Saturday, 22 March 2008

Hounds of Love




“I just know that something good
is going to happen.
And I don't know when,
But just saying it
could even make it happen.”
(Cloudbusting)


Tri godine je Kejt provela u studiju, stvarajući jedan od prvih albuma pop muzike sniman na 48 kanala; okružena svitom muzičara ali i muzičarskim delom porodice, kreirajući čudesne polusne i snoviđenja kojima koračaju Hercog (Werner), Rajh, Alfred Lord Tenison, Žak Turnije (Cat People) ali i Teri Gilijam, Donald Saterlend, Pink Floyd, Džon Vilijams (kasnije je radio "Starwars" OST), Majkl Kejmen... čak i Bil Vilan (kasnije Riverdance).

Svi oni - i svako na svoj način imaju svoje mesto na ovom albumu.

Ipak, nijedno od ovih imena nije značajno po sebi, već po načinu na koji je Kejt iskoristila njihove talente kao začin na zvuk koji je stvarala godinama - od “Wuthering Heights” sve do “Dreaming”.

I nakon toliko godina, taj zvuk, taj album zvuči briljatno - od prvog tona udaljene klavijature u “Running Up That Hill (Make A Deal With God)” preko “The Big Sky” - koja zvuči kao razdragani karneval probuđene seksualnosti u čast boginje Ister, sve do epske “Cloudbusting” (posvećene upravo VR-u) kojom se završava prvi talas (u XX veku: prva strana ploče).

Druga strana, nazvana “The Ninth Wave”, otvorena sjajnom “Dream of Sheep”, rastrzana između mahnite “Waking The Witch”, blistavo irskog “Jig of Life” i eterično-rusko-usamljeničke “Hello Earth” i danas predstavlja 26 minuta i 16 sekundi potpune harmonije, iznenađujuće sveže i nakon toliko godina slušanja: slojevi zvuka, udaraljki i horova u talasima odvlače od obale, ali i lako vraćaju ka njoj, baveći se ne samo eteričnim stvarima - već i nekim od narastajućih strahova osamdesetih.

U spotu za “Cloudbusting” centralni deo kadra zauzima kreacija dostojna filma “Brasil” Terija Gilijama, koji je indirektno učestvovao na stvaranju spota. O Donaldu Saterlendu drugom prilikom.
O plesu u “Running Up that Hill” nikada neću biti kompentan da napišem i red.
Ali, mogu da uživam.

Čitaoci magazina “Q” rangirali su ovaj album među 20 najznačajnijih britanskih albuma svih vremena. Nešto kasnije, među 40 albuma svih vremena planete. "NME" takođe. Izdavačka kuća EMI je, povodom 75 godina postojanja reizdala album u ediciji “100 najznačajnih izdanja” (što je učinilo da se polovinom devedesetih nađe i kod preprodavaca u Beogradu, zahvaljujući pirateriji zemlje koja je sada u EU).

(Privatno, najdraža mi činjenica da je upravo “Hounds of Love”, na izmaku “novog romantizma” i početku ere koja je definisala današnju pop(?) scenu svrgla sa mesta broj 1. britanske liste albuma tadašnju kraljicu u usponu – Madonu i “Like A Virgin”.)

Mnoge slojeve albuma otkrivam i danas. Na ovom linku grupišu se razne informacije u vezi sa skrivenim značenjima pesme i spota “Cloudbusting”.

Desetine tekstova oduševljenih obožavalaca rasuti su po mreži.

Ukoliko vam je sve ovo delovalo interesantno – istražujte slobodno i sami.

“Deeper, deeper, somewhere in the depth there is a light.
Go to Sleep, Little Earth”

Kakav album.

*

update: Dokumentarac o albumu "Houds of Love" iz 2013 dostupan je ovde >>


Monday, 17 March 2008

Do kraja sveta




Nakon duge potrage.
Nakon duge potrage koje je vodila uzvodno, sve do prvih izvora Mreže.
Nakon duge potrage koja je vodila uzvodno, sve do prvih izvora Mreže, Univerzitetskih foldera koji su postavljeni za opšte dobro pre više od decenije, delovi statistike prekriveni statikom, skriveni digitalizovani snimci pesama Pigmeja, za kojima sam, kažem dugo tragao.


Glasovi malih ljudi koji decu Evrope ostavljaju zanesenim ili uplašenim, koje je Grejem Revel iskoristio u nekoliko pasaža muzike za film „Do kraja sveta“ - najbolje se mogu čuti u samom kraju „Love Theme“, odmah levo, na metar od velikog čela koje svira Dejvid Darling, bliže mikrofonu, bliže uhu.


Konačno pronalazim originalne snimke, stare gotovo kao i ja.


Same pesme su mnogo starije, prenose se hiljadama godina, sa glasne žice na drugu i ti glasovi su otišli i Vojadžerom u daleki Kosmos, da se vrate tački iz koje je su potekli.


Razgrćem radne nedelje, dane, sate, ne bih li pronašao prostor za ponovno gledanje filma, koji nakon čitave decenije od poslednje projekcije više pamtim po soundtracku i osećaju koji nas je obuzimao, pred lošim VHS kopijama.


Mislim na Njega i Solveg, razdvojene.




Saturday, 15 March 2008

Buđenje (Dali's Car)



Dugo godina album „The Waking Hour“ mogao se naći na listama „najgorih svih vremena“, “nepotrebnih saradnji XX veka” i sličnih, obično pri vrhu liste, odmah nakon Lu RidovogMetal Machine Music“ i Džegerovih solo albuma.

Očekivanja su, zapravo, bila prevelika.

Susret jednog od najboljih basista osamdesetih godina (i kasnijih dekada), multi-intrumentaliste čije se sazrevanje može pratiti kroz diskografiju benda JapanMika Karna (Mick Karn) i jednog od najupečatljivih vokala gothic ali i pop muzike uopšte – ex-Bauhaus Pitera Marfija (Peter Murphy) deluje kao „tim snova“, dvojac kojem kormilar nije potreban. Pod imenom Dali’s Car objavili su svega jedan album, kojim se Karn više ponosi od Marfija, ali o saradnji nerado govore.

Saradnja deluje iznenađujuće i danas, dvadeset i tri godine kasnije. Obojica su, gotovo u istom trenutku, ostali bez matičnih bendova. Japan se pod teretom finansijskih dugova, ali i „umetničkih neslaganja“ (zapravo preljube, ali to je druga tema) ugasio 1982, dok su Bauhaus nakon „Burning from the Inside“ odsvirali oproštajni „Rest In Peace“ koncert i nastavili da rade u dve frakcije. Karn je upravo završio polu-uspešan solo album „Titles“, često bio pozivan da gostuje na albumima većih zvezda, dok je Marfi u to vreme bio najpoznatiji po reklami za „Maxell“ kasete koju je režirao Ridli Skot (Scott).

Zvuk albuma „The Waking Hour“ teško je definisati, kao što je teško i nastajao – mnoge od pesama nastale su tako što su Marfi i Karn razmenjivali trake poštom, bez susreta u studiju – verovatno inspirisani radom Brajena Ina (koji je snimio album „Dali’s Car“ 1974, uzgred budi rečeno). Na momente blizak Japan zvuku, često bliži Tuxedomoon diskografiji, zasnovan na fascinantnim linijama koje su prštale iz Karnovog fretless basa koji je na tragu radova Pastorijusa (Jaco Pastorious) i ritam mašini – album je doneo svega jedan polu-uspešan singl – „The Judgement is the Mirror“ i nekoliko zanimljivih komada poput „In His Box“, „Dali’s Car“ i „Create and Melt“. Ostatak je zaista samo za okorele obožavaoce.

Smatram se obožavaocem. I danas potpuno fasciniran Karnovim umećem, koga bih slušao i dok žice premazuje voskom, raspoložen da slušam Marfija čak i da čita telefonski imenik (dakle – zablesavljen formom više no suštinom u ovom slučaju) pamtim prvo slušanje albuma sa Maxellove „normalke“ od 60 minuta; sećam se pogleda sa stene u Rabcu, pravo ka Dalmaciji; Andreja koji, sa željom da uštedi na baterijama za kasetofon kasetu premotava filterom cigarete (aha!); mirisa Jadranskog mora u predvečerje; radosti kada je Miško iz KST-a izbacio na berzu prvu piratsku kopiju albuma na CD-u; mnogih sati u kojima sam slušajući „Waking Hour“ dosezao potpuni mir, poput onoga koji je Marfi mnogo godina kasnije pronašao u Sufi muzici i filozofiji.

Paradoks: iako zaista loše kotiran, album je dobio jednu nesvakidašnju pohvalu - profesor MekBrajd sa Mičigenskog Univerziteta naredio je učenicima da slušaju Dali’s Car, zato što je struktura akorda ista kao kod Betovena!(*)

Ne znam šta bi Ludvig odsvirao na to.

Odnedavno, reizdanje albuma (plus dva bonus snimka) dostupno je na Amazonu svima osim građanima države čiji su porezi na on-line kupovinu veći od vrednosti samog artikla. Dok se isti ne pojavi na drugim adresama - kompletni tekstovi pesama dostupni su ovde.

(*) – izvor „Rock“, 1987, intervju Saše Stojanovića.
.

Tuesday, 11 March 2008

Kako će se roditi Rock’n’Roll?



Prijatelj, umesto klasičnog „rođendana“ organizuje projekciju nekoliko filmova, starih i novih, među kojima je „Kako je propao RNR“.

Puna „sala“. Iako mogu da ga raskadriram do detalja, pratim dešavanja u drugom i trećem planu (ko je na poternicama u prvom delu, šta je „Tabor“, „Tuga“... omoti albuma u odajama Z.Zuba, da ne duljim...), film gledam praktično stojeći, naslonjen na zid (dame imaju prednost u redovima za sedenje), sećajući se prve projekcije, u jesen 1989. godine i činjenice da sam film morao da gledam još 2x, da bih kroz smeh publike zaista čuo kompletne dijaloge.

Razmišljam o tome da manji deo ljudi koji sede okolo znaju: ...da su na poternicama u prvoj priči reditelji filma... da su korišćeni inserti iz filma „Čudotvorni mač“ (koji se koristi i u „Zemlji istine, ljubavi i slobode“)... da poster Nik Kejva iz Žikine sobe NIJE sa koncerta u Beogradu, koncert je bio tek sledećeg leta... da se na prozoru porodilišta pojavljuju Zana Nimani („ko?“) i mnogi drugi... da su u publici na koncertu „Tragača“ izvukli sa časova ekipu iz tadašnje Osme. Sve u svemu, osećam se kao Slonić-Tonić, if you know what I mean...

Razmišljam ne o terminima, već celim ritualima koji su, iščezli – od zviždanja pod prozorom, proba u „sušionicama mesa“, žurkama u galerijama, „izdanja nove kasete“, termina „ridžovan“, strip-pokera na Amigi. I šta je bilo posle.

Teofil Pančić je u „Vremenu“ polovinom devedestih sročio da će „beogradski duh“ preživeti i da beogradski asfalt ima snage da asimiluje sve što preko njega prelazi i da će se uskoro ponovo začuti ono beogradsko „jeeeeb’teeeee“.
I dalje verujem u to, uveren da, kao što su „zlatne osamdesete“ proključale kao rezultat višedecenijske akumulacije inteligencije, pobune i želje, tako ponovo doći vreme u kojem ćemo biti ponosni na grad u kojem živimo i koji će bacati svetlo daleko.

Thursday, 6 March 2008

Tortica




Jedan od važnih dokaza da smo „ponovo svet“ posle oktobra 2000. godine bio je tihi povratak Krašove „Tortice“ na rafove prodavnica Srbije.


Sve dok se nije vratila, nisam znao koliko mi je nedostajala.
Ni danas ne znam po čemu je posebna: vafl preliven čokoladom, jedva 25 grama, dva do tri zalogaja, dok se mnoge mrvice čokolade rasipaju po rukama, teraju te da dok uzimaš griz istovremeno mahnito „usisavaš“ vazduh, ne bi li što manje mrvica završilo rasuto po odeći. Ništa posebno. Zapravo, prilično komplikovano za uživanje, kompetitivna propast u odnosu na sve sjajne&divne slastice koje su nam ponovo dostupne. Ne sećam se nijednog oglasa, TV spota, rečenice koja bi me "doživotno" vezala za „Torticu“


Možda je prosto sećanje na detinjstvo, pojavu prvog pravog tetrapak soka na slamčicu (PKB – Juicy Fruit, mala žuto-zelena pakovanja, ne ona u foliji, 5 ondašnjih dinara komad), sladolede „u fudbalskoj lopti“, dugačke raspuste, slušanje prvih ploča, najavu Vlade Čeha „Danas će biti izuzetno vruće, čak 31 stepen“, „Kva-kva top“, stih iz stare pesme grupe Film: „Oh, hvala ti čovječe za sreću iz staniola“, Nedeljni Zabavnik i kako sat koji ne radi pokazuje tačno vreme, filmovi sa super-8, letovanja na Mljetu i slobodno trčanje po čuvenoj „Meliti“, vrhunac pionirske subverzije oličen u pesmici


„Josip Kraš,
heroj naš,
borio se, borio –
i u keks pretvorio“.



i to pevano u pola glasa, za svaki slučaj.


„Tortica“ se i dalje teško nalazi u prodavnicama (čast „stranim“ lancima), ja sve teže pronalazim pukotine u svakodnevici koje vode ka vremenu čistom, nesavršenom i slatkom, poput ovog iz staniola.


U novom, nastupajućem isolation procesu, odbrana suvereniteta ove slastice jedan je od važnijih zadataka.



Sunday, 2 March 2008

Kuba #2: [fragmenti]


.
(Prvi deo teksta)
.
Nedelja je i ostvarenom komunizmu poseban dan.
Iako „Glavna“ pijaca na tvrđavi, turistički raj na kojem se može naći sve najbolje što Havana može da ponudi od suvenira, do lokalnog transvestita i Latino verzije Hellraisera (koji često pozira i pred ulazom u glavnu katedralu) ne radi, šetalište od mora ka Kapitolu postaje nevelika pokretna pijaca, niz kamiona na nekoliko sati povučene ručne, sa kojih se sigurno, barem jednom mahalo Kastru. Danas se sa njihovih otvorenih platformi prodaje meso i banane, pregladnela deca revolucije ne mare u ovom slučaju preterano za higijenu, tržišna inspekcija je verovatno danas lenja, prevelika vlaga utiče na efikasnost sprovođenja ideala.
.
.
Nedaleko od njih, niz slika koje variraju od Kubanskih motiva sve do Rouena Atkinsona (?!?) koje se mogu kupiti za čak i naše uslove nepredvidivo male cene. Korak po korak ponovo do Kapitola, ka kojem se, izgleda, slivaju mnoge ulice.
.


.
Na putu ka Kapitolu niz grafita prekoputa „Centra Arapsko-Kubanskog prijateljstva“ a pored „Škole plesa“ ispred koje deca trče za krpenjačom. Grafiti, kao i skulpture koje ćemo kasnije videti van Havane jedna su od retkih „slobodnih frekvencija“, kanal koji deca Evrope čitaju kao subverziju, „mišljenje naroda“, umetničku slobodu. Kako god, čini se da Komisija za odobravanje skulpturskih i likovnih radova verovatno još uvek nije dobila cviker sa boljom dioptrijom Ili je igra namerna: primenjena i likovna umetnost nekako su ostavljene za sebe, neopterećeni preterano ikonografijom revolucije, Kastra, Čea i ostalih, ali preopterećeni motivima koje, tek kasnije, počinjem da shvatam u pravim značenjima: wc šolja, stub, žena-stub, pad u provaliju, razbijena glava, čovek sa zakačenim motorom na leđa, cev u ustima.. 
Stari gitarista ubeđuje okupljene da se sada živi bolje nego pre 1959.
Ok, sve je bolje od ničega.
. 
Dok odmaramo na zidiću šetališta, razmišljam najpre o Kortasaru, koji je delove „Apokalipse u Solintenameu“ pisao upravo ovde, zagledan ka pučini, možda baš u onom čamcu, jer sve su muzejski primerci. Vidim Gabrijela Garsiju kako predaje Fidelu potpisani primerak „Jeseni Patrijarha“ uveravajući ga da on, Vođa, nikako nije služio kao inspiracija, dok hlade čela čistim pamukom i dogovaraju ugao terase do kojeg sunce neće doći te partija šaha može da potraje. Razmišljam o Ernestu koji je tek ovde, nakon mnogih pokušaja, uspeo da umakne sudbini barem na neko vreme, dok ga nije ponovo stigla, uhvatila za ruku i naterala da urezuje crtice u zid kupatila, uveravajući ponajviše sebe samog da se nije smanjio od sinoć.
.

. 
Kohimar pamtim po plavom koktelu, zajedničkoj fotografiji Kastra i Hemingveja, pogledu na ribarski zaliv i spomeniku Ernestu, u koji je, verovatno na nagovor njegove majke, urezan pogrešan datum rođenja. Nedaleko od spomenika, deca se igraju na polusrušenom doku, desetak metara od parkiranog vojnog kamiona, model kasnih šezdesetih.
.
Varadero.
Voda je vrela. Tokom dana, kada oseka počne da radi, u delovima plićaka imaš osećaj da si začin za supu, dobro zasoljenu - ti i malo providnih, malih, zabavnih sabljarki koje u najekstremnijem slučaju pokušaju da uhvate, ali njihov ugriz je kao golicanje, prosto skretanje pažnje da nisi sam u vodi.. 
Da nisi sam podsete te uskoro Raul I, II, III ili ko zna koji po redu. U strahu od čuvara koji neprekidno ali diskretno motre na turiste na plaži, prodavci cigara, cigarilosa i ruma plutaju među turistima, prepoznatljivi po tome što naočare za sunce retko skidaju, prilaze srdačnim „Heloooooo, maj nejm iz Raul, end ju?“.
Raulovi se smenjuju po danima, ne menjaju ime i ipak pristojne manire – jedno „No“ je najčešće sasvim dovoljno.

.

. 
Prvih dana septembra, a poslednjih dana našeg boravka, na pesku plaže češći su tragovi galebova, mačaka, rakova i guštera nego ljudske stope i ta slika nekako prija, raduje.
DJ iz nedovoljno daleke kabine se ne umara, nastavlja sa istim CD-om ali je tišina sve snažnija, zvuk talasa jednostavno lomi svaki zvuk koji ne pripada moru.
. 
Oluje, od one gadne sorte, prošle su na nekoliko desetina kilometara od Osrtva, sa druge strane, voda je jedva zaprljana. Talasi donose na obalu lešinu nepoznate riblje vrste, to pliva u plićaku, ne govorim Aleksandri da je ne plašim, no pre no što se vratim do obale da bih je fotografisao, čuvari su već reagovali i sve je ponovo čisto, kao da se ništa nije dogodilo.
.
Jer i tu se, kao i na čitavog Kubi događa samo ono što je dozvoljeno.
.


.

.