Wednesday, 31 December 2008

[nove godine zato dolaze]

Da li zbog pucanja svetskih berzi, prebijanja kućnih budžeta, džeparca – izgleda da je na snazi štednja municije i pirotehnike sve do momenta u kojem ćemo 2009. "ugledati beonjače" i onda osuti paljbu po vazduhu.
Tiho je u našoj ulici, gluvi barut, iznenađujuće.

U šta se, zapravo, puca trideset prvog?
Staroj godini u leđa?
Čisto da ne bi išla naokolo i ogovarala nas?
Novoj pravo u čelo, želeći da joj tako saopštimo da je bolje da ne dolazi?
Ne znam iz koje daleke zemlje je bio onaj čovek koji se čudio običajima belaca koji svako malo slave protok, odlazak vremena?


Za kraj, opet kratki spot koji rado ponovim u ovo vreme.
Ove godine sam, između ostalog, ucmekao ne malu nagradu za spot čiji smo "demo" snimili veoma, veoma davno a 2008. ga konačno i realizovali. Možda se naredne i ovim "Jelkama" posreći.


Nadam se da će nam u narednoj godini malo toga zavisiti od sreće, a mnogo više od nas samih.


Saturday, 27 December 2008

"Language is A Virus"




Akcija!
Transparetno.
Tranzicija.
Koalicija.
Dividi.
Plivajući kurs.
Tajkun.
Ememes.
Džipiares.
Cimni me.
Po difoltu.
Šeruj to.
Blog.

Nijednu od ovih reči/kovanica nisam znao pre manje od deset godina.
Ili su imale drugačija značenja. Lagano su se ušunjale u jezik. Nemam ništa protiv, jezik je živa forma.

Kabeza.
Ljubim ruke (a može i "rukoljub")
Boza.
Frtalj.
Trakaš.
Lezilebović.
Suklata.
Vagabund.
Gospodin čovek.
Kućni red.
(Zvižduk pod prozorom)
Pismo.
(i tišina ugla Ivan Begove i Gračaničke subotom popodne)

Ništa od ovoga nisam čuo, veoma dugo. Nedostaje mi.
Ukoliko usporim, setiću ih se još, svakako.

Monday, 22 December 2008

Darkwood Dub: Jedinstvo



Pokušaću ovako,
koristeći strukturu stare pesme:

"Zamisli da,
darkwood dub
žmure ceo dan

i ipak ne skitaju
poznatim putem

još samo nešto:
seti se, dečko
šta ti je bilo

kada si ih otkrio?

ja to potpuno razumem.

pogrešno ja
mislim da znam
gde će stići
ako krenu pravo
gde će stati
ako stanu naglo

još samo nešto, seti se, dečko
šta je bilo kada si čuo "jedinstvo"

ja to potpuno razumem."



Ako se nismo razumeli: bilo je sumnjičavosti na prvo slušanje.
Mesec dana kasnije - Last Fm tvrdi da sam najviše slušao upravo ovaj album.

U svim pravcima.


korisni linkovi:
popboks recenzija
citymagazin recenzija

bolje od svega toga, prešlicajte sami:
B92 fm, kompletan album za slušanje
darkwood dub myspace (postoji bonus pesma koje nema na albumu)

Sunday, 14 December 2008

Filter Happier

U trenu, bez najave, uhvatiš misao da već užasno dugo nisi napravio nijedan plan čiji je rok trajanja duži od onog jogurta u frižideru, daleko si od pasterizovanog mleka, za to je potrebno vežbe & kondicije, zašto uopšte govoriti o konzerviranom voću kupljenom u diskontu (dakle, mora stradati u blagoutrobiju u narednih mesec dana) - i ono će nadživeti devedeset i sedam procenata onoga što čini moj plan za budućnost.

Šta, zapravo, planirati u sistemu o kojem si pre 20 godina čitao u "Jeseni Patrijarha", a sada ga živiš u blažoj modifikaciji, siguran sam da bih i ja sad mogao rafalno ispaliti više od šezdeset stranica u jednoj rečenici poput G.G. u poslednjem poglavlju te knjige, ne bi bile kvalitetne poput njegovih, ali siguran sam da bih mogao i kako kaže Uglješa – "ako sada počnem, možda ću sve i zapisati" no sada je kasno, trebalo je ranije to sve zapisati - i sve se verovatno događa samo zato što nisam dovoljno napora uložio na vreme - da jesam, ne bih sada živeo tu sekvencu: u "Jeseni" su more, pučinu, horizont, galebove, miris, vetar, so - sve lepo isparcelisali,
natovarili
i odneli.
I gotovo.

I sad ti pravi plan.
I planiraj kako ćeš izaći iz zemlje za šesnaest dana, koliko nam još važe pasoši, oni iz pra-bivše države.
I opet vežbaj unutrašnje emigracije.

Radiohead:

Sunday, 7 December 2008

Izgubljene trake [vol.1]


.
Prvo stiže sećanje na Scotch C60 kasete, TDK chrome, loše Maxell normalke (najpre su bile crveno-sivo-crne, onda zeleno-providne) i danas potpuno nenormalnog mirisa omotnica; od snimanja izlizana mat plastika sa tastera record; razvlačenje antene od zida do zida i psovanje ukoliko komšija u vreme "Ventilatora" uključuje bušilicu jer se u celoj zgradi čuje pucketanje na radio aparatima; vrebanje pesama na listama; radost početka špice za "Vibracije"; iskrena nervoza i neprekidno procenjivanje da li će pesma stati do kraja trake - kasetofon koji je imao "recording level" je došao tek kasnije, ništa fade-out ako ponestaje mesta na kaseti; tuga u slučaju nenamernog kačenja tastera za snimanje kad mu vreme nije – ostaju "rupe" u pesmama – ali i sećanju – u nekim pesmama i danas, 10 godina nakon njihove "digitalizacije", očekujem "prekide"; tuga ako se nešto mora prebrisati da bi se snimilo nešto novo, lagani prelazak na bilo kakve kasete samo neka ima mesta na njima, "letra-set" slova (zapravo – letterset?) koja su se kupovala u "Papiru" na uglu Kneza i (tada) Sedmog jula; rezervni šrafciger kraj kasetofona u slučaju da je nečija kaseta snimana sa drugačijim azimutom glave; sećanje na kasete pokojnog Miće Ćorića – posle nekoliko igara za ZX Spectrum bio je snimljen "Primitivni ples" od Du-Du-A što je za dete od desetak godina ne mali zalogaj; muka povezivanja dekova kablovima, faza – kontrafaza, dve crte na činču za stereo, jedna crta za mono i nikako preko ulaza za mikrofon jer stvara dodatnu distorziju; zapisivanje početaka pesama na counteru; prvi "dupli-dekovi" (radosti!!!) i sećanje na vreme kada sam gledao u radio aparat slušajući ga, totalna magija i mnoge, mnoge pesme koje sam čuo uglavnom na domaćem delu "Diskomera", u "Ventilatoru", ponekad u "Hitu meseca" i - nikada više, vreme je razmagnetisalo snimke, kasete, trake.
.
Nije sećanje.

Ne sve.
Ne moje.
.
Kada je muzika tema, odvratno sam uporan da je pronađem.

Zahtevalo je vremena, ali je uspeh skoro potpun! Gotovi svi poznati i polupoznati snimci - svi iz žanra temeljno zaboravljenih ili skrajnutih u prašnjavo krckavo ili lošim azimutom modulirano sećanje, sada složeni bez nekog preterano pažljivog sistema, pronalaženi na neverovatnim adresama, zaboravljenim folderima; serverima punih fajlova od osam slova punih binarne prašine – ali i na starim kasetama sa kojih datiraju barem 2 od dole navedenih pesama.
.
Deo snimaka zvanično nikada nije objavljen. Koliko znam, nijedan od snimaka ne može se pronaći u prodaji. Zato ih činim dostupnim, u nadi da se autori koji budu zalutali do ovog bloga neće osetiti oštećenim; kao informaciju o šarolikom bogatstvu jugoslovenske scene osamdesetih godina i bendovima koji su nepravedno zapostavljeni ili potpuno izbrisani iz sećanja – čak i temeljnije no fenomenalne "Zastave" Parafa o kojima Vrabac sjajno piše. Istovremeno, iskreno se nadam da će se svi ovi snimci zaista naći na nakim zvaničnim digitalnim izdanjima. Zaslužuju.

.
Poslednji snimak u nizu je mnogo mlađi od ostalih – ali kako je u pitanju sjajna obrada "Ljubavi" (EKV), koja se zaista teško nalazi - nekako je logično došla na kraj ovog spiska, kao kraj dekade, detinjstva.

.
Naravno, svaki od bendova i snimaka zaslužuje posebnu priču.

Ali, za to imamo vremena, sada kad su ponovo došli do membrana zvučnika.
Download link> (updated, decembar 2010)
1. Rex Ilusivii i Milan Mladenović - Nabor na postelji (4:12)
2. Karlowy Vary - Dječja pesma (3:18)
3. Fleke - Slatka Mala (4:02)
4. S.T.R.A.H. - Noćas (2:52)
5. Le Cinema i Vlada Divljan – Maršal/poslednji dani (uživo) (3:16)
6. Psihomodo Pop - Zauvijek [demo] (2:59)
7. La Strada - Došla su tako neka vremena [demo] (2:40)
8.Grupa I - Složena procedura opstanka (3:18)
9.Du Du A - Ja ne bi ne bi ne bi (3:29)
10.Max & Intro - Loš je dan (3:32)
11.ZZ Up - Ko nekad u 8 (4:04)
12.Automobili – Dugo toplo leto (3:09)
13.Du Du A - Romance (4:05)
14.Gustaph y njegovi dobri duhovi - Upotreba majmuna (3:28)
15.Rex Ilusivii i Milan Mladenović - Courage pt. I (4:24)
16.Black Light feat. Julee - Ljubav (4:12)
.
Ukupno: gotovo sat vremena.
Ukoliko je fabričkom greškom na kaseti ostao koji sekund više (što se na TDK hromkama dešavalo) – taman do poslednjeg okreta trake.




(Lista je sa servisa Grooveshark, koji je zatvoren 1. maja 2015 prebačena na soundcloud.)

p.p.s nastavak kompilacije dostupan je ovde.
.

Sunday, 30 November 2008

[working class zero]



Dokotrljaš se nekako do kraja radne nedelje, izubijan, prepune teške glave i mutnog pogleda, trljaš rane od petka predveče, peku i bole, lečiš sve to voljenim bićem, dugo neviđenim prijateljima, muzikom, filmom, muzikom, onda nekom novom muzikom, možda te ona povuče napred, onda poznatim komadima i knjigama, nepročitani tekstovi razbacani po hardu i fleš-memorijama i plejerima i diskovima kao nekada davno po podu sobe; sanjaš kratko ali loše, kako slatko sanjati kada se toliko soli od znoja nakupilo u glavi i neuronima i sinapsama, subotom prepodne si nakratko čak i sjajan, pomalo zbunjen većom količinom sna i činjenicom da ti se uopšte ne pali cigareta, tek onda se zagledaš u neke navike, bezbedno daleko od ponedeljka ujutro, prvi put u sedam dana zažmuriš siguran da nećeš u sekundi zaspati ali pogled unutra te dovoljno uplaši da ponovo otvoriš oči, jer nemaš plan čoveče, „gde sebe vidiš za pet godina“ a da nije beg na daleka mora, ostrva pod Južnim krstom ili ona Sandrarova zgrbljena kao jaguari ili Mediteran koji hoću peške da pređem, Melkijadesova rečenica koja je dugo spavala i onda se ponovo rodila kao stih u pesmi, elem Ostrva, možda to i nije tako loš plan, pomisliš u nedelju uveče, nakon čitanja intervjua sa čovekom u čije rasuđivanje nisi sumnjao ni kada ste imali 11 godina, a zašto bi sada, kada je jednom rečenicom najpre uradio freeze frame a onda te naterao da sve svoje planove ostvariš što pre, dok ih uopšte i imaš, možda će uskoro biti bogatstvo imati plan (a još veće - dozvoliti sebi da spavaš sedam sati dnevno, kažu fanki biznismeni), ma sve to je postalo nevažno pred jednom rečenicom - Smatram da se pravi totalitarizam ne nalazi u činjenici da si nadgledan, već ignorisan.

[tišina, fina, tajac nakon kanonade reči. baš lep momenat.]

Ok, ponedeljak, novi dan.
Za dan ću biti bliži početku zime, što je jedan od najlepših dana u godini – jer se od te noći dani ponovo, nezaustavljivo - produžavaju.

Pametno iskoristiti proleće koje dolazi.

Saturday, 29 November 2008

Veliki korak! [One Giant Leap, film]

Horace Andy, Asha Bhosle, Neneh Cherry, Michael Franti, Dana Gillespie, Denis Hopper, Baaba Maal, Maxi Jazz, Eddi Reader, Tim Robbins, Michael Stipe, Kurt Vonnegut, Robbie Williams...; 7 kontinenata; 9 tema u 12 klipova - vreme, maske, novac, bog, vera, seks, inspiracija, smrt, rat, sreća. Sve to, ujedinjen lutanjima i snom dva čoveka (Duncan Bridgeman, Jamie Catto - primer dva čoveka sa planom - jedan je bio član Faithless, drugi producirao Take That, nakon čega su počeli ovu avanturu!) da pronađu, pokažu i dokažu da je moguće dobrim ritmovima i jasnom idejom smešno lako umrežiti celu planetu kroz poluvirtualni video-jam-session u kojem se, svi gore navedeni, sedeći na obali svog kontinenta dovikuje sa ostalima, kreirajući muziku koja prevazilazi veliki deo onoga što znam, a čuo sam do sada zaista mnogo.
Ne znam kako mi je ovaj film do sada izmicao. Ali će se sada često vraćati u plejer.
Obavezno nabaviti DVD verziju sa pratećim bonusima. Gledati ga u trenucima kada je potrebno doneti važnu odluku i napraviti veliki korak napred. 
Gledati ga što glasnije.
.
.
Ekipa je nastavila da radi. Nastavak je pripremljen, delovi su dostupni – ovde.
Muzika iz filma: koga zanima, zna gde i ko može da se pita :)
..

Tuesday, 25 November 2008

Danas sam bogatiji za... [blago je svuda #1]

... za možda okasnelo, ali vredno otkriće tipa koji se šifrira kao Tim Ten Yen čiju muziku nije lako dešifrovati - ali ona i nije kreirana za to, već za uživanje i slušanje. No, ima i za čitanje: čovek koji je na svojoj myspace stranici u sekciju "uticaji" stavio između ostalog i: Billy Joel on Sesame Street (...) The Challenger Shuttle Disaster in 1986 (...) Sony Walkman (...) Andy Summers (...) The first half of 'Chungking Express' (...) E.T (...) Girls (...) Dogs... - jednostavno zaslužuje barem nekoliko minuta Vaše pažnje. Da, ne mogu da preskočim i ovaj deo. Sekcija "sounds like" počinje rečenicom: "David Lee Roth and Billy Joel being chased down a frozen river by a tiger...". Šta više? :)



... bogatiji sam i za takođe okasnelo otkriće benda Cut Copy – predivnu sublimaciju već pomalo zaboravljenih Royksopp, zašećerenu Calvin-Hariss-like zaraznom sint-linijom i Chromeo bezazlenim optimizmom te potpuno nezahtevnim tekstom ("lights and music on my mind/be my baby one more time...", banalno do zabavnog) čiji će remiksi svakako razvaljivati diskoteke u dolazećim mesecima. U međuvremenu, potpuno ok i za zagrevanje pre istrčavanja na sneg.



... i kraj snežnog dana obogaćen vrućom svirkom: Imelda May. Konačno zakoračivši sama na scenu (nastupala je sa zaista raznima), uz malo sreće i pažljiv slalom kroz poređenja sa opterećujućim legendama (Amy, Dinah Washington, Alison Moyet...) Imelda May će postati autentična zvezda, u čijoj paklenoj svirci (kakav prateći bend) i glasu ćemo tek uživati. "She holds her audience by the scruff of the throat, reaches down and tears out your heart." napisao je Rhytm-and-booze. Jols Holland je obožava, što se vidi i na ovom snimku. Ako John Dahl bude ikada ponovo snimao filmove poput "Red Rock West" - ova ekipa će biti na bini u klubu.

Uživajte.

Friday, 21 November 2008

Kuća puna pukotina



Čitaj u jednom danu i jednom dahu, nikako na male gutljaje - čak iako je ta kaša ponekad previše vruća ili ljuta, valja zadržati suze i čitati dalje, proviriti kroz svaku pukotinu, opipati.

Čvrsto se veži, prati isključivo zapisano, ne dozvoli sebi lutanje, ramblin' može biti opasan, jer ako na tren zastaneš tokom čitanja –> stići će te sopstveni rep, otežao, načičkan pitanjima koja izbegavaš tolike godine, jer ne smeš ili te mrzi, već toliko godina, sada je možda i prekasno a koga i briga što se samoignorišeš.

Pri drugom čitanju prihvati da u gotovo svakoj rečenici spava nerođeni pasus, ponekad i kratka priča, ponegde i čitav život sveden na punchline. Tek onda, prati sve te meandre, svađaj se sa autorkom u sebi ili naglas, ne slaži se, preziri je, obožavaj ili joj se smej, kako ti drago [šta zapravo raditi sa knjigom osobe koja poseduje dva ista prezimena]

Pročitaj i drugačije impresije o knjizi. Ili ovakve.

Ipak, prvo pročitaj knjigu, osećaj će biti čistiji, pogled bistriji.
Ukoliko ti je stalo do čistog-bistrog pogleda u "roman piroman".

Thursday, 13 November 2008

U hladnim noćima ti pojedi sećanje na topao dan

[Etna, leto 2008.]

.
.
.
.
.
.

.

Negde pred kraj hladnog dana pročitaj ponovo Sandrarova "Ostrva", ponovo, niko ne zna koji put.
Za kraj, zavrti Bigazijevu muziku za "Mediteraneo" (da, iz baš tog filma, "posvećenog svima koji su primorani da beže")


Toplije je.

Thursday, 30 October 2008

[o zabrani/nama]



[u vezi sa slučajem mirror be92 i reakciji drugara sa mojblog.rs]


Nikakva samozatvaranja, autocenzure, protesti ćutanjem, uvređenost. Ako je ćutanje zlato, zašto smo sve siromašniji (u ovom slučaju - virtualnim prostorom).

Imamo pod prstima savršen medij koji omogućava beskonačni broj kombinacija prenošenja poruke, ideje, stava, protesta, parodije, zafrkancije, montaže, promene adrese, identiteta, kontinenta. Možemo da radimo mnogo toga što je ne tako davno delovalo kao najluđa fikcija F.K. Dika.

Upravo nas je ta medijska kuća toliko puta inspirisala na razne oblike nepodobština koje su nas učinile živ(lj)im u najintertnijim godinama, sa mnogo opasnijim konsekvencama.

podsećanje >>


"Let-enjem protiv let-argije."

"Što pre stanite ispred ogledala. Još nije kasno da pružite maksimum. Mislite o tome!"

"Poštovana gospodo, otprilike vam je pola sata prošlo od punog sata, vreme je da stenete u živi zid, da stavite ruke između nogu..."


I to je bilo i korisno i sjajno.

Sve, naravno, mora biti odmereno, inače si dvoboj izgubio. Pokušaj sa kao-Veranovim blogom je jeftin, smešan trik, vreća za iživljavanje.

I za kraj, ne mogu a da se ne setim rečenice Jaše Hajfeca (poznatijeg u ulozi violiniste a ne govornika)...

"Ma za koju stranu da se opredelite u nekoj svađi, uvek ćete ustanoviti da su na vašoj strani neki ljude za koje biste više voleli da su na drugoj."

Ukoliko u ovom slučaju dve strane uopšte postoje.

Tuesday, 21 October 2008

Šta moramo učiniti [Rasel]



"Treba da stanemo na svoje noge i pogledamo svetu u lice - u njegove dobre i loše strane, njegovu lepotu, njegovu ružnoću; da vidimo svet kakvim on jeste i da ga se ne bojimo. Svet treba osvojiti inteligencijom, a ne samo sedeti u njemu u ropskoj pokornosti pred svojim strahom. Čitava zamisao o bogu je proizašla iz drevnih istočnjačkih despotija. To je zamisao koja nije vredna slobodnog čoveka.

Kada čujete kako se ljudi u crkvi ponižavaju i govore za sebe da su bedni grešnici i ostalo, to je vredno prezira i nedostojno ljudskih bića koja imaju samopoštovanje. Treba da se dignemo i svetu otvoreno pogledamo u lice. Treba da uradimo sve što možemo, i to će uvek biti bolje od onoga što su ovi drugi napravili kroz sve ove vekove.

Za dobar svet su potrebni znanje, dobrota i hrabrost; nije potrebno da sa žaljenjem čeznemo za prošlošću i sputavamo svoju inteligenciju rečima koje su davno izrekli neupućeni ljudi. Potreban je neustrašiv pogled na svet i slobodna inteligencija. Potrebna je nada u budućnost, a ne osvrtanje na prošlost koja je mrtva i koja će biti daleko prevaziđena budućnošću koju će stvoriti naš um."


(Iz predavanja "Zašto nisam hrišćanin" Bertranda Rasela, 1927.
Celokupan tekst dostupan je ovde >>. Radost i uživanje u čitanju može se porediti sa onim koje donosi čitanje sjajnog Borhesovog predavanja o Svedenborgu. Kako se crveno "Radovo" izdanje ne može pronaći u knjižarama odavno - nije me mrzelo, prekucano je i dostupno ovde ili ovde >>)
.

Saturday, 11 October 2008

#1



Prva vožnja pravog, velikog bicikla (dva točka, bez pomoćnih, gume 24 cola, klasičan volan) propada ujedom psa, odmah iza ulice Vojvode Stepe. Usplahireni roditelji, klinika, doktor, modrica, ništa strašno.

Prvi termin za odlazak u vojsku (ponuda: 18 meseci, septembarska, gladno & hladno) nekako se poklopio sa početkom prvog od nekoliko ratova. Usplahireni roditelji, kratki antiratni plan, izlaganje, rešenje, odsluženo malo kasnije.

O prvom pokušaju upisivanja fakulteta suvišno je govoriti. Nije bilo mnogo usplahirenih, očekivanja su bila na niskom nivou. Ništa strašno, upisan iz drugog.

Prvi poslodavac, odnosno osoba koja je obezbeđivala uredan honorar za prve radijske dane je ubijena.

Prvo zaposlenje "za stalno" propada dolaskom određenog broja aviona, poduže su visili zakačeni za nebo, nevidljivi ali prisutni. Usplahireni roditelji, opet freelance, ništa strašno.

Prvi izvedeni "dramski tekst" nikada mi nije plaćen. Aplauz, reprize, zatim tajac.

Konačno, prvi pokušaj kupovine stana (opcije: kredit, do penzije, ho-ruk!) počinje ako ne propašću a onda blagom devastacijom bankarskog sistema i to na globalnom nivou. Usplahireni roditelji, istrenirano strpljenje, ništa strašno?

Smatram se, inače, srećnim čovekom. Dobro, to je potpuno intimna impresija.
Preciznije i dodatno: mislim da sam u životu imao dosta sreće.

Šta ujutro da pokušam prvi put?
Toliko mogućnosti!

Monday, 6 October 2008

8 godina: revolucija/evolucija?


(B92, jingle, 2000/2001. godina)


(B92 teletext, "Vatreni SMS Chat", 2008. godina)

Saturday, 4 October 2008

Saturday, 27 September 2008

"Plej"!

Priznajem, omot je ono što me je privuklo: mnoge od ključih LP ploča na jednom mestu, u savršenom kolekcionarskom neredu koji nije slučajan – od The Clash, The Ramones, Public Image Ltd, Dinosaur Jr, Talking Heads, Joy Division, Durutti Column (!!!), Sonic Youth, Echo & The Bunnymen... Kraftwerk, Iggy, Billy Bragg, Linton Kwesi Johnson... klik na sliku otkriće sve detalje.

Album ovakvog omota jednostavno je morao da bude prešlican.




Iza takvih korica “Home is where your Heart was”, drugog albuma dueta iz Geteborga nalazi se neočekivana muzika koju ipak ne možete odbaciti na prvu slušanje. Toplina koja je krasila albume Erlanda Oye-a, neobavezni ali nikako bezlični down-tempo koji na trenutke podseti na stara Belgrade Cofee Shop izdanja i razne nu-jazz projekte, obećava prijatnu jesen i toplu-oko-ušiju zimu, oivičen „hitovima“ koji će se sigurno pojaviti u raznim remiksima i pronaći svoje mesto na radijskim plej :) – listama poput „Safe place“, „Give it to me“ ili „Freaks“ – u kojoj se na trenutke mogu čuti odjeci nekih od gore spomenutih bendova. Najvažnije: Plej vešto izbegavaju zamke u koje mnogi bendovi žanra lako propadnu – njihova muzika nije predvidiva.

Putovanje se ovde izgleda ne završava. U poređenju sa njihovim prvim albumom („Electronic Music from the Swedish leftcoast“, koji krasi fenomenalna stvar „You“ - i još sjajnih lakih komada), Plej su očigledno namereni da izađu iz okvira elektronike i osvajaju nove teritorije, a sve vođeni navedenim idolima, koji su za potrebe omota „Freaks“ sada predstavljeni u ovakvom nizu:



Vredno slušanja, vredno posete Myspace stranici (obratite pažnju na spominjane „You“, "Give it to me" i "Freaks"). Koga zanima više – zna koga bi mogao da pita :)

Thursday, 25 September 2008

[...sada nas gledaju i Šarlo i Sonja... ]

"Ta sloboda mlade generacije iz osamdesetih bila je izmišljena vera da će svet jednog dana biti igra." (Sonja Savić)


U danima u kojima konačno posvećujemo nekakvu pažnju zvezdi prvog beogradskog grafita - "Margita je dečak!", odlazi i Dečka, na dan Vdove smrti, o kojem je sa toliko strasti pričala pre neko veče. Te večeri, njene rečenice bile su najteže ali i najpromišljenije.


Beograd je ostao bez još jednog od ključnih predstavnika ključne generacije, osobe koja je proživela i promislila o proživljenom, koja je delila sve što je mogla sa nama, na sve moguće načine – kroz performans, videoart, priču, glumu, ali – malo nas je slušalo, još manje je čulo.
Ostajemo bez važne i snažne spone sa raznim privatnim prošlostima, bez obzira na to koliko je ona izgledala krhko... Sada već poluzaboravljena, generaciji važna reč Weltschmerz u emisiji u kojoj je i ona pričala - "Kao da je bilo nekad" - napisana je kao dve. To je početak. Kap po kap, sve će se zaboraviti. Zato je važno zapisati svako sećanje i svaku reč. Zato sam ovo zapisao, zato je ovo jedan od mnogih tekstova na ovu temu.
Zato bi trebalo ponovo pročitati ovaj intervju.
Zato bi autor grafita sa početka ovog zapisa - jer pripada toj generaciji i sada ima priliku da učini nešto dobro, trebalo da uradi sve da Sonja Savić dobije barem sada mesto u Aleji Velikana. I to je malo u odnosu na ono što je zaslužila da dobije za života.

Hajde, imenjače, just do it.

Sunday, 21 September 2008

"Vrati unatrag" [#2]


Nakon čitanja, ispituješ mnoga i lična i tuđa kristalna sećanja, tražiš dokaze, dokumente, značenja – jer Aleksandar Ilić, autor knjige "Vrati unatrag" stavlja mnogo toga pod sumnju, a ponešto iskrivljuje do neprepoznavanja – ponekad iz neznanja, ponekad iz želje da zapravo centralnu temu knjige – a to je zapravo odnos prema narkomaniji a ne Margita Stefanović – stavi u prvi plan.

Ipak, "Vrati unatrag" vredi pročitati. Ovo je potresan dokaz odnosa javnosti, Srbije, Beograda, drugih umetnika – konačno i nas samih - prema umetnosti i njihovim tvorcima, jer je Margitin odlazak jedna od najtamnijih mrlja na licu novije srpske umetničke istorije *. Vredna je čitanja i zato što će, nadam se, izazvati odgovore, odnosno pogled i na drugu stranu ulice.

Sve drugo je, dobrim delom, problematično.

Priča koju Ilić pokušava da postavi kao centralnu temu – a to je način na koji heroin čini da svest i meso iščezavaju - ispričana je nemuštim jezikom koji prosto onemogućava viši stepen katarze. Sudbinski, Margita je dobila sagovornika koji ima nulti stepen tolerancije prema bilo kojoj vrsti opijata ali i stav koji prilično otežava čitanje knjige -"EKV spada u grupe koje volim i koje su mi drage. Nisam nešto preterano lud za vašim, u stvari Milanovim, tekstovima jer po mom mišljenju tekst pesme treba da bude direktan i da se bavi svakodnevnim životom"**. Takav spoj, obogaćen malim neznanjima (ili pogrešnim citiranjem) na žalost prečesto odvlači pažnju od same Margite.


Neznanja pripisujem autoru, iako pretpostavljam da su svi intervjui transkribovani sa snimaka, jer je zaista teško verovati da je Margita smatrala da je "Rex Ilusivii" (u knjizi inače pogrešno transkribovan u Rex Ilusiv II) ime za bend a ne mnogogodišnji saradnik EKV – Mitar Subotić Suba. Istovremeno, kako sam imao priliku da slušam probe iz vremena priprema albuma "Dum-dum", teško prihvatam ovde iznetu verziju priče o tom periodu karijere.

Istinitost nekih redova je, u međuvremenu, postala osporena. Na ovom forumu pojavljuje se, između ostalih, čovek čije se ime više puta spominje u knjizi, a u periodu oko 2000. godine, čije su verzije nekih detalja drugačije.

Nakon svega, ključno pitanje za ovu priču postaje samo jedno, na koje verovatno nikada nećemo dobiti odgovor: Šta je, zapravo, Magi ispričala?

Ukoliko su Margitine reči izvorno prenete, onda je jasno koliko je heroin promenio, kako sećanje tako i percepciju. Ali, ukoliko je autor i na njenim izjavama intervenisao onda sve nekako postaje hod po tankoj žici, parnjak nesnosnoj "Bog i Rokenrol " (posvećenu Dušanu Gerziću Geri) - odnosno knjiga koja ne sme biti jedina i poslednja na ovu temu.

Ostavljam prostor za obe mogućnosti, poredim dva citata na temu teksta "Samo par godina za nas", ispričane u rasponu od 12-13 godina:


1. "Moj prijatelj i ja sedimo na klupi, gledamo zvezde i slušamo vesti što su upravo stigle, kažu da imamo još samo par godina za nas, to je saznanje da je HIV virus u organizmu i da nije ostalo još puno vremena, svega par godina (...) Deo refrena da li znaš kako želim da te nađem, da li znam šta treba da znam simbolizuje snažnu i neutoljivu želju za drogom, a voli me kako nikad nisi volela opisuje opsesiju svakog od nas da dejstvo traje što duže, a to je moguće ako je droga čista. Na kraju slede asocijacije da heroin grize sve pred našim očima." (iz knjige "Vrati unatrag") ***

2. "Jedan fragment koji nije ušao u pesmu "Tonemo" glasi: "Voli me onako kako nikad nisi voleo". To je taj smisao da su sve pesme u suštini ljubavne, i zavisi od emotivnosti čoveka u kojoj meri će do njega dopreti svest o njegovoj ljubavi, o tuđoj ljubavi, o postojanju ljubavi." (intervju, 1987)


Večeras u 19.30h na RTS 2 počinje "Kao da je bilo nekad".
Danas je "Svetski dan srca".

* - "Lice i naličje" takođe obrađuje ovu temu
** - "Vrati unatrag", str. 28.
*** - str. 141.
**** - "U naručju ljubavi", Rock, Nov. 1987, aut: Valentina Rapajić. linkovi: 1 deo, 2 deo.


UPDATE 2011: Knjiga Lidije Nikolić "Osećanja. O. Sećanja" Lidije Nikolić koja daje mnoge odgovore i donosi potpuno drugačiji uvid u Margitin život promovisana je 18. oktobra u Beogradu. Više o knjizi saznajte ovde >>.

Tuesday, 16 September 2008

[gore, u nama je bujica...]



Pokušavam da se probijem kroz sirovo ispričanu surovu priču – "Vrati unatrag"(*), uključujem peć, hladno u srcu. Ne pomaže.

Slušam "Jesen", Katarina II, koji je davno stigao do mene sa naznakom "1982, demo." Margita u ovom intervjuu kaže da ne zna kako se snimak pojavio u opticaju.
Zapravo, nije ni važno. Važnije je sačuvan.
Dragocenost.
Download.

Danas su za 21. najavili koncert povodom Milanovog rođendana.
50.

* - [razgovori sa Margitom Stefanović o EKV, Aleksandar Ilić, 2008.]
** - [skenirani intervju sa Margitom, "Rock", 1984. pronađen zahvaljujući ovom forumu.]

Saturday, 13 September 2008

Joy Division (Documentary)


Nakon razočaranja filmom "Control"arty čitanjem knjige "Touching from the Distance" koja se prvenstveno bavi prirodom odnosa Iana i Debore Kertis a iz njenog ugla - dokumentarni film "Joy Division"(Grant Gee, 2007) zaista predstavlja "pravi odgovor na temu", kako ga je definisao i Piter Huk, nekadašnji basista benda, jedan od "ključnih svedoka".
.
Jednostavno struktuiran, briljantno izveden narativno, zvučno i vizuelno, zasnovan isključivo na intervjuima sa preživelima, ovaj dokumentarac daje i konačne odgovore na neke od delova mitologije koja prati ovaj bend odavno, da ne kažem od pre-mrežnih dana. Obogaćen do sada neobjavljivanim snimcima koncerata i fotografijama, audio snimkom hipno-sesije Bernarda i Iana, novim dokazima da je Martin Henet umnogome zaslužan za uspeh benda i mnogim drugim detaljima - film ipak ne tone pod teretom memorabilije, očekivanja i učitavanja. Ovaj dokumentarac jeste učitavanje, zbir raznorodnih, privatnih viđenja događaja i lica očima Tonija Vilsona, članova benda, Pola Morlija, Pitera Savila (koji je priznao da je omot za "Unknown Pleasures" uradio bez slušanja snimaka za album!) i mnogih - sve do Anik Onore, "druge žene" kojoj je, zapravo posvećena barem polovina "Love will tear us Apart". Očekivano, Deborino prisustvo svedeno je na nekoliko fotografija i citata iz knjige.
.
Nalik Pol Morliju, koji je u New Musical Express-u po objavljivanju "Atmosphere" napisao "Ovo je poslednja ljubavna pesma!", tako je Piter Savil ovaj film jednostavno zatvorio rečenicom, konačno ga distancirajući od "Control": "Dve stvari su ono što definiše Joy Division: "Unknown Pleasures" i "Closer". Sve ostalo je trgovina. Trgovina sećanjima."
.
"Joy Division" uz "24 Hour Party People" konačno zatvara krug, nakon toliko godina čekanja.
.
"Kada bi bili besmrtni,
to ne bi podnosili" (*)

.
Preporuka za gledanje.
Evo celog filma:
E



.
(*) – Ian Kertis, "Something must break", prevod iz knjige "Svetla u podrumu duše", SKC Niš, 1988.
.

Sunday, 31 August 2008

[uragan]




Najpre slušam vesti o uraganu, zatim Ibrahima.
Poslednja preostala flaša ruma od prošle godine.
Najjeftiniji smo sačuvali za kraj, kada postaje nevažno.

Drugarica javlja: 250 km/h.
Dobro je.
Iako ništa oko nje ne izgleda dobro, što zaključujem gledajući (čak i u ovakvim trenucima tendenciozne) fotografije na CNN-u. Upoređujem ih sa našima, pokušavam da prepoznam ulice.



Uskoro u Havani počinje da pada noć.
I znam da će, bez obzira na sve što su danas preturili preko glave i bez čega su sve nad glavom ostali, barem njih trojica dograbiti instrumente i nastaviti tamo gde su prekinuti. Cubanchero.
.
"Kada bismo brinuli o materijalnom... mi ne bismo postojali!" (parafraza, Ibrahim Ferrer)
.
.
Godinu dana, još se nisam vratio, zapravo.

Sunday, 17 August 2008

Everything that happens.../Qu'ran



U ponedeljak, 18. avgusta na http://www.everythingthathappens.com/ pojaviće se novi album Brajena Ina i Dejvida Birna, jedan od onih albuma kojima nisam ni smeo da se nadam. Njihov "My Life in the Bush of Ghosts", objavljen pre 27 godina i danas važi za jedan od najvažnijih u novijoj istoriji pop-muzike po mnogim parametrima ali ponajviše po inovativnosti, odnosno načinu na koji je nastajao i utabao stazu za mnoge koji su njome prošli u godinama koje su sledile, bez obzira na žanrovske odrednice.

Prva pesma koja se mogla preuzeti sa sajta - "Strange Overtones" – odgovara na najvažnije pitanje. Dejvid i Ino nisu krenuli istim putem i utvrđivali gradivo, već su nastavili dalje. Nivo opravdane paranoje (o kojoj je Birn svojevremeno toliko pisao i pevao) i želja da se pesme sa albuma (što je moguće duže) zaštite od piratizovanja, rezultovali su činjenicom da je Ino izabranim novinarima snimke puštao sa svog lap-topa, nije bilo promo-diskova, distribucije medijima, ničega, samo promo snimak, najava "elektro-gospela" (Ino) i tišina koja će potrajati do sutra.

"Everything that happens, will happen today" će, samim tim, biti prvi album u istoriji muzike koji će učiniti da posegnem za karticom i platim traženu cenu. Za "In Rainbows" sam mogao da platim koliko sam želeo, nije isto.

Ali, šta povezuje Ina, Birna, Ku'ran i današnji dan?



Prvo izdanje "My Life..." (LP verzija i prvo CD izdanje za Sjedinjene Države) krasi, pored ostalih snimaka, fenomenalni "Qu'ran" – koji je nastao tako što su na postojeći snimak alžirskih muslimana Ino i Birn dodavali ritam, bas, šumove i sintove, stvarajući jedan od najboljih pasaža na kompletnom albumu. Protest Islamske zajednice Londona, koju je ta i takva kombinacija ritma, muzike i tekstova Ku'rana vređala, učinio je da "Qu'ran" bude uklonjen sa svih narednih izdanja, čak i onog objavljenog 2006. godine, na kojem su se našle do tada neobjavljene pesme i ili nepoznate verzije poznatih snimaka (istina, bez originalnog omota Pitera Savila).

Ali, internet je ontološki suprotstavljen zabranama. Nemoguće je kreirati zabranu u vremenu broadband interneta i prisustvu lovaca na digitalne dragulje: "Qu'ran" je uveliko dostupan, može se čuti i na "zvaničnim" stranicama poput ove (obratite pažnju na tekst koji je dostupan i opciju "preslušavanja", na samom dnu) i naravno, ne smeta nikome. Samo podiže cenu prvih izdanja albuma.

Danas je u Srbiji objavljeno da se knjiga "Dragulj Medine" brzopotezno povlači iz prodaje. Do danas, ovo je bila jedina zemlja na Planeti u kojoj se mogla kupiti knjiga o životu Ajše, jedne od žena proroka Muhameda. Odštampano je 1000 primeraka. Ono što se krije u koricama upoređeno je se sa čuvenim karikaturama Muhameda. Uvredljivo je, razumem.

Ali.

Zamišljam koju cenu će odštampani primerci uskoro dostići.
Koliko će se skeniranih stranica pojaviti na Internetu u narednih mesec dana?

Koliko će biti čitanija zato što je zabranjena? Da nije, prošla bi neprimetno kao i mnoge druge.
Koliko nas će je pronaći, sutra ili za deset dana, poput snimka "Qu'ran" i preporučivati dalje, putem Mreže koja "zabranjeno" čini rečju prošlosti.


Thursday, 14 August 2008

Pangalaktičko svingersko odeljenje



Nedavno prešlicavanje jedne od "hrestomatija" beogradskog duha s kraja prošlog veka dovodi me do (lako prepoznatljivog) ali nepotpisanog segmenta "Pangalaktičkog svingerskog odeljenja" Stivena Atlija (Utley), u originalu napisanog još 1975, vođenog prostom, ali očigledno zavodljivom premisom: "Kako izgleda seks u XXI veku?" Priča je objavljena u "Alefu" 1988 (i dalje dovoljno daleko od početka XXI veka) u prevodu Aleksandra B. Nedeljkovića.

Da, nije me mrzelo da prekucam.
Štaviše, bilo je zabavno, vredna je podele sa grupom.
Sjajnu ilustraciju Boba Živkovića ne mogu podeliti sa vama, ali fotografija, snimljena 2008. godine, na neki način, dokazuje da vreme "es-ef-oidnosti" priče zapravo lagano ističe.


PANGALAKTIČKO SVINGERSKO ODELJENJE –
(Specijalni servis samo za naše čitaoce)

Seks u 21. veku – Nudimo svojim čitaocima šansu da se međusobno povežu. Samo nam pošaljite pismo i kovertu sa svojom adresom za odgovor ili odgovarajući vrednosni iznos (radioaktivne materijale molimo ne šaljite bez odgovarajuće zaštite) i saopštite sa kim biste želeli sastanak. Vaš oglas objavićemo ovde, u našoj specijalnoj rubrici, u sledećem broju, a onda ćemo vam sve ispravno kodirane odgovore dostaviti apsolutno besplatno. Dakle, uđite ovamo i bacite se u slobodni seks !

LIČNI OGLASI:

USAMLJENI zemljanin, 40 god, 198/91 kg, traži parove 18-35 za vezu utroje. Može svaka vrsta bića. Ne prihvatam vezivanje i dominaciju, sado-mazo, niti minerale. Posedujem asteriod. Diskrecija garantovana. PGS – 0060.

ALGOLIJANKA, kin, frong, čezne da se sretne sa vrućim van–algolijancima, radi dobrog provoda, uz razmenjivanje. Voli oralni i leđno–ventilni seks, apsolutno je luda za metanskom terapijom i teranskim pornićima. Šalji svoj hologram odmah, odgovaram na sva pisma. PGS – 0061.

MEŠOVITI PAR voljan da svinguje (menja partnere): on Zemljanin, 196, muževan, ona Marsovka, 80 sa 90 cm, osam divnih dojki sa perspektivom da u proleće izraste još. Žele da upoznaju druge parove radi ludog provoda kod kuće i u gradu. Vole: fr, gr, sm, vd, poseduju okove, bičeve, elektroubadala za gonjenje stoke, i sl. Krilata bića, na žalost, ne dolaze u obzir jer je supruga alergična na perje. Muž jednook, ne percipira dubinu, dakle slike ne moraju biti holo. Šaljite ravne fotiške u pismu! PGS – 0062.

PRIVLAČAN muškarac, sa Tere, slobodnih ideja, 31/181/85 kg, traži atraktivne, slobodoumne Zemljanke radi klonovanja. Volim grupno, što više, to bolje! Pošalji holo, ili uzorak tkiva danas ! PGS – 0063.

BRONTORNIS, 278 cm, 230 kg, podatan. Radite samnom šta god hoćete, a imate i čime! Nije mi važno da li ste muško, žensko ili kin, ali bića na bazi ugljenika poželjnija su od ostalih. Pošaljite holograme ili aksetu na kojoj me grdite ili psujete. Odgovoriću odmah! PGS – 0064.

KOMPJUTER Omnivak 5000 želi da se zbliži sa maštovitim usisivačicom prašine. Zatražite vreme u programu. PGS – 0065.

VENERIJANAC, 2 m, dobrog izgleda, iskusan. Želim da upoznam ugojenu, dronjavu zemaljsku domaćicu sa debelim nožnim zglavcima, brkovima a i dahom koji se oseća na beli luk. Starost neograničena. Diskreciju garantujem i očekujem. PGS – 0066.

MLADIĆ isrgnut iz vremena, upravo stigao iz godine 1940, subjektivna starost 22, traži nekoga ko bi pomogao u snalaženju i dobroj zabavi. Visok sam 170 cm, težak 70 kg, talasasta smeđa kosa, pravi super – dasa. Želim da otkrijem šta vam je to "fr". PGS – 0067.

VENERIJANAC, privlačan, duhovit, uzeo zemljasko državljanstvo. Nekroi, javite se. Potrebne su mi dve zgodne zemaljske devojke da poziraju za slobodne holografije sa pingvinima, salamanderima, asparagusima. Takođe tražim privlačne žene 18-30 godina, za snimanje filmova sa robotom koji liči na Rederforda B. Hejza. Raspolažem mnogim uzbudljivim hologramima leproznih, što sam voljan razmenjivati za slike trudnih zemaljskih domaćica. Na svu interesantnu poštu odgovaram odmah.

DOMINIRAJUĆI andromedanski sluzavi monstrum traži podatnu Zemljanku od 17 – 25. Mora biti prsata, sklona vrištanju i da joj ne smeta cepanje bluza. Imam standardni broj pipaka, antena, hvataljki itd, volim da milujem i balavim. Pošaljite holograme i koordinate za sletanje. PGS – 0069.

BIOINŽENJERISANI, zemaljski delfin 5, žudi da sretne vruće supruge kojima je dosadno. Raspolaže aparatima za disanje. PGS – 0070.

DOBRO GRAĐEN Jupiterijanac, 5 metara, 408 kg, zelen, voli obaranje ruke, nazalni seks, fr, gr, xr. Volim razgovor, dobru knjigu, čašicu amonijaka. Najradije primam ponude bića sa drugih gasnih giganata, sličnih dimenzija i sklonosti. Supruge i ljubavnice su protiv, zato što je diskrecija bitna. Hologrami i obim bicepsa obavezni. PGS – 0072.

PLUTONAC bi upoznao frigidnu zemljanku radi braka i uređivanja tela. Molim da se ne javljaju bolešljive i LOX-e. PGS – 0073.

SUPER GRAĐENI Zond sa ovolikim neatoidnim pupoljcima! Tražim same ili parove (zemaljske, marsovske, sirijanske, ne homo, niti bi) radi ludih noći u gradu ili tihih večeri u kanalizaciji. Znam fr, gr i sve ostalo. Brže šalji to pismo i hologram. PGS – 0074.

PAR Zemljana u penziji , on 97, ona 84, upravo stigli iz centra za podmlađivanje, tražimo same ili parove da nam pomognu da utvrdimo da li nam je pamćenje zaista toliko dobro koliko nam se čini. Diskrecija bitna. PGS – 0075.

POLARIJANSKO bodljikavo prase, 537, plave oči, oker škrge. Tražim same ili parove sa silicijumskom bazom. Radim veziv-domin, sad-maz, ap, obožavam franc. i sirovu džigericu. Šaljite holo, potrebni ste mi. PGS – 0076.

PRIVLAČNA zemljanka, 26, 168, 50 kg, crnka, 96-86-92, umorna od vođenja ljubavi sa egzotičnim, vanzemaljskim vrstama. Tražim dobrog, mlađeg (21-30) Zemljanina radi topline, zajedničkog života i ljubavi. PGS – 0079.

(kraj)


Stiven Atli piše i danas. Samog sebe je proglasio "internacionalno nepoznatim piscem", što Vikipedija i potvđuje. Neke od njegovih priča dostupne su i ovde.

Thursday, 7 August 2008

Zakoni, aksiomi i teoreme o Paket Aranžmanima

(bez obzira na broj *****)

1. Kako došao, tako ćeš otići.

2. Gde se u more prvi put smočio, tu ćeš se poslednjeg dana sušiti, ma koliko se trudio

3. Tebi strani jezici strani su i strancima.

4. Što ne platiš na parkingu, platićeš na pošti.

5. Što nisi pojeo za doručak, dobićeš za večeru.

6. Šta ne pitaš, nećeš ni saznati.

7. Ne možeš spakovati more u paket, ma koliko ga aranžirao.


Wednesday, 23 July 2008

Paradoks o umetnosti, ubici i Srbiji

Svega dan pre toga, Trg je bio zaista lep, pametan, opušten, letnji.

Onda pristalice optuženog za mnoge smrti (dugo skrivenog pod bradom nadrilekara – dakle nepatvorenog borca za život) gađaju pripadnike Policije umetničkim delima. Sama ideja obračuna sa policijom umetnošću ipak pripada drugoj generaciji, drugom vremenu, blistavim idealima. Dva kolapsa u jednom pasusu.

Umetnost prva strada, tako i sada, od ruku jednopismenih građana. Mi smo barem znali, baci kamenje na sistem.

Preživele skulpture vire iz izloga bivše, sada privatizovane Robne kuće, simbola naše davne raznovrsnosti, gledaju kroz staklo kao što smo mi virili svih ovih godina, zatvoreni između ostalog i zaslugom "ranih radova" Nadrilekara. Vire one tako, oplakuju one od svoje vrste, slomljene o policijske štitove.

Previše simbolike za jedan mali deo Trga, za jedan dan, zapravo previše za čitav život, ako se za tren uzme vazduh i shvati kakvim i kolikim cvetovima simbolika cveta.

Onda odustanem, Ctrl+S, Ctrl+C, Ctrl+V, Alt+F4.
Odmor.

.

.
.
.
.

Thursday, 10 July 2008

re:animacija



Kupujem jogurt u hipermarketu.
Zagledan u plavi čep na boci, što moram jer je napolju pakleno a član naše male zajednice Rade (Končar) dobrano stariji od mene, ne primam informaciju o dugotrajnosti vitamina, minerala i do kada boca ima hranljivu neotrovnu vrednost, već shvatam da je datum isteka upotrebljivosti prvi dan mog odmora.

Bezlična, odštampana mehanička slova više me asociraju na Sandrarova "Ostrva" nego na činjenicu da bi Radeta trebalo zaista pod hitno zameniti i to prihvatam kao konačni dokaz da sam zaista pukao.

Sabrati sve preostale snage radi utrčavanja u cilj pre no što me stignu, makar i prsima, ako treba čupajući tastere sa laptopa i bacajući ih preko linije cilja, sve učiniti samo doći do cilja u komadu, žrtve više nisu važne, ali ih ne sme biti previše sa naše strane!

Sećam se stare kratke priče, iz neke od Ozonovih/Dačinih knjiga, imala je taj lepi početak "Razbiti kasicu prasicu..."

Pažljivo izabrati soundtrack za letovanje.
Još bolje, slušati koliko god je moguće, isključivo talase.
Ne, u talasima uživati, ne slušati nikoga.

Čitati isključivo futuriste, eskapiste, hedoniste.
Još bolje, čitati sopstvene misli, neodgonetnute u proteklih 12 meseci, ako nisam zaboravio šifre za čitanje.

Pocepati kalendar prvog dana odmora, baciti ga sa najviše stene niz vetar, iako nije ekološki.
Zdravo je za glavu.
Iako glava dobro zna da će se kalendar već nekako sam ponovo sastaviti, što stena može da potvrdi, dovoljno dugo je tu.

Piti jogurt sa početka priče, zdravo je.

Thursday, 3 July 2008

Rokopisi



"(...) To je neponovljivo iskustvo.
Kao u majski suton doživeti Brela i Ne me quite pas na terasi krova Muzeja muzičkih instrumenata u Briselu, Edit Pjaf u La Closerie des Lilas na pariskom Monparnasu, kao Street Fighting Man grupe The Rolling Stones u rano popodne na londonskom Pikadiliju (...) kao Road To Cairo u interpretaciji Džuli Driskol dok se u cik zore vozite od Aleksandrije ka prestonici Egipta, kao Jeke, Jeke Morija Kantea u mokroj kafeteriji ispod Viktorinijh vodopada u Zimbabveu, poput Sunday Bloody Sunday grupe U2 u autobusu između Dablina i Slajga u Irskoj ili Česariju Ejvoru u sumnjivoj birtiji Puerto de la Kruza na Tenerifima.
To su trenuci zbog kojih nije šteta živeti..."

(Petar Popović, "Rokopisi", 2008.)

Priznajem, zaboravio sam kako je lepo čitati priče o muzici, narative nastajale iz ljubavi prema onome što popularnu muziku čini magičnom i važnom u našim životima, pisane iskrenim stavom a ne pozom, posvećene raslojavanju mitova da bi se negde pred momenat očekivanog razotkrivanja pokazalo i priznalo da su mitovi zapravo veći no što pretpostavljamo na prvo slušanje ili čitanje.

Čitanje i dešifrovanje Rokopisa predstavlja fantastično putovanje koje vraća veru u vrednost i snagu popularne muzike, poezije i mitova kojima smo hranjeni u vreme kada je do naših gramofona, kasetofona i radio aparata dolazilo manje muzike i kojoj je samim tim posvećivana veća pažnja i više ljubavi, vraća u doba kada se muzici putovalo u susret.

Sjajno, nepretenciozno napisani, Rokopisi su prepuni detalja koji dokazuju tu ljubav i promišljanje, ucrtavaju do sada nepoznata sazvežđa, otkrivaju tajne veze, koincidencije i tangente nepoznate mnogim enciklopedijama, dostupne samo onima koji iskreno dišu, slušaju i žive muziku.

Ima još. Ako ste do sada iz bilo kakvih ličnih ili bezličnih razloga izbegavali bilo koga iz panteona muzičara koje je Peca Popović postavio u ovaj, javnosti dostupan, deo galerije - sada ćete ih ako ne zavoleti onda barem poštovati i priznati im vrednost, što nije malo. Među koricama kriju se razni likovi i mitovi - od Boba Dilana, Grema Parkera, Lenona, Gazde ali i Birna i Lene Lovič – sve do Frenka i Arsena. I mnogi drugi čijim radom su mnogi od navedenih zapravo dobili svoje mesto u galeriji.

Sticajem lepih okolnosti, nekoliko dana pre promocije Rokopisa, nakon sjajnog predavanja o budućnosti muzičke industrije dobio sam priliku da sa Pecom "razmenim po koju", prvenstveno na temu Milana i Sube o kojima uvek imam šta da pitam.
Bilo je tu i sjajnih i potresnih reči.
Svaka zaslužuje da bude zapisana.

Iskreno, iz petnih žila, nadam se da će odustati od ideje da ovo bude njegova prva i poslednja knjiga, istovremeno svestan da bi svaki drugačiji kraj bio više pop a manje rok.

I zato moram da procedim da je i to u redu, jebi ga.
.

Wednesday, 25 June 2008

Nema čaja u Sahari



The Police su direktno odgovorni za jednu od ključnih promena tokom odrastanja – koja se videla kako spolja, tako i iznutra.

"Gramofonska dijeta" bila je definisana sledećim mehanizmom – 5 dana štednje kinte dobijene za užinu = jedna LP ploča u PGP-u. Kako PGP nije imao ne znam kako bogatu ponudu, ali je objavio kompletan The Police opus - nakon albuma "Synchronicity" njihova diskografija je ubrzano sabrana na polici i naučena napamet, pantalone su postale prevelike, roditelji sumnjičavi a ja – iskrenim obožavaocem. "Zenyatta Mondatta" je i danas jedan od omiljenih albuma, možda zato što je na njoj trojka prikazala sav talenat u punom sjaju, verovatnije zato što nikada neću shvatiti kako je Stjuart Kouplend odsvirao neke deonice bez dubbinga.
Uz svo poštovanje prema svim solo i sličim radovima koji su sledili nakon raspada benda, taj deo njihovih karijera ostao je važniji od svega što je došlo posle.

Mnogo godina kasnije, udobno zavaljeni na zadnjem sedištu šou-karavana koji već slovi za jedan od najuspešnijih u istoriji pop-industrije (sa tim razlogom je i započet), The Police su konačno sleteli u Beograd.

Priča kaže da su The Police na početku karijere, u vreme "novog talasa" i pesama poput "Next to you" i "Can't stand losing you" izlazili na binu uz rečenicu: "Sada ćemo svirati new wave – što znači da će reči biti banalne a muzika loša". Zanimljivo, upravo su im pesme iz tog perioda nekako najbolje išle, publika je na njih čak najbolje i reagovala.

Besprekorno uvežbani, tiši no što je prostor dozvoljavao, usporeniji no što sam se plašio (ok, Endi Samers ipak ima 65 godina), predvođeni Stingom čiji glas i dalje fascinira te i dalje blistavih deonica u kojima je prednjačio Kouplend, odsvirali su koncert koji verovatno neću dugo pamtiti, osim po fascinantoj verziji "Wrapped Around Your Finger" koja je zaista zvučala bolje nego u originalu. Privatni favoriti, poput "Driven To Tears", "Walking on the Moon"" i "When the World is Running Down..." bili su zaista na nivou, dok su trojka na očekivanim vrhuncima, poput "Everylittle Thing She Does is Magic" i "Everybreath you take" previše oslonila na publiku, odnosno opštu besvest od sreće što se neki od najvećih hitova dekade uopšte sviraju ponovo uživo.

Sve zajedno, ok.

The Police su poslednji album "Synchronicity" snimali tako što ih je producent fizički razdvojio, komunikacija je išla samo preko monitora. Nisu se više "voleli", nezadovoljstvo je raslo. Ipak, rezultat je bio briljantan.

Za ovih 25 godina pauze su naučili: alhemija koju izazivaju češće je rezultat naših učitavanja nego emitovane emocije i sada su to, na neki način, iskoristili. Mi smo oduvek znali da su muzika i tekstovi The Police dovoljno široki da upiju sva naša očekivanja i pogrešna čitanja, čak i ideju da je "Everybreath you take" ljubavna pesma, iako ona to zapravo nije.

"Nije bilo ljubavi", kaže prijateljica.
Ljubavi je bilo, ali nekako nije bila obostrana tokom cele večeri.

Da su sebi dozvolili i "Tea in The Sahara" u izvedbi poput "Wrapped...", sigurno bi i uživanje u pamćenju na koncert bilo bolje, impresije trajale duže.

Thursday, 19 June 2008

Ceilgazing (*)


Od prvog tona snažno ljuljajući policu punu starih kutija krcatih sećanjima na Cocteau Twins, My Bloody Valentine i Slowdive, podsećajući na vreme u kojima ono nije važno a noći jednake danima - nove zvezde tzv. shoegaze pravca The Daysleepers vode pravo ka suštini – Ceilgaze-u, usporenom, prijatnom plutanju kroz letnje veče, usmerenom ka jednostavnom, lepom snu.

Njihov prvi "celovečernji" album "Drowned in the Sea of Sounds" možda nije remek-delo koje će poljuljati veru u klasike žanra, ali će prijati i iznenaditi, poput večeri provedene sa ljudima čije glasove nisi čuo 20 godina, vratiće veru u ispravnost i iskrenost teenage snova i želja, kada je bilo dovoljno vremena da se otpluta daleko od obale, gde glasovi i gitare prestaju da brinu o tome ko je zadužen za melodiju a ko za atmosferu, jer na toj tački spajanja to više ni tebi nije važno. Ovaj album vodi baš tamo – ka razmeđi dream pop muzike i shoegaze-a, granici na kojoj počinje čudni jezik Elizabeth Fraser, dovoljno daleko od svakodnevice, blizu slatkoj melanholiji.

myspace link >

* - Google ne poznaje ovu reč, patentiram je.

Thursday, 12 June 2008

Glava govori da zgrada svira

"Careful listening is more important than making sounds happen."
(Alvin Lucier) 

Bilo je nekako logično: nakon TH epizode, saradnje sa Vilsonom, stvaranja muzike sa Inom, otkrivanja merenge i ostalih ritmova, stvaranja "disko opere" (?!) sa Debelim Dečakom Slimom i mnogih drugih avantura – Dejvid Birn je od pre nekoliko dana javnosti omogućio da svira na zgradi ili preciznije: svira zgradom. 
Neki snovi postoje isključivo da bi bili ostvareni. 
[link]


Thursday, 5 June 2008

"Hvala", na engleskom!

Montaža: Nick Cave 2008 - >1984

Praćen Zlim Semenjem koji su sinoć zvučali kao otpadnici pakla u potrazi za stepeništem koje iz podzemlja vodi do zaštitničkih anđeoskih krila, Majstor je sinoć pevao i isijavao tako impresivno da je bilo gotovo nedostojno ali i nemoguće i nepotrebno pevati zajedno sa njim. Ta misao me, naravno, nije sprečila da se u ne malo navrata i ja oglasim, nedostojan, sve češće promukao – ne od urlanja, već radosti.

Nije bilo lako popuniti onakav i onoliki prostor - ne publikom već energijom koja je prštala od prvog udara "The Night of the Lotus Eaters" sve do posvete Dilanu i Čoveku u Crnom i trena u kojem je rekao da se uskoro vidimo ponovo, siguran da je zauvek obuzdao sve demone koji su ga ikada vijali.

Zaista se nadam da će biti tako.

Ukoliko budemo opet čekali onoliko - sledeći put će on imati 70 a ja 53.

Nakon rečenice u kojoj posmatraš sebe sa više od pedeset godina, shvatiš da je toliko ikona odrastanja stavljeno na portal u jednom trenu, da si lako mogao da se zagrcneš.

Ipak, nakon ovakvog koncerta dostojanstveno starenje deluje izvesnije, duša je mirnija.

I zato mi se o ovom koncertu više ne piše.
All the Towers of Ivory are Crumblin'... čuvamo za sledeći put.

"Thank You, in Serbian!"
.