Sunday, 18 November 2007

Tanto Tempo

Novembar prolazi, omeđen više sećanjima nego planovima.

Početkom meseca neobeležena, godišnjica Subine pogibije žulja iako i dalje verujem da je od onih koji bi više voleli sećanje na rođendan nego na dim.

Zato vršljam Mrežom, pokušavajući da pronađem šta se promenilo od kako smo pre više od šest godina ne malim naporima postavili na mrežu prvi i još uvek jedini sajt posvećen Subi na srpskom*.

U junu je Bebel, stojeći pred krcatim Domom Sindikata posle prve pesme povikala: "I'm in a land of Subaaaaaaa".

U proteklim mesecima do ušiju je došlo dosta snimaka na kojima sam prosto čuo glas producenata, aranžera, muzičara - "Ovo bi trebalo da zvuči kao Sao Paolo Confessions".

Možda Srbiji bude dovoljna decenija da se prihvati uloge kolevke jednog od najsvestranijih muzičara s kraja dvadesetog veka, domovine čoveka koji je uspeo da pronađe zvuk Borhesovog ranjenog tigra i redefiniše ritmiku i boje kompletne neobossanove. Ako je NASA-i potrebno pedeset godina da ponovo posete Mesec, nama je možda dovoljno deset da se iz fioka povade trake i potvrdi da su notni sistemi u kojima je orbitirao vredni poštovanja. Strahujem da trake, prirodno, tokom vremena gube magnetizam i da će možda postati neslušljive. Strahujem da li u Radio Novom Sadu uopšte postoje tragovi perioda u kojem je, svake nedelje, donosio nove snimke krijući se pod pseudonimom koji je krajem devedesetih obrisan i sa zidova grada Novog Sada.

Lutanje Mrežom ipak oraspoloži: na ovom linku pronalazim rad (koga drugog nego starog Subinog prijatelja) Zorana Janjetova & prijatelja koji, dosledni Inovaciji, kreiraju nešto novo. Ta priča raduje. Istovremeno, na Youtube mogu se pronaći zanimljivi videoklipovi, posvećeni ili inspirisani Subom (vredi probati kao keywords i "mitar subotic suba" i "suba").
Zanosno.

. . .


(Šta li rade tamo gore Njih Dvojica, životno ispresecanih putanja, tonova i kontinenata, blisko povezanih čak i datumom smrti? "Brzo, brzo, brzo, u grotlo svemira"...
... Ovih dana Ministarstvo za Kulturu raspisuje konkurs za projekte od značaja za nacionalnu baštinu...)


. . .


(Sledi tekst napisan 2001. godine, sada blago obogaćen. Ovakve priče vredi ponavljati)




Faktografija, hladna i zapravo malo bitna kada se piše o umetnicima, zabeležiće da je Mitar Subotić rođen u Novom Sadu 1961. godine. Diplomirao je na Akademiji Umetnosti u Novom Sadu, na odseku za kompoziciju i orkestraciju. Nakon toga, pohađa kurs elektronske muzike kod multiinstrumentaliste Pola Pinjona. Prvim potezima najavljuje neobičan pristup - zaobilaznu strategiju koja vodi ka anti-karijeri: svake nedelje, Subotić je radio nove snimke za emisiju "Novi vidici - jedna druga jugoslovenska pop scena" Dragana Gojkovića ali je tek posle godinu dana otkrio svoj identitet. Krajnji rezultat ovog poteza: sada već zbrisani grafit "Rex Ilusivii" na čuvenom zidu u Novom Sadu, donedavno jedina uspomena Javnosti na čoveka koji je svojim radom počeo temeljno prekrajanje muzičke mape sveta.

Tokom osamdesetih Subotić - "Kralj Iluzija" - virtuozno, gotovo mahnito pomera granice, sve vreme otvarajući Nove Puteve: od demo snimaka, objavljenih na čuvenim "Ventilator" kompilacijama, preko saradnje sa Milanom Mladenovićem, Massimom, Marinom Perazić (verovatno najbolji snimak koji je ikada napravila - "Plava jutra"), Igorom Popovićem i ostalima, Rex postaje autentična anti-zvezda koja se nezaustavljivo penje ka zenitu: eklektična obrada "Sex Machine" sa Milanom, spomenuta "Plava Jutra", "Arabia" sa Igorom dokazale su ga kao muzičara koji se sjajno snalazi i u popu ali koji nije uspeo nijedan od navedenih snimaka da zvanično i objavi. Na nagovor(!) Vite Simurdića iz Radio Novog Sada objavljuje debi LP "Disillusioned" (u simboličnih 500 primeraka, pre tačno 20 godina), album koji i danas predstavlja jedan od poslednjih promišljenih projekata jugoslovenske pop/alternativne muzike. Tema "Thanx Mr. Rorschach - ambijenti na muziku Erika Satija", posvećena radu čuvenog francuskog kompozitora rađena je po principu Roršahovog testa u psihologiji. Ostale teme, poput "Courage I" i "Facedance" samo su dokazivale već naslućeno: Zenit hemisfere je postavljen prenisko.

Nalazimo ga za miks-pultom pri snimanju prvog albuma (objavljenog istog dana kada i "Disillusioned") La Strade (sećam se starog intervjua Tišme koji se žalio kako su vokale snimali dan nakon celonoćnog gledanja Live Aida i da mu glas zbog toga zvuči loše), nalazimo ga na listingu onih koji su radili na "Boleru" grupe Haustor, na "Crnom plesu" Oktobra 1864. Snimao je "Ekv Live 88" koji je Firči objavio gotovo deceniju kasnije.

Godine 1988. za "The Dreambird, In The Mooncage" instalaciju koju je radio sa Goranom Vejvodom dobija nagradu UNESCO fonda za promociju kulture. Deo materijala objavljen je (tek) 1994. godine u Brazilu. Delo - "In The Mooncage" kao polaznu tačku ima stare domaće uspavanke za decu. Po završetku tog rada, prestaje da koristi pseudonim Rex Ilusivi. I dalje nezainteresovan za tron koji ga je jednostavno čekao, Subotić odlazi iz Jugoslavije i počinje iznova. Traga za zvukom.

Seli se u Pariz, zatim u Sao Paolo. Uklapa se u muzički život, radi muziku za pozorište, modne revije i reklame, a zatim postavlja nove standarde u pristupu muzici i produkciji. U proleće 1994. godine sa Milanom i prijateljima snima "Angel's Breath" na kojem ukrsta brazilske i balkanske folklorne motive, snažno podcrtane Milanovom gorčinom, koja je ovoga puta progovorila drugačije nego na EKV albumima. Uskoro se pokazalo da je to, na žalost, poslednja saradnja dva najkompletnija autora našeg govornog područja s kraja XX veka: Milan je umro u novembru iste godine u Beogradu, ne dočekavši promociju albuma.

Od tog momenta, Suba kao da se sklonio sa vidika ili je izolacija oko nas postala predebela. Poneka štura informacija, koja je nagovešvala da se stvara se nova muzika, omamljujuća, fantastična kao jutro u Sao Paolu. Demo snimci za "Sao Paolo Confessions", poslani u Beograd početkom 1999. najavljivali su najlepšu muzičku kreaciju decenije, najbolju neo-bossanova ploču brazilske muzike koju, ironije li, kreira čovek drugačije genetske harmonije, zapravo dokazujući da su neke harmonije ipak univerzalne. Kralj se pripremao za zvaničnu inaguraciju.

Novembra 1999. do Beograda je stigla vest: stradao u požaru, spasavajući mastere albuma "Tanto Tempo" Bebel Gilberto. Herojska smrt, viteški potez, autentična, ironična smrt muzike, nakon koje ostaje gluva i glupa, surova, tišina.

Koliko je traka, snimaka i ideja otišlo u Ništa, poput Aleksandrijske Biblioteke?
Blagi odjek felicidad, negde dole, niz ulicu.


(*) - update: link je premešten 2011.godine.

3 comments:

  1. Hvala, o hvala, u ime Sube i svih postovaoca njegovog rada.

    Imao sam srecu da u Brazilu upoznam i druzim se par dana sa njim i Milanom, dok se radio Angels Breath, i to je iskustvo koje se zauvek, ljubomorno cuva.

    "ja sam gradjanin sveta
    ja kupujem zaborav
    brzo brzo brzo
    brzo brzo brzo
    u grotlo svemira"

    Svi cemo se na kraju sresti tamo.

    ReplyDelete
  2. Ja sam zahvalan na reakciji, ponajvise kada je ova tema i muzika u pitanju.

    Potpuno razumem ljubomorno cuvanje iskustva. Ipak, ako i kada jednom dodje do podele tog iskustva sa okolinom, voleo bih da procitam.

    Svako dobro i pozdrav!

    ReplyDelete
  3. 29.06.2006, koncert Katie B na splavu Povetarac. Ukoliko se dobro sećam, organizovan u nekom sklopu obeležavanja Subine smrti. Bilo je to sjajno veče. Njih dvoje, Katia i Suba, su inače imali lepu saradnju (sudeći po snimcima).

    ReplyDelete