u sveopštoj poplavi pred-novodišnjih izdanja) blogom već ukazao Đorđe. Gary Lightbody, vođa benda Snow Patrol, njegovi drugari iz benda Iain Archer i Troy Stewart; Richard Colburn, bubnjar Belle and Sebastian; Peter Buck, koji ovde deluje mnogo vitalnije no u matičnom R.E.M, te su tu i Scott McCaughney i Jacknife Lee koji su najpoznatiji po saradnji sa istim bendom. Ta i takva ekipa, kojoj se s vremena na vreme priključuju i M.Ward, Zooey Deshanel i pevač The Editors – Tom Smith objavila je sjajan “The Place We Run From” na kojem je i ovaj dvoipominutni biser.

"I’ve been choking on the bones and tears.
You are the smoking gun thats thrown the years"

 

Saturday, 20 November 2010

[u proseku 145 km/h]

... I nakon 1700 kilometara na četiri točka, kroz pet država tamo gde su donedavno bile svega dve; a sve u tri dana - prekasno, na svega 400 kilometara od Beograda shvatam da sam gotovo čitav put bio zagledan u ekran, čitajući i čisteći nepročitane repove ili tekstove, vesti i trice; a ko će pisati o putu kada u put nisi pogledao; pola bivše domovine i još jednu državu si prešao, nisi se osvrnuo -> putopisi možda i nemaju budućnost -> putnici opremljeni GPS-om umilnog glasa više neće lutati, sve je mapirano i digitalizovano, scroll na ekranu vodi gde poželiš po Google mapama; putnici zagledani u digitalne knjige i filmove na ekranima koji mogu raditi danima zahvaljujući univerzalnim punjačima made in China utaknutim u ležište za upaljač, sve postaje ekranizovano – a lokalno stanovništvo će ponovo biti jedino koje zna kako miriše taj vazduh na obali mora i riblji specijaliteti pod novembarskom mesečinom uz blagi povetarac sa pučine i ruzmarin iz otvorenih blago napuklih keramičkih zdela koje stavljaju pored priloga na sto i sve to će ponovo postati samo njihova tajna - svet će može ponovo postati polupoznat, sve faktografske činjenice biće tu, vratićemo se u vreme pre turizma - a važno je skupljati i neposredna iskustva; zato isključujem ekran laptopa; usporavam se; vidim koliko mi spušteni farovi dozvoljavaju; gledam u prozore kuća kraj druma, mesta nepoznatih i smešnih naziva i pomišljam na ovu pesmu, no, da bih zabeležio sekvencu sa tog druma i tu kišu, ponovo moram posegnuti za nekakvom tehnikom... > mi vozimo po crti, tankoj žutoj crti kroz mrak...




Monday, 8 November 2010

Silovana učiteljica

Nedavno objavljeno istraživanje koje pokazuje šta i koliko stanovnici Srbiji (ne)znaju o sopstvenoj, ali i tuđoj istoriji verovatno je jedini logičan nastavak – ili, još gore, polufinale procesa započetog pre dvadesetak godina a nakon čijeg finala nas, zapravo, neće ni biti.

U nizu mudrosti koje se mogu naći među „Latinskim izrekama“ stoji i ta, opšte korišćena: „istorija je učiteljica života“, što je sublimirani zaključak da bez razumevanja procesa koji su bili i koji uglavnom univerzalno funkcionišu bez obzira na prostor i vreme –jedna nacija prosto ne može napred – već, što bi rekao Štulić – „tko ne pamti, iznova proživljava“. Ako ćemo pravo, integralna izreka glasi: „istorija je svedok vremena, svetlo istine, život pamćenja, učiteljica života.“, ali – verovatno je prekomplikovano brinuti o čak četiri važne reči (svedok, istina, pamćenje, život) i pozabaviti se njihovom suštinom, ovako se lakše pamti.

Spominjani rezultati (evo, evo, deo njih će se i ovde predstaviti u punom sjaju) pokazuju da je naš narod možda bliži Hegelovom shvatanju istorije - „razumevanju vremena sa stanovištva jednog principa.“ Ovo je, naravno, ironija - jer bi najpre Hegel u nekoj sličnoj anketi verovatno bio prepoznat kao levo krilo Bajernove generacije iz sedamdesetih, ili – ne bi me iznenadilo, kao najbliži Himlerov saradnik, zločinac koji je kriv za istrebljivanje ptice Dodo tokom tajnih operacija SS snaga na Madagaskaru u operaciji „Purpuni skokotač“; a reč „princip“ lako postaje razlog razlaza kumova i porodica iako se sami principi zapravo baziraju na gomili koještarija.

Ovo istraživanje* pokazuje da ne što ne pamtimo i razumemo - već smo učiteljicu života vezali za drvo usred šume, te onda silovali dok nije počela da priznaje sve što tražimo od nje, a sve što nas uznemirava prećutkuje – jer, kako drugačije objasniti zabrinjavajuće odsustvo čak i trivijalnih znanja – poput onog da rođenje Hrista označava kraj stare i početak nove ere (45% ne zna, podsetiću da je u Srbiji preko 95% „vernika“, od čega 90% veruje u Hrista); da je prvi čovek na Mesecu bio Amerikanac (42% misli – Rus) te čak 84% nema pojma kada su bili Balkanski ratovi, što je neočekivano – jer smo „najskuplju srpsku reč“ upravo nakon tih ratova dobili na upravljanje, posle pauze od 500 godina. Toliko bi, valjda, moralo da se zna na tu skupoću.

Ova tri primera nisu tragikomična. Ne bi bili smešni ni da pričamo o stanovnicima tamo neke Tunguzije, važne tačke na spisku poseta našeg Ministra inostranih poslova. Ova tri primera najpre inspirišu na inicijativu za podizanje optužnice protiv svih Ministara prosvete tokom proteklih 20 godina a za koje se pokaže da nisu ni mastionicu pomerili trudeći se da nešto poprave; a zatim primeri počinju da me plaše – jer je ovakav stepen neznalica kao upisan za najrazličitije manipulacije – od trabunjanja o narodu najstarijem do najnovijih idiotluka o tome kako nam je zemljotres kod Kraljeva „podmetnut, čim je tako plitko epicentar, to nije prirodni zemljotres“, te da je „kazna što smo moralno posrnuli“ - da se sada ne prisećamo zatvaranja u kuće na dan pomračenja sunca dok se sav normalan svet šetkao pod sve tamnijim nebom, uživajući u fenomenu koji je bio naučno objašnjiv još pre 2500 godina – elem, populaciju koja ovoliko ne zna može u tri poteza zavesti svaki iole veštiji šarlatan, nameren da se ludo i brzo obogati. A nema smisla šarlatanima mnogo šta spočitavati, već onima koji im slepo veruju.

(Odzvanja Dositejev glas - „Knjige, knjige braćo moja - a ne zvona i praporaca.")

Postoji li protivotrov?
Nakon dvadeset godina tamburanja da je „svaka taraba u Srbiji starija od američke istorije“ i potpuno nonšalantnog odnosa prema činjenicama, deluje da je otrežnjenje gotovo nemoguće.

Protivotrov verovatno postoji, ali (na sreću?) nije u rukama plebsa. Kako se delanje resornog Ministra svakako neće za zeru promeniti nakon sagledavanja ovih rezultata, jer to, je'l te, nije rezultat njegovog rada već njegovih prethodnika, preostaje nam ili potpuna defanziva i ćutanje, ili pokušaji rasvetljavanja barem onih ključnih mitova srpske para-istorije (jer u tim mitovima činjenica najčešće ima samo u naznakama).

Ko se usudi da sam krene sa saopštavanjem neprijatnih činjenica – preklopiće ga bukači puni negodovanja, koje će iskreno boleti da pročitaju da je Marko Kraljević postao mit verovatno zato što je Osmanlijama bilo potpuno prihvatljivo da se u zvezde kuje jedan nebitni velmoža koji im čak nije bio neprijatelj; biće onih koji će sa užasom u očima zastati ako im se naznači da se Miloš Obilić ne pojavljuje u istorijskim dokumentima sve do početaka XVI veka te ga možda nikada nije ni bilo – što žučnu raspravu o tome da li je Srbin ili Albanac čini totalno irelevantnom - i bilo bi tu mnogih, sličnih neprijatnosti koje će možda pokrenuti na razmišljanje – zašto u našoj istoriji nikako da se nađe prostora za bavljenje nekim istinskim (postojećim) junacima – već više verujemo narodnoj pesmi nego činjenicama. O ključu po kojem se stvarni junaci biraju, drugi put.

Opet, kada se setim da je ta moguća promena principa u rukama predstavnika naroda, odnosno onih koje je narod izabrao kao najbolje, iskreno se zapitam da li je ta promena moguća ili ćemo nastaviti pravcem koji smo već pošli, lagodno docrtavajući detalje koji nam se čine zgodnim (vidi pod „Kremansko proročanstvo“) odnosno zaboravljajući sve što bi bacilo senku na neki od važnih mitova (vidi pod: šta je bilo sa čuvenim majorom Gavrilovićem). Iz perspektive vođa naroda - ovako je lakše upravljati nadama ili kvazi-sećanjem cele nacije: Teslina tajna oružja; Kineska pomoć u obliku tajnog oružja dinastije Ming; Srbi prave Svemirsku Agenciju i iskrcavaju se na Mars 2040; Srbija ima plan za izlazak iz krize; Srbija je Republika ali na zastavi ima krunu i tako to. Nemam mnogo protiv lupetanja, dokle god ovakve genijalnosti ne izvlače novac iz budžeta ili prave i veću štetu.

„Dok se u celom svetu politička borba uređuje, i tako reći kanalizuje, kod nas još uvek ostaje u haotičnom stanju, gde drugih pobuda nema do inata i apetita, gde se smatra da je sve dopušteno: političko licitiranje, prekonoćne promene mišljenja, najneprirodniji savezi i prodaje savesti.“**

Ovu rečenicu je Jovan Skerlić zapisao 1906, opisujući srpsku političku scenu, tj. naše društvo. Deluje kao da je jutros zapisana.

Za one koji istoriju ne znaju - budućnost se jednostavno ne dešava.

Silovana učiteljica života ostaje zaboravljena vezana za drvo, dok poslednje generacije jedu mravi, da parafraziram kraj jedne knjige o usponu i padu.



* - link ka tekstu o istraživanju, ponovo  

** - citat iz knjige „Ulje na vodi“ Dubravke Stojanović

Friday, 5 November 2010

„Ogledalo“ [39 pesama #11] [re-post]


Najpre taj silazni bluz, usna harmonika, uvod koji će smeniti ritam koji se razbija od prvog takta raspasovanim pratećim udaraljkama i ehom; od prvog udarca definiše dvojinu, nagoveštava razdor u onome koji se nađe zatečen pred prostim pitanjem koje nije ni dilema već stanje, "Ko si ti, ko sam ja/kojem gradu pripadam/koju šizmu nastavljam/zašto pričam sa sobom sam...", suočen sa tolikim ogledalima poput onih Velsovih, od kojih valjda nijedno nije ono koje će dati željeni odgovor, zato sledi lagana solo gitarska igrarija svojstvena nekom drugom muzičkom žanru, ali Milan i Suba su znali muziku, nijedan detalj nije tu slučajno, zato se i ta gitara umotava u eho i obuzima prostor, dok prvi tamni tonovi koji podsete na Borhesovog tigra, ranjenog, skrivenog u tami - izbijaju iz pozadine, onda jednostavan rif, repeticija električne gitare valjda rešene da tim hipnotičkim ponavljanjima istog akorda reskog i jasnog možda barem ogrebotinu ostavi na površini ogledala, ali kako je sve počelo silaznom lestvicom tako i sve ovo vodi ka tom kratkom, ali najstrašnijem vrtlog-pasažu - srcu tame u kojem razigrane o—ho-ho-o-ho-o-ho-o-ho-ho glasove i daire u poskoku ne smeni krik čoveka koji glasom pokušava da razbije krug iz kojeg za sada ne može van – > jedan od najsnažnijih glasova čitavog Balkana koji, zapravo, slabo ko čuje, ali čak i tada – hej kakav borac - tu je jasan poziv "...smiri se, saberi se/budi isti kao pre, takav kakvog dobro znam/bistar, jak i siguran" i ako ne prvi, onda će drugi ili treći ili četvrti vrisak već napraviti naprslinu na staklu, dovoljno široku da tama konačno iščili, pre samog sumraka – puta kojim će obojica uskoro krenuti, ka mestu u kojem ni vreme ni zvuk nisu linearni, o čemu su oduvek obojica sanjali. 


Sve to čujem u ova četiri minuta pesme „Ogledalo“ Angel's Breath koja je zaslužila da dobije i ekranizaciju, na godišnjicu Milanovog odlaska - i zato biram kadrove iz Velsovog filma, uklapam ih uz muziku i postavljam na Mrežu, želeći da broj onih koji će (se) zagledati u ogledala bude sve veći.




[Ovo je re-post teksta koji je već objavljen u drugačijem obliku na ovom blogu prošle godine. Od danas, ova pesma je među 39 izabranih]

Šest faza rada

Novi radni dan.
Neki projekti moraju da budu završeni danas, uskoro uzdižemo uvis čela ka novim ciljevima.
Zato ovi moraju biti završeni, bez obzira na to u kakvom su trenutno stanju.
Bez obzira u kakvom su stanju oni koji rade na njima.

A jedan naučni institut u Nemačkoj predstavio je svim zaposlenima sledeću (šaljivu?) šemu faza kroz koje prolazi svaki projekat:

1. Divlje oduševljenje

2. Razočaranje

3. Totalna konfuzija

4. Potraga za krivcem

5. Kažnjavanje nevinih

6. Unapređivanje onih koji nisu učestvovali

Uzgred, u Nemačkoj je prosečan broj radnih sati po zaposlenom preko 40.
Najnovije statistike pokazuju da se u preduzećima javnog sektora u Srbiji se efektivno radi oko 4 sata dnevno, tj. 19 sati nedeljno. 




Tuesday, 2 November 2010

“Ljubavne priče traju svega 90 minuta“

(U 90 reči)

Teško je ne zagledati se u film ovakvog naslova, koji otvara ispovest: „Svi moji heroji iz mladosti su skončavali samoubistvom... uvek zbog žene... Ja nemam hrabrosti da se ubijem... Ili još nisam sreo pravu ženu“, a zatim i Caetano Veloso akustičnom „Nature Boy“ – omažom Lurmanovom „Mulen Ružu“.
Preostalih 87 minuta krasi jedan od zabavnijih ljubavnih trouglova novije filmske produkcije:
Osoba A voli osobu B.
B voli C, ali i A.
C voli i A i B. 
A je muškarac, B i C su žene.
Karverovski dijalozi.
(Ok, 97 reči.)
 
Vredno 90 minuta.

Tuesday, 26 October 2010

Blago je svuda #15: nezvanične verzije!

Donekle inspirisan nedavnom pričom o tome kako se na Mreži ne mogu pronaći valjani, kreativni, pravi autori, ovo izdanje predstavljanja novih muzičkih „blaga“ koristiće isključivo unofficial video clips, odnosno klipove koji nisu kreirani po nalogu/želji bendova, već su ih kreirali razni neznani junaci, inspirisani muzikom, zavedeni mogućnošću da podele sa drugima svoje viđenje te muzike koja ubrzava i usporava krvotok.

Massive Attack još uvek nisu ozvaničili novi singl sa brutalnog "Heligoland" albuma. Ali je nepoznati autor postavio na YouTube svoj video spot, briljatnu demonstraciju kakva dela mogu nastati kada se tehnologija nađe u rukama plebsa.



Novi album Arcade Fire je već sada na listi deset najboljih u 2010. Zvanični spot za „The Suburbs“ – inače prvu pesmu koja je procurela na Mrežu pre objave albuma ne postoji – ali su neke vredne ruke i mudra glava posegle za videostock fajlovima i kreirale ovo:



Za kraj – novi Brian Eno. Novi album je u prodaji od pre nekoliko dana, a činjenica da su neki od snimaka bili već dostupni na njegovom sajtu dao je dovoljno vremena autoru spota da ga objavi istog dana kada se u prodavnicama album zvanično pojavio.


Kopači su vredni.
Blago je svuda. 

Saturday, 23 October 2010

Sunce mu blogovo...

Otvoriću temu, novinarski tendeciozno:   
Šta povezuje Teofila Pančića, Ljubicu Arsić i Sinišu Kovačevića?

Pored (pretpostavka) ljubavi prema tvrdo barenim jajima, šetnjama  tokom sunčanih jesenjih dana i čitanju “dobre knjige”, ovo troje ljudi deli zajednički animozitet prema – blogerima, tj. ljudima koji bezobrazno i bezobzirno koriste tehnološku mogućnost i otvorenost sistema da sopstvene stavove, strahove, nadanja ili dopadanja dele sa drugima – koristeći formu bloga.

Pretpostavljam, zapravo sam siguran da se nijedno od njih troje ne oseća prijatno u društvu sa spiska – ali, nije ni meni najprijatnije kada se kategorija ljudi/platforme/medija/ kojoj pripadam optuži za „potkopavanje našeg osećanja šta je istinito a šta laž” ili općenito klasifikuje kao gomila, i to nadrndanih amatera, mediokriteta te iz trećeg izvora padne optužba da nam je jedina svrha da podržavamo antisrpske ideje.

Teofil Pančić je mišljenje o blogerima predstavio kroz prikaz knjige “Kult amatera” Endru Kina pre više od dve godine, te je stav upravo ponovio najnovijim tekstom u “Vremenu” koji podrazumeva da generalno gledano manijakalno-idiotski stavovi mogu postati dostupni javnosti isključivo putem bloga (citat: “a no đe bi?”), adresirajući ga valjda kao jedinu komunikacijsku platformu na čijoj površini govna mogu plutati.

Nedavni tekst Ljubice Arsić objavljen u “Politici”, takođe nazvan “Kult amatera” (u kojem se služi stavovima Endrua Kina a ne navodeći njegovo ime) blogere i ostale internet aktiviste pak izjednačava sa majmunima koji ljušte elitnu kulturu poput banane – i to onim majmunima iz starog vica u kojem isti dobijaju mašine za kucanje da bi, matematičkom verovatnoćom, za 200 godina neki od njih napisao “Hamleta” - ali su blogeri definisani i kao ljudi koji ne umeju da prebole činjenicu da njihov intelektualni rad nikada neće biti objavljen – što je valjda anahroni termin za pojavu nekakvog teksta na tabaku odštampanog papira povezanog klamericom ili lepkom a između korica od tristagramskog kunsdruka ili, ne daj blože u tvrdom povezu. Ujedno, tu se u tri klika, ops - tri skoka - nađemo i pred temom pedofilije na internetu, čudo jedno kakvu zbrku naprave te brze konekcije, prestane čovek da razlikuje anonimne komentatore vesti, autore low-brow video klipova i - blogere.

Zabluda druga Kovačevića je pak, najplića i samo skicirana: on blogere prosto smatra delom sile koja podržava ono što je na štetu Srbije - i to se može smatrati i komplimentom – jer pisanje blogera smatra čak delotvornim, odnosno – moćnim.

Deluje besmisleno baviti se 2010. godine raščlanjivanjem stava da se “objavljenim” smatra isključivo ono što je došlo do papira – ofsetno, roto ili digitalno odštampanog - svejedno je. Napredak tehnologije doveo je i do toga da svako od nas može za sramno mali iznos novca doći do pristojno odštampane knjige i deliti je okolo puna srca, predstavljajući se kao pisac.

Smislenije zvuči obratiti pažnju na generalizaciju čitave kategorije blogera i blog-platformi kao takvih, izjednačavanje komentatora vesti koje krase razni kreativni nadimci – a sve to imajući na umu i pred očima šta se štampa i emituje u Srbiji 2010. godine, i to u medijima “sa nacionalnom pokrivenošću”. (Ne)kvalitet onoga što se može pronaći u tim i takvim medijima daje za pravo da televiziju uopšteno proglasimo kvintesencijalnim zlom, autore tekstova u dnevnim novinama besramnim lažljivcima koji su ostali uskraćeni za elementarno kućno vaspitanje i čiji su roditelji u stranice iz “Bukvara” i “Gramatike” umotavali tegle sa turšijom već na početku školske godine te su jadni propustili nekoliko lekcija, dok bi voditelji radijskih emisija verovatno najviše stradali – jer radio, kao jedini preostali klasični real-time medij otkriva sve slabosti mnogo bolnije od drugih medija.

Ali, zašto posezati za takvim generalizacijama?

Po blog-stranama i platformama može se pronaći isti procenat mediokriteta kao i “klasičnim” medijima, pri čemu ti i takvi blogeri stvaraju mnogo manje štete od onih u medijima. O “osrednjosti” tek ne vredi govoriti,  barem ne u Srbiji 2010. godine u kojoj više nema nijednog “klasičnog” medija ili njegovog segmenta posvećenog kvalitetnoj pop-kulturi, u kojoj su se recenzije novih albuma i knjiga svele na haiku-rečenice i loše prevedene citate po magazinima poput “Elle” ili “Bazara”, u kojoj se političkim analitičarem smatra svako ko razlikuje skraćenice imena stranaka i Srbiji u kojoj se čitava izdanja svode na neskrivene ili skrivene plaćene objave; u kojoj se dnevne novine iz dana u dan razlikuju samo po datumu i kursnoj listi, a sve ostalo je svaki dan identično, zatrpano PR tekstovima čije kopije, nedirnute, neproverene i nepromenjene možete pronaći na stotinama agregatora vesti po Mreži, plutaju prazni i obesmišljeni. (Verovatno zato u proteklih nekoliko godina kupujem isključivo “National Geographic”, ostalo se pregleda on-line.)

U takvoj ligi optuživati blogere da su generatori osrednjosti, skriveni iza lažnih imena – prosto ne ide, odnosno - ovo drugo uglavnom nije ni tačno, ukoliko pričamo o onim viđenijim, odnosno - čitanijim blogovima.


Upravo ste uložili nekoliko minuta života u čitanje redova koje je nasumičnim lupanjem po tastaturi sročio mediokritetski majmun-amater anti-srpske orijentacije, uništavajući elitnu kulturu.
Zašto to činite?

Ja to činim zato što se od blogera koji pišu na našem maternjem ali i drugim jezicima može dobiti više korisnog, pametnog, neočekivanog, životnog nego od onoga što se može kupiti na kiosku, pogledati na ekranu televizora a o štandovima sa “knjigama” u tržnim centrima da ne govorim. Da sam se oslonio isključivo na “klasične medije” osetio bih se ponovo kada sam kao klinac ulazio u prodavnicu ploča PGP-RTB u Makedonskoj: prepune police – ali malo slušljivog, još manje pametnog a najmanje onoga što znam da se upravo dešava u svetu.

I zato bih za kraj podsetio da se na blogovima koje preporučujem a koji se nalaze na desnoj šlajfni ove stranice i dalje mogu čitati koncizniji, smisleniji, bogatiji i korisniji tekstovi o filmu, muzici, lokalnim i globalnim promenama, glupostima političara ili se prosto može naći nešto kvalitetne zabave – svega, dakle, ima mnogo više no što se može pronaći u klasičnim formatima. I biće ga sve više, ovo je, zapravo tek početak. Neki od blogera u Srbiji imaju veću čitanost i uticaj na širu zajednicu od mnogih nedeljnika, a i nekih dnevnih novina. I to je jedan od mogućih vidova otkrivanja kvalitetnih stvari koje će, u konačnom zbiru, našu realnost učiniti boljom.

Ko je stigao do kraja ovog amaterskog osrednjeg majmunisanja, evo linkova ka tekstovima koji su majmunisanje izazvali. Treći čitate na sopstvenu odgovornost, a blogere ionako spominje jednom rečju. On mi dođe kao jagoda na šlagu, a i objavljivan pisac je, nije amater... 

Linkovi, dakle: