Tuesday, 18 August 2009

["My God, it's full of Sounds!"] [blago je svuda #4]

The Cinematics: "Love and Terror"

Prvo otkriće prvenstveno je namenjeno obožavaocima rane faze Echo & The Bunnymen, kao i Interpola i Editorsa - ali i gitarskih rifova koji se razlivaju poput eha sa žica prašnjave, davno ne svirane gitare iz vremena čistog rokenrola, doba pra-amerikane. Ako je njihov prvi album „A Strange Education“ bio „veoma dobar“, ovaj bi, po prvom singlu, trebalo da bude gromopucateljan. The Cinematics su zapravo ono što bi White Lies želeli da postanu - ali nemaju petlju da odvrnu pojačalo, opuste doboš i zategnu labavu poetiku, dok je "Love and Terror" pesma koja bi Edwyn Collinsa učinila ponosnim.




Memory Tapes – "Bicycle"

Tim Chester (NME) tvrdi da mu je “Ova pesma učinila celu nedelju milion puta boljom”, meni ostaje da potvrdim dejstvo iste. „Bicycle“ u svojih pet minuta krije sve razloge za sveobuhvatno obožavanje: fenomenalan ritam, u početku lenju sanjivost koju nasleđuje ritam pedala bicikla Dejvida Birna (kakvo učitavanje slike u pesmu!), te na kraju New Order-like pasaž koji zvuči bolje od svega što su spomenuti (i razne frakcije) predstavili svetu u proteklih desetak godina. Na žalost, video klip ne postoji, no - muzika je važna:




Jessie Evans – "Is it Fire?"

Za kraj, iako je izdanje starije od prethodna dva - Jessie Evans. Ako vam se na prvo slušanje učini da slušate mlađu sestru Siouxsie Sioux – niste daleko od izvora: Jessie zaista često peva linije koje neverovatno podsećaju na Sjuzi, dok je na snimanju albuma „Is it Fire?“ (topla preporuka) udaraljke svirao Budgie, važan član The Creatures i Siouxsie and the Banshees – a dok su se po istom berlinskom studiju motali i pomagali članovi Calexica; muzičari iz benda Iggy Popa i drugari iz Einsturzende Neubauten (kakav spoj!). Ipak - takvo društvo je nije pokvarilo. Duvačke linije, ritmovi i česta koketerija sa latino harmonijama čine da je ono što Jessie Evans radi autentično, primamljivo, zarazno i bezobrazno. U nedostatku pravog video spota, koristim ovaj: klip sa live nastupa umontiran na snimak pesme sa albuma, što nikako ne umanjuje stepen uživanja.



Šta je možda najvažnije (otkriće)? Nakon toliko godina prešlicavanja - verujem zastrašujućeg broja albuma i pesama (za „običan svet“) - još uvek mogu da pronađem pesmu koja me tera da je slušam zaredom tri... ok, četiri... dobro - pet puta – skakućući, pevušeći, igrajući.
I još uvek se pojavljuju pesme uz koje ne igram, kako reče pisac.

Nisam, dakle, još uvek „prestar za rock’n’roll, premlad za jazz“.

Šta više od tražiti i očekivati od muzike?

3 comments:

  1. eto,ja sad ne smem da slusam sedam puta. sreca da se ne skrobluje igranje. :)

    ReplyDelete
  2. Nisam rekao da ne smes, vec si tim repetitivno-hipnotickim emitovanjem "little toy gun" oborila sve meni do sada poznate rekorde :)

    Sreca je ne samo sto ne skrobluje igranje vec i pevanje :) A sreca je i da LastFM nije postojao/skroblovao u vreme kada sam ponovo nabavio Gang of Four - "Entertainment" - slusao sam je 5 dana na repeat... Onda malo Shreikback i XTC, pa nazad na G.O.F... Deo komsiluka mi se od tada ne obraca... :)

    Kako ti zvuce The Cinematics?

    ReplyDelete
  3. Tek se meracim na Cinematics-e. Jos uvek sam na Memory Tapes is Weird Tapes is Memory Cassette.

    ReplyDelete