[working class zero]

Dokotrljaš se nekako do kraja radne nedelje, izubijan, prepune teške glave i mutnog pogleda, trljaš rane od petka predveče, peku i bole, lečiš sve to voljenim bićem, dugo neviđenim prijateljima, muzikom, filmom, muzikom, onda nekom novom muzikom, možda te ona povuče napred, onda poznatim komadima i knjigama, nepročitani tekstovi razbacani po hardu i fleš-memorijama i plejerima i diskovima kao nekada davno po podu sobe; sanjaš kratko ali loše, kako slatko sanjati kada se toliko soli od znoja nakupilo u glavi i neuronima i sinapsama, subotom prepodne si nakratko čak i sjajan, pomalo zbunjen većom količinom sna i činjenicom da ti se uopšte ne pali cigareta, tek onda se zagledaš u neke navike, bezbedno daleko od ponedeljka ujutro, prvi put u sedam dana zažmuriš siguran da nećeš u sekundi zaspati ali pogled unutra te dovoljno uplaši da ponovo otvoriš oči, jer nemaš plan čoveče, „gde sebe vidiš za pet godina“ a da nije beg na daleka mora, ostrva pod Južnim krstom ili ona Sandrarova zgrbljena kao jaguari ili Mediteran koji hoću peške da pređem, Melkijadesova rečenica koja je dugo spavala i onda se ponovo rodila kao stih u pesmi, elem Ostrva, možda to i nije tako loš plan, pomisliš u nedelju uveče, nakon čitanja intervjua sa čovekom u čije rasuđivanje nisi sumnjao ni kada ste imali 11 godina, a zašto bi sada, kada je jednom rečenicom najpre uradio freeze frame a onda te naterao da sve svoje planove ostvariš što pre, dok ih uopšte i imaš, možda će uskoro biti bogatstvo imati plan (a još veće - dozvoliti sebi da spavaš sedam sati dnevno, kažu fanki biznismeni), ma sve to je postalo nevažno pred jednom rečenicom - Smatram da se pravi totalitarizam ne nalazi u činjenici da si nadgledan, već ignorisan.

[tišina, fina, tajac nakon kanonade reči. baš lep momenat.]

Ok, ponedeljak, novi dan.
Za dan ću biti bliži početku zime, što je jedan od najlepših dana u godini – jer se od te noći dani ponovo, nezaustavljivo - produžavaju.

Pametno iskoristiti proleće koje dolazi.

Veliki korak

Horace Andy, Asha Bhosle, Neneh Cherry, Michael Franti, Dana Gillespie, Denis Hopper, Baaba Maal, Maxi Jazz, Eddi Reader, Tim Robbins, Michael Stipe, Kurt Vonnegut, Robbie Williams...; 7 kontinenata; 9 tema u 12 klipova - vreme, maske, novac, bog, vera, seks, inspiracija, smrt, rat, sreća. Sve to, ujedinjen lutanjima i snom dva čoveka (Duncan Bridgeman, Jamie Catto - primer dva čoveka sa planom - jedan je bio član Faithless, drugi producirao Take That, nakon čega su počeli ovu avanturu!) da pronađu, pokažu i dokažu da je moguće dobrim ritmovima i jasnom idejom smešno lako umrežiti celu planetu kroz poluvirtualni video-jam-session u kojem se, svi gore navedeni, sedeći na obali svog kontinenta dovikuje sa ostalima, kreirajući muziku koja prevazilazi veliki deo onoga što znam, a čuo sam do sada zaista mnogo.

Ne znam kako mi je ovaj film do sada izmicao. Ali će se sada često vraćati u plejer.

.

Obavezno nabaviti DVD verziju sa pratećim bonusima. Gledati ga u trenucima kada je potrebno doneti važnu odluku i napraviti veliki korak napred. Gledati ga što glasnije.

Ekipa je nastavila da radi. Nastavak je pripremljen, delovi su dostupni – ovde.

Sajt projekta: http://www.1giantleap.tv/

Muzika iz filma: koga zanima, zna gde i ko može da se pita :)

Danas sam bogatiji za...

... za možda okasnelo, ali vredno otkriće tipa koji se šifrira kao Tim Ten Yen čiju muziku nije lako dešifrovati - ali ona i nije kreirana za to, već za uživanje i slušanje. No, ima i za čitanje: čovek koji je na svojoj myspace stranici u sekciju "uticaji" stavio između ostalog i: Billy Joel on Sesame Street (...) The Challenger Shuttle Disaster in 1986 (...) Sony Walkman (...) Andy Summers (...) The first half of 'Chungking Express' (...) E.T (...) Girls (...) Dogs... - jednostavno zaslužuje barem nekoliko minuta Vaše pažnje. Da, ne mogu da preskočim i ovaj deo. Sekcija "sounds like" počinje rečenicom: "David Lee Roth and Billy Joel being chased down a frozen river by a tiger...". Šta više? :)



... bogatiji sam i za takođe okasnelo otkriće benda Cut Copy – predivnu sublimaciju već pomalo zaboravljenih Royksopp, zašećerenu Calvin-Hariss-like zaraznom sint-linijom i Chromeo bezazlenim optimizmom te potpuno nezahtevnim tekstom ("lights and music on my mind/be my baby one more time...", banalno do zabavnog) čiji će remiksi svakako razvaljivati diskoteke u dolazećim mesecima. U međuvremenu, potpuno ok i za zagrevanje pre istrčavanja na sneg.



... i kraj snežnog dana obogaćen vrućom svirkom: Imelda May. Konačno zakoračivši sama na scenu (nastupala je sa zaista raznima), uz malo sreće i pažljiv slalom kroz poređenja sa opterećujućim legendama (Amy, Dinah Washington, Alison Moyet...) Imelda May će postati autentična zvezda, u čijoj paklenoj svirci (kakav prateći bend) i glasu ćemo tek uživati. "She holds her audience by the scruff of the throat, reaches down and tears out your heart." napisao je Rhytm-and-booze. Jols Holland je obožava, što se vidi i na ovom snimku. Ako John Dahl bude ikada ponovo snimao filmove poput "Red Rock West" - ova ekipa će biti na bini u klubu.

Uživajte.

Kuća puna pukotina

Čitaj u jednom danu i jednom dahu, nikako na male gutljaje - čak iako je ta kaša ponekad previše vruća ili ljuta, valja zadržati suze i čitati dalje, proviriti kroz svaku pukotinu, opipati.

Čvrsto se veži, prati isključivo zapisano, ne dozvoli sebi lutanje, ramblin' može biti opasan, jer ako na tren zastaneš tokom čitanja –> stići će te sopstveni rep, otežao, načičkan pitanjima koja izbegavaš tolike godine, jer ne smeš ili te mrzi, već toliko godina, sada je možda i prekasno a koga i briga što se samoignorišeš.

Pri drugom čitanju prihvati da u gotovo svakoj rečenici spava nerođeni pasus, ponekad i kratka priča, ponegde i čitav život sveden na punchline. Tek onda, prati sve te meandre, svađaj se sa autorkom u sebi ili naglas, ne slaži se, preziri je, obožavaj ili joj se smej, kako ti drago [šta zapravo raditi sa knjigom osobe koja poseduje dva ista prezimena]

Pročitaj i drugačije impresije o knjizi. Ili ovakve.

Ipak, prvo pročitaj knjigu, osećaj će biti čistiji, pogled bistriji.
Ukoliko ti je stalo do čistog-bistrog pogleda u "roman piroman".

U hladnim noćima ti pojedi sećanje na topao dan

[Etna, leto 2008.]

.

.

.

.

.

.

.

Negde pred kraj hladnog dana pročitaj ponovo Sandrarova "Ostrva", ponovo, niko ne zna koji put.

Za kraj, zavrti Bigazijevu muziku za "Mediteraneo" (da, iz baš tog filma, "posvećenog svima koji su primorani da beže")

Toplije je.