Friday, 25 December 2009

Upomoć! Should we stay or should we blow?

Imamo, dakle - dve glave, četiri noge i odnedavno četiri točka i želju da za ferije odemo napolje. Želja je stara dvadesetak godina, nije se ubuđala od predugog stajanja, konačno je ostvariva.

Planiramo, dakle. No, broj glava, broj točkova, vremenske prognoze i ekološke katastrofe nas prečesto vode u svim pravcima, iako pričamo o nedalekim komšijama.
Do Ljubljane i šta u njoj – znamo kako ćemo i zašto ćemo.
Znamo i gde: sjajan mali hotel u centru grada, pristojna cena sobe uz pristojnu cenu celodnevnog parkinga.
I preko granice Slovenije i Italije – znamo kako. Okvirno znamo i gde.
Do Venecije – znamo kako, ali se tu pitanja već gomilaju: parkirati u Mestri – pa vozom/autobusom do Venecije? Parkirati na aerodromu – onda nečim drugim do grada? Parkirati bilo gde a da nije zabranjeno i ne platiti nikome – a onda bilo kako do grada? Zašto ići u grad u kojem je nivo vode porastao dramatično u proteklih nekoliko dana? (Možda zato što će to biti nesvakidašnji ugođaj – hodanje kroz moguću svakodnevicu buduće Venecije – grada koji tone, čiji su pločnici svake godine sve bliži nivou mora; kakva prilika za fotkanje Trga Svetog Marka pod vodom; hodanje preko Rialta koji je sve manje most a sve više izbočina na ulici u nivou vode). Da li verovati izvesnom Vinćencu, zaduženom za e-mail komunikaciju sa potencijalnim gostima koji tvrdi da je hotel siguran od poplava? "Možda piše sa laptopa koji drži na kolenima dok pluta kanalima" - kaže A. Da li je sumanuto želeti i platiti za hodanje u ribolovačkim čizmama kroz grad koji je sve manje poznat po romantici a sve više po laganom nestajanju? (obavezno pročitati ponovo sjajan tekst iz National Geographica od pre nekoliko meseci) Koliko pitanja a koliko malo dana za odmor.

Ili valja putovati, rasterećen od svega što može biti, zagledan kroz šoferku u ono što upravo jeste?
(Predviđati moguće avanture? Dosadno, zar ne?)
Svi saveti na temu putovanja automobilom, parkinga i spavanja u i oko Venecije – dobrodošli.

 

Tuesday, 22 December 2009

[* * *] (sneg, pogled kroz prozor)

Ok, juče je zvanično počela.
Zima.
Malo ledeno doba.

Samo ’ladno: od juče se dani produžavaju.
Zemlja se, okret po okret, ponovo približava suncu.
Mrak je u defanzivi, kraj.
I toplije je nego juče.

Dovoljno razloga za optimizam. Dovoljno razloga da pomislim da je potpuno normalno što su onoliki narodi mislili da će plesom i pesmama prizvati promenu vremena i klime. Ako čak i nisu menjali vremenske uslove – menjali su temperaturu uma i tela.

Štagod se u narednih 90 dana bude pojavilo u prozorskom okviru i štagod pokušalo da uđe preko praga u stan biće samo demonstracija sile u opadanju, pokušaj u odlasku (Setim se Gandalfa u odbrani Minas Tirita, dok komanduje preplašenom vojskom: „No matter whatcomes through that gate you will stand your ground!”)

I ta udaljena tutnjava koja se čuje tokom večeri, to je led koji se stropoštava niz oluke, to je zvuk pada, propadanja. A ima i jedan prkosni platan iza naše zgrade – lišće je odavno sasušeno, potamnelo, ali ne otpada. Ne predaje se.

Za mene je, dakle, juče počelo proleće.
Što proslavljam uz dobru količinu razdragane histerije koju izaziva ova pesma - koja vraća i toplinu u nožne prste. Kad se iskačeš.

Sunday, 20 December 2009

Zvučni zid



Ljubav i muzika su, verujem, jedine dve sile koje imaju snagu da te obuhvate celog i jedine koje te sustižu - sudbinski, neplanirano. Do crescenda dolazi, naravno, kada se te dve rezultante ujedine.
I kao što me svojevremeno Kojina bas-linija pasirana Milanovim akordima u Šarlovoj „O,o,o“ nepozvana presrela i zauvek skrenula na tračnice kojima se vozim i danas, tako su me i korice „Zvučnog zida“ (VBZ, 2009) presrele iz izloga knjižare u Makedonskoj ledenog subotnjeg prepodneva, promenivši donekle plan kretanja tog dana.
„Zvučni zid“ je zbirka priča o muzici – koje se kreću od totalne fikcije do reminscencija tinejdžerskih dana iz vremena kada je muzika bila važna; 27 priča rasutih po prostoru bivše SFRJ; rasutih po prošlosti i budućnosti, autora uglavnom rođenih šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka. Raspoređene kroz poglavlja tako da prate liniju koja počinje pomalo nostalgičnim realizmom teenage angst-a do fantazmagorija posvećenih „povratničkom koncertu“ Džonija Štulića ili budućem koncertu The Beatles u Zagrebu – sve te priče dokazuju gorenavedeni, prvi pasus.
Raznorodni autori skriveni su iza korica knjige i teško je izabrati koji od njih predstavlja najveće iznenađenje – u ovoj knjizi nema loše priče. Iako je vidljiv manjak „naših“ autora (što zapravo nije važno, štaviše – prijatno razotkriva šta se sluša(lo) iza zida), potpuno je uživanje čitati i Miroslava Kirina, Gorana Kulenovića, Nenada Robana, Anta Tomića, Vladimira Arsenijevića, Nenada Marjanovića (Dr. Fric, Kud Idijoti), Dalibora Matanića, Renata Baretića, Ognjena Sviličića i drugih - da bi se taj šareni, melodični karusel konačno zavrteo soničnom brzinom pričama Arsena Oremovića i Borivoja Radakovića.
Raznorodni junaci čine notni sistem ove knjige: Iggy Pop, Van Morrison, The Beatles, The Ramones, sumanuti riječki pank bend koji nikada nije odsvirao nitijednu pesmu i ušao u legendu; Pankrti; Darko Rundek i mnogi drugi – potpuno privatni ili opštepoznati heroji, čitava sazvežđa, čak i neke muzičke crne rupe poput ostarelog Jure Stublića ili Jasenka Houre, koji u jednoj od priča beži iz Hrvatske, krijući se od Haškog tribunala koji ga traži zbog kršenja autorskih prava :)
Zašto su ovakve knjige važne? Najpre – dobro je pročitati šta je u glavama nekih tebi nepoznatih ljudi, a duhovno srodnih izazvao niz akorda koji je iz tebe porodio potpuno drugačije slike, želje ili stavove. Još je važnije prihvatiti sve ove priče kao svojevrstan dokaz da nisi usamljen u ponekad slepoj idolatriji; da nisi jedini koji je mapirao univerzum čitajući omote ploča i diskova; da svi ti sati i godine upijanja muzike nisu bili uzaludni; da si pripadnik plemena kojem je muzika poziv na okupljanje i borbu; mikrofon totem a gitara jedino priznato oružje. Dodatno, ovakve priče su još jedan dokaz da postoji razlika između slušanja i razumevanja muzike – i da nije slučajno što i danas pronalaziš poznate stihove gde ih najmanje očekuješ, postavljene su tu kao tajni znak koji nekoj potpuno drugoj priči daju veću težinu, slatkast vonj ili dodatni gorki okus.
Poslednja, ali nikako najmanje važna činjenica krije se u samom predgovoru Radakovića i Oremovića: (...) „Ako je nekada bilo nepotrebno izmišljati rock zgode pored stvarnih zgoda Keitha Moona, Jerryja Lee Lewisa, Jima Morrisona, Jimia Hendrixa, Briana Jonesa, Chucka Berryja, Sida Viciousa i Kurta Cobainea ili pisati fikcijske romane na temu rocka pored Dylanove auto-biografije »No Direction Home«, Richardsove »Lice Rock’n’Rolla«, »My House Of Memories« Merlea Haggarda ili biografske knjige »Beatlesa« »Revolution In he Head«, kako bi to bilo moguće očekivati danas kada se primjereno živopisnih, a značajnih likova u svim žanrovima popularne glazbe može nabrojati na prste jedne ruke?“
Obavezno čitanje. Ako je neko u prilici – obavezno nagovaranje priređivača da se radi na nastavku, čak i ako uopšte nije prvobitno planiran.
P.S. Poruka svim PR/komunikacijskim službama izdavačkih kuća Balkana: smrtonosno je dosadno čitati identične press releasove na desetinama različitih sajtova i portala. Šarajte malo, ukoliko želite da vaša izdanja neko i kupi.
.
P.P.S. Spretnim googlanjem pronašao sam prvih 14 stranica knjige, koje možete iščitati kao trailer, pre kupovine.
.
. 

Thursday, 17 December 2009

Desetleća



Vreme je, izgleda, za
svođenje računa - ne samo godišnjih, već i decenijskih:
dobar je povod, okrugao broj, ljudska opsednutost jubilejima i etapama. Opsednutost slična onoj s kraja prošlog veka - kada sam dve zime zaredom (1999. i 2000. ) snimao tekstove poput "dočekajte novi vek...". Ređaju se najvažniji albumi, pesme, filmovi, cice, macani, modni trendovi, važni brendovi. Kao da ćemo opsesivnim merenjem i brojanjem uspeti da razlučimo u kom ritmu se pojavljuju remek-dela, sreće, nesreće i mirakuli.

Ipak, atmosfera ponese - i pomislim kako bi trebalo da pregledam sopstvene fotografije iz prethodnih dekada i onda pokušam da objasnim samom sebi
iz prošlosti neke korake i poteze. (Ova rečenica je dostojna Kalvina. Ne filozofa, već Hobsovog prijatelja). Pomislim i da je trenutak da ponovo preslušam „Here are the Young Men, a weight on their shoulders/Here are the Young Men, well where have they been?“, ne bih li sabrao misli.

Rezultat: shvatiš kako te godine učine pomalo otpornim na Weltschmerz, u bilo kojoj formi, iako ga i dalje simpatišeš. Možda je to znak starenja. Kao i činjenica da me suštinski ne zanima da pravim liste najboljih albuma, pesama, filmova, spotova, rečenica, događaja i promašaja.

Elem, to buljenje u vreme prošlo isuviše liči na pogled kroz one dugačke cevi položene u blato gradilišta, na čijem se drugom, a dalekom kraju nazire nešto svetla iz blistave prošlosti, dok je skoro sve ostalo u tami, tek poneki zrak svetla se probija kroz retke rupe nastale od rđe. I glas odjekuje uzaludno (... zaludno... lud... dno....) Blesavo je piljiti u toliku tamu, ništa dobro ne nastaje od gledanja u mrak.

Zato se valja okrenuti na drugu stranu, sakupiti malo kuraži (nije naodmet) pred početak te nove dekade i sabrati sve što dolazi.

Toliko toga još uvek nisam uradio,

proživeo,

osvojio,

odbacio,

promenio,

zasadio,

pa presadio,

a ponešto i posekao,

okrečio,

zid pomerio,

krov probio.

Pored tolikog spiska, nema vremena za reminscencije.

Juriš u izvedbu futura II!

Ukoliko pre te izvedbe pokušam deskriptivno da izlistam želje po važnosti, od srca ću nasmejati onog levo sa gornje fotografije – jer, najzabavnije u dosadašnjem vremenu je upravo to da se ništa nije događalo planski, a planovi su se na kraju nekako - ipak ispunili!

Uglavnom.

Sunday, 13 December 2009

A svetac mi se ukaza kao...



... jelkica za automobil!

Neravnopravnost većeg broja ukazanja svetaca u zapadnim delovima sveta nego u nas - kod kojih se tek retko poneki ukaže (i to najčešće u kori drveta ili cepanici) biva ispravljena ovim proizvodom. Srpska novo(pre)komponovana filozofija „sve može“ dobija otelotvorenje i ovim „3-in-1“ rešenjem za automobil: ukazuje drugim vozačima da ste vernik; "miriše", te „radi“ kao zaštita na drumu! Valja očekivati i novi model – koji će pored navedenih funkcija moći i da „zbuni“ radar.

Pitam se da li proizvođač ovog čuda ima dozvolu za korišćenje ikone?
Ili odvaja procenat od zarade?
Da podsetim: „Niko bez znanja, odobrenja i blagoslova nadležnog eparhijskog arhijereja ne može koristiti, upotrebljavati ili isticati u bilo koje svrhe imena i ikone svetih, Srpske pravoslavne crkve, kao ni druga crkvena znamenja i sakralne predmete koji su neotuđivo i neprikosnoveno vlasništvo Crkve" (Patrijarh Pavle, 2004.).

Fotografisano u hipermarketu, u Srbiji, decembra 2009. godine.

Thursday, 10 December 2009

I was punk before I knew (*)

Trenutak pauze koristim za brzo premotavanje pesama unatrag, sve do vremena kada su trake bile isključivo normalke ili čak klasični koturovi za magnetofone trakaše koji su mogli da snimaju pesme sa radija uz pomoć mikrofona, na neke nestandardne trake od 11" – i sve to premotavam zato što se pitam – gde se nalazi ta prva važna raskrsnica, šta sam to prvo čuo ili video - šta je to pokrenulo putovanje u svim pravcima?

Premotavanje traje dugo – jer valja ponovo ubrzano preslušati sve te prve udarce zategnutog doboša ili bas-linije koje je neko roštiljao trzalicom a ti si ih svojevremeno smatrao vrhuncem sviračkih sposobnosti; gitarske akorde toliko distorzirane da nije važno da je li čist E-dur ili je E7/9 i da li gitarista uopšte ima sve žice, nervozne udarce bas bubnja koji baš nisu metronomski, tekstove koji se najčešće izgube u prevodu i zvuče mnogo manje opasno kada ih sagledaš prevedene na sopstveni jezik.

Ubrzo saberem da to nije samo pitanje muzičkog izraza ili minimalizma koji sam, veslajući uz reku, ka izvoru pronalazio kod Pistolsa, na prvom albumu Velveta (i na "Live At Max's Kansas City"), na prvom albumu The Stooges koji sam kao ultradragocen trofej dovukao sa letovanja kraj Soluna, nakon teškog nagovaranja roditelja da je baš to album koji želim, taj – i nijedan noviji(!?!) – shvatiš da je pitanje odnosa prema opšteprihvaćenim vrednostima zapravo važnije; da je zabava važna –> humoran odnos prema svemu što se zabave kloni ili plaši. Tako, premećući ubrzano i Paket Aranžman, rane Talking Heads i sve ostalo što je činilo prvih desetak albuma koje sam imao, dolazim kroz sećanje zapravo do onog najstarijeg (sada je negde na tavanu), prve ploče koju sam dobio u životu, sa posvetom "Našem sestriću, da uvek sluša dobru muziku, Tetke Sonja i Olga, 1979." na kojoj se, kao drugi snimak na B-strani nalazio ovaj, koji moraš da čuješ:



Način na koji je nakon Kermitove "ozbiljne najave" Animal otpevao "A foggy day in London Town", koju sam do tada znao kao sentiš – šlager iz Đuzinih ili sličnih radijskih emisija u izvođenju Mel Torma je ta tačka preloma, momenat u kojem sam shvatio da je zapravo sve dodirljivo i lako lomljivo. Taj "bubnjarski solo" - anarhični niz udaraca koje bi iole pristojniji bubnjar odsvirao levom nogom, tih jedanaest sekudni razbijanja forme zapravo su prvi p.u.n.k. (Potpuno Uverljivo Negiranje Klasike) sa kojim sam se ikada susreo, snimak koji je, ma koliko to smešno zvučalo, postao deo fenotipa. U tih 11 sekundi stala je sva magla Londona i sav čemer iste, bez suvišnog hepienda. Sve što je nakon toga je došlo na gramafon bilo je normalno i prihvatljivo, lakše za razumevanje i uživanje – od "Tuplji ili bistriji čovek biva kad...", preko Captain Beefharta, "They're Coming to take my away, ha-ha!", sve do Animal Collective.
Naravno, sebe odavno ne smatram pankerom. Ali, to je bila prva cigla u zidu.

Preostaje mi da lociram i koja je knjiga prva pokazala da postoje tekstovi koji se ne mogu šifrovati i razumeti uz pomoć pitanja koja su se nalazila na kraju svake priče u čitankama (možda je to bio "Til Ojlenšpigel"?) i to mi je važno. Važno je od malih nogu naučiti da ne mora sve biti i "pokazano i kazano", već da nešto mora biti i prepušteno maštanju, te - da postoje i stvari koje mogu delovati potpuno besmisleno ali te istovremeno i zabavljaju -jer nakon tog otkrića otvaraju se sve perspektive, pune zvezda.

Važno je i da bi znao kakve poklone da biraš deci prijatelja.




(*) - osim što ove dve zagrade i zvezdica grafički podsećaju na paradajz, one služe i kao naznaka da je naslov posta parafraza naziva sjajne kompilacije preteča panka.

Sunday, 6 December 2009

Last pop femme fatale standing



Ingrid Chavez
se u devetnaestoj godini uputila iz Novog Meksika ka Mineapolisu, vođena željom da postane muzičarka i pesnikinja, što je (očekivano) dovodi do vrata studija čiji je vlasnik Prince. Višegodišnje druženje, tokom kojeg je pokušavala da otelotvori svoje želje, rezultiralo je pojavljivanjem u njegovom "Grafitti Brigde" projektu i nizom nerealizovanih ideja - kako pesničkih, tako i muzičkih. No, tokom snimanja "Grafitta" Ingrid upoznaje Lenny Kravitza, sa kojim radi "Justify My Love" - kasnije prodatu Madonni i na čijem autorstvu naknadno dobro zarađuje. Na snimanju vokala za singl "Heartbeat" Ryuitchi Sakamota (sada već povezujete njen lik i glas, zar ne?) upoznaje budućeg supruga - Davida Sylviana - čija je karijera dobrim delom preusmerena zahvaljujući njoj: sa jedne strane činjenicom da je njenim novcem (dobijenog za gorenavedenu Madoninu pesmu) finansirano snimanje njegovog "Dead Bees on a Cake" a sa druge - činjenicom da je upravo ona izvukla najbolje iz njega, učinivši ga u tom periodu sigurnim i kompletnim autorom, srećnim čovekom. To srećno vreme njihovih života zabeleženo je na odličnim demo snimcima za nikada objavljeni "Little Girls with 99 lives" (čiji je apsolutni vrhunac dostupan ovde), ali i filmu "Time Spent" (prvi deo) (drugi deo)

Nakon dvanaest godina zajedničkog života - njihov razvod je temeljno preusmerio Dejvidovu dalju karijeru, odvukavši ga ka hermetičnoj instrospekciji iz koje se po svemu sudeći nikada neće vratiti, dok se ona ove jeseni, nakon više od 16 godina pauze vraća najavljujući novi album – "
A Flutter And Some Words".

Šta Ingrid čini jednom od poslednjih femme fatale pop muzike?

Veza sa tri superheroja pop muzike različitih provenijencija; premalo jasnih a pregršt nedoročenih informacija koje bi spretnom biografu ili PR Spin Doctoru bile dovoljne za kreiranje ne malog broja mitova; nikakva medijska pažnja (koja dovodi čak i do mešanja prave Ingrid i njene imenjakinje čak i na uglednom allmusic.com) – ali, konačno i najvažnije: kao i u slučajevima drugih fatalnih žena pop muzike – njena muzika jednostavno nije fatalna. No, iako te neće zavesti na duže vreme ili oslepeti čula - ostaviće nekakav trag u sećanju i biće dovoljno široka da pruži toplinu, utočište i utehu, u zimskoj večeri, poput ove.