Friday, 25 April 2008

Bambi protiv Godzile




„Mamac za patke ne mora da izgleda kao patka.Mora patki da izgleda kao patka.
Mudrost tako ne leži u fenomenološkom pitanju: „Kako patka izgleda?“ već pre u praktičnom pitanju „Šta patka želi?“

Sjajna knjiga gore navedenog naslova, a “O prirodi, nameni i praksi filmskog biznisa”, čoveka koji je neposredno ili posredno odgovoran za filmove poput „Poštar uvek zvoni dva puta”, „Oleana”, „Wag the Dog”, “Nedodirljive” ali i “Glengeri Glen Ros”, dostupna je i na srpskom, svega godinu dana nakon objavljivanja originala (izdanje IPS). Vredno čitanja, puno objašnjenja zašto je sve lakše zaspati uz noviju filmsku produkciju, puno razumevanja za nas koji često koristimo taster "skip" na daljinskom DVD plejera uz sve manje griže savesti.

Trivia podatak, za one sluđene naslovom knjige - evo korisnog linka:
http://www.youtube.com/watch?v=BXCUBVS4kfQ. Deo poštovalaca Monti Pajton Cirkusa otkriće poreklo jedne od ključnih animacija iz serijala.

Petak veče, fjaka.

Sunday, 13 April 2008

[sound of music]


.
Vins preslušava poslednji miks prvog albuma Depeche Mode i shvata da to nije zvuk za kojim traga. Napušta studio, prethodno potapšavši saučesnički po ramenu Martina – nemate šanse bez mene, dečaci. Vins odlazi do najbližeg paba u kojem sreće Alison. „Only You“ su reči koje je joj Vins upućuje nešto kasnije, posle pete pinte piva, ubeđujući je da rade zajedno, ne znajući da će od pop hita nastati čist, nepatvoreni evergreen.
.
Nešto kasnije, Alison staje pred mikrofon gledajući kroz staklo gluve sobe u Trikija, još uvek ranjavog od kraja saradnje sa Massive, pokušavajući da se približi Bogu, snimajući, bez pauze od kako je istupio iz senke snimkom „Overcome“. Ostatak njegovog bivšeg benda tri noći kasnije dolazi pod prozore samostana u koji se Šinejd zatvorila, zvižde, željni da baš ona otpeva „Prayer for England“, dok ona razmišlja da li bi njen prijatelj Bono mogao lično papi da prenese šta misli o njemu. Bono, nekoliko stotina metara dalje, ali nekoliko godina ranije, pakuje u ugao podruma belu zastavu koju je zaviorio na bini urlajući „Fuck the Revolution“ dok njegova žena dobija poziv od Robi Robertsona da sarađuju na „Sweet Fire of Love“ i da, ukoliko je moguće, povede i Edža - u studiju će ih dočekati Piter i stari drugar Lanoa, sa kojim su se tako opijali u tokom snimanja „Joshue“, barem u trenucima u kojima je Brajen preko telefona objašnjavao Bouviju da su fazon sa karticama već jednom uradili i da je još rano da ga ponove. Bono razmatra promenu producenta, mapirajući zvuk na Nikovom albumu, pitajući se ko se krije iza pseudonima Flood, koji će nešto kasnije podići najjeftinije „starke“ na miks pult dok Dejv i Martin snimaju „Free love“. Spot će uraditi sa Džonom, na kojeg ih je uputio upravo Nik, znaju se još od vremena „Ghosts of the Civil Dead“, dok je stajao u redu za Vendersova „Krila“, u čijoj je glavi, prepunoj paperja, postojala samo scena Bruna kraj spomenika, zagledanog u Berlin, isti onaj u kojem je čika Dejvid snimao "Heroes" upravo sa Brajenom.
.
Dejvid razmišlja o anketi koja je pokazala da je njegov duet sa Džegerom na „Dancing in the Streets“ jedna od „najnepotrebnijih saradnji ikada“ i dok pali novi Gitannes razmišlja o tome šta bi bilo da je Mik pod miškom te daleke decembarske noći nosio pod miškom ploče Djanga umesto albuma iz kataloga „Chess Records“, dok Kit Ričard, još uvek bez "s" u prezimenu, sedi prekoputa autobusa i razmatra gde u Brikstonu može da se oleši u ovaj sitni sat ali i da odsluša Aleksisov bend za čijim bubnjevima sedi Čarli. U Čarlijevoj glavi su ritmovi koje će kasnije sa voziti sa Keltnerom, u čijim palicama je dobar deo kičme i pršljenova rok-end-rola, koji Martin upravo otkriva, nagnut nad miksetom. Martin zatim seda u gluvu sobu, podiže regler mikrofona i traga za Kejdžovom tišinom. Gleda u gitaru u uglu studija i naslućuje tonove koji će osam godina nakon Vinsovog izlaska iz studija postati rif za „Enjoy the Silence“.
.
Sve je povezano.
Nema granica.
Samo muzika.
.
p.s. "Sound of Music II" dostupan je na ovom linku >>
.

Thursday, 3 April 2008

Drop the Pressure



U trideset i trećoj godini kupio sam prvi aparat za merenje pritiska. Garancija pet godina.
Imao sam, dakle, izvesnu sigurnost da ću u narednih pet godina, sve do trideset i osme posedovati pouzdani pokazatelj odnosa Gornjeg i Donjeg; koji će neće biti definisan samo radom mog srca, već će biti pokretan delovanjem i tuđih:
  • srca,
  • ruku,
  • nogu,
  • šmrcanja,
  • suza,
  • krvarenja,
  • znojenja
  • gluposti (trebalo je rangirati ovo na višu poziciju!),
  • pameti,
    i
  • pogledima na sat,
  • kalendarom,
  • ekranima, raznih formata.

Potpuno pogrešno, shvatio sam.
I razmišljao: ako već danas odlučim da će odnos Gornjeg i donjeg ipak prvenstveno biti kontrolisan od strane onih nekoliko stotina grama u glavi, garancija od pet godina biće potpuno nebitna, zaboraviću je. Ako sam već odlučio tako, biće mi nebitno to trajanje, kao što mi je nebitno da li je sočivo fotoaparata još uvek garantovano precizno ili već sada dodaje i oduzima godine sa naših lica, laže koliko je tučkova bilo na cvetu koji sam fotografisao pre nekoliko nedelja u bašti.

Doneo sam tada odluku da će tih nekoliko stotina grama biti jedino zaduženo da pokreće do sada sakupljena i jedva donekle sportski oblikovana osamdeset i tri kilograma, računajući i onaj dvadeset i jedan gram (nedokazana vrednost), tj. odnose Gornjeg i Donjeg. Dopustio sam si da od odluke budu izuzeti:

  • moja devojka
  • dobro, brat, roditelji i uža familija
  • M.
  • prijatelji do čijeg mišljenja mi je zaista stalo i koji mi propovedaju da je gore navedenu odluku trebalo doneti mnogo ranije, a u cilju toga da ostanemo prijatelji, što će biti nemoguće ukoliko se ne budem pazio jer ništa od mene neće ostati.
  • slušanje Katalanijeve arije iz „La Wally“, u izvođenju Vilhelminije (jer izvođenje Sare Brajtman slabo šta može pokrenuti), Bruhov prvi koncert u izvedbi Ane Sofi Muter i pod Karajanovom palicom, „London Calling“ od The Clash, „Remain in Light“ Talking Heads i još nekoliko... desetina.... dobro, stotina pesama...
  • čitanje Kortasarovih „Školica“
  • opus Bleza Sandrara
  • dobro, Peljevin.
  • snimak drugih 45 minuta + produžeci finalne utakmice Lige Šampiona iz 2005. godine, Liverpul - Milan – 3:3 u regularnom delu meča, Stiven Džerard podiže pehar iznad glave nakon penala.
  • ...od ostatka liste sam odustao ubrzo, bilo je jasno u kom pravcu sve to ide...

Donošenjem ovakve odluke, garantovao sam sebi izvesni stepen autonomije u okruženju koje nema milosti prema autonomiji, stalno ugrožavajući razne integritete, suverenitete i tete.

Priznajem, bilo je izvesnog likovanja prilikom kupovine: nisam morao da biram najjeftiniji, ni onaj koji se ručno pumpa, već elektronski - stavlja se na zglob - može stati i u džep ili futrolu za mobilni, moderan, pijukav, velikog ekrana – tako da i stari ljudi mogu čitati rezultate bez cvikera (što će mi biti od posebne važnosti ukoliko aparat potraje još koju deceniju nakon garancije :)

Likovanje, dakle: nisam pitao ni za cenu, već sam kao birao „ono što mi odgovara“, postavljajući apotekarki pitanja kao da je ovo već petnaesti koji kupujem, totalni stručnjak u kupovini merača pritiska, poznavalac robnih marki proizvođača, totalni pressure-man, kao da mi je od ključne važnosti ima li pet godina garancije, biiiiip zvuk na kraju merenja, da li je od pouzdanog proizvođača, čisto šegačenje.

Tek od toga dana sam počeo ozbiljno da razmatram uvodnu rečenicu knjige koju sam mnogo čitao ali nikada do kraja i pročitao - imao sam tek osamnaest - devetnaest - "U trideset trećoj godini primetio sam da gubim sopstvenu senku". Počeo sam da razmatram, u skladu sa godinama i garancijom da ću biti valjano meren sve do trideset osme, šta li mi je, zapravo, plan?

I tako sam planirao i sprovodio neke planove. A neke i ne.

Zašto ova tema?

Zato što na metar, ma skoro metar i tri četvrt od te trideset treće, dakle užasno blizu trideset petoj, večeras shvatam da aparat skuplja prašinu u dnu fioke i da sam, samim tim, održao neka obećanja.


(uz izvinjenje P.S-u na korišćenju omota za "Unknown Pleasures")