Sunday, 29 November 2009

[pred početak nove radne nedelje...]



"Will you fight?
No, we'll run.
Shame on you.

This could be the greatest night of our lives, but you're going to let it be the worst. And I guarantee a week won't go by in your life you won't regret walking out, letting them get the best of you. Well, I'm not going home. We've come too far! And I'm going to stay right here and fight for this lost cause. A day may come when the courage of men fails... but it is not THIS day. The line must be drawn HERE. This far, no further! I'm not saying it's going to be easy. You're going to work harder than you ever worked before. But that's fine, we'll just get tougher with it!

If a person grits his teeth and shows real determination, failure is not an option. That's how winning is done! Believe me when I say we can break this army here, and win just one for the Gipper. But I say to you what every warrior has known since the beginning of time: you've got to get mad. I mean plum mad dog mean.
If you would be free men, then you must fight to fulfill that promise! Let us cut out their living guts one inch at a time, and they will know what we can do! Let no man forget how menacing we are. We are lions! You're like a big bear, man! This is YOUR time! Seize the day, never surrender, victory or death... that's the Chicago Way! Who's with me? Clap! Clap! Don't let Tink die! Clap! Alright! Let's fly! And gentlemen in England now abed shall know my name is the Lord when I tell our enemies that they may take our lives, but they'll never take our Independence Day"

Ok, kraj je totalni fijasko.

Kako god: šta raditi kada ti nijedan od ovih govora ne pomera ni obrvu i kada je jedini citat koji ti koristi zapravo ovaj: "If you find yourself alone, riding in green fields with the sun on your face, do not be troubled, for you are in Elysium, and you're already dead!"

Thursday, 26 November 2009

...dok stojim u redu u novoj pekari u kraju...

... i smišljam šta je najefikasniji test za nove komšije pekare... najpre shvatam da ni ova nova nije pekara u pravom smislu te reči – jer se hleb ne peče na licu mesta i sve se dovozi kamionetima iz ko zna čije i kakve pećnice, što je čini manje šarmantnom i spušta stepen uživanja u mirisu i toploti koja te zapahne kada uđeš u pravu pekaru – odnosno ono što bi pekarom smelo da se zove. U trenu, prisećam se kakav je događaj bilo otvaranje jedne od prvih privatnih pekara u blizini naše škole. "Pera pekar" više ne postoji nigde osim u sećanjima na plavu bluzu i kiflu pred čas. Kifle iz te pekare bile su skuplje od onih državnih, vazdušastih i slaboukusnih iz državne "Višnjice" koja je bila odmah pored - no i ta kombinacija državnih kifli i trouglastog jogurta je imala svojih lepota – mogao si da kupiš 3 državne po ceni 2 iz "Perine pekare", što nije bila mala razlika. I dok stojim tako u redu, sve bliži pultu - prisećam se i jednostavne, čiste i mirisne pekara na Varoš kapiji, odmah ispod Ivan Begove, na ulazu u Zadarsku, u kojoj se svakog jutra kupovao odličan hleb dobre, tvrde ali ukusne korice (“jedi koricu, to je dobro za zube!”), a sećam se i male, prave pekare u Vojvode Stepe nekoliko stotina metara iznad bioskopa – i kako se prisećam svih tih lica i hlebova shvatam da je ideologija čitave familije oduvek bila da se čuveni, nikakvi hleb Sava 500 izbegava na svaki mogući način, da je njegova pojava na stolu simbol poraza svih ukućana, simbol poraza dobrog ukusa. Red se pomera. Lišen bilo kakve inspiracije, jer mirisa pekare prosto nema - uzimam perecu. Nije loša, ali je neću pamtiti. Neće me inspirisati da sledeći put uđem u pekaru.



I lepi su svi ti hlebovi i kifle, ima tu dobrih slastica koje mame novce iz novčanika a da te ne jede osećaj krivice jer ti je sladak svaki zalogaj - ali, ukoliko se ikada obogatim – prvi (a možda i jedini) bogatunski kapric koji ću sprovesti u delo biće sledeći: gde god bio i živeo – želim vruće, sveže kifle iz Čarlija (stara, dobra pekara pored bioskopa Balkan) svakog jutra na stolu. Ništa više, ništa manje.

Dobro, imaću još jednu želju: da vidim kako se salčići vraćaju u pekare.

Pravi.

"Handmade".

Platiću.

Tuesday, 24 November 2009

Od starije sestre Kejt do sestre od tetke Tori: Marina & The Diamonds

... U line-up-u uzora koje navodi nećete pronaći dve gorepomenute (Kejt je Bush a Tori je Amos), ali je u jednom intervjuu navela da je Kejt njena "sonic sister".

Porede je i sa Florence & The Machine, čak i Lene Lovich – što je sve zapravo nevažno, ali vas možda inspiriše da načuljite uši i otvorite oči.

Njeno pravo prezime na grčkom znači "dijamanti", ali je ono "... & The Diamonds" dodala, objašnjava u jednom intervjuu - da bi "delovalo kao da ima nevidljivu vojsku iza sebe." Da se razumemo: manje je obesnih vilenjaka u njenoj pratnji nego što ih možete naći kod Kejt, no zabavno pratiti kako njihovi glasovi odjekuju kroz epohe pop muzike.

Debi album izlazi februara sledeće godine (producent Liam Howe (Sneaker Pimps). U međuvremenu će singlovi poput "Mowgli's Road" i "Obsession" lepo popuniti prostor između levog i desnog uha.

Naredna godina bi mogla biti njena.



Saturday, 21 November 2009

Young At Heart



Dokumentarac "Young At Heart" predstavlja rezultat višenedeljnog snimanja jednog od najčudnovatijih horova do sada viđenih: dvadeset dvoje ne "starijih" - već zaista starih ljudi, u rasponu od 92(!) do 73 godine - koji bez zazora i straha, punog srca i duše izvode ne samo mainstream klasike poput "Fix You" već se upuštaju i u avanture poput "Schizophrenia" od Sonic Youth ili "Life During Wartime" Talking Heads.

Zastrašujuće,
predivno.

Od prve sekvence, u kojoj 92-godišnja Ajlin peva "Should I stay or should I go", postaje jasno:
ovaj film je, zapravo, dokaz koji sam dugo tražio - dvosatna pokazna vežba da je svaki trenutak pravi i da nema nijedne stvari "za koju je prekasno".

Uvek je moguće,
sada je vreme.
Punim plućima.
(Čak i ukoliko su prikačena na aparat koji nosite sa sobom, jer pluća nemaju dovoljno kiseonika.)

Kako reče jedan od njih: "Singing does a lot to your whole body"


Veličanstveno.


.

Monday, 16 November 2009

Adieu Sweet Bahnhof



Siguran sam da sam je prvi put ugledao i čuo u prvoj godini "neskremblovanog" MTV-a, emitovanog od kasne večeri do podneva na frekvenciji tadašnjeg 3K. Bila je 1989, sve što sam želeo je da što pre uzmem Interrail karticu, stavim pasoš u džep i krenem, praćen ovom pesmom snimljenom direktno sa televizora (mono!) na traku za walkman, da otkrijem sve to što se u pesmi čuje i ono što je načinilo takvom.

Nisam poznavao nikoga ko bi mogao biti domaćin na toj zamišljenoj putanji od Beograda ka Evropi i natrag. Nije bilo ni važno.

Dvadeset godina kasnije.
Dvadeset godina kasnije buljim u plastificiranu stranicu novog pasoša (crno bela fotografija, seda kosa se ne vidi), moram da produžim međunarodnu vozačku, razmišljam da li da automobil koji meračim najpre testiram na kraćoj ruti ili da odmah krenemo na zapad, pesmu sam u međuvremenu naravno nabavio (digitalni zapis, stereo) - a kojim god putem da krenemo pronaćićemo toliko prijateljskih domova, razbacanih po Evropi kao svici u noći.

Nakon toliko godina lutanja, prstima po mapama.

Jebem ti (da prostite...) - koliko ću brzo morati da vozim, da bih sve nadoknadio!

Saturday, 14 November 2009

Oni žive! Zemlja je ploča!

Oni svoju veru temelje na mnogim dokazima, a pozivaju se i na mapu Ujedinjenih nacija, čiju izvedbu smatraju ne samo dokazom da su u pravu, već i dokazom postojanja globalne zavere, u čijem srcu (Ujedinjenim nacijama) ipak ima onih koji rade i za „njihovu stvar“ (kakav materijal za novi akciono-crkveni triler Toma Henksa!)




I oni veruju da se led topi i da smo sami krivi ukoliko se pretnje ekologa ostvare. Razlika je samo u tome što ne veruju da bi se nivo okeana podigao, već – da će okean iscureti. Oko Zemlje, naime, postoji Ledeni Zid, o kojem brinu Čuvari kojih ima oko 10.000, čija je plata oko 8.000$ mesečno!
Zabavno, zar ne?
Oni veruju da su Sunce i mesec obima 51.5 kilometara, da su zvezde na visini od 5000 kilometara; da je normalno da se neprekidnim kretanjem u jednom pravcu na kraju stiže u istu tačku – jer kompasi ukazuju ka centru ploče a mi se krećemo u kružnicama oko centra; da su avioni nakrcani GPS uređajima koji namerno skreću putanju i stvaraju „iluziju sferičnog oblika“ i da nam se iz visine Zemlja čini zakrivljenom zato što su i naše oči sfernog oblika! Spuštanje na Mesec je, naravno, medijski spektakl po scenariju Artura Klarka, te je sve što se naziva "istraživanjem kosmosa" ljuta prevara (NASA je srce zavere, na njenom vrhu sede tri čoveka koji zapravo lično profitiraju od ideje sferične planete, oni su deo lanca od 50 ljudi koji kontrolišu nas 6 milijardi!)
Postoji odgovor, dakle, na sve i za sve.



Objavljeni naslovi/publikacije: „Gravitacija ne postoji“, „Zemlja se ne kreće“, „Nikita Hruščov – otac NASA“, „Galilej je lažljivac!“.

Dolazimo konačno i do finansijskog dela - za donaciju od 6 do 10$ dobijate plaketu i „medalju“ The Flat Earth Society. Ukoliko želite neku viđeniju funkciju u okviru pokreta (u jednom trenutku ozbiljno uzdrmanog smrću vođe početkom XXI veka, ali po svemu sudeći ponovo revatilzovanog!), možete uticati i na kurs delanja - uz darivanje veće donacije.
Iako se procenjuje da postojećaThe Flat Earth Society ima svega oko 3.000 članova („Previše!“ zlurado će primetiti spaljeni Đordano Bruno ili zaprepašćeni Aristarh koji je začeo heliocentričnu teoriju pre 2400 godina!), činjenica je da su neke od tema na forumu Društva pročitane više od 200.000 puta, te da su forumaši veoma aktivni.
Isprva sam se prijatno iznenadio činjenicom da nema srpske podružnice organizacije. No, onda se setim bežanije sa ulica i skrivanja po podrumima na dan pomračenja sunca i shvatam da imamo veliki broj neupisanih a potencijalnih članova društva. Onda se setim da smo mi Darvina još pre pet godina proterivali iz škola, a novi film o Darvinu ocenjen je ove godine, 150 godina od objavljivanja "Porekla vrsta" kao "previše kontraverzan" za tržište SAD.
Neznanje je moć.

P.S. Za uplaćenih 50 EUR na moj račun dostaviću vam Plaketu "Apostol crkve Trorukog Mazija", fotografiju navedenog božanstva kao i dokaz da Sunce ne postoji - gratis!

Friday, 13 November 2009

„Simple Minds never cancel!“

Lepo je uživati u koncertu na koji nisi ni krenuo velikim koracima nakrcan prevelikim očekivanjima, od kojeg očekuješ novoromantični dvosatni rewind i ništa više, još lepše kada ono što očekuješ zaista i dobiješ – binu rasterećenu led ekrana i pirotehnike koja je bendovima njihove generacije često potrebna da zabašuri nedostatke; bend spreman da ponovo emituje fascinacije i opušteno plovi kroz best of delove karijere (na kraju koncerta, shvatam da je svega jedna odsvirana pesma iz novije faze – i to malo poznata "One Step Closer"); Džim Ker poprilično šmrcav ali rešen da otpeva do poslednjeg udarca bubnja („...I have influenca, you can hear it... doctors told me to cancel the show... But Simple Minds never cancel, not in Belgrade!“ – aplauz!), rešen da i te večeri pokaže da i dalje uživa u ostvarenju dečačkih snova – da stoji na bini ispred nekoliko hiljada ljudi, oivičen zlatno-žutim kontra-svetlom, držeći mikrofon isturen u podignutoj ruci i peva zajedno sa svima nama „’81-’82-’83-’84 – New Gold Dream“. Lepo je bilo ponovo videti Simple Minds u Beogradu.
 
Lepo je i važno bilo čuti uživo i „Someone somewhere in Summertime“, "I Travel" , "The Big Sleep" i "Promised You A Miracle" – čime se broj važnih pesama sa ikonostasa dečaštva koje bi trebalo proživeti na koncertu umanjuje za ne mali broj - ali, ne mari, postoji još toliko njih koje čekaju u redu, toliko pesama koje ćemo pevati horski, čiji nas jedan jedini akord tako lako vraća u vreme zlatnih dana.



P.S. za autora klipa sa koncerta: majstore, ima li još ovakvih snimaka?

P.P.S: Šta sam očekivao od koncerta > ovde


Tuesday, 10 November 2009

The Flaming Lips: "Watching the Planets"

Možda mi se najpre dopala zato što je od prvog tona sve razlomljeno i raspojasano efektima koji čine da se svaki zvuk zapravo kreće dvosmerno, dok jednostavna, ali tutnjajuća ritam-sekcija održava u ritmu taj pijani dirižabl čiji je kljun identičan krmi i čijeg kapetana zapravo ne zanima gde će stići, dokle god muzika traje. Još više sam zabavljen činjenicom da se može nemalo puta slušati kao loop, nakon čijeg poslednjeg emitovanja ne ostaje ništa osim misli pročišćenih od svega što je nevažno.

Vreme je za
play:



Verovatnije sam ostao zatečen količinom raspuštene buke, koja se ne može kontrolisati ni volume tasterom. Čak i na najnižem nivou jačine, ova pesme tera zaspala jata na simsu prozora u beg. Još verovatnije, zanemeo sam pred live izvedbom pesme, koja je daleko od očekivane perfekcije, ali donosi taj neprekidni gong koji poziva na pokret (sve dok ne otpadne sa postolja, negde na četvrtom minutu snimka!) i borbu sa šišmišolikim dušama koje se plaše zore i svetla, Tekst ove pesme je, delom i o tome.


Poređenja sa nekim drugim zvucima i poetikama, u ovom trenutku, nisu podesna. Mapirajte malo i sami, lutajte ušima po muzičkim kartama.

Lista omiljenih pesama za 2009. je ovom pojavom poremećena, kao i moja eustahijeva truba, čekić, uzengija i nakovanj, stopala i glava. Zbog ovakvih pesama se muzika sluša.
Veličanstveno.

Vreme je za live snimak:
.



Konačno, tekst:

Oh, oh, oh, watching the planets/watching the planets align
Oh, oh, oh, what is the reason/I got no reason to lie

Yes, yes, yes, killing the ego
Yes, yes, yes, alright
Yes, yes, yes, killing the ego tonight

No, no, no, I got no secrets
No, no, no, I got no secrets to hide

See, the sun's gonna rise/And take your fears away
Like the soft tit of the motherbrai, ai, ai, ai, ain

Oh, oh, oh, finding the answer
Finding that there ain't no answer to find

Oh, oh, oh, watching the planets
Oh, oh, oh, watching the planets align

Oh, oh, oh, building a fire
Oh, oh, oh, burning the Bible tonight

Oh, oh, oh, watching the eagle
Oh, oh, oh, watching the eagle fly

Oh, oh, oh
The sun's gonna rise

Sunday, 8 November 2009

"Dobre vibracije" ili o krađama

Lepo je pronaći deo teksta (ili ceo tekst) koji si pisao pun entuzijazma i želje da sa drugima podeliš dobre vibracije, verujući da neke pesme, kadrovi ili stranice imaju zašto da stignu do što je moguće većeg broja ljudi – na public mestima poput Last Fm-a ili Wikipedia stranicama. Pisao si za sopstveni blog, zato što si verovao da će ono što je tebe oduševilo još nekome ulepšati dan ili – promeniti odnos prema životu, uticati na pravac kretanja. Znaš da si ubacio dve-tri puzzle u sveopšte znanje, popunio rupu neznanja, bude ti lepo.

No, kada se čitavi pasaži onoga što si radio pojave na drugom mestu potpisani drugim imenom – uopšte nije lepo.

Nit i Kerovođa dojavljuju da je kompletan tekst sa ovog bloga, uz minimalne intervencije objavljen i na izvesnom web-magazinu "Dobre vibracije" (kakav nesklad imena i delanja!)... Naknadno, pored prijavljenog teksta o albumu "Remain in Light", usput pronalazim i cele copy/paste delove tekstova o Sonji Savić, Peci Popoviću i njegovim "Rokopisima". Ukradena dela Kerovođe i Mislitemojomglavom su već identifikovana.

Tomas Fridmen u odličnoj knjizi "Svet je ravan" navodi da internet čini da vaša reputacija može stići na bilo koje mesto – pre vas. Zahvaljujući drugarima blogerima proveravam linkove, zahvaljujući Google-u koji naravno ima opciju cached, vidim sopstvene tekstove pod tuđim imenom, te mi ostaje da zaključim da magazin "Dobre vibracije" vodi grupa ljudi koja ne zna kako internet funkcioniše (porazno za jedan web-magazin), ne ume da zamoli za prava na objavljivanje teksta (dobijali su ih i mnogo "manji" od vas) što ih čini totalno nerelevantnim izvorom bilo kakvih informacija.

P.S. Neću povući ovaj tekst, ma objavili i izvinjenje koje sam zahtevao upućenim maločas e-mail-om.

P.P.S. Nešto dokaznog materijala: original teksta o Talking Heads koji se nalazi(o) na "Dobrim vibracijama" nalazi se ovde, dok se ovaj kratki pasaž o Sonji Savić, kojem je lopov dodao nemušt kraj nalazi ovde.

Novo: na sajtu je objavljeno izvinjenje, što je dobar gest. To čini da umanjujem broj "kletvi" iz teksta ali ga ostavljam na blogu - ovaj trenutak bi morao ostati zabeleženim.


Saturday, 7 November 2009

Knjige (ne) potrebnih informacija



Ljubaznošću Milana i Sonje iz izdavačke kuće "Bulevar" (među čijim naslovima se nalazi i sjajno renovirano izdanje „Kako da najlakše upropastite rođeno dete“ Nadežde Milenković), proteklih dana sam uživao čitajući „Knjigu nepotrebnih informacija“, kao i „Knjigu još nepotrebnijih informacija“ – krcate podacima od kojih se mnogi, zapravo, samo na prvi pogled čine nepotrebnim.

Iako ume da bude (u)zaludan posao, (ne)namerno sakupljanje trivia podataka ponekad pomaže u razumevanju fenomena pop-kulture, politike, čak i religije. Naravno, u taj domen ne spada podatak da tri Tejlora iz Duran Duran nisu u srodstvu i slične nepotrebnosti, ali spada onaj pronađen nekoliko stranica kasnije – da se Božić nije slavio pre IV veka n.e. Ujedno, iščitavanje i iznalaženje ovakvih priča beskonačno zabavlja (i podseća na detinjstvo i "Nedeljeni zabavnik" Vajte i Rusa) ali i često ukazuje na činjenice da su mnoge zadatosti koje prihvatamo smrtno ozbiljno zapravo proizvodi sticaja okolnosti, slučajnosti ili ljudskih grešaka – što istovremeno oslobađa duh ali čitavo biće čini ponekad depresivnim.

Red je da podelim neka od otkrića iz knjiga:
  • Emitovanje crtanog filma „Popaj“ je 1933. u Americi dovelo do povećanja potrošnje spanaća za 33%.
  • King Kong je bio omiljeni film Adolfa Hitlera.
  • U ranim danima Holivuda, scenografije za vesterne pravljene su za jednu osminu manje od prirodne veličine, kako bi heroji izgledali veći.
  • Prema Postanju 1:20 – 22, kokoška je starija od jajeta.
  • U Bibliji su skoro svi zlikovci crvenokosi.
  • U Bibliji objavljenoj 1632. ispuštena je reč „ne“ u sedmoj zapovesti, te je pisalo „Čini preljubu“.
  • Tradiciju nošenja Olimpijske baklje od Grčke do mesta održavanja Igara osmislio je i prvi u delo sproveo Hitlerov režim.
  • Reč „war“ na sanskritskom znači „želja za još krava“.
  • General Džordž Kaster bio je najlošiji đak generacije na Vest Pointu.
  • Za vreme vladavine Petra Velikog, svaki Rus koji je imao bradu morao je plaćati posebnu taksu.
  • Sara Delano Ruzvelt smatrala je da njen sin nije dorastao problemu brige o kućnom budžetu, iako je vodio donošenje 8 godišnjih budžeta S.A.D.
  • Ljudska bića se smanjuju posle 30. godine.
Dovoljno inspirativno za razbijanje vikend-oblaka?
Trk u knjižaru.
"Da ne bi bilo pojma nemam" - što bi rekla pesmica.