Thursday, 27 August 2009

U-Turn (za Pavla T.)

Rođen si u sistemu u kojem je važilo da vrednim radom možeš dobiti sve što želiš, ako ti želje nisu isuviše raskalašne: pristojan posao; opciju za kredit; ne preveliki, ali svoj stan; pomalo kockasti ali solidan auto, tronedeljni odmor+zimovanje; pet dana za državni praznik i još nekoliko dana za Novu; besplatno školovanje za klince; vikendicu; stoličicu za pecanje u suton na obali reke; penziju; dostojnu sahranu.

(Onda lepe, sočne table marcipana zameni jeftini, vazdušasti Munchmallow.)

Još u dvorištu si naučen da se na „dobar dan“ odgovara istom merom i da se predstaviš pre no što kažeš šta želiš, uz „hvala unapred.“ Znaš da reći „izvini“ nije sramota već pitanje časti; da je pljunuti na ulici isto što i pljunuti na sebe i da sirena nije deo automobila koji ga pokreće, učio si iz fizike.

Naučen si da oni sa dvojkama iz vladanja ne mogu vladati sistemom.

Nisi znao da oni što kao mali postavljaju najviše pitanja, iz čiste, zdrave ljubopitljivosti - uskoro neće biti ništa pitani i, još gore - neće više imati ni želje da postavljaju pitanja.

Nisi sanjao da će netalentovani dunsteri, lišeni ritma i smisla za melodiju dirigovati čitavim državnim ne orkestrom - već aparatom.

Nisi znao da su najveći zagovornici okretanja drugog obraza najčešće oni koji ne što imaju đon, već nemaju razloga da idu kod obućara.

(Onda "Fantu" zameni "Fanti" a "Sprite" postane "Straight", "Milka" je "Milica" a od "Niko kao ja" ceo talas se razbije u hridi i ostane da odzvanja "Igra Rock'n'Roll cela Jugoslavija".)

Učio si da se domovina brani lepotom a oružje čisti da bi sijalo na suncu za 1. maj, onako puno ćoraka.

Učio si da je domovina velika, šarena, dugačka, otvorena. Učio si da domovina i daje i uzima, čist reciprocitet: pola-pola. Ali, ko si ti da kažeš šta je polovina – kao što si smatrao sumanutim da Republika na zastavi može imati krunu, a da se sekularne države u himni uzdaju u pomoć od Boga – a to ti se upravo dogodilo.

Nisi očekivao da se sve može raspasti toliko brzo. I zakasnio si za taj trenutak u kojem bi bacanje kamenice nešto promenilo.

I nije se sve to promenilo nečistom ili nepoznatom silom, već ste to i ti tvoje okruženje kreirali kao stanje koje prihvatate, živite, produžavate, umirete.

(Ostaje ti gorki okus, "Gorki list" koji pomešan sa 100% voćem postaje koktel znan kao "Dunav".)

Trgneš jedan-dva-tri, umiješ se, kreneš dalje.

Tvoja nesreća ne čini nikoga srećnim, a tvoja sreća nije opšta stvar.

Znaš šta ti je činiti.

P.S. "Onaj kome je otadžbina snaga – još uvek je puki početnik; onaj kome je svako tle kao otadžbina - već poseduje snagu, ali savršen je tek onaj kome je čitav svet strana zemlja." ("Fama o biciklistima")

Saturday, 22 August 2009

"Hey, Jack Kerouac..."/Na putu


Put počinje gotovo slučajno: dok smo se prošle subote kroz sumrak spuštali sa planine u srcu Šumadije na koju smo, iskreno, otišli iz zezanja - da vidimo prijateljicu koja je tamo otišla dan pre nas i vraćala se sutradan, što čini celu epizodu čistom zabavom, a za radost ruku na volanu automobila, dakle u tom sumraku zaustavlja nas rampa, zatim voz koji dugo prolazi, sa zvučnika se čuje Robert Džonson a sunce tone polako u crvenilu; palim cigaretu i shvatam da mislim na Džeka Keruaka, mislim na Džeka, da parafraziram
knjigu. 

Poziv je jasan.

Po povratku izvlačim iz dva kubna metra nepročitanih knjiga što čame ispod televizora izvorni svitak - pravo, nedavno objavljeno izdanje knjige "Na putu". Setim se radosti kada se u jesen 1988. u knjižari pojavila, zapravo kastrirana verzija, ali kako sam to mogao znati, tek upisani srednjoškolac čiji je najbolji prijatelj upravo otišao za San Francisko preko Njujorka, sve što sam zapravo znao bile su priče da je Keruak uticao na dobar deo idola dečaštva i to ga je, prvenstveno, preporučivalo za čitanje. Taj isti primerak je kasnije otputovao na ko zna čiju policu ali tada nisam mario mnogo jer sam ga znao gotovo napamet, kao i "Darmu lutalice", no nekoliko godina kasnije sam kupio u antikvarnici jedno takvo isto, samo iz razloga da, kada podignem glavu, vidim da je knjiga opet tu, na polici. No, "izvorni svitak" je zapravo drugačija knjiga.

Kao da sam svih onih godina putovao kroz sve to na mestu suvozača u automobilu zamagljenog prednjeg stakla, slabih brisača.

Stisnem najpre kočnicu i shvatim - gotovo šezdeset godina je do mene putovalo ovo izdanje, verzija u kojoj je Džek kartografisao originalnu, bezobraznu, razbarušenu viziju Amerike s početka pedesetih godina XX veka, pisao je 20 dana na ogromnoj rolni papira a onda redigovao narednih 6 godina - ne bi li se konačno probila kroz tadašnju preplašenu demokratiju, birokratiju i idiotariju do (sada je jasno) uštrojene štampane forme. Zato sada dajem gas - konačno sam u prilici da stvarno jasno vidim, pred početak jeseni ponovo krenem tamo i već sada vidim da se put neće tako lako završiti. Dok sam postavljao scenu, tražeći idealni zvuk za knjigu i vršljao po mreži tražeći originalne snimke Džordž Širinga, o kojem Keruak tako pasionirano piše otkrivam i dokumentarac "One Fast Move or I'm Gone: Kerouac's Big Sur", kao i mnogo toga do sad nepoznatog i shvatam da, za razliku od Sela/Džeka i Dina/Nila (u ovoj verziji su i imena svih ludaka konačno prava) koje je samo okean mogao zaustaviti "jer se ne može dalje, kontinent se završio" mene, zapravo, nema šta da zaustavi. Konačno otkrivanje izvora čini da put postaje – beskonačan.


Tuesday, 18 August 2009

["My God, it's full of Sounds!"] [blago je svuda #4]

The Cinematics: "Love and Terror"

Prvo otkriće prvenstveno je namenjeno obožavaocima rane faze Echo & The Bunnymen, kao i Interpola i Editorsa - ali i gitarskih rifova koji se razlivaju poput eha sa žica prašnjave, davno ne svirane gitare iz vremena čistog rokenrola, doba pra-amerikane. Ako je njihov prvi album „A Strange Education“ bio „veoma dobar“, ovaj bi, po prvom singlu, trebalo da bude gromopucateljan. The Cinematics su zapravo ono što bi White Lies želeli da postanu - ali nemaju petlju da odvrnu pojačalo, opuste doboš i zategnu labavu poetiku, dok je "Love and Terror" pesma koja bi Edwyn Collinsa učinila ponosnim.




Memory Tapes – "Bicycle"

Tim Chester (NME) tvrdi da mu je “Ova pesma učinila celu nedelju milion puta boljom”, meni ostaje da potvrdim dejstvo iste. „Bicycle“ u svojih pet minuta krije sve razloge za sveobuhvatno obožavanje: fenomenalan ritam, u početku lenju sanjivost koju nasleđuje ritam pedala bicikla Dejvida Birna (kakvo učitavanje slike u pesmu!), te na kraju New Order-like pasaž koji zvuči bolje od svega što su spomenuti (i razne frakcije) predstavili svetu u proteklih desetak godina. Na žalost, video klip ne postoji, no - muzika je važna:




Jessie Evans – "Is it Fire?"

Za kraj, iako je izdanje starije od prethodna dva - Jessie Evans. Ako vam se na prvo slušanje učini da slušate mlađu sestru Siouxsie Sioux – niste daleko od izvora: Jessie zaista često peva linije koje neverovatno podsećaju na Sjuzi, dok je na snimanju albuma „Is it Fire?“ (topla preporuka) udaraljke svirao Budgie, važan član The Creatures i Siouxsie and the Banshees – a dok su se po istom berlinskom studiju motali i pomagali članovi Calexica; muzičari iz benda Iggy Popa i drugari iz Einsturzende Neubauten (kakav spoj!). Ipak - takvo društvo je nije pokvarilo. Duvačke linije, ritmovi i česta koketerija sa latino harmonijama čine da je ono što Jessie Evans radi autentično, primamljivo, zarazno i bezobrazno. U nedostatku pravog video spota, koristim ovaj: klip sa live nastupa umontiran na snimak pesme sa albuma, što nikako ne umanjuje stepen uživanja.



Šta je možda najvažnije (otkriće)? Nakon toliko godina prešlicavanja - verujem zastrašujućeg broja albuma i pesama (za „običan svet“) - još uvek mogu da pronađem pesmu koja me tera da je slušam zaredom tri... ok, četiri... dobro - pet puta – skakućući, pevušeći, igrajući.
I još uvek se pojavljuju pesme uz koje ne igram, kako reče pisac.

Nisam, dakle, još uvek „prestar za rock’n’roll, premlad za jazz“.

Šta više od tražiti i očekivati od muzike?

Friday, 14 August 2009

David Sylvian: Manafon



"September's here again", otpevao je svojevremeno "poslednji romantik pop muzike" otvarajući, davno, jedan od najboljih albuma karijere. Četrnaestog septembra ove godine, Dejvid Silvijen (Sylvian) objaviće novi album, "Manafon" - pripreman gotovo pet godina, ukoliko se ne računa period rada na projektu Nine Horses. Okružen proverenim saradnicima, od kojih su neki bili i na sceni Doma sindikata pretprošle godine, Silvijan ostaje, po svemu sudeći, dosledan izučavanju sopstvene mikrologije.

Video za prvi snimak sa albuma dostupan je ovde.

Destinacija za ovu noć: www.manafon.com

Tuesday, 11 August 2009

Lefkada [deo drugi]

Pred svitanje, dok ribarske brodice lagano klize ka obali Lignija i jednom od najboljih ribljih restorana, nebo iznad Lefkade još uvek je puno putokaza ka mlečnom putu. Na ostrvu, kao i okolini, nema veštačkog svetla koje bi ometalo uživanje u nebu krcatom zvezdama koje tiho klize nebom iznad terase sa pogledom na potpunu bonacu. Tiha svitanja pripadaju spisku prednosti noćenja na istočnoj strani.
.
Nidri je mesto u kojem ćeš najverovatnije pronaći smeštaj: seoce čine dve paralelne "glavne" ulice i malo naselje u zaleđu. Prijatna marina oivičena je klubovima i kafićima jasno profilisane publike (iz jednog sjajno (ne)osvetljenog kafića puzi rani Tom Waits; u drugom, ukrašenog natpisom "Try to survive a night in here!" šiba AC/DC; iz trećeg Thievery Corporation; dok u četvrtom penzioneri igraju tombolu. Niko nikome ne smeta, svako grize svoju krišku letnje večeri), no sve to verovatno nije ideal kojem streme mlađe generacije, što je dobro. (Nidri, kao i kompletno ostrvo kao da nema "in" mesta, klubova i opcija za "ludu zabavu", kao što nema ni preteranu količinu porodičnih hotela i plaža. Verujem da najbolje noćne žurke zapravo prave kamperi na plažama na zapadnoj strani.) Red je spomenuti i posetiti gotovo neugledni, ali neprekidno krcati lokal gos'n Statisa – njegove božanstvene giros-pite te spasavaju uključivanja šporeta – tj. ideje da ima smisla bilo šta kuvati tokom odmora, iako si u apartmanu.
.
Idealno lociran na početku dugačkog fjorda, Nidri se ponosi i statuom Onazisa, koji je svojevremeno kupio jedan od ostrvčića u blizini i koji gledaš sa terase apartmana. To izaziva manji uzdah od činjenice da je ostrvo pored (Madouri) kupio Aristotel Valaoritis, pesnik. Ponoviću: pesnik koji je kupio ostrvo. Sad je uzdah dublji. A možda najveći uzdah izaziva priča o bakici koja igra pred publikom sa stolom na glavi, ali to je već druga tema, sekcija: izleti.
Iza Nidrija krije se neveliki, prijatni vodopad koji valja posetiti, ali i okupati se u njemu – što je moguće ranije, jer već od ranog prepodneva postaje meta radoznalih turista – kojih nema previše, ali klisura koja vodi ka vodopadu jednostavno svojom širinom i akustikom ne može podneti više od 20 turista, a da isti ne smetaju jedni drugima.

Grad Lefkas, najsevernija tačka ostrva zapravo je idealna baza za one namerene da prevrnu baš svaki kamen i zarone u svaki talas. U večernjim satima, Lefkas nije preterano bučan (u poređenju sa nekim drugim gradićima Mediterana koje znamo), nakrcan neverovatnim brojem taverni i kafića ali i prodavnicama prepunih neverovatnih drangulija – od kojih ne mali deo stvarno nisu ni kič ni prosti gipsani suveniri: u mnogima od njih rade dobrodržeće gospođe anglosaksonskog porekla - kratke kose, perfektnog akcenta i neočekivanih objašnjenja ("Sir, it's called Rosolie and you have to try – it taste like Christmas!"), očigledno davno oduševljene ovim delom Jonskog folklora, rešene da penziju i starost prožive upravo ovde.
Dnevni obilazak grada otkriva i neke ožiljke: iako je od velikog zemljotresa prošlo više od pedeset godina u mnogim delovima grada (kao i na celom ostrvu) mogu se naći kuće čiji su spoljni zidovi velike ploče rebrastog lima, prekrivenih istim takvim materijalom, premazanih mnogim slojevima farbe – a viđeni su i zvonici i gradski satovi postavljeni na gvozdene konstrukcije, verovatno "privremeno". Ipak – to, kao ni mnogi drugi rustični detalji prosto ne smetaju – jer Lekada je takva cela - sređena dovoljno da ništa ključno ne nedostaje, ničega da ne bude koliko ne valja. Lefkas je strateški važan i zbog ovoga: samo u ovom gradu postoje Spar, Marinopulos/Carrefour i Lidl – tri hrama čije se prisustvo možda ne uklapa u krajolik ali štede priličnu količinu novca – jer su osetno jeftiniji od radnjica po ostalim mestima.
Dosta o naseljima i civilizaciji, vreme je za plažu.

Odlazak na bilo koju od zaista esencijalnih plaža nemoguć je bez iznajmljivanja vozila, dobre volje i ponekad dobre obuće. Izaberi auto ne slabiji od 1.4 jer neki usponi, vreme će pokazati, jednostavno nisu lako savladivi. (Flashforward: Na vrhu uspona kod Atanija, kraj samog druma čiča od stotinu ljeta aplaudira svima koji se probiju do sela! Bravo!). Razmisli i o sledećem: Milos i Egremni, na primer, ne nude ništa od civilizacijskih komfora, tako da su sopstveni suncobran, cooler-bag/ručni frižider i hrana neophodni za celodnevnu nirvanu. Zapravo, celo ostrvo odiše prilično kamperskom atmosferom, te se tako valja i ponašati.
Ukoliko tragaš za totalnim mirom, prvu od većih plaža na zapadnoj strani ćeš izbeći: Katisma je velika i lepa plaža ali istovremeno i najposećenija. Zato se odmah nakon nje, niz drum otkriva Pefkulia – lepa, dugačka šljunkovita plaža, uvertira za mnogo veće egzibicije ovog dela Mediterana ali istovremeno i putokaz kuda uživanje na Lefkadi ide: ukoliko si nudista – budi. Ukoliko nisi – ne moraš. Ukoliko želiš da postaviš šator među četinarima kraj obale – uradi to i ostani danima. Ukoliko ne želiš – dobrodošao si kao gost: svaka od plaža duž zapadne obale ima svoje stanovnike – uglavnom klince kojima nije teško da s vremena na vreme dovuku do šatora kartone vode i piva i tu plutaju danima, zaboravljeni od hotelijera, agencija, turističke policije. Nikome ne smetaju, niko im ne smeta, plaža je dovoljno velika da se raspon između kupača može meriti desetinama metara - ako ste zainteresovani za nekakvu intimu, zaboravljeni pojam mnogih turističkih destinacija.

Odmah nakon Pefkulije, na samom obodu zaliva ulazi se u Agios Nikitas, seoce od više restorana no kuća, pristojne hrane i odličnog domaćeg vina, sa kojeg se čamcem može doći do jednog od tri bisera ostrva a to je Milos. Uporniji i odvažniji će ka Milosu krenuti peške, stazom koja počinje u sred mesta a koja vodi preko omanjeg brda, da bi se nakon 20-ak minuta hoda, koji podseća na put do plaže iza kampa u Jelsi (Hvar) otkrio jedan od predela koji ćeš pamtiti bez obzira na mora koja si do sada video. Milos će, ukoliko se apartmani koji upravo niču na samom bregu ne budu prebrzo širili sigurno još nekoliko godina biti jedna od plaža zbog kojih se na Lefkadu dolazi i nema razloga i smisla pokušavati sad s nekakvim opisima: to je mesto koje si tražio svih ovih godina, koje si zamišljao u kišnim noćima kasnog novembra, prizivajući zvuk zrikavaca i talasa, nirvana koja uništava taj kamen koji si nosio u glavi, čitave godine.

Nakon silaska na Milos otkrivanje ostalih plaža jednostavno se ostavlja za neki drugi dan: konačna katarza nastupa kada brodić odveze i poslednje turiste ka Nikitasu te na plaži ostane tek nekoliko parova, sunce u zalasku i - tišina.
Dole, niz drum ka jugu sledeća zanimljiva tačka je Kalamitsi – koja se na mapi lako prepoznaje po putu koji se račva na tri kraka. Centralni put vodi do nevelike ali prijatne plaže izbrazdane gromadama razbacanim tako da deluju kao da ih je Zevs bacao sa obližnjeg vrha – što je stvorilo uvale dovoljno velike da svako ima svoje parče plaže, dok se talasi probijaju kroz te uvale prskajući na sve strane. Put do ove plaže je, kao i do svih koje slede izuvijan, loš i uzan taman toliko da se automobili jedva mimoilaze. Ali, ni to ti ne smeta. Gialos možda i previše podseća na Pefkuliju tako da ga sada ostavljamo za nama i silazimo ka Egremniju, druge plaže zbog koje si na Lefkadu došao.

Zanemarićeš vijugavi put, usta i automobil pun sitne, pred-antičke prašine (poslednjih nekoliko stotina metara je gadan makadam), neće te zastrašiti ni 350 stepenika koji vode do plaže, zaboravićeš i to da ćeš morati kasnije tim istim putem natrag: Egremni krije nešto kampera i beach bar sumnjivog nivoa turističkih usluga ali slobodnog duha (vidi sliku, dole :), dugačka je tri kilometra, potpuno prijatne obale, savršenih oblutaka i zgodnih zaklona u stenama koji pružaju i hlad i mogućnost totalnog potonuća u ništa. Iako ćeš nakon prvog pentranja natrag pomisliti da te više ništa nikada neće vratiti na tih 350 stepenika, već sutra ćeš krenuti istim putem, ostavljajući za neki drugi dan jednu od zvanično najlepših plaža na Mediteranu – Porto Katsiki, "Luku divokoza".

Porto Katsiki jedna je od najpristupačnijih plaža na ostrvu. Ali, ni gužva joj ne može umanjiti lepotu: fascinantne stene i ugibanje najfinijeg vlažnog peska pod nogama, idealnog za zatrčavanje ka talasima. Kako je Porto Katsiki nastajao svih ovih stotina hiljada godina možeš gledati i uživo: svaki jači udar vetra blago kruni litice iznad i razbacuje kamenčiće po plaži, tako da je otvaranje suncobrana u takvim danima preporučljivo, makar sunce još uvek bilo na istočnoj strani. Najčešća slika: matori konji skaču po talasima, dok devojke opremljene aparatima i kamerama beleže trenutke te čiste, zaboravljene dečačke radosti, po kojoj će se ovo leto takođe pamtiti.

Povratak na istočnu obalu, a sa južne strane odnedavno je lakši: nakon što ste večerali u Ataniju (najlepši pogled na zalazak) i krenuli onako ošamućeni domaćim vinom natrag, na ulazu u Dragano postoji novi asfaltirani put koji se odvaja nadesno i čiji drugi kraj izbija nedaleko od Vasilikija, raja za vind-surfere i malu decu, iz kojeg brodice idu ka susednoj Kefaloniji i okolnim plažama. Za pola sata vožnje si u Nidriju, u kojem se zaustavljaš da bi maznuo giros od Statisa i onda se zatrčao ka apartmanu: nevoljno spiranje soli sa kože i iz kose, onda pravo ka stolici na terasi i pogled ka noćnom nebu koje lagano, ponovo, otkriva mlečni put. Sve je tako pastoralno, tiho i ljupko da pomisliš da i obično parče stene nesrećno uhvaćeno i sprženo atmosferom donosi neku sreću, ako primetiš na vreme njen trag na nebu i poželiš pravu želju.

Želim da ostanem.
.

Wednesday, 5 August 2009

Echo and the Bunnymen

Iskreno verujem da se tim ljudi zadužen za PR komunikaciju Jelen pivo Live festivala iskreno i potrudio da sroči patchwork vest od brzih prevoda sa neta o prvom nastupu Echo & The Bunnymen u Beogradu. Način na koji je ta priča ispričana (uz genijalno izostavljanje najvećeg hita benda "The Killing Moon" iz vesti, kao i ostalih ključnih pesama) teško da otkriva ko će zakoračiti na najvažniju binu u gradu, još manje inspiriše one kojima su E&TB možda nekada i bili značajni ali već dugo na margini zaborava, najmanje poziva bilo koga da otkrije nešto novo, naročito ukoliko je rođen posle 1980. Koliko se razumem u komunikaciju - ovakve vesti i najave se sastavljaju i objavljuju ne bi li se sve karte prodale/sala bila puna ljudi koji će uživati u koncertu nekadašnjih obožavanih perjanica britanske post-punk ere; benda u čijim su cipelama svojevremeno na kratko ili na duže hodali i Simple Minds, Pulp, The Editors, Interpol i od kojeg White Lies sada halapljivo pozajmljuju; bend kojem se Courtney Love zahvaljuje na omotu za "Celebrity Skin" na prvom mestu i čije su pesme obeležile i filmove "Donnie Darko", "Pretty in Pink" i "The Lost Boys", na primer.
Ok, prošlo je gotovo 30 godina od trenutka u kojem je bend savršeno surfovao po post-punk-dark-goth-psychodelic-pop-romantic talasu, stojeći uz rame sa ranim Simple Minds (u "Sister Feeling Call/Sons & Fascinations/New Gold Dream" fazi), The Psychodelic Furs, The Church, čak i The Cure ali i Jesus And The Mary Chain; i taj broj godina nije nevažan jer je pokret u okviru kojeg su zablistali... hm... mrtav već neko vreme.
Ipak, ono što je Echo and the Bunnymen u tom periodu stvorio i danas baca svetlo daleko: prva četiri albuma, od kojih su "Heaven Up Here" i "Ocean Rain" suštinska remek dela dekade (ovaj drugi je svojevremeno i najavljivan PR kampanjom (sic!!!) kao "the greatest album ever made"), a pesme poput "The Killing Moon" (u skladu sa prethodnim – "the greatest song ever written"), "Seven Seas", "The Cutter", "Do It Clean", kao i "Bring on the Dancing Horses" obavezni deo svakog ozbiljnijeg promišljanja ili uživanja u muzici prve polovine osamdesetih. Nakon preslušavanja njihovih singlova lakše je shvatiti kako su Simple Minds nakon "Once Upon A time" 1985. godine dobili nadimak "U3 & The Bunnymen" te koliko je malo nedostajalo da ih poslednji album tog dela karijere (na kojem su bili "Lips Like Sugar" i "Bedbugs and Balyhoo" (kuriozitet - u produkciji Reja The Doors Manzareka) učini jednim od najvećih i najomiljenijih bendova dekade, iz koje su izašli nažalost najpoznatiji po obradi opet The Doors – "People Are Strange".
Ono što je usledilo nakon duge pauze i ponovnog okupljanja 1997. godine nije donelo toliko briljantnih pasaža na koje su Ian McCulloch (za one koji ne znaju - pevač, svojevremeno prepoznat po polu-klonovskoj frizuri i pomalo zbunjujućoj poetici) i Will Sergeant (gitarista - u prvoj fazi benda - čudesno dobar) navikli obožavaoce. Ipak – tri od tada objavljena albuma (novi najavljen za oktobar ove godine) donose nekoliko brutalnih rafalnih paljbi i muzičkih poučaka celoj novoj generaciji muzičara (poput "Scissors in the Sand" iz 2005.) ili briljantnih post-romantičnih pesama ("What Are You Going to do With Your Life", "All Because of You Days"), zbog kojih bi vredelo biti u sali SKC-a u septembru.
Istovremeno, izbija ne mala količina zebnje iz svega što znam o sadašnjici, neoslonjen na sjajnu prošlost: organizatori su najavili predstavljanje spomenutog novog albuma "The Fountain", nema set-listi sa koncerata iz ove godine, a Youtube klipovi dokazuju da Ian i Vil ponekad umeju i da prilično hladno protutnje kroz repertoar, bez mnogo dramatike, što jeste bila jedna od glavnih odlika njihove muzike pre tih 30-ak godina i bez koje je teško zamisliti izvođenje svih tih starih pesama.
Ok, vredi rizikovati, ulog je veliki: možda budu i "Silver" i "All my Colors", "Disaese", "Bring on the Dancing Horses", "The Cutter" i "Promise". Zapravo, ako bude samo "All my colors", jedna od najznačajnih ikona odrastanja - biće dobro. Ako ne – stih iz druge pesme lepo kaže: "First I'm gonna make it/Than I'm gonna break it till it falls apart".

Video: Bring On The Dancing Horses (directed by Anton Corbijn)

Monday, 3 August 2009

The Hunt for Gollum

Evo zanimljivog rezultata razvoja tehnologije i njene dostupnosti široj populaciji: fan-movie "The Hunt for Gollum", 40-minutni film o epizodi koja se pominje u Džeksonovoj trilogiji i postoji kao važna tačka u knjizi “Gospodar prstenova” - ali do sada nije doživela ekranizaciju.

Produkcija filma, navodi se na oficijalnom sajtu, koštala je svega 3000 EUR (i svakako mnogo više vremena, dok ljubav prema Tolkinovom delu prosto nema cenu).

Ipak, ne bi trebalo očekivati previše (ovo je ipak fan-movie, koliko god dobar bio) – gledanje filma podseća na čitanje Tolkinovih tekstova nakon redakcije njegovog sina Kristofera: mnoga rediteljska, muzička i narativna rešenja oslanjaju se u potpunosti na Pitera Džeksona ili knjigu (okoreli fanovi će prepoznati kompletne rečenice stavljene u funkciju dijaloga). Ovaj film, koji je do sada videlo preko 2.000.000 ljudi on-line, može poslužiti kao fina užina do čekanja “Hobita” Giljerma Del Toroa, čija je premijera najavljena za daleki decembar 2011.



Official site: http://www.thehuntforgollum.com/